31.10.14

The Congress


2013.
scenario i režija: Ari Folman (po romanu Stanislawa Lema)
uloge: Robin Wright, Harvey Keitel, Jon Hamm (glas), Danny Huston, Paul Giamatti, Kodi Smith-McPhee, Sami Gayle, Michael Stahl-David

Ari Folman je genijalan autor. In Therapy je revolucionaran televizijski format razumljiv jednako Izraelcima, Amerikancima i gomili drugih kultura po celom svetu. Waltz With Bashir je primer kako i zašto se upotrebljava animacija na dokumentarni sadržaj jednu duboko ličnu, traumatičnu temu. Naprosto, efekat je maksimalan, nije moglo drugačije. The Congress, veoma slobodna adaptacija romana genijalnog poljskog SF pisca Stanislawa Lema, je film koji u trajanju od dva sata, u maničnom tempu, u kombinaciji animiranog i igranog filma ispaljuje nekoliko veoma dubokih filozofskih dilema, nijednom nije dosadan i didaktičan, ali je zato provokativan, šokantan, strašan i istovremeno ostavlja prostor za nadu.
Film počinje sa nekom meta-pričom nalik na Being John Malkovich. Robin Wright igra samu sebe, glumicu srednjih godina čija je karijera u silaznoj putanji. Kolje je godina proizvodnje (ipak nije Meryl Streep), ali i čudni, čak pogrešni karijerni izbori. Koliko se to odnosi na uloge (ipak je film sniman 2011. godine, dakle pre Moneyballa i Fincherove verzije The Girl with the Dragon Tattoo, a definitivno pre House of Cards, serije koja je oživela glumičinu karijeru), a koliko na brak sa Seanom Pennom, procenite sami.
U svakom slučaju, njen dugogodišnji agent Al (Keitel), poprilična ljiga, ali ne baš tolika ljiga da mu nije stalo do svoje verne glumice, joj donosi ponudu od studija Miramount (veoma namerna zajebancija) i njegove glavešine Jeffa Greena (Huston). Ponuda je malo neobična i nova, predviđa revoluciju u svetu filma. Naime, oni će glumicu kompletno skenirati, svaki njen pokret, izraz lica, emociju, i ubaciti u digitalni format koji će slobodno koristiti, a Robin će dobiti dovoljno love da živi do kraja života. U normalnim okolnostima, glumica bi odbila ovakvu ponudu, ali njen problem nije navučenost na glumu ili na slavu, već progresivno bolesni sin Aaron (Smith-McPhee) o kome se treba starati.
 
Folman ovakav film ne bi mogao da snimi u Hollywoodu, jer ničim potkrepljeni ego ljudi sa kalkulatorom umesto mozga ne trpi kritiku. Folman se odlučio na teži put, manje novca, francusko-izraelsku koprodukciju i autorsku slobodu. Rezultat je film koji ne krije otrovan stav prema filmskoj industriji u poređenju s kojim Altmanov The Player izgleda kao limunada. The Congress je od prvog minuta bez lepih manira i respekta za “fabriku snova”.
Međutim, to je tek početak. Nakon prvog čina, film nas transportira 20-ak godina u budućnost gde već primetno ostarela Robin dobija poziv za kongres futurologa na kojem će potpisati ugovor o nastavku saradnje. Ona, međutim, nema pojma šta su joj priredili. Prvo, kongres se održava u Abrahami, isključivo animiranoj zoni i sve izgleda kao jako loš trip. Drugo, Miramount je u međuvremenu postao ne samo filmski, nego i globalni koncern sa prstima u svemu, pa i u hemijskoj industriji. Robin, odnosno njena mlađahna, digitalna verzija je zlatna koka za studio sa serijom idiotskih SF akcionih nastavaka, pa korporativne njuške misle da bi sintetizovana Robin Wright koju možete popiti u šejku, pa postati ona ili je jebati u snu od života ili šta god, sledeći stupanj evolucije. To bi značilo da će i film nestati kao “relikt XX veka”, a ljudi će dobijati digitalne i hemijske fikseve koji će projektirati filmove koje oni osmisle u podsvesti.
Spletom okolnosti, Robinina poseta animiranom svetu će se kolidirati sa revolucijom, pa će joj jedina nada biti jedan od pobunjenika, bivši animator Dylan (Hamm) koji prema njoj gaji romantične osećaje. Njih dvoje će u vrlom novom svetu slobode, mašte i fantazije u kojem je svako ono što želi, tražiti Aarona, koji je možda ipak ostao u spoljnom svetu, svetu ružne i neprijatne istine.
 
Sama radnja je dovoljno zanimljiva da se može pratiti sama. Ono u čemu leži genijalnost Congressa su pitanje koja on postavlja. Pitanja društva pohlepe. Pitanja sve većeg klasnog raslojavanja. Pitanja distorzije realnosti. Pitanja bega u fantaziju koji je možda poguban, a možda i jedini način da pobegnemo od groznog, groznog sveta. Nedavno sam pročitao zanimljivu tezu o tome kako je kapitalistička klasa potpuno izokrenula suštinu dekonstruktivizma koji je isprva služio kao oruđe za kritiku kapitalizma i koječega drugog svođenjem datih pojmova na apsurd u svoje oružje koje vrši relativizaciju svakog legitimnog društevnog pokreta. Centralno pitanje koje The Congress postavlja je hoće li bogati i moćni isto učiniti sa slobodom, maštom i snovima.
Obratite pažnju na detalje u centralnom, animiranom delu, na po nekoliko Isusa, Kennedija, Michaela Jacksona, Marylin Monroe, na apsolutnu slobodu da se pretvaramo da smo neko drugi i da je to naša suština. Obratite pažnju i na halucinogeni svet prepun čudesa i mitoloških bića koji smo stvorili. The Congress nudi bogatstvo tripova.
Animacija je ovde potpuno drugačija nego u Waltz With Bashir. U prethodnom Folmanovom filmu je animacija bila usmerena ka artikulaciji besa i osećaja izdanosti i ispraznosti godinama nakon rata i to je izgledao kao noćna mora, trip PTSP-ovca nakon trave, tableta i alkohola. The Congress se kupa u živim bojama i jednako je potresan. Koristeći stilove Ralpha Bakshija (Cool World), Looney Tunes, Yellow Submarine, pa i Disneya, The Congress izgleda veoma atraktivno.
 
Odlični su i glumci u igranim delovima, posebno oni sa epizodnim ulogama. Harvey Keitel pokazuje da je majstor glume u jednom monologu koji istovremeno deluje i iskreno i kalkulantski, ali koji kupujemo bez ikakvog dvoumljenja. Paul Giamatti ima svega dve scene kao Aaronov doktor i Robinin prijatelj, ali u obe je briljantan. Robin Wright pokazuje glumačku i ljudsku hrabrost što je uopšte prihvatila ovakvu ulogu koja je istovremeno zahtevna, posebno na nivou mikro-glume i finog emocionalnog štelanja, a nije nimalo laskava njenom egu. Bez potrebe za naglašavanjem, ona pogađa sve prave note.
The Congress je film koji je suviše hrabar i uvrnut da bi pokrenuo revoluciju u filmskoj industriji, ali nema takvih ambicija. Verovatnije ga je zamisliti kao kultni klasik na nivou Brazila ili Blade Runnera. Film nam jednostavno pokazuje koliko je tanka granica između utopije i distopije, koliko su naša očekivanja od budućnosti nebitna ako je kroji neko drugi. Možda će neko ovaj film gledati samo kroz tamne naočare i videti samo mrak i strah, ali The Congress nudi i nešto difuzne, tinjajuće nade u žilavost ljudskog roda koji će svakoj budućnosti prilagoditi, makar to značilo pristajanje na život u svetu snova. The Congress je zaokružen, stilski i dramaturški kompletan i koherentan film koji će napraviti zbrku u vašoj glavi. Preporuka za ovaj film se podrazumeva, ovo je jedno od najinteresantnijih ostvarenja u skorije vreme.