9.10.14

The Rover

kritika originalno objavljena na www.fak.hr

2014.
režija: David Michod
scenario: David Michod, Joel Edgerton
uloge: Guy Pearce, Robert Pattinson, Scoot McNairy, Tawanda Manyimo, David Field, Gillian Jones, Susan Prior, Anthony Hayes, Joel Edgerton

The Rover je jedan čudan i uznemirujući film. Visceralan, egzistencijalistički, žanrovski i tematski skoro neodrediv, eliptičan toliko da deluje gotovo proizvoljno. Ipak to nije serija slika i zvukova bez zapleta, radnje, reda i poretka. Ujedno je sastavljen skoro isključivo od citata i deluje originalno, gotovo organski.
Premijera mu je bila zanimljiva, ponoćni termin u Cannesu. Nakon toga je otišao u globalnu distribuciju, limitiranu na arthouse, ali raširenu od Amerike preko Evrope do Australije, gde je i snimljen u indie i fondovskoj koprodukciji. David Michod, ranije glumac, sada ima status nadolazećeg autora koji mu je doneo više nego interesantni prvenac Animal Kingdom (2010), smešten u milje melbournskog podzemlja i opsednut rodbinskim vezama i lojalnošću. Ko-scenarista, zapravo autor same priče, Joel Edgerton je isto profesionalni glumac i na tom planu globalno poznat i šteta je da ovde ima toliko neprepoznatljivu cameo ulogu.

Priča je nekako namerno eliptična, namerno neobjašnjena i teško je pohvatati detalje. Čini se kao da je sva pozadina data davno pre uvodne kartice na kojoj piše „deset godina posle kolapsa“, možda u nekom drugom filmu. Mi detalje kolapsa nikada ne saznajemo, deluje kao da je ekonomske prirode, što je prouzrokovalo promene u načinu života. Nema sveprisutne države, „servisa građana“, sve je nekako anarhoidno, kao u westernu, praćeno brutalnim nasiljem i gomilom naoružanja. „Ruka zakona“ je prisutna tek povremeno i veoma je teška. Vidimo vojsku koja svako malo prepadne nekoga i napravi pokolj. Vidimo i ostatke bivšeg društva, vozila, gorivo, hranu, novac, radio, imigrante, rudnike i železnice. To je dovoljno da povežemo neke kockice u mozaiku, ali nikada nećemo biti sigurni da li smo ih dobro povezali.
Najveća greška koju potencijalni gledalac može napraviti je da automatski pretpostavi na osnovu dva podatka (australske zabiti i post-apokalipse) da će ovo biti nešto na tragu Mad Max serijala, akcioni spektakl od početka do kraja. Iako se autori učtivo referiraju na najpoznatiji australski filmski proizvod, mnogo je izglednija asocijacija na legendarni Wake in Fright (1971), film koji je četiri decenije proveo u bunkeru. Vizuelno i tematski, The Rover inspiraciju crpi najviše iz westerna, primetan je uticaj novohollywoodskog revizionizma i „spaghetti“ prljavštine u produkciji koja smišljeno liči na niskobudžetne filmove. Osim toga, prisutni su elementi „backwoods“ trilera i noira, westernu bliskih žanrova pre svega po moralnom kodu, kao i road filmova, poput Vanishing Point ili Two-Lane Blacktop, što se uklapa u egzistencijalističku osnovu.

Naš heroj nema ime (tek na zaključnoj špici je potpisan kao Eric) i ima jednu stvar do koje mu je stalo: njegov automobil u kojem putuje pustim cestama. Kada sedne u improvizovani bar, po cesti prođe banda kriminalaca u begu. Oni su Henry (McNairy), Archie (Field) i Caleb (Manyimo), naoružani su do zuba i usred su međusobne prepirke. Njihov auto se zaglavljuje negde pored puta, oni kradu prvi sledeći i odlaze. Eric (Pearce) ih prati u njihovom jedva osposobljenom terencu i želi da povrati auto. Sreća ili nešto nalik tome će mu se osmehnuti kada pokupi Henrijevog brata Reya (Pattinson). Između njih dvojice formira se neočekivani partnerski odnos i oni kreću u zajedničku potragu, svaki vođen svojim ciljevima koji nam nikada nisu do kraja jasni.
Eliptičnost priče vuče korene u eliptičnosti likova. O Ericu ćemo saznati nešto u toku filma. Pre apokalipse je bio farmer, pre toga je možda bio, a možda i nije bio vojnik. On je u begu iako ga niko ne juri intenzivno. Ne znamo od čega sad živi, znamo da se njegov štek smanjuje i da, ako je potrebno, zna da ubije. Mladi Rey je još veća misterija, govori sporo, sa američkim južnjačkim akcentom, čini se i da misli sporo. On se sveta pre apokalipse jedva seća, ne znamo odakle je i kako došao, kaže da je radio u rudniku. Ne znamo kako su se i zašto on i njegov brat obreli u kriminalu, ne znamo zašto ga je brat ranjenog ostavio da umre.
Ženski deo publike biće razočaran. Ni Pearce ni Pattinson nemaju ni trunke šarma. Oni su ružni, prljavi i surovi. Pearce je sakriven iza brade i gotovo mrtvog pogleda, govori malo i nepovezano i izgleda kao neko kome se nije uputno naći na putu. Pattison je potpuno izvučen iz konteksta Twilighta, što mu je i jedan od karijernih ciljeva, maskiran lošim zubima i izubijanim licem. Pearce je upečatljiv kao anti-heroj clinteastwoodovskog tipa, dok se Pattinson ipak čini kao nedorasli glumac koji se baš i ne snalazi u ulozi koja zahteva mnogo mikro-glume za koju on nije sposoban. 
 
Utisak dosta popravljaju glumci u kratkim, ali upečatljivim epizodama, Gillian Jones kao gazdarica imrpovizovanog kampa, Susan Prior kao doktorka koja voli pse i Anthony Hayes kao samoljubivi vojni birokrata. Najjača stavka filma je ipak atmosfera vrućine i prašine natopljena znojem. Za nju su, pored likova, zaslužne fotografija i muzika. Fotografija Argentinke Natashe Breier je izuzetna, atraktivna i jeziva, dok autorski soundtrack Antonija Partosa nabija tenziju i priziva u sećanje zvučnu podlogu za There Will Be Blood, ne bez opravdanja. Krvi će biti, teći će u potocima koji će se sušiti na pesku.
The Rover je jedan od najzanimljivijih filmova sezone. To automatski ne znači da je dobar i da će svakome leći. U pitanju je film o kome treba mozgati post-festum i složiti asocijacije u celinu. Autorske odluke, smatrali ih ispravnima ili ne, najčešće su dobro potkrepljene i osmišljene. Hvale vredan je pristup da dijalog bude sveden, gotovo škrt i da nam se ne objašnjava pozadina. Pa ipak, utisak je da je Michod preterao sa „less is more“ pristupom i u konačnici napravio film kojem se može očitati proizvoljnost. I pored toga, on ostaje jedan od autora na kojeg treba obratiti pažnju.