8.2.16

The Revenant

kritika originalno objavljena na Monitoru

2015.
režija: Alejandro Gonzalez Inarritu
scenario: Alejandro Gonzalez Inarritu, Mark L. Smith (po romanu Michaela Punkea)
uloge: Leonardo DiCaprio, Tom Hardy, Domhnaal Gleeson, Will Poulter, Forrest Goodluck, Grace Dove, Lucas Haas, Duane Howard, Melaw Nakehk'o, Arthur Redcloud, Fabrice Adde

Filmska kritika je subjektivna stvar i nijedan čitalac ne treba osetiti obavezu da se mojih reči drži “k'o pijan plota”. Zato i počinjem sa subjektivnim stavom i molim vas da ga imate na umu čitajući ovu kritiku. Naime, Inarritu mi kao filmski autor ni najmanje ne leži. Njegova potreba za filozofiranjem, religijskom simbolikom i teškim misticizmom u kombinaciji sa autorskim nastupom većim od života i ozbiljnijim od smrti me u startu odbijaju. Amorres perros poštujem kao izuzetno nadahnut i pismen filmski prvenac, ali ne vidim potrebu za još dva potpuno ista filma iza toga. Nije stvar ni “hyperlink” strukture, i to se, po mom mišljenju, pokazalo sa Biutiful koji je imao uredan narativ. Birdman je tu izuzetak, sjajan film koji kao da je radio drugi autor, film koji isto tako govori pametne stvari, ali to čini sa lakoćom i na zabavan način, dovoljno da pređem preko povremenih ispada mistifikacije. The Revenant je, u velikoj meri povratak na staro i to je šteta.
Šteta je jer počinje tako dobro, in medias res, urgentno. Indijanci iz plemena Arikara napadaju traperski logor, negde na severu Velike Louisiane. Napadaju ga sa svih strana, iznenada, poput elementarne nepogode. Imaju za to i praktične razloge, pored onog moralnog, da je to njihova zemlja. O tim razlozima ćemo kasnije. Skaut Hugh Glass (DiCaprio) je zajedno sa svojim polu-indijanskim sinom Hawkom (Goodluck) malo udaljen od logora i njih dvojica dolaze na kraj bitke. Kapetan Henry (Gleeson), zapovednik ekspedicije, i iskusni traper John Fitzgerald (Hardy) se trude da sačuvaju što je više moguće ljudskih života i ulovljenih koža, ali to je sizifov posao, pa malobrojni preživeli beže prema brodu na reci, noseći onoliko robe koliko mogu pre nego što sve ode dovraga. 
Ova scena se prati bez daha i fantastična je u svojoj brutalnosti i krvi koja se meša sa blatom i očajem. Ali predah na brodu se nastavlja u novi sukob. Skaut Glass, kao neko ko najbolje poznaje teren, tvrdi da su na reci laka meta za Indijance koji će ih opet opkoliti i da veće šanse imaju ako zapale brod, sakriju plen i krenu kopnenim putem, nekih 200 milja do najbližeg utvrđenja. Fitzgerald se tome protivi, ali kapetan veruje svom skautu i izdaje takvo narađenje. Seme razdora je posejano. Skaut odlazi sam napred u izvidnicu, ali ubrzo iznenadi medvedicu sa dva mladunčeta i u prvom okršaju s njom izvuče deblji kraj. Iz nekog razloga, umesto da se pritaji ili sačeka siguran pogodak, on po drugi put “čačka mečku”, i nekim čudom uspeva da je ubije, ali pritom biva još gadnije ranjen.
Kao što je CGI medvedica umalo pocepala DiCapria, odnosno Glassa, tako je u solidnoj meri pocepala i film. Kada ga ostali traperi pronađu, uspeju jedino da ga “pokrpaju”, ali je izvesno da će umreti. Kapetan traži dobrovoljce da ostanu s njim do smrti i prirede mu “kršćanski pogreb”, javljaju se Hawk i još jedan mladić, Bridger (Poulter), ali i Fitzgerald, na čuđenje svih. Njegova logika je prosta, za stražarsku dužnost je obećana nagrada, a on bi želeo “izvaditi štetu” zbog izgubljenih i sakrivenih koža.
Znamo šta sledi, zli Fitzgerald ubije Hawka pred očima nepokretnog i nemog Glassa, te ubedi Bridgera da su Arikare u blizini i da treba bežati, pa njih dvojica ostave ionako polu-mrtvog skauta u grobu. Tu na scenu stupa Glassova čelična volja da preživi, ustane iz groba i sam se dovuče do utvrđenja, ali i da se osveti onome ko mu je ubio sina, a njega ostavio da umre. 
Sledeće dve trećine filma, posvećene preživljavanju i osveti, pate od ograničenja i od tipskosti koja zahteva tačno određenu dramaturgiju. Znamo kako to biva sa preživljavanjem u surovoj, snežnoj divljini, gledali smo to onoliko puta, na primer u Pollackovom Jeremiah Johnsonu, pa i u poetičnom Man in the Wilderness (1971) Richarda C. Sarafiana. Inarritu se tu dosta oslanja na kontraste između divnih pejzaža atraktivno uslikanih kamerom Emanuela Lubezkog i nezavidne situacije u kojoj se Glass našao. Ako smo videli nekoliko “man vs. nature” filmova, znamo šta to znači. Ješće se korenje, životinjske strvine, živo meso i riba. Junak će u ključnim trenucima proplivati (obučen u krzno) i prohodati. Još na početku odiseje će “ustati iz groba” iako ništa nije jeo danima. Tarantino se sa tim slatko isprdao u svojoj osvetničkoj fantaziji Kill Bill, na dva mesta, ali čini se da Inarritu ili misli ozbiljno, ili jednostavno ne uspeva da pronađe bolje rešenje od standardnog i prilično naivnog, no prigodnog.
Kako odiseja odmiče dalje, Inarritu nas sve više zasipa sa svojim misticizmom. Isprva u scenama snova o davno pokojnoj ženi Indijanki, stradaloj u napadu vojske na selo, pa zatim snova sa religijskom tematikom, a na kraju i na javi, kad Glass naleti na jednako usamljenog i tužnog Pawnee Indijanca, čiji jezik govori. Postoji još nekoliko religijskih momenata za koje jednostavno osećamo da će autor posegnuti za njima prilikom “naplate” na kraju. A osveta? Ona dolazi na kraju, klasično, u očekivanoj sceni borbe od 20-ak minuta.
Nevolja sa filmovima po istinitim događajima, a naročito onim koji su obavijeni velom tajne i distorzirani potonjom mitologizacijom, kao što je to slučaj sa pričom o Glassu, je to da se sve moglo drugačije i često bolje napraviti. Stičem utisak da je Inarritu uzeo mit i knjigu o Glassu kao predložak da bi unutra ubacio svoja razmišljanja o čoveku i prirodi, izopačenosti civilizacije, moralnosti i religiji, što je apsolutno legitimno, ali u i oko legende o Glassu ima materijala za nekoliko boljih priča kojih se autor u najboljem slučaju hvata samo površno, dok mu je prvenstveni cilj da se mi kao gledaoci osećamo loše dok gledamo njegov film, kao u onoj sceni sa obešenim Indijancem i natpisom na francuskom. Nekome će se možda to učiniti dubokoumnim, ali ja u tome vidim samo nabijanje.
Zbog tih svojih eskapada Inarritu namerno razvlači dramaturški najstandardniji središnji deo o preživljavanju. A duboke teme mu se same nameću: demistifikacija Glassovog lika, genocid nad Indijancima, odnosi snaga nakon kupovine Louisiane i pokušaj kolonizacije, život na i preko granice civilizacije, pa čak i Glassova osveta kao uvod u studiju moralnosti. 
U svojoj fingiranoj dubini Inarritu na ključnim mestima ostaje površan, čak povremeno i zlonameran. Tretman Indijanaca nije otišao mnogo dale od Dances with Wolves, tako imamo dobre, mistične i magične Pawneeje, Arikare koje su elementarna nepogoda i na ratnoj stazi sa dobrim razlogom (poglavičinu kćerku su oteli belci i Arikare gaze skoro sve pred sobom), ali i Siouxe koji se pojavljuju u trećem licu kao oličenje surovosti. U odnosu na Kostnerov film, uloge pojedinih plemena su izmenjene, ali suština ostaje ista, a pogled salonski. Međutim, Indijanci su još i dobro prošli u poređenju sa Francuzima, suparničkom grupom trapera, koji su prikazani kao epitom zla i izopačenosti.
Jednodimenzionalnost u prikazu etničkih grupa se oslikava i na pojedinačne likove. Tako je Glass slika i prilika iskustva, moralnosti, mudrosti i nepokorenog duha, Fitzgerald ljudskog oportunog zla, Bridger mladalačke naivnosti, a kapetan dobrog i moralnog, ali ne baš sposobnog čoveka. Usudio bih se tvrditi da ni “casting” nije savršen, Leonardo DiCaprio bi mi među poslednjima pao na pamet kao Glass, ta uloga bi bolje stajala Tomu Hardiju koji je već dokazao da je sposoban da bude sam na ekranu, u Lockeu je 90 minuta razgovarao telefonom i ni jedne sekunde nije bio dosadan. Ovde bi se to diglo na novi nivo, uglavnom bez dijaloga. Umesto toga, Hardy je zarobljen za likom koji je karikatura sitne ljudske zlobe, sakrivenim iza prenaglašenih tikova i tvrdog teksaškog akcenta koji glumac nije savladao, pa sve to izgleda još karikaturalnije. Što se DiCapria tiče, daleko od toga da je on loš, ali nije ni impozantan kao što zna biti kad pogodi pravu ulogu. Trudi se, jako se trudi, i to se vidi, a to nije dobar znak.
Naravno, odmah po premijeri filma su se pojavili napisi kojim se diže prašina. O izuzetno zahtevnom snimanju na udaljenim lokacijama u divljini koje je dupliralo budžet. O snimanju po samo sat-dva dnevno, kada je najlepše svetlo da film ne bi izgledao lažno. O “raštimanim violinama”, odnosno članovima ekipe koji su otpušteni. O mukama kroz koje su glumci prošli. O sirovoj bizonskoj jetri i spavanju u konjskoj utrobi (inače, to isto imamo sa mnogo manje pompe u islandskom filmu Of Horses and Men). Inarritu je imao toliko takta da u svojoj potrazi za autentičnošću povuče granicu: DiCapria nije napala prava (dresirana) medvedica, niti se sjurio na konju u provaliju.
Postavlja se pitanje čemu onda sav taj “hype”, ako je već sve tako veće od života. Jer ima ljudi koji na to padaju, eto zato. Meni cela ta “feel bad” kinematografija ima smisla kad Joshua Openheimer i Herbert Sauper u svojim dokumentarcima prouče građu, odu na teren i povuku zanimljive paralele kojima naglašavaju apsurdnost cele situacije. Nema mi smisla kada to učini miljenik kritike i određene publike, sa preko 100 miliona dolara budžeta iz udobne pozicije velikog umetnika i velikog mislioca. Ne kažem da je The Revenant loš film, kažem samo da nije ne znam kako dobar i da ga, kao i njegovog autora, ne kupujem. Prosto ne vidim potrebu za tim.
PS: Napisah 1500 reči, a nigde ne spomenuh ni sezonu nagrada ni Oscare, iako se The Revenant visoko kotira sa 12 nominacija. Nije to lak zadatak u ovo vreme kad svi bruje o tome i kad se slažu tiketi u kladionici.