2.12.15

Elser / 13 Minutes

2015.
režija: Oliver Hirschbiegel
scenario: Fred Breinersdorfer, Léonie-Claire Breinersdorfer
uloge: Christian Friedel, Katharina Schütler, Burghart Klaussner, Johann von Bülow

Nakon tri različito prihvaćena filma snimljena u američkoj produkciji i na engleskom jeziku i rada na seriji Borgia, Oliver Hirschbiegel se vratio kući. Pritom ne mislim samo na Nemačku i nemački jezik, nego i na temu koja ga je lansirala u globalne visine. Njega je proslavio Downfall / Der Untergang, film o Hitlerovim poslednjim danima u kojem je nemački diktator prikazan kao slab, umoran čovek pomućenog uma, ali ipak čovek, nasuprot uobičajenom neljudsko-zlom portretu. Ovde opet imamo Hitlera, film praktički i počinje s njim, ali ne vidimo njegov pad, već kako je zamalo izbegao jedan atentat.
Na temu nemačkog otpora nacizmu se vraća i Fred Breinersdorfer, pisac kriminalističkih romana i scenarista brojnih televizijskih serija i filmova. Njegov prethodni film Sophie Scholl: The Final Days (2005) bio je portret jedne od liderki pokreta Bela Ruža koji je pružao nenasilni, intelektualni otpor nacističkim zločinima putem letaka koji su podizali svest građanstva o zločinima počinjenim u njihovo ime. Film je dobio odlične kritike i bio je nominovan za Oscara za strani film. Možda ne bi bilo loše napomenuti da Oliver Hirschbiegel nije bio Breinersdorferov (koji je ujedno i producent) prvi izbor, ali se nekako prirodno uklopio zbog posvećenosti detaljima.

Ovde opet u centru imamo jednog od heroja otpora nacizmu koji je postojao i u Nemačkoj. Većina ljudi će se prvo setiti operacije Valkira, što zbog drskosti i vojnički preciznog plana, što zbog hollywoodskog filma sa Tomom Cruiseom, ali teško da se razočarani nacistički oficiri kojima nije toliko smetala ideologija, koliko ratna efikasnost i konačan rezultat mogu smatrati pravim herojima otpora. Druga asocijacija je spomenuta Bela Ruža, ali tu u pitanje dolazi prikladnost i efikasnost nenasilnog otpora i letaka. Georg Elser, precizni mehaničar i majstor mnogih drugih zanata, čovek koji je prešao s reči na delo (bombom), tu je mnogo bolji primer, ali se, nažalost, o njemu vrlo malo znalo.
Njegov napad tempiranom bombom na nacistički skup u minhenskoj pivnici je centralna tačka radnje filma, ali ne i njen glavni deo. Ona je data na početku, uz štur prikaz priprema i epilog: Hitler je završio govor i otišao naslovnih 13 minuta pre eksplozije, a Elser (Friedel) je uhapšen prilikom pokušaja bekstva preko granice.
Film dalje ide u dva smera, od kojih jedan pokriva policijsko saslušanje koje sprovode oficir SS-a Arthur Nebe (Klaussner) i Heinrich Müller (von Bülow) iz Gestapa. Nebe kao iskreni nacional-socijalista pokušava da razume kako je neko tako pametan i sposoban kao Elser toliko “zabludeo” da pokušava atentat na voljenog vođu, dok Müller po partijskoj direktivi pokušava da izvuče priznanje po meri partije: špijunsku aktivnost, zaveru ili nešto slično. Istina je, međutim, da je Elser taj čin osmislio i izveo potpuno sam i potpuno iz uverenja. Paradoks je samo da uvereni pacifista na početku rata za koji procenjuje da će se krvavo završiti po njegovu zemlju, poseže za nasiljem i to za bombom koja uvek ostavlja kolateralne žrtve.

Druga linija radnje bavi se predvečerjem tih događaja, od Elserovog iznuđenog povratka u roditeljski dom uoči odsudnih izbora koji su Hitlera doveli na mesto kancelara, pa do samog bombaškog napada. Tu se u pozadini vidi društvena napetost (sukobi između socijal-demokrata i nacional-socijalista su precizan pokazatelj), status parije koji imaju religiozni i pacifistički nastrojeni Elserovi, kao i njegov težak život pod nacističkim vlastima: robovska radna snaga koju čine politički zatvorenici obara radničku nadnicu. Centralni deo tog zapleta je ipak ljubavna priča sa Elsom (Schütler), ženom udatom za nasilnog nacističkog aktivistu, koja je i razlog zašto se Elser nije vratio nazad u Švicu kad je završio to što je imao.
Ako me pitate kakav je film, moj najiskreniji odgovor bi bio: tako-tako. 13 Minutes jednostavno igra na sigurno i biografske elemente uklapa u već uhodane filmske konstrukcije o plemenitim, tragičnim pokušajima. Tako imamo prilično detaljan, ali i poznat nacistički “dekor”: maltretiranje sugrađana i političkih protivnika i kretensku atmosferu u društvu, ispiranje mozga deci i odraslima. Sa druge strane, imamo i ljubavnu priču za koju scenaristi tvrde da je istinita i rekonstruisana po sećanju jedne od Elsinih kćeri koja je danas gospođa u godinama, ali svejedno deluje filmski i školski. Spoj tih motiva radi dovoljno dobro da film bude gledljiv kao neka jeftinija verzija hollywoodskih filmova, ali nedovoljno da bi nas zadivio.

Zanimljivo je što pažnju javnosti skreće na postojanje i delovanje ličnosti kao što je Georg Elser, ali u tome ne odlazi dalje od nivoa površnog, tipičnog i već viđenog u nekim drugim filmovima o nekim drugim ljudima. Jednostavno, nema tu onog emotivnog naboja. Junak je možda zaslužio i više od prosečnog filma.