18.12.15

Abluka / Frenzy

2015.
scenario i režija: Emin Alper
uloge: Mehmet Ozgur, Berkay Ates, Tülin Özgen, Ozan Akbaba, Müfit Kayacan

Naravno da se ne slažem sa pristupom da neka naoružana budala ili neki potpuni očajnik opasan eksplozivom pobije mnogo ljudi, po pravilu slučajnih prolaznika, ali cela ta ujdurma zvana rat protiv terorizma se pokazala kao neusmerena i neefikasna. Analogija sa ratom protiv droge je tu negde, i jedno i drugo se leči preventivom (edukacijom, stvaranjem odogovarajućih socijalnih uslova i slobodom da se čovek izrazi na neki svoj način) i, kako stvari stoje, u oba slučaja možemo samo žaliti za starim vremenima koja su bila predvidljivija i u kojima se znalo ko je ko. Bilo je nekoliko kartela i njihove vođe su bile “celebrities”, kao što je bilo više od nekoliko stabilnih diktatorskih vukojebina u koje se ne zalazi drugačije osim iz poslovnih razloga.

 Dok je rekreativno drogiranje u mladoj dobi stvar afiniteta, a pušenje trave u parku, sobi ili “coffee shopu” osobi koja to radi simpatično, dok bi drugima tako što moralo biti podnošljivo, recimo traženje vene između domalog i malog prsta na nozi u odrasloj dobi nije niti simpatično nesrećniku koji to radi, niti bi trebalo biti sruštveno prihvatljivo. Sa drogom je moguće i potrbno povući crtu (ovo je kretenski zvučalo, je li?), dok je sa terorizmom stvar malo kompleksnija. Jednom kada sranje izbije, kad ga već nismo sprečili bilo preventivom, bilo na vreme otkrili i ciljano udarili, treba se oteti potrebi za sigurnošću po svaku cenu, a očuvati tekovine (građanske) slobode. Nažalost, instiktivni odgovor nadležnih je ujedno i najlakši i najpogrešniji mogući: hvatanje za poluge represije i nešto što liči na državni teror u kojem pojedinac nema mnogo prava. Znamo kako je to izgledalo sa post 9/11 Amerikom i videćemo bilans posle Pariza, a to su još pristojnija mesta na kugli zemaljskoj.
Kako terorizam i njegove posledice izgledaju u manje srećnim krajevima sveta, pogotovo u onim na nekakvoj raskrsnici kultura, da ne kažem na mestu sudara sukobljenih civilizacija kao što su to u poslednje vreme zapadna i islamska. Turska i Istambul imaju i svoje probleme. I grad i zemlja su ogromni i podeljeni. Bogati i siromašni. Turci i manjine, uglovnom Kurdi, ali priča se ne završava sa njima. Tradicionalisti i modernisti. Sekularisti i islamisti. Zapad i Islam.
U takvom okruženju iz zatvora, posle dugogodišnje robije na uslovnu slobodu izlazi Kadir (Ozgur). Uslov za slobodu je saradnja sa službama koje predstavlja Hamza (Kayacan). Posao se odvija na terenu, a svodi se bukvalno na preturanju po tuđem đubretu u svrhu traženja materijala koji se mogu upotrebiti za bombe. Ni špijunaža po komšiluku kao takva nije na odmet. Pretpostavljamo da je i to deo kulture, onaj koji vodi u kolektivno sumnjičanje i paranoju.
Prvi koga će Kadir posetiti je njegov mlađi brat Ahmet (Ates). Nije čudo što ga ovaj neće prepoznati: iako je Kadir pamtljiva figura, krupnog stasa, velike glave i brade, pa deluje dobroćudno i “mečkasto”, Ahmet je bio dete kada mu je brat otišao iza brave. Bilo kako bilo, Ahmet takođe vodi neveseli život, napustila ga je žena, živi sam u kući u mahali na periferiji i radi kao šinter za komunalni servis. Na njegovu sudbinu će presudno uticati kada se smiluje psu kojeg je “samo” ranio (očigledno, problem pasa lutalica se rešava puškom) i uzme ga pod krov. A to je i ne-etički prema poslu koji obavlja, a nosi i dozu sramote u društvu.
 Kada kažemo “turska kinematografija”, u današnje vreme ćemo verovatno automatski pomisliti na Ceylana i njegove filmove sporog tempa u kojima secira tursko društvo, ali i ljudsku prirodu. Ako izuzmemo jurnjavu i eksploziju sa kojom film počinje, a koje mogu biti čisto situacionog karaktera, u prvi mah će nam se učiniti da je i ovo jedan od takvih filmova smešten u surovi prigradski pejzaž. Turski naslov koji se prevodi kao “blokada” čak i može taj dojam potvrditi.
  Međutim, u skladu sa engleskim naslovom, tempo filma se podiže iz scene u scenu. Iako nikad ne prerasta u akciju i ne poprima oblike “mainstream” filma, Frenzy postaje školski primer doziranog arthouse trilera kojim dominira paranoja. Ne samo to, kada se tempo i dinamika dignu do maksimuma, nećemo više biti sigurni jesmo li još uvek u nivou realnosti, kao na početku, u snu jednog od braće ili u tripu bez kontrole. Autor se u tome oslanja na savršen rad kamere, što je i inače jača strana turskih filmova, koju potpisuje česti saradnik Barryja Levinsona Adam Jandrup, na obilje kratkih i prodornih zvučnih udaraca i na veoma rapidnu i istovremeno sugestivnu i zavaravajuću montažu.
Ekonomika scenarija je izvrsna. Emin Alper kroz dijalog i detalje sjajno gradi atmosferu nasilja, beznađa i paranoje. Nema viškova, sve pre ili kasnije dolazi na naplatu, koja opet nije usiljena kao što to zna biti kod filmova koji su previše zagrizli. Najvažnije, on ostaje veran svojim likovima i njihovim psihološkim profilima. Primera radi, Ahmetovi susedi i prijatelji Ali (Akbaba) i Meral (Özgen) neće ostati tek dekor, nego će naći put, odnosno više puteva do blizu centra zapleta, a da mi nećemo biti sigurni je li išta od toga istina ili su u pitanju samo konstrukcije. Slično se dešava i sa odsutnim, tek u razgovoru pomenutim srednjim bratom Velijem koji je nestao nekih desetak godina ranije.
Za očekivati je od Kadira da upada u paranoje, to mu je priroda posla, paranoidno društvo to od njega traži, a on je, čini se, baš zagrizao. Štos je u tome što je on ipak čovek ograničen svojom slikom sveta i svojim iskustvom, pa u svojim fantazijama i potrebi da poveže nepovezivo odlazi predaleko. Primer Ahmeta je tu mnogo zanimljiviji, njegov povod za paranoju je zapravo relativno nebitan prestup i za takve tripove nema rezonskog objašnjenja, osim da ga u to tera celokupna društvena klima. Nemoguće je upreti prstom šta tačno kada je sve pomereno, nasilno i puno nepoverenja za bližnjeg svog.
 Istina je da Frenzy postaje suviše čudan i proizvoljan prema kraju i sasvim je moguće da autor nije uspeo da rasplete sve što je zapleo na pravi način, pa zato poseže za proizvoljnim rešenjima. Ali to je samo mala zamerka, ako je zamerka uopšte. Posezanje za prvim zgodnim rešenjem se može tumačiti kao stvar manije kao takve, naročito ako se odvija u nečijoj glavi. Sa druge strane, Frenzy uspeva da precizno uhvati esenciju turskog podeljenog i nepoverljivog društva, ali priča funkcioniše i na univerzalnom, globalnom nivou u situaciji kada nas pozivaju da se radi sigurnosti odreknemo slobode i poverenja u ljude kojima smo okruženi. Funkcionalan i globalno i lokalno, Frenzy je film koji može biti turski rođak žanrovskijem delu grčkog bizarnog vala, sa bonusom u vidu hitchcockovske napetosti. Preporuka se podrazumeva.