15.2.16

Creed

kritika originalno objavljena na Monitoru

2015.
režija: Ryan Coogler
scenario: Ryan Coogler, Aaron Covington
uloge: Michael B. Jordan, Sylvester Stallone, Tessa Thompson, Phylicia Rashad, Tony Bellew, Wood Harris

“U boksu i u westernu, autsajderi su uvek favoriti” - Miki Rubiroza, Grlom u jagode (1976)

Kultna serija Televizije Beograd odakle sam uzeo citat i originalni Rocky su se mimoišli za par meseci, ali citat sam po sebi stoji. U boksu i u westernu, ali i generalno. Uvek se uhvatimo kako navijamo za autsajdera, novajliju sa simpatičnom njuškom protiv šampiona, uhodanog, pomalo gordog i nestrpljivog da što pre završi, kao što smo svim srcem uz stranca (sa imenom ili bez) koji protivno savetu šerifa sam izlazi pred barabe. Takva je dramaturgija, u tim likovima vidimo idealiziranu sliku u ogledalu, voleli bismo biti takvi, kada bismo samo imali hrabrosti...
Rocky (1976) je u utrku za Oscara ušao kao autsajder, pored Taxi Drivera, The Network, All The President's Men i Bound for Glory, ali je imao ono što većina tih filmova nije: narativ o simpatičnom novajliji. Ne samo to, temeljno sjebana post-vijetnamska Amerika je očajnički tražila malo nade, svako za sebe i kolektivno, i našla ju je u priči o italo-američkom bokseru na prekretnici, a ne u političkim temema koje su drugi filmovi nudili u tekstu i u pod-tekstu.
Rocky sa tri Oscara u džepu i statusom apsolutnog “crowd-pleaser” hita je lansirao jednu glumačku i autorsku karijeru. Razlog tome je Stalloneovo veliko srce da se na taj način pokaže pred svetom i ispriča zapravo svoju priču bez maske i uvijanja. Ono što je za Rockija Balbou bio boks, za Stallonea je bila gluma u kojoj nikako nije dobijao šansu, pa je statirao, snimao porniće (kada je to još uvek bila sramota) i imao razne “dnevne” poslove da bi preživeo od danas do sutra. Ironija sudbine je to da ga je Rocky lansirao u zvezde. Postao je fajter, akcijaš, “working class hero”, ponekad komedijaš. Sasvim dovoljno za glumca sa, u najboljem slučaju, osrednjim talentom, ali dovoljno mudrog da bira svoje bitke.
Rocky je pored Stalloneove karijere lansirao i jednu prilično dugovečnu franšizu. Ona je, istina, imala uspone i padove, patila je od autorskog ega, patriotskog guslanja, melodrame i patetike i često se služila uhodanim sportsko-fajterskim obrascima i nikad nije dostigla domete originalnog filma. Dvojka, trojka i četvorka su, svaka na svoj način, bili relativno zabavni filmovi, manje ili više razvodnjene supstance iz prvog dela. Petica je jednostavno bila bizarna, pa je franšiza otišla na led, odakle ju je sam Stallone izvadio za tridesetogodišnjicu prvog filma i napravio jedan u suštini nepotrebno tužan film, Rocky Balboa. Creed, po svojim vanjskim karakteristikama “spin-off”, ali zapravo nastavak Rocky serijala, je svakako bolji od toga. Generalno, bolji je od svih nastavaka, ali ipak ne dostiže domete originalnog filma, iako se trudi.
Priča prati Adonisa “Donnieja” Creeda (Jordan), vanbračnog sina Rockijevog prvog velikog rivala, a kasnije velikog prijatelja Apola. Iako oca nije ni upoznao, a bez majke je rano ostao, pa je završio “u sistemu”, Donnieju se sreća osmehnula kada ga je Creedova udovica Mary Anne (Rashad) usvojila i odgojila sa ljubavlju i u izobilju materijalnih dobara. Donnie ima dobar posao u finansijama i čak je nedavno dobio unapređenje, ali ga neki vrag tera da boksuje. Valjda da dokaže da je sin svoga oca, iako prema njemu gaji ne baš pozitivne sentimente. Zbog toga napušta svoj ugodan život i seli se u Philadelphiju, u nadi da će privoleti Rockija Balbou (Stallone) da ga trenira, pa kako bude...
Na stranu neverovatnost premise da jedna osoba može da ima skupi fakultet, karijeru u finansijama i kontinuitet prljavih borbi po Meksiku od kojih ostaju posledice (osoba sa njegovim finansijskim mogućnostima je sebi mogla priuštiti vrhunski trening i loviti, recimo, olimpijski tim pre eventualne profesionalne karijere), Creed je jednostavno inspirativna priča. Upravo o novajliji koji dolazi izvan sistema i koji traži pomoć pomalo zaboravljenog veterana da bi,protiv svih šansi, izašao na megdan spreminijima i utreniranijima, da razrešio konflikt koji ima sa samim sobom i sa svetom i da bi izgradio ime i u svojim očima izašao iz očeve senke. Creed je jedna od onih priča o borbi u kojoj prvo moraš pobediti samog sebe, pa tek onda protivnika, i to se ne odnosi samo na našeg mladog budućeg šampiona, nego i na veterana.
Naravno, u Creedu ima dosta toga od originalnog Rockija, od likova na koje se često direktno referira, preko citiranih scena (nije moglo proći bez atipičnog treninga), do čuvenih stepenica i slatkaste ljubavne priče u koju Donnie ulazi sa svojom susedom Biancom (Thompson). Duh originala je nekako očuvan, poštuje stare fanove, a u perspektivi stvara nove (o nastavku se sve glasnije šuška). I zapravo, i pored oslanjanja na formulu i nekoliko iskliznuća prema patetici, Creed se doima kao sasvim solidan i dovoljno svež film.
Razlog za to su mlade snage koje su preuzele film. Ryan Coogler i Michael B. Jordan su tandem kojeg se možda sećamo iz Fruitvale Station, emotivno nabijenog i politički angažiranog indie filma o policijskoj brutalnosti i ničim opravdanom ubistvu crnog mladića. Michael B. Jordan je pokazivao zavidan talenat i kao dečak (uloga Wallacea u seriji The Wire), a Coogler ga je na najbolji mogući način iskoristio i ispostavio kao glumca na kojeg se može računati. Kao Donnie je ležeran i siguran u svojoj izvedbi, kako u odličnim, dinamično režiranim scenama borbe u ringu, tako i u zajedničkim scenama sa svojim partnerima. Tessa Thompson je takođe odlična, opuštena je i upušta se u verbalni sparing sa Jordanom i njih dvoje ostvaruju tipičnu, a ipak uverljivu filmsku romansu.
Mnogo je veće pitanje bilo kako će se Stallone kao Rocky Balboa uklopiti u “setting” kada on nije glavni, nego pomoćni lik. On je ovde trener, kao što je Mickey bio njemu, ali je i mentor, i očinska figura i onaj zadovoljni, mudri, dobri duh filma. Njegovo mumlanje i staračka melanholija nikada se nisu bolje uklapali u film nego u Creedu.
Kada je primao Zlatni Globus, Stallone je održao pomalo rastreseni, emotivni govor u kojem se zahvalio i svom najdražem imaginarnom prijatelju Rockiju Balboi. Ima i zašto, bez daljnjeg, ali retko kad se kreator obazire na svoju kreaciju koja je nastavila svoj život i uticala na mnoge. Rocky je Stalloneu doneo i nominaciju za Oscara, iako se ovakvi “crowd-pleaser” filmovi sve ređe pojavljuju na radaru Akademije. Možda je to samo gesta poštovanja. A možda će Stallone, autsajder, protiv svih šansi, osvojiti kipić, kao Rocky onomad.