Desde allá / From Afar

2015.

režija: Lorenzo Vigas

scenario: Lorenzo Vigas, Guillermo Arriaga

uloge: Alfredo Castro, Luis Silva

Neobično je da se debitantsko ostvarenje uopšte nađe u glavnom programu na Mostri, ali je još neobičnije da odnese Zlatnog Lava ispred favorita kao što su Egoyanov Remember, Fukunagin Beasts of No Nation, 11 Minutes Jerzyja Skolimowskog, pa i Francofonia Aleksandra Sokurova, da ne pominjemo The Danish Girl, film o kojem je postojao “Oscar buzz” i pre nego što je pala “poslednja klapa”. A kada se uzme u obzir da to debitantsko ostvarenje dolazi iz jedne po broju naslova skromne i uglavnom nepoznate kinematografije kao što je to venecuelanska, čoveku dođe da se zapita o čemu se tu radi...

Možda je to očigledno delo novog filmskog genija, ali senku na tu nagradu bacaju internetski napisi koji su se pojavili skoro odmah po dodeli. Te članovi žirija se posvađali međusobno, te predsednik žirija Alfonso Cuarron jako lobirao za svog favorita... Ne znam koliko je tome za verovati, ali takve glasine u filmskom svetu nisu tek bezvezna naklapanja, posebno ako se uzme u obzir da je iza ovog filma na ovoj ili onoj funkciji stala skoro celokupna latinoamerička filmska elita. Vigas možda jeste debitant, ali Arriaga (poznat po saradnji sa Inarrituom u ranoj fazi njegove karijere) svakako nije, kao što to nisu ni reditelj Michel Franco i glumac Edgar Ramirez, koji se, između ostalih nalaze na popisu producenata. Još kad se uzme u obzir da je glavna uloga dodeljena Alfredu Castru, stalnom glumcu u filmovima još jedne latinoameričke uzdanice, Pabla Larraina, shvatamo da je Desde allá jedan pažljivo složen filmski projekat sa puno ambicije, projekat u kojem se možda od samog početka računa na nagrade.

Utisak kalkulantstva dodatno podupire i siže filma: intimna priča o usamljenom sredovečnom homoseksualcu koji se boji intimnosti i njegovom osnosu sa dečakom sa ulice u nasilnom i klasnim razlikama obeleženom Caracasu. Sa Armandovim (Castro) emocionalnim hendikepom se upoznajemo odmah: on pokupi dečka sa ulice, odvede ga u svoj opremljen, sterilan stan, naredi mu da se svuče, a on sedne u fotelju i gleda ga iz pozadine. U sledećoj sceni shvatamo da bliskost i intimnost koju izbegava nije nužno seksualna, već prožima sve aspekte njegovog života: sestra mu kaže da se otac vraća i jasno nam je da je Armando žrtva neke rane traume.

Elder (Silva) u priču ulazi malo kasnije. I njega Armando pokupi sa ulice i odvede ga u stan, ali Elder nije oduševljen s pravilima igre, tako da je prekida udarcem u glavu i lakom pljačkom. Međutim, Armando ne odustaje tako lako, ponovo ga pronalazi i novcem stiče njegovo poverenje. Kada ga poslednji put nađe povređenog i ostavljenog da umre (posledica svađe sa braćom njegove devojke), u Armandu se budi želja da mu pomogne i da ga izvuče iz nasilnog uličnog života. Da li je to ujedno i želja za ljudskom bliskošću? Takođe, kod Eldera se takođe bude emocije, možda samo zahvalnost, a možda ga po prvi put neko tretira kao ljudsko biće.

Sve što pomislite kada čujete termin “festivalski film”, ovde ćete dobiti. Duge kadrove. Spor tempo. Tešku i mučnu atmosferu. Kontraste između hladnih, sterilnih i često mračnih enterijera i uzavrelih, prljavih i opasnih ulica. Dva oprečna lika i, naravno, oprečne stilove glume. Alfredo Castro Armanda igra u niskom registru i svedeno, a najizraženija je njegova mimika, u skladu sa postulatima mikro-glume. Još jedan debitant, Luis Silva, sa druge strane, Eldera igra krajnje hektično i nervozno, ali potpuno u skladu sa profilom lika koji mu je možda i blizak.

Utisak o filmu u celini je u najboljem slučaju polovičan. Tu su svi sastojci za recept uspešnog i nagrađivanog festivalskog filma, upotrebljeni u pažljivo sračunatim proporcijama, precizno, ali kao bez duše. Nema tu ničeg novog, čak ni impozantnog, ovo je samo drugi pol u odnosu na hollywoodske, producentski kreirane blockbustere. Konačni rezultat je film koji nije užasno loš, ali iz koga izbija kalkulacija i koji je namenjen tačno određenoj publici, odnosno kritici, odnosno žirijima. Mene to nije oduševilo, možda bi bolje bilo da sam i ja samo izdaleka čitao i slušao o filmu.