16.2.16

Un français / French Blood

2015.
scenario i režija: Diasteme
uloge: Alban Lenoir, Samuel Jouy, Paul Hamy, Olivier Chenille, Patrick Pineau, Jeanne Rosa, Lucie Debay, Blandine Pellisier

Velikim rečima i prevaziđenim idealima je lako privući mlade i/ili glupe za svoju stvar. Uostalom, uvek je kriv neko drugi: manjine, imigranti, pederi, mularija, starkelje, žene, bankari, buržuji... Stvar ukusa i priče, ali mehanika vladanja je ista. Privuče se baza, i onda sa ona odgaja, kondicionira i probira. Nekad je udarna pesnica za plašenje pristojnog sveta ili političkih protivnika, nekad se iz nje iznedri neko lepo lice za glasnogovornika, neko sa organizacionim sposobnostima za preuzimanje vođstva na nižem nivou, ostali kao pouzdani vojnici koji se raspoređuju po zadatku. Ideali nacije, slobode, prirodnih prava ili socijalne pravde su ionako dovoljno rastegljivi da se mogu prilagođavati datom trenutku. Cilj je postojati i drmati i skupljati poene, finansijske i glede društvene moći.
Na te propagandne sheme niko nije imun, svaki čovek, naročito mlad, želi da pripada nečemu. I početak je simpatičan: daje ti grupu, druženje, kameraderiju, možda mogućnost za neki poslić i svakako alibi da radiš sranja i osećaš se dobro zbog toga jer ti je cilj neka velika stvar. Pitanje je, naravno, kako se iz toga izvući. Prvi korak je neophodan, ali je automatski, ili se dogodi ili ne. Treba misliti svojom glavom i shvatiti kako je sve to sranje, svakako nepotrebno, a potencijalno i opasno i otrovno. Drugi je čista mehanika: treba se maknuti iz svega toga i istrajati, uprkos pritiscima sredine i instinktu čopora.
French Blood je film koji tematizira jedan takav put iskupljenja. Naš junak je Marco (Lenoir) i upoznajemo ga dok sa svojim skinheads kompanjonima (Jouy, Hamy, Chenille) mlati Arape, crnce, pedere, anarhiste i komuniste. Sa nekima je lako, naročito kad manja ili veća grupa nasrne na pojedinca, ali su drugi zajebani, slične organizacijske strukture, slično brojni i naoružani, ali to nije ono što će Marca udaljiti od te priče. Naprotiv, nateraće ga da igra pametnije, da napreduje sa uličnog nivoa na partijski, da jednu uniformu zameni drugom. Za to će isprva biti i nagrađen, lepom curom (Debay) iz redova aristokratije čiji je ujak faca u partiji. Međutim, iako mu se smeši stabilna karijera naci-političara i dežurnog strašila, Marco shvata da je sve to trulo.
Kako i zašto, film nam ne govori. Prosto, nema te didaktičke štake kojom se pomažu autori angažiranih filmova tipa American History X. Sve što vidimo je kako se u rasponu od 30 godina Marco menja od barabe do pristojnog i humanog čoveka u naizgled nepovezanim scenama. Odabrao je teži put, ali nije mogao drugačije. Možda zbog gubitka fizičkog zdravlja i prijateljstva sa apotekarom (Pineau), dobrim i mudrim čovekom koji ne haje za političke gluposti. Možda zbog toga što ipak nije nikad bio beskrupulozan, nego zaveden, pa je nasilje činio ili u krajnjoj nuždi ili zato što se to od njega očekivalo.
U svakom slučaju, gledamo njegovu postepenu promenu, dok njegovi nekadašnji drugovi tonu sve dublje u glib. Za tu promenu je ključna postepenost i suptilnost, kako u sjajnoj glumi meni do sada nepoznatog Albana Lenoira, tako i u režiji Patricka Astea, alias Diasteme. Naravno, ne funkcionira sve logički besprekorno i često nam sve što vidimo deluje gotovo nasumično, ali vidi se autorska logika iza toga. U tim detaljima i odabranim scenama vidimo promenu kod Marca i njene posledice. On prestaje da pije i puši, da se druži sa barabama i nacistima, oseća ponos kada francuska fudbalska reprezentacija sačinjena mahom od potomaka imigranata osvoji svetsku titulu i ljude počinje da ceni kao ljude. Naročito ako se uzme u obzir i detalj njegovog prezimena (videćemo ga na kraju, na pustoj i tužnoj majčinoj sahrani), možda Marco shvata da će njegovi drugovi kad ostanu bez prigodnih neprijatelja možda doći i po njega.
U pozadini priče o Marcu i njegovoj promeni vidimo još jednu promenu. To je priča o Nacionalnom Frontu, od skromnih, uličnih početaka, preko konstantnog političkog uspona do toga da su sada prepoznati kao pretnja u suštini uljuđenom dvopartijskom političkom sistemu. Istina, oni su se malo ogradili od nacističkih ispada, holokaust negiraju samo uvijeno, svoje jurišnike su uglavnom uljudili, ali još uvek imaju manje ili više iste rasističke i anti-imigrantske stavove. Najvažnije, sve su veći faktor i zapravo jedini koji socijaliste i republikance mogu da nateraju u koaliciju, ma koliko ona neprincipijelna bila. Možda je činjenica da su svojim pretnjama ograničili distribuciju ovog filma u Francuskoj dovoljno zabrinjavajuća.