Madame Bovary

2014.

režija: Sophie Barthes

scenario: Sophie Barthes, Felipe Marino (po romanu Gustava Flauberta)

uloge: Mia Wasikowska, Ezra Miller, Logan Marshall-Green, Henry Lloyd-Hughes, Paul Giamatti, Rhys Ifans

Možda se filmske adaptacije klasične literature čine kao siguran hit, ali stvari nisu tako jednostavne. Interesovanje publike, makar ljubitelja klasične literature, je zagarantovano, iako tu nema velikih brojki, a i glumcima takve uloge služe kao nekakav prestiž u karijeri. Slično se može reći i za scenariste i reditelje. Dodajmo na to uvek atraktivne kostime, scenografiju i lokacije i konstantni tehnološki napredak vidljiv u fotografiji i zaista se cela ta priča čini kao siguran posao. Ali on itekako ume da omane...

Razloga za to je nekoliko, ali navešću samo dva najočitija. Prvo, film nije literatura. Iako film ima donekle literarno poreklo i nezanemarivu literarnu komponentu u sebi, u pitanju su različiti mediji sa različitim zakonitostima i različitom ekonomikom, pa je adaptacija krvav posao u kojem je cilj da se što manje važnoga zagubi u prevodu. Drugo, sve i kad je adaptacija dobra, javlja se jedan drugi problem neprevodivosti. Način života od pre 200 ili 300 godina je naprosto nejasan i neshvatljiv današnjim ljudima i ma koliko se univerzalnog izvlačilo iz te literature, dosta toga je strogo vezano za jedan određeni vremenski kontekst.

Lako za vanvremenske avanture, ratne priče ili melodrame sa jednostavnom osnovom i jednostavnom porukom. Problem nastaje kad se dohvatimo komplikovanih realističkih dela koji se bave u ona doba aktuelnim društvenim trenutkom, a naročito kad u takvoj postavci imamo kompleksne likove sa svojim mukama i problemima, često uslovljenim upravo tim društvenim trenutkom. U tom smislu je Madame Bovary jedan od najzahtevnijih i najnezahvalnijih materijala za prenos na platno.

Na njemu su zube polomili već razni, od, logično, francuskih autora (Jean Renoir, Claude Chabrol) do klasičnog Hollywooda (Vincente Minnelli) jer je prosto sadržaj romana nedovoljno prevodiv na filmski jezik. Možda jedina adaptacija koja, po mom mišljenju, pije vodu je Gemma Bovery Anne Fontaine, koju smo imali prilike da uhvatimo krajem prošle i početkom ove godine u distribuciji, ali ona je zapravo temeljna rekontekstualizacija u kojoj je čak i poenta taj odmak između XIX i XXI veka.

U najnovijoj verziji Madame Bovary opet imamo ženu kao autora i to se na papiru čini kao prednost, posebno po pitanju kritike onovremenog patrijarhalnog društva. Imamo i zvezdanu glumačku postavu, i u velikim i u malim ulogama, koja podgreva očekivanja. Imamo i te vražje kostime, enterijere i eksterijere, vešto uhvaćene kamerom Andreja Parekha. Imamo i detaljne poglede u život provincijalne više srednje klase u Francuskoj zbog kojih se možemo zahvaliti rediteljičinom oku za detalje.

Ali nešto tu ne štima. Nije problem ni u spoileru na početku filma, jer film nije namenjen onima koji nemaju pojma o knjizi. Nije problem ni u glumcima, naročito onim sporednijim, jer film živne kada se pojave Paul Giamatti i Rhys Ifans. Nije problem ni u generalnoj razvučenosti (trajanje od skoro dva sata je malo previše), pa čak ni toliko u neprevodivosti materijala, kako na jezik filma, tako i na jezik XXI veka.

Problem je pre svega u ravnom tonu zbog kojeg ovaj potencijalni klasik deluje ravno i dosadno, na momente čak uvredljivo površno. Naprosto, Emma Bovary nam deluje kao obična očajna domaćica, materijalistički nastrojena, praznoglava i blentava, a ne kao kompleksna tragična heroina. Ne vidimo njenu muku, ne shvatamo šta njoj to tačno smeta u njenom životu osim neambicioznosti muža i dosadnog života u provinciji. Ne kapiramo zašto je ona nalazila skupe hobije, zašto je padala u snobizam, zašto je menjala ljubavnike... O njenim muškarcima, mužu i dvojici ljubavnika, dobijamo još manje informacija i oni su svedeni na po nekoliko osobina koje oslikavaju njihovu socijalnu pripadnost.

Dodatni problemčić je i lagani “miscast” barem dvoje glumaca. Mia Wasikowska naprosto ima auru klinke i ne zrači integritetom potrebnim za lik Emme Bovary. Čini se da je njen jedini kvalitet za kostimirane drame upravo to što joj lepo stoje skupe haljine. Pohvalno je što se mlada glumica trudi da razbije “typecast”, ali pitanje je hoćeli to uspeti. Razočaranje je videti i nesporno talentovanog Ezru Millera u tako bledom izdanju u ulozi Leona Dupuisa. Naprosto, nema one njegove ludačke energije kojom inače zrači i to je problem jer je on više ekspresivan nego versatilan glumac. Ne briljiraju ni Logan Marshall-Green ni Henry Lloyd-Hughes u svojim ulogama markiza i doktora Bovarija.

Problem, rekoh, nisu glumci nego njihovi likovi bez razvojnog luka koje je skoro nemoguće odigrati upečatljivo. U toj postavci je Emma Bovary svedena na nekakvu Zlatokosu, a njeni muškarci na tri kreveta, tri kaše ili tri medveda. Jedan je premekan, drugi je pretvrd, treći je onaj pravi, ali ona to neće shvatiti na vreme. Sve u svemu, jedna nepotrebna i lako zaboravljiva adaptacija.