25.8.15

Yakuza Apocalypse / Gokudou daisenou



2015.
Režija: Takashi Miike
Scenario: Yoshitaka Yamaguchi
Uloge: Hayato Ichihara, Yayan Ruhian, Lily Franky, Riko Nayumi, Pierre Taki, Denden, Reiko Takashima, Mio Yuki, Sho Aoyagi

Upornost u snimanju filmova je hvale vredna osobina za mladog autora koji se tek probija, za autora u najboljim godinama koji pokazuje da još ima strasti i za veterana koji na taj način pokazuje da je još svež i živahan. Tvrdoglavost u snimanju filmova je skoro pa patetična osobina i za mladu netalentovanu neznalicu i za sredovečnog smarača i za starca koji ne zna kada je vreme da ode u penziju. Sa žaljenjem mogu da konstatujem da je Takeshi Miike sa svojim poslednjim filmom vrlo blizu patetičnom prizoru vrednom žaljenja.
I to je šteta iz dva razloga. Prvo, zato što je Takashi Miike i vešt zanatlija i autor koji ima ideju i zapravo jako vredan i poduzetan tip. Njegove žanrovske intervencije su nešto čemu se radujem i što me drži budnim čak i kad je jasno da on taj neki film samo odrađuje. Volim taj njegov „mash-up“, volim raznolikost njegovih filmova i volim to što mu nije stalo samo do love, ali izgleda da je i on samo čovek koji ostaje bez ideja...
Drugi razlog je to što Yakuza Apocalypse ima sasvim dobro polazište. U pitanju je priča o unutar-klanskom i izvan-klanskom ratu japanskih mafijaša koji, eto, nisu samo obični ljudi od krvi i mesa, nego su neki od njih čak vampiri, a ima i drugih monstruma. Film čak i fino počinje i polako izlaže situaciju, krijući natprirodnu komponentu dovoljno dugo da ona dođe kao iznenađenje, dok nam podastire druge bizarnosti. Recimo glede kodeksa koji se u jednim situacijama poštuje, a u drugima krši. Recimo, neki se tetoviraju, drugi ne. Neki su hrabri, drugi ne. Neki pričaju o zaštiti civila, ali ih drže zatvorene u podrumu na kursu štrikanja...
Za glavnog „bossa“ Kamiuru (Franky) otkrivamo da je vampir tek kad on padne žrtvom zavere i u okviru klana i van klana, čini se i van normalnog sveta. Njemu presude tip koji govori na engleskom, obučen u „halloween“ kostim sveštenika i njegov pomoćnik koji izgleda kao štreber (zvezda borilačkih filmova Garretha Evansa, Yayan Ruhian), ali ne pre toga što Kamiura svoju moć prenese na svog omiljenog pomoćnika Kagayamu (Ichihara). To, naravno, dovodi do rata između običnih i vampirskih yakuza koje se eksponencijalno razmnožavaju. U tom ratu su, međutim, i bizarnija čudovišta od toga: neko antropomorfno biće sa kljunom koje ubija smradom i nekakva žabolika maskota...
Ako ste shvatili da je u pitanju trash, u pravu ste. Miike tu nije nimalo suptilan, čini se niti ozbiljan, iako početak možda više sugerira njegovu posvetu video-produkciji i nostalgično sećanje na njegove dane u njoj. Jednom kada shvatimo, u trenutku ubistva, kakve je sorte zapravo Yakuza Apocalypse kao film, povratka nema. Nije mi problem što je to trash, dokle god drži pažnju, ritam i tempo i dokle god nekako komunicira sa publikom širom od dvojice autorovih drugara. Problem je kada je taj trash nekoherentan i kada deluje nabacano i zbrda-zdola, lenjo i nepromišljeno.
Ne volim da se osećam glupavo kad gledam film jer prosto nisam takav tip. Ne volim kad mi nit filma pobegne koliko god pozorno gledao. Ne volim kad imam osećaj da me autor zeza. A najmanje od svega volim kad film koji ima materijala za 90 minuta traje preko 120. Sorry, Takashi, drag si mi, ali si zabrljao. Nadam se da će tvoj sledeći film biti bolje osmišljen. Možda će moji drugari navučeni na „japanizam“ naći nešto za uživanje u ovom filmu, ali meni to nije uspelo...