3.12.15

Le nouveau / The New Kid

2015.
režija: Rudi Rosenberg
scenario: Rudi Rosenberg, Igor Gotesman, Bruno Muschio
uloge: Réphaël Ghrenassia, Joshua Raccah, Géraldine Martineau, Guillaume Cloud-Roussel, Johanna Lindstedt, Eytan Chiche, Iléana Courbey

Kako to izgleda biti novi klinac? Ne znam. I osnovnu školu i gimnaziju sam završio u istom razredu u kojem sam započeo, sa manje ili više istim ljudima. Znam kako je to biti otpadnik, jer sam manje ili više uvek bio solo-igrač, što je u osnovnoj bilo poprilično neuputno, u srednjoj već manje. Valjda mlada osoba u to vreme nauči neke osnovne socijalne veštine da održava dnevna “zdravo-zdravo” poznanstva i relativno površno druženje sa ljudima sa kojima deli prostor tih nekoliko sati dnevno.
Što ne znači da nam “novi” nisu dolazili s vremena na vreme, iz ovog ili onog razloga. Bilo je tu izbeglica, ponavljača, momaka i devojaka koji su se preselili iz nekog drugog kraja, druge škole, drugog grada, došli sa sela... Mislim da su podele na “starosedeoce” i “novajlije” tupave i već tada u mom beogradskom odrastanju su bile prevaziđene. Simpatične smo odmah prihvatali kao da su “naši”, neki drugi su nas nervirali, neke treće nismo ni primećivali, neki su samo bili “u tranzitu”, pa ih nismo ni upoznali kako valja. Zapravo, zanimalo nas je samo kako se taj “novi” ponaša, je li ok ili je šupak.

Ne znam tačno kako to funkcioniše drugde, svaki školski sistem ima neke svoje začkoljice, negde se menjaju odeljenja, negde odeljenje nije tako fiksan koncept, pa učenici jedne časove slušaju sa jednom ruljom, a druge sa drugom. Znam samo da se u filmovima oko pojma “novog klinca” uvek diže nekakva frka i panika, ali ne znam da li to i u stvarnom, savremenom životu stoji, ili je to okoštali stari koncept iz filmova, knjiga i kolektivnog sećanja koji nikako da se makne iz savremenog stvaralaštva iz prostog razloga što je zgodan kliše.
Naš novi klinac je Benoit (Ghrenassia) i došao je u Pariz iz drugog grada sa roditeljima, mlađim bratom i besposlenim ujakom. Upoznajemo ga za stolom sa njima i roditelji ga pitaju je li se već skompao s nekim. Odgovor je negativan, pa mu predlažu onaj šablon da im priđe sa nekim slatkišima i započne razgovor. Zvuči glupo, ali on nema bolju ideju. Zvuči glupo i jeste glupo, jer će ga već formirane klike ignorisati ili njegov poziv shvatiti kao priliku da o njemu saznaju nešto zbog čega će ga uzeti na zub (pa makar to bila činjenica da je njegova soba ukrašena nalepnicama od prethodne stanarke). Deca su surova, naročito u grupi.
Jedini koji će postepeno prihvatati njegov poziv za druženje su takođe novajlije, cura sa hendikepom Aglaée (Martineau) i cura koja se doselila iz Švedske i loše govori francuski Johanna (Lindstedt), ili već prokazani čudaci, štreber i bogomoljac Constantin (Cloud-Roussel) i Joshua (Raccah) za kojeg je opravdana bojazan da raste u sociopatu. Ostatak razreda je izdeljen na muški (ekstremno nezreli, siledžijski) i ženski (arogantni, ogovarački) klan.

Benoit će se prvo skompati sa Johannom, ali ona će ubrzo otkriti da se može družiti i sa drugim dečkima u razredu, što će mu slomiti srce. Kao društvo će mu ostati ostalih troje. Može li ekipa sastavljena iz čudaka i otpadnika preživeti godinu u školi i iskušenja koja sa sobom donose nova sredina, odrastanje, prijateljstvo i osetljive godine u koje ulaze?
O odrastanju i adolescentskoj dobi snimljeni su mnogi filmovi, neki kreativni, neki baš i ne. Ali tema se održava jer baš za taj period čovečanstvo smatra da je preloman u razvoju jedinke. Ne bih se sasvim složio sa tom školom mišljenja, jer mislim da vredi samo u relativno ekstremnim primerima poput trauma (a one obeležavaju život kad god se dogodile), dok se većina ljudi formira i menja postepeno, kroz ceo život. No dobro, simpatično nam je da gledamo zgode i nezgode mladih osoba u nastajanju i prvi sam za to, ma koliko rizično bilo da se takav film ili knjiga utope u humoru koji igra na lake poene ili u pravedničkom popovanju starijih.

Dobra stvar sa Le nouveau je to što mladi autor Rudi Rosenberg vešto izbegava te zamke, pa Benoitovo odrastanje deluje prirodno smušeno, nekad smešno, nekad dramatično i što uspeva da kroz ceo film održi baš tu klinačku perspektivu. Nije da odraslih u filmu nema, ali oni su, kao i u životu dece tog uzrasta, uglavnom u pozadini, dok je fokus negde drugde. Najvažnije, nisu premudri usled autorske naknadne pameti, pa je besposleni za klinca ujak jači faktor od zaposlenih roditelja. U tu svrhu se Rosenberg odlučuje da u fokus potpuno stavi svoju mladu, neprofesionalnu glumačku ekipu. Štos mu potpuno uspeva, klinci su ležerni i prirodni i zbog toga je Le nouveau film vredan pažnje. Jedan sasvim običan šablonski film je tako pretvoren u sasvim solidno delce koje ima nešto duha.