3.2.16

A Walk in the Woods


2015.
režija: Ken Kwapis
scenario: Rick Kerb, Bill Holdermann (po knjizi Billa Brysona)
uloge: Robert Redford, Nick Nolte, Emma Thompson, Mary Steenburgen, Nick Offerman, Kristen Schaal, Susan McPhail

Iako nisam oduševljen nad filmovima o preživljavanju čoveka u prirodi, moram priznati da sam bio zaintrigiran zvezdama ovog filma. Iako nisam toliko star, niti se osećam staro, moram priznati da su mi gerijatrijske komedije izuzetno simpatične, a dvojica veterana Robert Redford i Nick Nolte su uvek dovoljan razlog da bih pogledao neki film. Osobito ako obećava konstantno džangrizanje i duhoviti ping-pong između njih dvojice.
Već sam naslov govori da će ovo biti relativno lagana varijanta u poređenju sa Redfordom izgubljenim na moru (All Is Lost) ili Reece Whiterspoon koja nakon promašenog života traži pravu sebe na pešačkoj ruti od meksičke do kanadske granice (Wild). Nije tu toliko ni stvar preživljavanja, ni samospoznaje, koliko ponovnog povezivanja sa nekadašnjim prijateljem. Kruži priča da je Redford pročitao knjigu Billa Brysona i video to kao priliku da sa Paulom Newmanom osveži sećanja na Butch Cassidy and the Sundance Kid (1969) i The Sting (1973), ali je Newman umro još pre nego što je projekat započet. I Nolte je dobar izbor, kao što bi to bio bilo ko od još uvek živih glumaca iz te generacije.

Bill Bryson (Redford) je putopisac koji se nakon uspešne karijere lutanja po Engleskoj i Australiji ustalio u New Hampshireu sa ženom Catherine (Thompson) i gomilom dece. Upoznajemo ga kao televizijskog gosta i shvatamo da mu komunikacija sa živim ljudima i širim auditorijumom ne ide, ali i da mu nešto fali. Jedna od sledećih scena na sahrani potvrđuje naše sumnje: kao i mnogi ljudi koji su život proveli u pokretu, on statičnost vidi kao prvi znak smrti. Kako je lutao dalekim krajevima, ali nikad Amerikom, dolazi na ideju da se “prošeta” rutom kroz Appalachiu, od dubokog Juga do Maina na severu, dugom preko 2.000 milja.
Sad, kako je u godinama, a nikada baš nije bio sportski tip i šetač, njegova ideja se čini blesavom i potencijalno opasnom njegovoj ženi koja ga neće pustiti samog na avanturu. Jedini koji želi da mu se u avanturi pridruži je prijatelj iz mladosti Katz (Nolte), čovek sumnjivog životnog stila, fizičke kondicije i moralnih nazora. No dobro, “a friend in need is a friend indeed”. Međutim, prvi pogled na Katza nam govori da je taj aranžman recept za katastrofu. predebeo je, proždire slatkiše, kaže da ga juri policija, mrmlja kao da je pijan iako se kune da je trezan i sve u svemu, na ceo taj poduhvat gleda kao na zajebanciju.
Znamo šta sledi, red zajebancije, red melanholične reminiscencije, red iskrenih trenutaka i otkrivanja “velikih životnih istina”. Naravno, na putu nisu sami, naletaće na druge šetače (Kristen Schaal će imati komičnu epizodu kao nepodnošljivo lajava šetačica), ljude u turističkoj industriji i obližnjim gradovima, kao i na životinje (epizoda sa medvedima je osvežavajuće kretenska). To će im pomoći da se povežu sami sa sobom, jedni sa drugima i prirodom generalno, kao što to obično biva u takvim filmovima.

Iako su obojica vidno prestari i za takve zajebancije i za uloge koje igraju (Bryce je knjigu napisao kada je imao 44 godine), njihova međusobna hemija je izvanredna. Likovi su, doduše, tipski i njih dvojica ih mogu odigrati i u snu, ali to čine sa šarmom. Bryce samo želi da se ponovo oseti živim i da to, ako je moguće, potraje, dok je Katz neizlečivo džangrizav, lenj i aljkav, ali je zapravo svoj život proživeo po svojim pravilima, koliko se dalo. Opet, nekako nam je drago da ih gledamo u tim njihovim detinjastim i ne baš verovatnim avanturama. Prosto, osećaj je prijatan. Ostali glumci su tu da popune prostor i slede uputstva koja njih dvojica izdaju. I to je sasvim u redu.
A Walk in the Woods je film za lagano gledanje i zaboravljanje koji će vas verovatno više oduševiti atraktivnim kadrovima i simpatičnim, nonšalantnim tonom u glumi nego svojom predvidljivom pričom, porukom ili autorskim postupkom. Ono što mene muči je pitanje zašto je Robert Redford, ujedno i producent film, drugima poveravao posao koji je mogao sam da obavi, verovatno i bolje, a svakako sa više ličnog pečata. Šta će mu Michael Arndt koji piše pod pseudonimom i Ken Kwapis, reditelj sa televizijskim iskustvom i nekoliko romantičnih komedija iza sebe? Nema razloga za veliku brigu, oni svoj posao rade zanatski korektno. Redford je u formi i kao glumac, a verujem i kao autor da bi ovom projektu koji mu lično znači dao i lični pečat.