4.2.16

Rak ti Khon Kaen / Cemetery of Splendour


2015.
scenario i režija: Apichatpong Weerasethakul
uloge: Jenjira Pongpas Widner, Banlop Lomnoi, Jarinpattra Rueangram, Richard Abramson

Prevod na engleski, a posredno i na druge jezike, iako je pesnički i dotiče suštinu filma, ni u kom slučaju nije srećan izbor. Originalni naslov se sa tajlandskog prevodi kao Ljubav u Khon Kaenu. Iako zvuči kao bezvezna floskula i opšte mesto, autoru filma ipak nešto znači. U pitanju je grad u kojem je Apichatpong Weerasethakul odrastao, a sa tim film dobija kvalitete jedne tople i ljudske posete voljenom, skoro pa rodnom gradu.
Ujedno, ovo mu je i prvi zapravo dugometražni film otkako je Weerasethakul dobio Zlatnu Palmu u Cannesu za film Uncle Boonmee Who Can Recall His Past Lives 2010. godine. Film je svoj festivalski život opet započeo u Cannesu, ovog puta u Un certain regard konkurenciji, i od tada je na turneji, a u toku jeseni se zaustavio u našim krajevima.
Poznavaoci njegovog dela u koje se ne ubrajam (ovo mi je prvi susret s njim) tvrde kako je Rak ti Khon Kaen dosta tipičan i očekivan film za autora, da je i inače sklon sporom tempu u kojem se prepliću java, snovi, uspomene i spiritualnost i da njegov stil zapravo traži određeno vreme prilagodbe. Ovo je ono što možemo nazvati filmom iskustva.
Priča, ako se to može pričom nazvati, vrti se oko improvizovane bolnice u bivšoj školi u koju su smešteni vojnici masovno oboleli od čudne spavajuće bolesti. O njima se brinu familije i dobrovoljci, povremeno ih pogleda doktor i prikačeni su na nekakvu aparaturu koja ispušta nekakvu neonsko svetlost kakvu i inače vezujemo za urbane pejzaže Tajlanda i ostatka razvijenijeg Dalekog Istoka. Vojnici se povremeno bude, nešto promumlaju i ponovo se vraćaju u san. Jedna od sestara je vidovnjakinja i tvrdi da može razgovarati s njihovim dušama dok spavaju.
Jedan od njih, Itt (Lomnoi) je malo poseban slučaj, njegovi budni periodi traju malo duže i za vreme njih se ponaša skoro funkcionalno. O njemu se brine volonterka Jenjira (rediteljeva “kućna” glumica Jenjira Pongpas), hroma žena sa friškim američkim mužem koja više nego išta želi operaciju koja bi joj noge dovela na istu dužinu. Između njih dvoje se formira neobično prijateljstvo i povezanost.
Ostatak filma uglavnom pokriva vreme koji oni provode zajedno, u bolnici i izvan nje. Zapravo, potrebno je naviknuti se na pravila Weerasethakulovog sveta, jer ni u jednom trenutku nismo sigurni gde smo.
Da li junaci sanjaju da su budni, pa sve deluje realno? Ili je realnost zasnovana na para-nauci (koju ćemo upoznati kada doktori u belim mantilima sa ozbiljnim facama nepovezanim pacijentima trućaju gluposti) toliko blizu lucidnog sna. Koji je uticaj prošlosti na sadašnjost? Zašto dve lepotice tvrde da su boginje i događaje objašnjavaju polu-mitskom bitkom od pre 1000 i kusur godina? Čemu služe one kartice sa budističkim citatima? Kako šuma odjednom postaje hram? Zašto neki tip kenja u džungli i zašto reditelj fiksira kadar na njega? Čemu služi onaj kadar pokretnog stepeništa u trgovačkom centru, osim što je atraktivan?
Na ova pitanja možda nećemo dobiti odgovor, bar ne tako lako i tako jednoznačno. Ali možemo osetiti da sve skupa ima smisla i u rediteljevoj glavi i nama koji to gledamo. Jednom kada prihvatimo unutarnja pravila tog fiktivnog sveta, možemo se prepustiti i uživati u jednom neobičnom, ali opet toplom filmskom iskustvu.