30.12.15

Southpaw


2015.
režija: Antoine Fuqua
scenario: Kurt Sutter
uloge: Jake Gyllenhaal, Forest Whitaker, Rachel McAdams, Oona Laurence, Curtis “50 Cent” Jackson, Skylan Brooks, Naomie Harris

Borilačkih, a naročito bokserskih filmova ima na lopate, stalno se snimaju i imaju tu čudnu osobinu da liče jedan na drugi skoro do neprepoznatljivosti. To je valjda taj neki američki, zapravo hollywoodski način da se običnom čoveku u publici proda jeftina sportska metafora kako je život zapravo jedna beskrajna borba. I ekipa to očito puši, niko se ne buni i ti “fajterski” filmovi su možda ne impozantna, ali svakako sigurna lova na blagajni.
Da se ne lažemo, ima tu i odličnih stvari. Originalni Rocky je bila do bola iskrena metafora o Staloneovoj borbi da uspe kao glumac. Iako su njegovi nastavci u najboljem slučaju zabavni, oni ne mogu umanjiti snagu i čistu dušu prvog filma. Raging Bull je značajniji kao De Nirov čas “method” glume nego kao bilo šta drugo, pa smo se, i pored standardne priče o usponu i padu, mogli saživeti sa njegovim likom. Nisu drugi fajterski filmovi nužno loši, samo je sve vezano za njih kruti šablon i malo ko ga se usudi na bilo koji način dirnuti. Toliko da imamo meta-filmove o tome poput Grudge Matcha.
Razlog zašto sam se posle nekoliko meseci čekanja dohvatio Southpawa nije njegova osnova ni žanrovska odrednica sportske (melo)drame. Nije to ni reditelj Antoine Fuqua kojem je Training Day bio slučajan pogodak (sve sam ubeđeniji da je David Ayer tu vodio glavnu reč), a koji je sve posle toga u najboljem slučaju odštancao, dok su mu neki od filmova živo sranje. Nije ni scenarista Kurt Sutter koji je doveden s televizije (Sons of Anarchy, The Shield) koji debituje na filmu sa ovom pričom originalno napisanom za bledolikog repera (i dokazano nikakvog glumca) Eminema. Razlog je Jake Gyllenhaal i još jedna prilika za njegovu transformaciju.
Sa pričom neću dužiti jer je čak i naslepo jasno o čemu se tu radi. Billy Hope (Gyllenhaal) počinje kao bokserski šampion na vrhuncu karijere. Ima ženu (McAdams) i kćerkicu (Laurence), veliku kuću i savršen skor bez poraza, pa je i malo arogantan. Upravo ta arogancija u kombinaciji sa besom će ga koštati svega, žena će mu poginuti, on će se propiti i izgubiti sve što je imao, čak i kćerku koju će strpati u dom. On mora krenuti ispočetka, i to sa novim mudrim trenerom (Whitaker), a pitanje je ima li snage za još nekoliko borbi, prvo sa samim sobom i svojim karakterom, a onda i u ringu...
Iskreno, popizdeo sam kad sam u prvoj sceni video Rachel McAdams. Iz nekog razloga mi ona neopisivo ide na živce u većini svojih uloga, tako da je za nju redak uspeh kad primetim da mi nije išla na živce. Možda je to zato što uglavnom dobija uloge dronova, pa kad i dobije neku snažniju ulogu, ona ne samo da nosi auru drona, nego i te uloge igra kao da su u pitanju dronovi. Bilo kako bilo, laknulo mi je kada njen lik gine nakon par scena. A onda sam shvatio da će autori od toga napraviti uvod u melodramu o padu i ustajanju iz prašine.
Problem sa tim nisu samo klišei, neki od njih su savršeno upotrebljivi i naplativi, kao što je to mit o bokseru koji je popio takve batine da je oglupeo, naročito kad ga igra Jake Gyllenhaal sa svojom mimikom, gestikulacijom i pogrbljenim stavom. Problem je što većina toga što vidimo u filmu nema veze sa zdravom pameću. Slažem se da film ne mora oponašati realnost u potpunosti, ali baš ovoliko lupetanja govori o temeljnom neznanju obojice autora o temi kojom se bave. Evo nekoliko primera...
Boks nije samo pitanje snage, nego je pre svega pitanje veštine i taktike, što mudri Whitaker uči našeg Jakea. Shodno tome, borac koji ima taktiku da ga protivnik mlati kao vola u kupusu i da u svakoj borbi ima zatvoreno oko dok slučajno ne pogodi nekoliko vezanih udaraca iz kontre u principu završava karijeru u roku od odmah, a ne postaje šampion. A kad je već šampion, ne može iscrpeti svoje finansije do maksimuma nakon nekoliko meseci mirovanja i jedne izgubljene borbe, sve da lupa po jedan auto dnevno, a ne lupa, čak i ne vidimo na šta troši lovu, ne drogira se, ne kocka se, malo cuga i kupuje poklone ortacima, ali to je to. Treće, šta će koji kurac nepozvani kolumbijski bokser na bogataškoj dobrotvornoj večeri? I kako je moguće na takav “event” ufurati oružje? Četvrto, pad u odnosu sa kćerkom nije moguć, ne tako naprasno i ne na tako glup način. Znam šta su autori hteli da postignu, ali to je moralo mnogo suptilnije. I konačno, baš bi bivši šampion dozvolio bilo kom treneru da ga preodgaja i tretira kao balavca ili regruta u vojsci i baš bi se neki trener usudio da ga u svojoj teretani uposli kao klozetara.
Sa pozitivne strane, Gyllenhaal je odličan, Whitaker jako raspoložen za ulogu koju može odigrati i u snu i njih dvojica imaju par solidnih zajedničkih scena. Režija je uglavnom kompetentna, a akcenat je stavljen na mečeve u ringu. Fuqua ih lepo hvata, pušta kameru na lice mesta i povremeno raspali neki od svojih potpisnih “slow-motion” kadrova. Problem sa tim je što su ti mečevi predvidljivi kada u glavi imamo širu sliku: unapred nam je kristalno jasno koji će meč naš junak dobiti, a koji izgubiti i na kakav način.
Bilo kako bilo, Southpaw (izraz za vrstu garda ramenom sa kojim se sakriva koja je dominantna ruka) je samo zbog glumaca i boksa u ringu gledljiv film. Njegova melodramatska kompetentna ga čini skoro negledljivim, a ni trajanje od preko dva sata ne pomaže. U konkurenciji bokserskih filmova svakako nije ni blizu najboljih, ali nije baš ni najgori. Srednja žalost. Čeka se Creed. Ili se lovi neki meč na Sport Klubu.