3.10.14

God’s Pocket

2014.
režija: John Slattery
scenario: John Slattery, Alex Metcalf (po romanu Petera Dextera)
uloge: Philip Seymour Hoffman, Christina Hendricks, Eddie Marsan, John Turturro, Caleb Landry Jones, Domenick Lombardozzi, Richard Jenkins, Peter Gerety, Joyce Van Patten

God’s Pocket je film koji će se pominjati zbog činjenice da je u njemu Philip Seymour Hoffman ostvario jednu od svojih poslednjih uloga. Prerano preminuli glumac je odisao glumačkim integritetom, urođenom aristokratskom prefinjenošću, ali je pokazivao i zavidnu moć transformacije da uđe u lik koji mu nije karakterno i klasno blizak. Ostaćemo uskraćeni za njegovo prisustvo na filmu i u teatru i jedino što možemo da uradimo je da pogledamo još ono malo njegovih njegovih ostvarenja u filmovima koji dolaze. Na mojoj listi se nalaze A Most Wanted Man i još dva nastavka The Hunger Games.
Hoffman je maestralan, ali do toga ćemo doći. Počnimo sa faktografijom koja je neophodna za razumevanje filma. Autor John Slattery je uglavnom televizijski glumac najpoznatiji po seriji Mad Men, gde je i režirao nekoliko epizoda. Televizijska režija je retko referenca za filmsku u današnje vreme, tako da se God’s Pocket može smatrati njegovim prvencem. Njegova kreativna kontrola objašnjava i prisustvo njegove koleginice iz serije Christine Hendricks u filmu, iako bi se mogla nazvati nestandardnim ili čak pogrešnim izborom za ulogu koju igra. Njegov ko-scenarista Alex Metcalf takođe nema značajnijih referenci, jedan film koji niko živi nije video, jednu opskurnu akciju i dramu An American Affair koja je nabrala gomilu loših kritika. Ključan podatak za razumevanje filma God’s Pocket, posebno njegovog tona koji se kreće od „slice of life“ socijalne drame, preko trilera do crne komedije je činjenica da je ovo adaptacija lagano autobiografskog romana Petera Dextera, bivšeg novinara koji nam priča uvrnute životne priče. Najbolja referenca za to je jednako nekonzistentni prethodni film po njegovom romanu The Paperboy.

Zasićene južnjačke boje iz The Paperboy ovde su zamenile tmurne i hladne boje propalog industrijskog grada. God’s Pocket je fiktivna radnička četvrt u Philadelphiji, i kako nam narator, ali i aktivni učesnik u priči, novinar Richard Shelbourne (Jenkins) kaže, to je mesto u kome je svako makar nešto zgrešio, svako je malo varao, malo krao, nekad drukao ili pobegao iz tuče. To je mesto u kojem se svi drže zajedno, makar na rečima, gde svi piju u jednom ili dva bara, gde svi sanjaju da se obogate kockom, gde su muškarci čvrsti i opasni, a žene još čvršće i opasnije. Vreme radnje su rane 80-te ili kasne 70-te, svejedno. Mogle bi biti i neke 90-te, pošto je naslovna četvrt mesto koje je ostalo u nekom prošlom vremenu.
Tu živi naša galerija likova. Mickey (Hoffman) je nesnađen na poslu i u braku. Radi kao putujući mesar, a budžet dopunjuje povremenim kriminalnim aktivnostima. Slaba je to uteha kada sve propije ili prokocka. Oženjen je sa Jeanie (Hendricks), ženom izvan svoje luzerske lige, lokalnom lepoticom koja je suviše pasivna da bi se makla iz kraja i koja svu pažnju sveta posvećuje svom sinu iz prvog braka. Dotični sin, Leon (Jones) je narkoman, rasista i baraba koja stalno traži nevolju. Kada je konačno nađe, od ruke kolege sa građevine kojeg je uživao da maltretira, radnja filma se polako odmotava.

Za zgubidanom kolege neće žaliti, a njegovu smrt će prijaviti kao nesreću na radu. Jeanie to ne puši i očekuje od Mickeya da preduzme određene mere: da preko svojih krimi-veza ispita okolnosti smrti, da plati i uredi sahranu i da joj se nađe. A Mickey je i pored toga u problemima do guše, večito pijan i u dugovima. Njegova poslednja akcija sa kolegom po piću i kocki Birdom (Turturro) dovela ga je u kontakt sa trećerazrednim gangsterom i lokalnim siledžijom Salom (Lomardozzi), kobila na koju se opsesivno kladi po pravilu gubi trke u finišu, a jedini lokalni grobar Jack (Marsan) je namirisao priliku za krupnu zaradu. To sve pokreće lavinu međusobno povezanih tragikomičnih događaja i pojava koje uključuju leš koji se prvo pojavljuje na ulici, pa onda i ispada iz kamiona, brutalne tuče, naoružanu cvećarku (Van Patten) i pohotnog starog novinara koji reciklira kolumne i legitimitet izvlači na polu-neiskrenom šlihtanju svojim čitaocima iz radničke klase, a većinu vremena samo pijanči i ganja pičetinu.
Malo reditelja zna da se snađe sa ovakvim crnohumornim pičvajzom, a da pritom očuva i lokalni kolorit i nekakvu zamišljenu socijalnu poruku. Ovo je materijal koji priziva braću Coen, a John Slattery nije na tom nivou. Istina, on će na nekoliko mesta pogoditi crnohumornu notu, ali će se isto tako na par mesta opasno ispromašivati, što će iz God’s Pocket izvući neke negativne i vrlo uznemirujuće tonove. Sa druge strane, film je mnogo bolji kao socijalna studija kada ga humor u tome ne ruši i kao panoramski prikaz radničkog i polu-kriminalnog miljea. Implikacije toga su strašne, posebno pred kraj filma kada pijana bagra u kafiću agresivno napada novinara čije je reči krivo protumačila i kada se sve sagleda iz perspektive Leonove smrti. Za njegovog očuha, to je još jedan od životnih baksuza sa kojima mora da se bavi, za majku je to makar nekakva svrha i smisao života, makar instantni i kratkotrajni, za novinara je to prilika za još jednu priču koju će napisati preko volje, a za lokalnu bagru prilika da lažu kako je on bio dobar momak, iako svi znaju da je bio kreten. Taj „mindset“ po kojem je nečija „domaćost“ jedini kvalitet po kojem se nešto meri je apsolutno užasavajući. Sa grobarom je bar lako, on je lešinar i đubre od čoveka i to ne krije, pa zbog toga dobija batine nekoliko puta u filmu kao nekakvu kosmičku pravdu.

Film uglavnom sjajno koristi svoje glumce. Richard Jenkins je dobar kao i uvek, John Turturro je uverljiv kao gubitnik, a Domenick Lombardozzi igra svoju klasičnu ulogu ne baš najpametnijeg siledžije koju je patentirao još u The Wire. Christina Hendricks se baš i ne snalazi u svojoj ulozi, pa to rešava naglašavanjem pasivne crte u svom liku. Naprosto, njoj ne leži takav milje. Philip Seymour Hoffman je, očekivano, odličan, pokazuje i karakter i transformaciju u vrlo kompleksnoj ulozi.

God’s Pocket je jedan od onih filmova koji istovremeno mogu biti i smešni i strašni i uznemirujući. Nekonzistentnost mu je svakako mana, a možda će neko u tome baš naći nekakvu draž. Utisak je da Dexterov materijal ipak zahteva hrabrijeg autora koji je verziraniji po pitanju ironije i da ga školska, neprimetna, „autopilot“ režija malo sputava. Ono što je dobro je to da ćemo Hofmanna pamtiti po još jednoj kvalitetnoj ulozi, iako bi film mogao biti i bolji i promišljeniji.