29.10.14

Spomenik Majklu Džeksonu / The Monument to Michael Jackson

kritika originalno objavljena na: www.fak.hr

2014.
scenario i režija: Darko Lungulov
uloge: Boris Milivojević, Nataša Tapušković, Dragan Bjelogrlić, Ljubomir Bandović, Toni Mihajlovski, Branislav Trifunović, Marko Janketić, Mirjana Karanović, Srđan Miletić

Da bi se bolje razumeo ovaj film treba biti upoznat sa relativno novim balkanskim trendom postavljanja spomenika ličnostima iz pop-kulture po gradovima i selima sa kojom pomenute ličnosti ili fiktivni filmski likovi nemaju veze. Sve je počelo sa Mostarom i spomenikom Bruce Leeja, podignutom u čast ličnosti za koju sve lokalne zajednice smatraju da ništa nikome nije skrivila. Spomenik je u roku od nekoliko dana oskrnavljen, pa je i sklonjen sa mesta gde je stajao u neki podrum. Svetlim mostarskim primerom poveli su meštani vojvođanskog sela Žitište, i postavili spomenik Rockiju Balboi, a Sylvester Stallone je bio sprečen da dođe na otvaranje, ali je poslao najlepše želje. Meštani kažu da su bili vođeni idejom proširenja lokalne turističke ponude. Treći regionalni spomenik te vrste je spomenik Tarzanu u selu Međa, ali za to postoji razlog: legendarni plivač i glumac Johnny Weissmuller je rođen upravo u tom selu.
Autor Darko Lungulov koristi taj fenomen kao osnovu za svoj drugi film Spomenik Majklu Džeksonu, ne bi li na smešno-setan način pokazao naličje srpske provincijalne tranzicione svakodnevice. Glavni lik je Marko (Milivojević), lokalni berberin i zamlata kojoj je svaki biznis u životu propao. Marko je tipičan predstavnik svoje izgubljenje generacije, prosto, sazreo je u pogrešno vreme, pogrešno za sve, ali se izvlači nepopravljivim optimizmom. On svoje ružičaste naočare neće skinuti ni kada ga ostavi žena Ljubinka (Tapušković), očajna radnica u lokalnoj kladionici, kojoj je dosadilo da ima zamlatu za muža. Udružen sa galerijom likova tranzicionih gubitnika – pilotom “bez vojske” koji čuva devastirani aerodrom Dušanom (Bjelogrlić), sveštenikom (Bandović) čija je kćerka veliki fan Michaela Jacksona i veselim Ciganinom Dokijem (Mihajlovski), Marko će se dati u akciju podizanja spomenika “kralju popa” u nadi da će udahnuti život u svoju varošicu, pobuditi turizam, revitalizirati aerodrom i ponovo osvojiti Ljubinkino srce. Na tom putu problem će mu predstavljati lokalni gradonačelnik (Trifunović) koji je dobro povezan sa kastom svih mogućih tranzicionih pobednika, desničarsko-fašističkom organizacijom, političkom partijom (na vlasti ili u opoziciji svejedno, ista je to bagra), “kontroverznim biznismenima” i policijom. Ono što sledi je 90 minuta gorko-slatkog, tragikomičnog slaloma kroz ceo spektar peripetija oko naizgled jednostavne stvari.

Sa svojim prvim filmom Ovde i tamo (Here and There, 2009), Darko Lungulov je privukao pažnju međunarodne kritike i publike. Njegov prvenac je bio skoro tipična američka indie priča o imigrantu koji u New Yorku traži bolji život i Newyorkeru koji u Beogradu pronalazi ljubav. Film je bolje prošao na festivalskoj turneji i kod američke publike nego na srpskom terenu. U svom drugom filmu Lungulov je odustao od “americane”, i snimio film sa jugoslovenskom estetikom koji prolazi sve “checkpointe” domaćih “feel good” komedija sa malo ozbiljnijim podtekstom. Američki ili britanski film na sličnu temu bi izgledao drugačije, možda bi bio bizarniji, možda topliji, u svakom slučaju bi se više bavio lokalnim koloritom i ulivanjem osećaja zajedništva, a manje nerešenim nacionalnim frustracijama.
Film izgleda i zvuči dobro. Fotografija Mathiasa Schoningha je perfektna i asocijativna i od srpskih lokacija (prednost neimenovane varošice je što se može snimati na više mesta) izvlači apsolutni maksimum. Lokacije su propraćene prigodnim soundtrackom koji se kreće od domaćeg rocka do etno-tema, bržih ili sporijih, apsolutno u skladu sa tempom filma. Jedina zamerka na tom polju je što fali malo više Michaela Jacksona. Režija i montaža su dovoljno dinamične da nije dosadno gledati već dobro poznatu filmsku formulu.
Glumci su vrlo pažljivo i vrlo dobro izabrani. Istina je da Nataša Tapušković i Mirjana Karanović (u svojoj kratkoj cameo ulozi) ponekad odlaze u preterivanje, kao i da Boris Milivojević igra svoju standardnu budalastu ulogu (koja mu nedvosmisleno stoji kao salivena) u već poznatom maniru, kao i da se Dragan Bjelogrlić drži svoje zone komfora i svojih manirizama. Zato su Toni Mihajlovski i Ljubomir Bandović pravo osveženje, kao i Branislav Trifunović.

Sa Spomenikom Majklu Džeksonu ćete se dobro nasmejati. Uglavnom će to biti onaj lagani, ali trajni smešak, ali će on par puta prerasti u smeh naglas. Očekujte jednu još nepotrošenu, ali brutalno smešnu politički nekorektnu foru. Očekujte hvatanje na sentimentalnost i na nostalgiju, nema ničeg lošeg ni nemoralnog u tome. Ali očekujte i jednu poprilično učestalu boljku post-jugoslovenskih filmova.
Ta boljka je skretanje u patetiku pred kraj. Razlog je jasan: scenario podrazumeva gomilu likova sa gomilom interesa, i jednu tačku sukoba. Pravilo je da ono što se pojavi ranije u priči dođe na naplatu na kraju. Problem je što je ta naplata u velikoj meri veštačka, deluje nakalemljeno i nikako tonalno ne korespondira sa ostatkom filma. Istina, socijalna i politička situacija u Srbiji (a i drugde u bivšoj nam državi) je ozbiljna, ali to se sasvim dobro vidi i kada ostane u pozadini. Neki standardni bauci poput fašističke rulje su strašniji ako se pojave samo jednom. Da se ne lažemo, ta scena je redak primer zanatski korektne “masovke” u post-yu kinematografiji, ali je u kontekstu filma ne samo nepotrebna, nego i kontraproduktivna.
Spomenik Majklu Džeksonu ostaje film sa ispravnom porukom i genralno pristojan uradak. Da se na kraju odstupilo od ustaljene, a loše formule, bio bi čak i dobar, iako ne spektakularan.