11.10.14

Sin City: A Dame To Kill For


2014.
režija: Robert Rodriguez, Frank Miller
scenario: Frank Miller (prema svojim stripovima)
uloge: Mickey Rourke, Jessica Alba, Josh Brolin, Joseph Gordon-Levitt, Rosario Dawson, Bruce Willis, Eva Green, Powers Boothe, Dennis Haysbert, Ray Liotta, Christopher Meloni, Christopher Lloyd, Juno Temple, Jamie King, Stacey Keach, Marton Csokas, Jamie Chung, Lady Gaga

Kada se pojavio pre 9 godina, film Sin City je predstavljao nešto radikalno novo. Koncept je bio nov: koristiti stripove direktno kao storyboard, onda ih snimiti u izvornim, jako kontrastnim bojama i sve podvući animacijom. Originalni film trajao je preko dva sata, ali se gledao u jednom dahu, a uživanje u njemu, njegovim hyperlinkovanim pričama i vizualizacijama, neo-noiru, fantastici i “nightmare logicu” nije bilo ograničeno samo na prvo gledanje. Preterano bi bilo reći da je Sin City izveo revoluciju, nije, i to samo iz razloga što mu se niko nije pridružio. Da, bio je toliko nov i radikalan.
Nastavak je pripreman dugo, počinjan i napuštan po nekoliko puta ne bi li Rodriguez radio na svojim projektima koji, istini za volju, nisu bili od posebne umetničke vrednosti, niti su baš bili primer kreativnosti visoko-estetizovanog trasha, ali bilo ih je mnogo i trebalo je rintati. Nastavak, nazvan po jednoj od priča, stiže nekoliko godina prekasno, toliko da nije najjasnija namera zašto je uopšte rađen, i zašto baš sada. Možda se Rodriguezu baš družilo sa Millerom, možda je to njegov očajnički pokušaj da se vrati u prvu autorsku ligu, iako se potrošio i ostao bez ideja, a možda su samo njih dvojica rešili da ispoštuju fanove.

Sve u svemu, A Dame To Kill For uglavnom reciklira Sin City koncept. Ne donosi mnogo novina, a za one koje donosi nisam siguran koliko su dobre ili smislene. Prvo, tu je 3D, kao slika i prilika vremena, filmske evolucije ili čega već. O tome ne mogu da raspravljam, pošto sam film gledao u 2D varijanti, vodeći se argumentom Rexa Reeda da je cvikerašu 3D jednostavno neprihvatljiv pošto mora da skine svoje cvikere sa dioptrijom i stavi njihove bez. Većina relevantne filmske kritike kaže da 3D ovde nije osvežavajuća inovacija i da u velikoj meri guši originalni koncept.
Druga izmena je u autorskom postupku. Originalni film je direktno preneo tri priče iz serije strip-romana, plus jednu kratku vinjetu podeljenu u “intro” i “outro”, dok kod nastavka stvari stoje drugačije. Samo su naslovna priča i intro prethodno objavljene u formatu stripa, dok je druge sve Miller napisao direktno za film, što se i vidi. U originalnom filmu je hyperlink postupak funkcionisao glatko, poveznice su bile u detaljima, nenaglašene, a opet prisutne, dok je u nastavku utisak da su dve priče namerno napisane kako bi se istakle poveznice među pričama, ali i sa prvim delom. Prostije rečeno, likovi iz različitih priča se sreću neopravdano često, nimalo diskretno i uvek na istim mestima. Nije to loše, pre svega sa stanovišta fanovske “geekovštine”, pošto smo od prvog kadra prinuđeni da sami u glavi slažemo vremenski sled događaja iz prvog i drugog nastavka, ali to ne znači da je dobro ili potrebno.
I struktura prvog filma je bila čvršća i bolje planirana, “intro” i “outro”, jedna priča koja se proteže kroz veći vremenski period bila je podeljena u dva dela, ostale dve su bile kompletne. U nastavku je struktura zabrljana, postoji “intro”, ali ne i “outro”, i ta uvodna priča ponavlja iste one stvari koje već znamo o Marvu (Rourke), ubijenom već u prvom filmu. On je grubijan koji ima nekakvu bolest koja uzrokuje crne rupe u sećanju i uživa u lemanju negativaca, ko god oni bili. Nakon uvoda imamo jednu novo-napisanu priču o kockaru Johnniju (Gordon-Levitt) i njegovom sukobu sa senatorom Roarkom (Boothe) na partiji pokera. Ova priča je, ničim opravdano, podeljena u dva dela. Posle nje sledi centralna i najbolje zaokružena priča, i tematski i stilski, o privatnom njuškalu Dwightu (Josh Brolin je zamenio Cliva Owena) i njegovom susretu sa starom ljubavi, apsolutno fatalnom Avom (Green) koja, navodno, pokušava da pobegne od oligarha za koga je udata (Csokas) i njegovog nasilnog batlera-šofera (Haysbert). Naravno, gde je Dwight, tu su i “valkire”, opasne prostituke iz Starog Grada, predvođene sa dominom Gail (Dawson), i tu je pokolj u najavi. Treća i poslednja priča se odnosi na Nancy (Alba), divnu devojčicu koja je postala striptizeta i za koju je poručnik Hartigan (Willis), ovde prisutan u formi duha, dao život. I ova, opet novo-napisana priča ima senatora Roarka za negativaca i vezuje se na poslednju priču iz prvog dela, onu sa senatorovim sinom, serijskim ubicom Yellow Bastardom.

Pored brljive strukture koja kao da je smišljena za forumske rasprave među fanovima, problem što su tri priče vrlo neujednačeog kvaliteta. Centralna priča o fatalnoj ženi je ponajbolja, a Eva Green je pravi slatkiš, sa odećom ili bez nje (uglavnom je bez) i potpuno prolazi kao “femme fatale” iz noir filmova. Ona nije samo seksualni objekat (mada je i to), nego pre svega seksualni subjekt, vaginalna manipulatorka. Priča o kockaru Johnniju je zeznuta sa prekidom, iako ima potencijala da funkcioniše zasebno, kao kratak film. Priča o Nancy je najslabija i još iz daleka izgleda kao najobičnije otaljavanje. Trajanje filma je ogrničeno na 100 minuta, iako je svakako bilo materijala za više od toga.
Glumci su na visini zadatka, neki bolji, neki lošiji. Zadatak nije posebno težak, jer su im likovi “nacrtani” i bukvalno i metaforički, tako da ih samo treba odigrati po šablonu. Najveće osveženje su od novopridošlih Eva Greene, Joseph Gordon-Levitt i Josh Brolin (zamenio Owena), od starih Mickey Rourke, Powers Boothe i Rosario Dawson sjajno nastavljaju gde su stali sa prethodnim filmom, dok je Bruce Willis nedovoljno iskorišten kao Hartiganov duh (glup koncept, jebiga), a Jessica Alba, iako solidna ženska, nije baš neka glumica. Ispresecana struktura, međutim, ostavlja puno mesta za dobre epizode i ovde ih ima, kao u prvom delu. Ray Liotta briljira kao ljigavi doktor kome visi razvod nad glavom, pa se pretvara u sadističkog monstruma. Christopher Lloyd je ludi doktor-kostolomac (poveznica sa znate-već-kojim filmom). Christopher Meloni je solidan kao karikaturalno naivni inspektor koji je pao na Avine čari, pa čak i Lady Gaga ima interesantan cameo kao konobarica.
Gluma, dakle, nije problem. Problem je nedostatak hrabrosti i inovativnosti, pa Sin City: A Dame To Kill For izgleda kao bleđa, manje strastvena, naštancana kopija originala, odrađena preko volje i sa pola mozga. Ima tu sitnica za zameriti, vizualizacije nisu tako hrabre i uvrnute, nema fantastike ni “nightmare logica”, pa su sve karte bačene na “hard-boiled” stereotipe o opasnim, jakim muškarcima i još opasnijim manipulativnim ženama. Ima to svojih čari, ne samo kao noir ili uopšte filmski kliše, koliko kao motiv koji se provlači od antičkog doba do danas.

Primetili ste da je moja kritika prepuna poređenja nastavka sa originalom. Zaista ne znam da li je uopšte moguće drugačije. Ako nastavak pogledamo kao zaseban film, bez uplitanja originala, on se prosto raspada u nekoherentnosti i izveštačenosti. Njegovu kičmu vizuelno i narativno drži originalni Sin City. Verovatno je to bila svesna odluka autora i računali su na staru fan-bazu, ali joj nisu ponudili ništa novo. Originalni Sin City ostaje jedan i jedini, a A Dame To Kill For će biti razmatran samo u smislu njegovog nedovolno dobrog nastavka koji je samo solidna bioskopska zabava za jedno gledanje, i ništa više od toga.
Ostaje nam da se pitamo hoće li biti trećeg dela. Posle loših kritika i nedovoljnog interesa publike (ako nekog držiš na ledu 9 godina, bar mu serviraj nešto vredno tolikog čekanja), sva je prilika da od tog posla nema ništa. Tu se javlja još jedan potencijalni problem: Rodriguez i Miller su već u drugom delu pobili sve Roarkove, negativce na kojima su bazirali dosadašnja dva filma i jedine negativce koji su imali potencijal za ponavljanje. Pitam se šta će, ako će išta, smisliti za treći deo. Ako ga bude, verovatno ću ga pogledati, i to zbog prvog, a ne zbog drugog dela.