13.8.15

Among Ravens

2014.
režija: Russell Friedenberg, Randy Redroad
scenario: Russell Friedenberg
uloge: Russell Friedenberg, Christian Campbell, Victoria Smurfit, Calum Grant, Castille Landon, Amy Smart, Joshua Leonard, Johnny Sequoyah, Will McCormack, Chris Pinkalla, Natalie Imbruglia

Retko kad se dogodi da se na jedan film sruči takav odium negativnih kritika kao što je to slučaj sa Among Ravens. Čitajući ih, stiče se utisak da pred sobom imamo skoro pa poduhvat za Guinnessa, film koji će skinuti The Room sa trona ubedljivo najgorih filmova ikada. Nema čak ni nekog poslovičnog kontraša ili plaćenika da makar pokuša da to opovrgne, samo žuč i crnilo. Ne bih se ja javljao za tu nezahvalnu ulogu, ali mislim da su kolege malo preterale. Nema smisla tvrditi da je Among Ravens dobar film, jer nije, čak nije ni solidan, ali svakako nije među najgorim ikada. Njegov greh, pak, nije toliko to što je loš, koliko to što je neoriginalan, recikliran, površan i zbog toga nepotreban.
Premisa nam je tu još od 80-ih i The Big Chill: disfunkcionalno društvo sa nekim čak familijarnim vezama se okuplja na tradicionalnoj godišnjoj proslavi 4. jula u kućici na jezeru. Za razliku od legendarnog filma u kojem bivši hipici žale što su postali japiji, ovde niko (još) nije umro, nego je ovo malo verovatno disfunkcionalno okupljanje redovna stvar. Ekipa su standardni varijeteti (više-)srednjeklasnih filmskih tipova: vlasnik imanja, truli naslednik Ellis (Leonard) koji je raspičkao sve pare, ali neće da prizna, njegova žena Wendy (Smart) koja shvata da nije baš ni toliko cool biti buržujka, njena zapostavljena kćerka Joey (Sequoyah), Wendin bivši muž i Joeyin otac Saul King (Friedenberg), uspešni pisac-muljator koji je doveo svoju blaziranu ženu Emmu (Smurfit) i uštekao negde svog “ghost writera” u krizi (Campbell), a tu je još i post-hippie “full of shit” par sačinjen od matorog Hala (Grant) i njegove dosta mlađe devojke Saturn (Landon) za koje nemam blagog pojma otkud su došli i čemu služe. Međutim, pizdarije počinju tek kad se pojavi sused Chad (McCormack), lagano autistični momak koji snima dokumentarce o prirodi, naročito o pticama.
Kartonska menažerija je, dakle, tu, ali šta ona ima da nam ponudi? Najbolja stvar su tu vizuali: komad imanja je lep, kuća je lepa, jezero je blizu, a sve je to u Idahu, ergo, okolina je lepa, pa je i fotografija koja se malo poigrava sa amaterskim formatima pristojna. Glumci se relativno trude da nekako ožive svoje kartonske likove, ali ne ide pa ne ide. Sa takvim pisanjem, pomoći nema: ne samo da su likovi nezanimljivi, nego je i sve što im se dešava nekako “stock” i već viđeno u brojnim filmskim naslovima.
Ono što, međutim, ubija film je ono na šta autor u svoj aroganciji najviše cilja: jeftina prvoloptaška simbolika vezana za ljude i ptice i sličnosti u njihovom ponašanju. Najčešće je iskazana kroz Joey, jedno potpuno beživotno tipično filmsko dete sa tipičnim problemima filmske dece (“tata je hteo sina” i ta sranja), koja čita knjigu o pticama koju joj je dao “magični retard” Chad. Njena familija i njihovo društvo se po tome ponašaju kao gavrani, a njena naracija uglavnom objašnjava ono što smo upravo videli ili najavljuje ono što ćemo upravo videti. Ptičija simbolika se tu ne završava, pošto Saul, odnosno njegov “ghost writer” voli ptičije metafore za naslove svojih romana.
Sve u svemu, Among Ravens je jedno u suštini bezvezno i beznačajno filmsko iskustvo, ali ni izbliza toliko loše koliko se o tome raspisala kritika. Slažem se, ima tu pretencioznosti i prodavanja muda za bubrege, i to ume da bude iritantno. Takvo nekakvo delo i možemo očekivati od svaštara kao što je Friedenberg. Međutim, imali smo i mnogo gorih naslova koji bi nas zaista zapanjili svojom lošošću. Among Ravens je samo bezveze. Takvih filmova ima "na lopate", neki samo imaju sreću da, kao August: Osage County, imaju poneku komponentu koja iskače iz mase. Nedavno objavljeni Snow in Paradise je festival lošosti. Drastična razlika.