8.10.14

Million Dollar Arm

2014.
režija: Craig Gillespie
scenario: Thomas McCarthy
uloge: Jon Hamm, Pitobash, Suraj Sharma, Madhur Mittal, Aasif Mandvi, Lake Bell, Alan Arkin, Bill Paxton

Million Dollar Arm je, između ostalog, inspirativna sportska drama o bejzbolu. Ne morate da se brinete o poznavanju pravila, pošto film od vas ne traži nikakvo predznanje, niti vam ga nudi: ovde ćete teško naići na kontakt palice i loptice, o celoj utakmici da ne govorimo, jer sve staje na velikim rukavicama i bacanju loptice. Dodajmo na to frazu „po istinitom događaju“, koja ovde u priličnoj meri pije vodu, i limunadasta zabava može da počne.

Film je podeljen u tri čina plus prolog i epilog sa karticama. U prologu se upoznajemo sa premisom. JB (Hamm) je sportski agent pod stresom kojeg trenutno bije poslovni maler. Njegov partner / podređeni Aash (Mandvi) ga možda može oraspoložiti nekom šalom, ali ne može puno učiniti. Kada simpatični dvojac ostane bez posla koji su mesecima pripremali, JB će se u trenutku setiti ideje. Taj trenutak je posebno ljigav i nerealan: dok prebacuje kanale između Susan Boyle i kriketa, pašće mu na pamet da organizuje „reality show“ u Indiji u kojem će u naciji ljubitelja kriketa potražiti bejzbolskog bacača („pitcher“) i obučiti ga za Veliku ligu, i na taj način otvoriti ogromno (i konstantno rastuće tržište) za jedan novi sport, pa konačno postići finansijski efekat koji je Yao Ming imao na kulturu ljubitelja košarke u Kini.
Prvi čin je mešavina „travelogua“ po Indiji na premisi Slumdog Millionare i stereotipnih komičnih stavova o Indiji kakvih smo se nagledali u filmovima (sve je prljavo i siromašno, birokratija je spora i korumpirana, ali svi su veseli). Tamo će naš junak potpomognut narkoleptičnim starim skautom (Arkin) i jednim od retkih bejzbol-entuzijasta (bollywoodska zvezda „džepnog formata“ Pitobash) pronaći dva momka koji bi uz pravilan trening zaigrali bejzbol. Oni su Rinku (Sharma, zvezda Life of Pi) i Dinesh (Mittal, brat-kriminalac iz Slumdoga).
Film se onda nastavlja u pravcu komedije sudara kultura, jer bistrooki indijski momčići engleski ne znaju ni da beknu (što nije naročito uverljivo, valjda su nekad u životu išli u školu), a ne znaju ni lift da koriste (što je polu-uvredljivo iako simpatično, čak i ako je neko tupav, valjda zna da imitira druge ljude u njemu nepoznatim, a njima normalnim situacijama), ne kapiraju američku hranu i od kuće prave malu Indiju. Finalni čin spada u klasičnu inspirativnu dramu, sportsku i ne samo sportsku, jer će momci naučiti da igraju bejzbol pomoću trenera-gurua (Paxton), a JB neće biti baš tolika skotina kao na početku u čemu će mu pomoći lepa komšinica (Bell).
Zašto sam sve „spoilao“? Zato što to i nije neki spoiler. Od prvog do poslednjeg kadra i tih famoznih odjavnih kartica na kojima vidimo fotografije stvarnih ljudi, nama je kristalno jasno šta će se desiti, kada će pasti fora, kada inspirativni monolog praćen orkestracijskim soundtrackom. Kliše i formula su tu, videli smo takve filmove iz hollywoodske kuhinje barem milion puta. A povrh toga, u pitanju je istinita priča, koja, budimo realni, nije baš poznata u našim krajevima, ali je varijacija na temu standardnih istinitih priča o traženju talenata za bejzbol u Latinskoj Americi, Japanu, Rusiji i gde već po svetu gde taj „komadić americane“ još nije došao.
Ništa od toga nije problem, film je pozitivan, vedar i simpatičan, ma koliko u pitanju bila ispričana priča. Ovde sve to deluje reciklirano, čak bez većih korekcija, ali se opušteno prati, podiže raspoloženje i momentalno zaboravlja, opterećenja nema. Problem je što bi ovo mogao biti bolji film, dublji i detaljniji. Reditelju Craigu Gillespiju (Lars and The Real Girl) ovakav štanceraj nikako ne leži, pa je i nejasno zašto su ga Disneyevi producenti uopšte i uzeli, kada su imali na raspolaganju scenaristu Thomasa McCarthija koji je već imao nekakvog iskustva sa sportskim dramama (Win Win). Gillespie u nedostatku ideja polazi za svim mogućim oprobanim trikovima, i to ni u kom slučaju ne postiže željeni efekat.
Najslabiji segment filma je iskorištenost glumaca. Jon Hamm je neko čija je popularnost u usponu zahvaljujući ulozi Don Drapera u seriji Mad Men, ali čini se da još nije spreman za Hollywood i „Veliku ligu“. JB se ne razlikuje puno od Drapera, ali Hamm takvim odabirom uloge i načinom pristupa na sebe privlači sumnju da je glumac od jedne uloge. Indijski trio je zaglavljen sa tipskim ulogama, ali oni to iznose bez većih problema, dajući im ono malo ličnog šarma koliko mogu da daju. Stvari slično stoje i sa Aasifom Mandvijem. Bill Paxton je odličan izbor za mudrog trenera i žao mi je da nema bar nekoliko scena više. Međutim, kriminalno je koliko su neiskorišteni potencijali Alana Arkina, koji opet, deseti put za redom igra neku varijantu odrtavelog starca, ovog puta narkoleptičnog. Ovo je uloga koju bi on mogao da odigra u snu i to i radi, sve vreme. Lake Bell (In A World), karakterna glumica, talentovana komičarka i napredna autorica ovde je zaglavljena sa beskorisnim likom slatkice koja služi jedino kao protagonistina simpatija. Sličnu ulogu je mogla da odigra bilo koja televizijska glumica (recimo, Cobie Smulders iz How I Met Your Mother bi bila idealna, svaki talenat preko toga je suvišan, nije čak ni bonus kada reditelj ne zna šta bi s njim).
Da završim, da se kritika ne bi odužila kao bejzbol utakmica ili ovaj film (nešto preko 2 sata, barem 20 minuta previše), Million Dollar Arm je nešto što se gleda i zaboravlja. Ne bih se usudio da kažem da je film loš, iako svakako nije naročito dobar. Moguće je da je Hollywood toliko spustio svoje standarde, pa od mene prolaznu ocenu dobija sve što me ne iritira otvoreno. Osim nekoliko osnovnih zamerki, nemam želju da ga popljujem. Frustrirajuće je, međutim, što je Million Dollar Arm mogao da bude stvarno dobar film, ali je za to nedostajalo strasti, produkcijske, režijske, glumačke, pa čak i strasti prema bejzbolu.