24.2.16

La Sapienza


2014.
scenario i režija: Eugene Green
uloge: Fabrizio Rongione, Christelle Prot Landman, Ludovico Succio, Arianna Nastro, Eugene Green

Eugene Green je Amerikanac u Parizu, ali potpuno ruši stereotipe Amerikanaca u Parizu, kako one s početka XX stoleća, tako i one modernije. Najjednostavnije rečeno, u pitanju je autor koji je u potpunosti prihvatio filmsku kulturu svoje druge domovine i nije tražio ništa zauzvrat. Greenovi filmovi se u najboljem mogućem maniru naslanjaju na francusko filmsko nasleđe, na Renoira, Bressona i Rivetta.
La Sapienza je jedan takav film, jedna meditacija o filozofiji umetnosti i života, vođen svojim neprevodivim naslovom (najbliže bi bilo reći mudrost i prosvetljenje). U centru te rasprave stoji rimski barok, pre svega delo Francesca Borrominija. Ali pažljivo, ovo nije film o Borrominiju, nego film u kojem se raspravlja o Borrominiju, njegovom životu, arhitektonskom delu i stavovima koji su ga vodili ka remek-delima evropske arhitekture. Kontrarno popularnim stavovima koji zapadnu (evropsku) kulturu i mudrost nipodaštavaju, La Sapienza ih slavi, čisto i bez ikakve rezerve, te poteže niti od antike, preko renesanse do sada.
Naš protagonista je arhitekta Alexandre Schmidt (Rongione), baziran u Francuskoj, cenjen i slavljen u struci. Njega vodi racionalizam i utilitarizam, preferira bolnice i fabrike, nasuprot crkvama. Njegova žena Alienor (Prot Landman) dolazi iz sličnog miljea i vodi se sličnom filozofijom, bavi se socijalnim planiranjem sa ciljem da što je moguće više usreći nesrećne. Njihov odnos je harmoničan, pun poštovanja, ali se među njima oseća nekakva preteća hladna distanca.
Oni su se uputili na odmor koji za Alexandra ima svrhu istraživanja. Naime, oni idu Borrominijevim stopama, kroz Švicarsku (gde je veliki arhitekta rođen) i Italiju (gde je radio), kako bi Alexandre napisao knjigu o njemu i njegovom delu.
Na putu, u mestašcu na severu Italije, par će naleteti na drugo dvoje ljudi, tinejdžere, brata i sestru. Mlađa sestra Lavinia (Nastro) pati od retke neurološke bolesti koja se manifestira iznenadnom slabošću i onesvešćivanjem, a stariji brat Goffredo (Succio) se sprema da upiše studije arhitekture u Veneciji. Iako je Alexandre poslovično hladan i distanciran, Alienor dolazi na genijalan predlog da muškarci nastave put prema Rimu i pogledaju remek-dela barokne arhitekture, a da se ona za to vreme druži sa Lavinijom. Sad, devojka jako teško podnosi razdvajanje od brata, ali svi četvoro će u tom aranžmanu naučiti nešto o sebi i o životu, te možda dobiti malo mudrosti i prosvetljenja.
La Sapienza bi bila još jedan traktat o umetnosti i filozofiji kakvi su relativno česta pojava u evropskom art-filmu. Dobro, arhitektura kao nešto u konačnici utilitarno nije često u prvom planu takvih filmova, ali nije ni neka neistražena teritorija. Međutim, stvar je u tome kako Green to postavlja i kako to kroz film nosi i kao autor, ali i kao glumac u jednoj pamtljivoj epizodi, kao izbeglica iz Iraka.
U nekom drugom filmu bi to ukočeno govorenje u kameru i generalno statični kadrovi bili klasičan artistički štos. Ali ovde to sjajno prati psihička stanja likova. Tu statičnost najviše potencira stegnuti Alexandre i njega ta statičnost prati čak i u potencijalno smešnim scneama, kao što je ona sa ekipom njegovih prijatelja u rimskoj Villi Medicci ili ona sa napaljenim australskim turistom i kustosom u Sant'Ivo alla Sapienza. Druge likove u filmu kamera prati fluidnim pokretima. Međutim, kako film prolazi i kako se Alexandre otvara, tako se ta fluidnost prenosi i na scene sa njim.
Zapravo, nikada nismo prestari i toliko okoreli da ne bi primili malo mudrosti i prosvetljenja, kao što nikad nismo toliko fragilni da ne bi odrasli. Četvoro naših junaka će to osetiti. La Sapienza ima moju veliku preporuku.