2.10.14

Mamula / Nymph

tekst originalno objavljen na: www.fak.hr
2014.
režija: Milan Todorović
scenario: Marko Backović, Milan Konjević, Barry Keating
uloge: Kristina Klebe, Natalie Burn, Dragan Mićanović, Miki Krstović, Franco Nero, Slobodan Stefanović, Sofija Rajović

Ako ćemo objektivno, ovakvi filmovi ne valjaju ništa. Kao umetnička dela, to jest. Međutim, Mamula kao uostalom nijedan trash horor, nema nikakvih pretenzija da bude umetničko delo. Ne, to je čista zabava snimljena sa dosta entuzijazma, poznavanja pravila žanra i sa nevelikim finansijskim sredstvima i kroz te okolnosti treba procenjivati i ocenjivati. Više od svega, treba imati u vidu da je ovaj film proizvod jedne kinematografije koja ne ceni žanr (o trashu da i ne govorimo) i da se u velikoj meri može smatrati pionirskim pokušajem.
Nakon prve, klasične “slasher” scene koja će stranoj publici poslužiti kao “teaser”, a domaćoj kao lagani “spoiler” (ipak se o filmu dosta brbljalo u određenim krugovima), kao i uvodne špice propraćene namerno odurnom jeftinom “muzikom za plažu”, polako ulazimo u priču. Dve Amerikanke, Kelly (Klebe) i Lucy (Burn), dolaze u Crnu Goru u posetu svom kolegi sa studija. Lucy sa njim ima nekakvu pred-istoriju i gaji nade koje će ubrzo biti razvejane. Kolega Alex (Stefanović), naime, planira venčanje sa Yasmine (Rajović). Međutim, kada su već tu na Mediteranu, okružene “divljom lepotom”, Amerikanke će se potruditi da to iskoriste, provedu se i pogledaju (pofotkaju) što je moguće više lepih prizora. Kada u kombinaciju uđe i Yasminin prijatelj Boban (Mićanović) i predloži izlet na Mamulu, otok sa napuštenom tvrđavom koja je u II svetskom ratu služila kao zatvor, ekipa će to prihvatiti uprkos upozorenjima “starog ribara” i lokalnog čudaka (Nero)...
Koga ne smori ovaj uvodni zaplet iz tele-novele, biće prijatno iznenađen razvojem događaja. Na scenu prvo stupa klasični “slasher” u kojem ludak (Krstović) juri turiste po zanimljivoj lokaciji tvrđave i njenih podzemnih hodnika, a onda kasnije i “creature feature” sa naslovnom morskom nimfom, sirenom iz grčke mitologije. Kod “creature featurea” iz egzotičnih kinematografija, a Srbija je po pitanju žanra svakako egzotična, treba biti jako oprezan, pošto efekti dosta često znaju biti ispod svakog nivoa profesionalnosti. Ovde to nije problem, pošto su maska, šminka i efekti povereni proverenom majstoru Miroslavu Lakobriji i on je svoj posao junački odradio. Sirena izgleda profesionalno, a reditelj Todorović to pametno i ispravno koristi da joj daje sasvim pristojnu minutažu.
Problem, međutim, nastaje na nivou priče: Mamula ponekad skreće u površnu simboliku i mudrovanje, sa veoma proizvoljnim referencama na Moby Dick i sa ničim izazvanim i stranoj publici nerazumljivim  ubacivanjem konteksta politički podeljenog društva. Najslabija karika u filmu je Franco Nero, ali ne svojom krivicom, on svog starog pomorca igra sasvim solidno i uverljivo, koliko krivicom scenarista koji su ga “natovarili” sa dugačkim, teškim monolozima u svrhu dodatnog objašnjavanja već jasnih stvari. Takođe, uvodna priča iz tele-novele je čisti višak jer kasnije u filmu ne vodi nikuda i samo zauzima vreme koje je moglo biti utrošeno na pametniji način i sa korištenjem konteksta koji se već vezuje za otok Mamulu i tvrđavu na njoj, izvrnutog u smeru nepatvorenog trasha.

Mamula igra na kartu svoje egzotike i neobičnosti u datoj situaciji i to pravilno čini. Da film kojim slučajem dolazi iz Amerike ili neke druge zemlje sa tradicijom žanra, bio bi to jedan od onih filmova koji prolaze ispod radara ili koji se gledaju i momentalno zaborave. Ovako, Mamula dobija na važnosti kao primer visoko profesionalnog trash filma, a Milan Todorović postaje sinonim za trash autora.