6.12.15

Louder Than Bombs

2015.
režija: Joachim Trier
scenario: Joachim Trier, Eskil Vogt
uloge: Jesse Eisenberg, Gabriel Byrne, Devin Druid, Isabelle Huppert, Amy Ryan, Rachel Brosnahan, Megan Ketch, David Strathain, Ruby Jerins

Joachim Trier upravlja našim očekivanjima još od naslova: mi očekujemo da film, iako utišan, odjekne glasnije od bombi. Taj odjek ne treba biti fizički glasan, cilj je emocionalna rezonanca i empatija za filmske likove i njihovu tugu. Nešto slično je uspeo sa svojim prethodnim filmom, izuzetno suptilnim Oslo, August 31 (2011) koji je pokupio odlične kritike, kao i sa slično zapaženim filmom pre njega Reprise (2006). Skandinavski autori uopšte su traženi na globalnoj filmskoj sceni i Louder Than Bombs je Trierov prvi izlet tog tipa u kojem se trudi da ponovi pristup i uspeh prethodnog filma. Ne uspeva u potpunosti.
Priči opet pristupamo sa različitih krajeva i iz različitih perspektiva. Sve se, manje ili više, odvija u krugu jedne familije. Majka Isabelle (Huppert) je bila cenjena ratna fotografkinja koja je poginula u saobraćajnoj nesreći tri godine ranije, baš kad se povukla iz posla. Sada se priprema izložba njenih fotografija, a njen kolega reporter (Strathain) želi napisati tekst o njoj, njenom životu i radu. U tom tekstu će stajati i istinita tvrdnja da nesreća nije baš bila nesreća, već samoubistvo i da je Isabelle bila rastrzana između ljubavi prema svojima i ovisnosti od adrenalina kakva se javlja kod profesionalaca povezanih sa ratom.

Sad, to njen muž Gene (Byrne) i stariji sin Jonah (Eisenberg) znaju i nemaju problema sa javnom objavom, osim što moraju zaštiti mlađeg sina Conrada (Druid) kome to još nisu rekli jer je tada bio baš klinac. Sad je on petnaestogodišnjak, i to čudan i povučen, sa setom tipičnih problema koje imaju takvi momčići u tim godinama. Cura koja mu se sviđa (Jerins) i on žive u različitim svetovima, otac koji insistira na komunikaciji ga guši do krajnjih granica i sve u tom stilu “teenage angsta”.
I druga dvojica imaju svoje probleme. Jonah je upravo postao otac i ta činjenica ga plaši do te mere da izmišlja sebi posao kako bi se odaljio od žene (Ryan) i deteta, i čak malo petljao sa bivšom devojkom (Brosnahan). Sređivanje majčine zaostavštine u roditeljskom domu mu služi kao savršen izgovor da se skloni. Gene, osim što je zabrinut za Conrada i nikako da uspostavi komunikaciju s njim, pokazuje klasične simptome depresije muškarca koji nije ostvario svoju karijeru (bio je glumac, ali se zaposlio kao nastavnik u školi) da bi podržao ženu u njenoj, a sada kad nje više nema, toliko je (jalovo) posvećen porodici da čak i sasvim legitimnu vezu sa koleginicom iz škole (Ketch) skriva.

Louder Than Bombs je fluidan film koji menja perspektive likova (tačka gledišta se stalno vrti između trojice muškaraca koji osećaju prazninu izazvanu gubitkom), vremenske okvire (česti su “flashback” momenti na ključne trenutke dok je Isabelle još bila živa), pa čak nekako uspeva inkorporirati nekoliko scena snova. Gluma koju imamo prilike videti je takođe na nivou. Gabriel Byrne je pouzdan i solidan, Jesse Eisenberg predivno utišan, a Devin Druid se vrlo lako može ispostaviti kao otkriće ovog filma. Opet, raskošni talenat Isabelle Huppert pomalo odskače u odnosu na sve ostale, pa njene scene nisu baš perfektno uklopljene.
Problem vidim negde drugde. Stvar je, naime, autorove namere. Trier po prvi put radi sa poznatom, internacionalnom postavom, u Americi i u širokoj koprodukciji, ali kao da pokušava da ponovi svoj prethodni film. Ne toliko priču, koliko utisak i efekat, pa i njegov pristup ostaje isti. Sličan problem sam imao sa još jednim ovogodišnjim transferom u višu (produkcijsku) ligu, Sorrentinovim filmom Youth. Njihovi problemi su pojavno različiti, ali suštinski isti: i jedan i drugi autor pokušavaju da ponove svoj prethodni film i to deluje štancerski i pomalo “fake”.

Ukratko, Louder Than Bombs jednostavno ne postiže rezonancu prethodnika, ostaje suviše utišan i nemušt da bi bio glasniji od pucanja balona, o bombama da i ne govorimo. Kada ovakvi pokušaji uspeju, nazivamo ih ambicioznima. Kad propadnu, onda ih smatramo pretencioznima. Louder Than Bombs stoji negde na pola puta: ima svoje momente, ali nije sjajan kao celina i za svog autora vrlo lako može predstavljati korak unazad.