10.12.15

Francofonia

kritika originalno objavljena na: fak.hr
2015.
scenario i režija: Aleksandr Sokurov
uloge: Johanna Korthais Altes, Vincent Nemeth, Louis-Do de Lencquesaing, Benjamin Utzerath


Ovo neće biti samo filmska kritika. Neće biti ni prevashodno filmska kritika. Jedva da će biti filmska kritika uopšte. Na ovom mestu bih, atipično za mene, prozborio koju o drugim stvarima koji sa filmom nemaju mnogo veze, ali su zato neraskidivo povezani sa sadašnjim istorijskim trenutkom. Ali čisto ne želim biti bezobrazan i izlagati se riziku da budem proglašen uzurpatorom javnog prostora na internetu koji pod lažnim namerama istresa neko svoje mišljenje o politici i stanju sveta i univerzuma nakon terorističkih napada u Parizu.
Ali, hajdemo prvo obaviti obavezni deo i reći nešto o filmu. Zapravo, pitanje je koliko je Francofonia film. Jeste, u smislu medija, izražava se pokretnom slikom i rečima, ali zapravo više liči na traktat svoga autora na nekoliko povezanih i nepovezanih tema i u tome podseća na ovu kritiku dolepotpisanog autora.

Okosnica priče filma je pokušaj dokumentiranja događaja koji su kumovali sudbinom Louvra za vreme nacističke okupacije Pariza. Za očuvanje francuskog i svetskog kulturnog blaga na svom mestu možemo prevashodno zahvaliti džentlmenskom sporazumu između tadašnjeg upravitelja muzeja Jacquesa Jaujarda i nemačkog oficira zaduženog za zaplenu i čuvanje evropske kulturne baštine Franza Wolff-Metternicha. Pored toga, fabula filma skreće u svim mogućim, predvidivim i nepredvidivim pravcima koji se možda autoru i naratoru Sokurovu čine logičnim, ali nama ne moraju biti. Tako, recimo, on po Louvru ima dva vodiča, Marianne koja predstavlja vrlinu umetnosti i ideale Francuske revolucije i Napoleona koji pocrtava imperijalnu, osvajačku i zamalo kriminalnu prošlost muzeja. Povlače se paralele sa muzejem Hermitage kojeg je Sokurov već bio portretirao u Ruskom kovčegu, njihovim značajem u nacionalnim i evropskim okvirima, te njihovim sudbinama u Drugom svetskom ratu, što opet vodi do razmatranja različitog držanja i tretmana francuskih republikanaca i ruskih boljševika od strane nacista.
Francofonija je, kao što se iz mog izlaganja može zaključiti, zapravo nekoherentan film i više liči na nekakvu dnevničku belešku svog autora. Kažem, možda to njemu ima nekog smisla, kao što onaj njegov govor u Beogradu na poslednjem Festu njemu možda ima nekog smisla. Meni je ta nit pobegla.
Nisam slučajno dva pasusa više pomenuo Ruski kovčeg, film iz jednog kadra i primer Sokurovljeve čiste filmske inspiracije, možda i genijalnosti. Iako su oba filmovi o muzejima, razlike u postupku su očigledne, kao što su to i razlike u mojoj percepciji. Naime, Ruski kovčeg sam kao film mogao odvojiti od njegovog autora koji voli da izjavljuje, dok sa Francofonijom to nije slučaj. Naprosto, ceo film je izjava, i više od toga: traktat i monolog na mnoštvo tema.

Ono što mene, kao čoveka, »frankofila« i Evropljanina u ovom trenutku pogađa je što ovakav jedan projekat iza koga stoji Arte zapravo vrlo malo govori o značaju Louvra, Francuske i francuske kulture u evropskom i globalnom kontekstu. Sokurov jednostavno ne dolazi do toga. I to je ono što me je pogodilo na ličnom nivou.
Bio sam na istom ovom mestu (na kojem sam otkucao ove redove, op.a), u Cankarjevom Domu, u Ljubljani, u LIFFE-ovom press centru kada sam čuo za teroristički napad na Pariz. Broj potvrđenih žrtava je te noći skočio od nekoliko desetina do preko 100. Taj je događaj nimalo slučajan, kao i 9/11 pre toga, to je napad nekih ljudi na zapadne civilizacijske vrednosti. Nekim ljudima se to ne sviđa i misle da je legitimno ubiti putnike u avionu, radnike u poslovnoj zgradi, posetioce koncerta ili fudbalske utakmice zbog toga. To nije napad na vojni ili državni cilj, na izvor nečije frustracije (a razloga za nezadovoljstvo ima posvuda po svetu, pa i u New Yorku i Parizu), to je napad na civile i na civilizacijske simbole. Nisam zaboravio ni London, ni Madrid, ni Beirut, ni Baghdad ni Mumbai, ni sva ona druga mesta na kojima su naoružani teroristi ubijali nenaoružane civile.

Izbor Francofonije kao filma za gledanje je (moj lični) izbor Francuske kao teme. Jer šta je Evropa bez Francuske, bez njene kulture, umetnosti, filozofije i misije? Važno je da se u Evropi toga još uvek sećamo i da nismo zaboravili principe Slobode, Jednakosti i Bratstva, da ćemo samo unapređenjem njih, a ne nekakvim bedastim osvetama pobediti zla koja nas napadaju. Pariz je i kao grad i kao pojam preživeo naciste (pogledajte film Diplomatie Volkera Shlondorfa, takođe u Arte produkciji, kao i Francofonia), preživeće je i ove napade. Naše je samo da budemo ljudi i pomognemo mu.