6.10.14

Coldwater

2014.
režija: Vincent Grashaw
scenario: Vincent Grashaw, Mark Penney
uloge: P.J. Boudousque, James C. Burns, Chris Petrovski, Octavius J. Johnson, Nicholas Bateman, Douglas Bennet

Poslednja kartica pre odjavne špice nas uvodi u pozadinu američkih privatnih maloletničkih zatvora i ustanova za preodgoj problematične omladine. Oko te teme se u poslednje vreme podiže nešto prašine, čak je i National Geographic imao serijal na sličnu temu, da ne pominjemo „relity-je“ sa „ćalcima profesionalcima“ koji disciplinom i psihološkim trikovima (nema tu mnogo izbora, manipulacija ili tortura) „sređuju“ usijane glave. Ono što je stravično u toj priči je da te individue i te ustanove vrlo malo podležu kontroli od strane državnih vlasti koje se pojavljuju tek kad bude prekasno i kada se dogodi neko kapitalno sranje. Ima tu i korupcije i muljačine sa podmićenim sudijama, ali najčešće je po sredi obični sadizam i nestručnost, a implikacije toga su strašne u tzv. „slobodnom svetu“, što očekujemo od Staljinovih gulaga u Sibiru ili od Golog Otoka, ne očekujemo u demokratskom svetu. Međutim, dok kažeš „Guantanamo Bay“, stvari se menjaju...
Upravo u milje maloletničkog popravnog doma je smešten Coldwater. Naslov filma je ime jedne takve ustanove u kojoj je završio mladi delikvent Brad (Boudousque), momčić sa vodnjikavim očima koji misli da je posao sitnog dilera solidna karijerna opcija. Ne dajte da vas „dreamy“ fotografija i montaža zavedu, Coldwater je brutalno mesto kojim upravlja bivši vojni pukovnik Frank (Burns) i koje ima samo jednu zaposlenu odraslu osobu – depresivnog i često drogiranog doktora (Bennet). Ostali „zaposlenici“ su čuvari, i sami bivši pitomci doma koji su se, je li, „popravili“. Između čuvara i zatvorenika stoje i „poverenici“, robijaši sa privilegijama koji sprovode unutrašnju torturu nad novopridošlim pitomcima.
Kada Bradov prvi prijatelj, zbunjeni crni momčić Jonas (Johnson) nastrada usled sadizma i nestručnosti, Brad shvata da otpor nema smisla i da treba izdržati dok se Coldwater ne rasformira. Kako je incident privukao pažnju vlasti, pukovniku Franku sve češće popuštaju kočnice, a Coldwater postaje još nasilnija ludnica. Katalizator za promene će biti dolazak Bradovog druga po imenu Gabe (Petrovski) koga smo ranije upoznali kroz nekoliko flasbackova na Bradovu delikventsku karijeru. Gabe je bio samo naivni klinac koji je propatio zbog Bradovih loših procena, ali je očvrsnuo ili makar misli da je, i usvojio buntovnički stav...
Do pred sam kraj, Coldwater je potentnan i potresan film koji uspeva i kao zatvorska i psihološka drama (nekako mi u sećanju odzvanja Cool Hand Luke), ali i kao indie socijalna drama koja se nekako javlja u pozadini u flashback scenama. P.J. Boudousque je odličan izbor za ulogu, pomalo liči na mladog Ryana Goslinga i usvaja njegov manirizam „kamene face“, što u ovom kontekstu apsolutno ima smisla. Postoji neka ekspresivnost u ne-ekspresivnosti, ma koliko to suludo zvučalo. I ostatak mladih glumaca svoje uloge nosi dostojanstveno, iako njihovi su njihovi likovi više skice nego karakteri. John C. Burns donosi relativno pristojno ostvarenje kao pukovnik Frank, mada mu je lik izuzetno tipski. Rediteljska odluka da maestralno lepu fotografiju ponudi kao kontrast surovosti zatvorskog socijalnog sistema je promišljena i opravdana.
Problem je što u poslednjih dvadesetak minuta Coldwater kao film odlazi u vražju mater. Već kad Gabe dođe ponovo u priču, javlja se sumnja da reditelj ne zna kako bi završio priču i spakovao film. Umesto dotadašnjeg poetskog realizma, Grashaw skreće prema momentima jeftinog šoka i umalo da uništi sve što je izgradio. Pomalo nemogući obrat na stranu, problem je u šoku koji on izaziva, moralizaciji i popovanju koje sledi i nedovoljnoj veštini da to reditelj učini glatko. U tom trenutku on poseže za flashbackom previše i nepotrebnim objašnjavanjem gde mu mesto nije.

I to je šteta, jer je do tada Coldwater više nego dobar film, sposoban da stane uz rame i najboljim zatvorskim filmovima i najboljim mladalačkim dramama. Opet, to dokazuje koliko je pričanje priča i snimanje filmova pipav posao i kako jedna kardinalna greška lako može biti kobna. S tim u vezi, i poslednja kartica je opšte mesto bez ikakve realne podloge i opravdanja i čini se kao još jedan neiskreni šok. Pa ipak, Grashaw kroz većinu filma pokazuje da je autor koga treba pratiti.