18.10.14

Get on Up


2014.
režija: Tate Taylor
scenario: Jezz Butterworth, John-Henry Butterworth, Steven Baigelman
uloge: Chadwick Boseman, Nelsan Ellis, Dan Aykroyd, Viola Davis, Lennie James, Fred Melamed, Craig Robinson, Jill Scott, Octavia Spencer, Ahna O'Reilly, Allison Janney

Biografske priče su uvek popularne u kinematografiji. Vekovna civilizacijska mudrost nam govori da ljudski um ne može da smisli i napiše jednako zanimljivu priču kao kada se ona stvarno tako potrefi. Stoga je snimanje biografija igranje na sigurno: ličnost koja se portretira ima neke fanove, poštovaoce ili makar zainteresovanu publiku koja želi da dobije “ekskluzivnu” priču o predmetu svog obožavanja ili poštovanja, a biografski žanr se pritom i jako solidno kotira u sezoni nagrada, posebno onih glumačkih.
Nije bitno kojeg je profila ličnost o kojoj se snima biografski film. Nije naročito bitno ni iz kog je vremena. U poslednjih par godina smo imali priče o britanskim kraljevima i kraljicama, nesrećnim princezama, cenjenim američkim predsednicima, gay aktivistima, sportistima, modnim kreatorima, raznim magnatima, muzičarima... Get on Up je priča o Jamesu Brownu i usuđujem se reći, ne baš najbolje i najveštije izveden film.
Biopic je u suštini rigidan žanr, autor tu nema neograničenu slobodu, nego slobodu izbora između nekoliko modela. Prvi je hronološki, određena ličnost se prati kroz celu karijeru (uspon i pad, možda i ponovni uspon) ili kroz deo karijere (uspon i sladunjavi happy end). Drugi je fokusirani, detaljno se prikazuje jedan prelomni događaj u životu (kao recimo kod Lincolna). Treći pristup je anegdotarni, određena ličnost se prikazuje kroz nekoliko relativno kratkih vinjeta i često kroz oči svojih prijatelja, saradnika ili familije. Moguće je sve to složiti u dva nivoa radnje: okvir i seriju flashbacka.

Ako ćemo samo o strukturi, Get on Up je katastrofa na granici negledljivosti. Priča toliko skače iz jednog vremenskog perioda u drugi bez ikakvog razloga i dramaturškog opravdanja, a najmanje jedna epizoda tu je čist višak. Jamesa Browna prvo vidimo kao omatorelu, besramno bogatu i kretenski obučenu drogiranu budalu koja upada u poslovni prostor koji izdaje i drži predavanje o ne-etičnosti kenjanja u njegovom klozetu. Kasnije puca iz puške i beži od murije. Sledeća scena se dešava u Vijetnamu 1968, Brown izlazi iz zapaljenog aviona i drži koncert pred zapaljenom publikom sačinjenom uglavnom od mladih crnih vojnika. Onda detinjstvo. Pa koncert na kome on svira pre The Rolling Stones. Pa neki intervju. Pa opet detinjstvo. Pa zatvor. Pa opet intervju. I tako dalje, i tako dalje... Ilustracije radi, u jednoj sceni ga vidimo kako na koncertu zvera u svoju buduću ženu, a već u sledećoj kako je polu-komično mlati obučen u kostim deda-mraza. Nevešto umetničarenje ili zla namera, svejedno, efekat je isti – konfuzan, preteran, besmislen.
O samom Jamesu Brownu nećemo saznati previše toga novog. Ovo posebno važi za fanove (u koje se ne ubrajam – znam da nabrojim par pesama i neću promeniti stanicu / kanal kad naletim na njegovu muziku, ali to je to što se mene tiče). Podaci iz njegovog života su “wikipedijski”. Rođen je duboko na ruralnom Jugu u jeku depresije, odrastao u bedi. Majka (Davis) ga je napustila, otac (James) ga je tukao i na kraju pustio da odrasta u bordelu koji je vodila njegova tetka (Spencer). Sa 16 završava u zatvoru i tamo upoznaje muziku preko Bobbija Byrda (Ellis), kasnije svog vernog saradnika. Po izlasku se pridružuje njegovom sastavu, kasnije ga preuzima i ostatak je, što kažu, istorija.
U smislu muzičke legende, Brown dobija fer tretman, iako ni po čemu poseban. Scenaristi i reditelj Taylor insistiraju na njegovoj inovativnosti, genijalnosti, predanom radu i ogromnoj, nadljudskoj strasti. Vidimo sa kojom je lakoćom i preciznošću redefinisao stare muzičke žanrove i izmišljao nove. Nije prenebregnuta ni pozicija sopstvenog menadžera, pošto Ben Bart (Aykroyd) nestaje iz priče bez pozdrava.

Stvari stoje potpuno drugačije na ličnom planu i tu se vidi koliko je struktura filma pogrešna. Negde ispod površine priče je jasno kakav je James Brown bio kao osoba, i čini se da su autori pokušali to da istaknu, ali jednostavno u tome nisu uspeli. Jasno nam je da je bio malo čudan, ekscentričan i kontroverzan, čak kontradiktoran. Da je bio perfekcionista u muzici, ali i samoljubivi gonič robova. Jasno nam je da je potkradao svoje muzičare i da ih je isterivao iz pratećeg sastava svaki put kada bi mu se usprotivili ili zahtevali neka svoja prava. Jasno nam je da je bio samoljubiv, ali ipak nesiguran. Jasno nam je da propatio u životu i da se probio skoro sam (u njegovoj glavi on je to učinio, potpuno sam, niko mu nije pomogao), pa je zato tlačio sve podređene: žene, muzičare, podnajemnike. Ono oko čega film okoliša je njegova politička uloga, a James Brown ju je imao. Tako nigde u filmu ne vidimo njegovu poveznicu sa pokretom za ljudska prava, iako znamo da ih je podržavao, pa čak i simbolizovao, vidimo samo njegove dogovore i kompromise sa belim političarima, pre odlaska na vijetnamsku turneju i nakon ubistva Martina Luthera Kinga, kada je gradonačelnik Bostona prihvatio njegovu procenu da je koncert rizičnije otkazati nego održati. Još manje vidimo Brownovo lizanje sa Nixonom i njegovo kasnije poziranje u svojstvu maskote uspeha u društvu jednakih šansi. Za film koji traje skoro dva i po sata, ovakva plitkost i površnost u prikazivanju glavnog lika je skoro nepodnošljiva.
Jedna scena na samom kraju skoro da uspeva u misiji spasvanja filma, i to je scena sa Jamesom na vrhuncu slave koji je uspeo da od sebe otera svog poslednjeg i najvernijeg prijatelja i njegovom ostarelom majkom sa kojom rešava traumu svih trauma iz prošlosti. Ta scena je zapravo sjajno napisana i režirana, tako da zaista uspeva da probudi emocije kod publike i izdejstvuje razumevanje za to zašto se gospodin Brown kroz ceo film ponaša kao kreten. Naravno, uz sve to, scena je apsolutno perfektno odglumljena.
Zapravo, ceo film je više nego kompetentno odglumljen. Viola Davis ima samo nekoliko scena, a u svakoj je maestralna. Dan Aykroyd, koji je sa Jamesom Brownom sarađivao na oba Blues Brothers filma, uživa u svojoj ulozi i služi kao još jedan podsetnik na veličinu “kuma soula”. Nelsan Ellis je perfektan kao Bobby Byrd. Ipak je najveći teret na Chadwicku Bosemanu i on stvar rešava na najbolji mogući način, savršeno skida plesne pokrete i govorni glas (muzičke numere su remixi koje je uradio producent filma Mick Jagger). Ne samo to, Boseman uspeva da se dubinski identifikuje sa Brownom i verujemo mu u svakoj sceni, ma koliko u njoj nanjušili koncepcijskih grešaka. To ne treba da čudi, pošto je Bosemanov uspon započeo u još jednom biografskom filmu 42, koji se bavio rasizmom u američkom profesionalnom sportu. Ne bi me začudilo kada bi i on i Ellis pobrali nominacije za sve važnije nagrade. 

Problem sa ovakvim filmovima širokog spektra i sa puno likova je što epizodni likovi dosta često ostaju nerazvijeni, a glumački talenat protraćen. Tako Fred Melamed, Ahna O'Reilly i Allison Janney imaju po jednu scenu, a Octavia Spencer možda dve-tri, od kojih nijedna nije spektakularna. Sve to se čini nepotrebnim, osim možda za poster sa podužim spiskom imena, a sve to bi rešili i manje poznati glumci.
Drugi i urgentniji problem je režija koja nikako da uhvati ritam i pogodi ton. Tate Taylor iza sebe ima vrlo dobri The Help, pa je čudno da neke njegove elemente (poput rasizma i klasizma) nije implementirao u Get on Up. Greške koje Taylor radi su kardinalne (recimo često teranje Bosemana da govori direktno u kameru i komunicira sa publikom, pa time narušava realističnost priče) i možda bi imale smisla u nekom eksperimentalnom ili art filmu, ali biografski film poput Get on Up potapaju. Nemoguće je čak prepoznati koliko je toga zeznuto već u scenariju, a koliko toga naknadno. Braća Butterworth kao referencu imaju jedan od boljih političkih trilera u poslednje vreme (Fair Game) i jedan po svemu sudeći pristojan SF blockbuster (Edge of Tomorrow). Izgleda da im biopic ne leži kao žanr.
Sve u svemu, James Brown je samo po kriterijumu zanimljivosti života (ostali su ionako izlišni kada je u pitanju biografski film) zaslužio bolji, koherentniji i zanimljiviji film nego što je to Get on Up. Pozitivno je to da boljeg glumca od Bosemana nije mogao da dobije.