20.12.15

Ten Thousand Saints


2015.
scenario i režija: Shari Springer Berman, Robert Pulcini (po romanu Eleanore Henderson)
uloge: Ethan Hawke, Asa Butterfield, Hailee Steinfeld, Emile Hirsch, Emily Mortimer, Julianne Nicholson, Avan Jogia

Kako uhvatiti duh jednog određenog sub-kulturnog fenomena, naročito kada je on već dugo vremena mrtav & pokojan, a čak i u svoje “zlatno doba” nikad nije napustio marginu i kada se specifične okolnosti na specifičnoj lokaciji na kojoj je nastao čine dalekim kao nekakvi mitovi? Većina filmova, odnosno većina filmaša ima problema i sa trenutno živim sub-kulturnim, pop-kulturnim i kontra-kulturnim fenomenima. Makar se oni dešavali njima pred očima, oni će često zauzeti distancu i promatrati iste sa ničim zaslužene visine, možda čak i osuđivati.
U tom smislu, Ten Thousand Saints je izuzetno svetla iznimka koja odabrani milje, “hardcore” i posebno “straight edge” scenu u New Yorku krajem 80-ih godina gleda sa distance, sa relativno malim predznanjem, često zbog toga promašujući suštinu, ali makar sa zanimanjem, toplinom i generalnim osećajem za društvena kretanja u datom periodu. Iskreno sumnjam da su baš i svi na sceni znali o čemu se tu tačno radi, šta to kome predstavlja, pa su mišljenja bila podeljena, a objašnjenja vrludava. Mislim da je štos uspeha i univerzalne privlačnosti ovog filma što u njegovom centru stoji jedna veoma pristojna i iskrena “coming to age” priča.
Naš narator-junak je Jude (Butterfield) čiji je otac Les (Hawke) napustio kuću u Vermontu nekoliko godina ranije, a iskreni da budemo, matori nikad nije bio baš neki primer za ugled. On je frajer koji će sina prekoriti zato što kupuje lošu travu. Majka Harriet (Nicholson) je makar bila prisutna, iako je pitanje koliko je ona sama mogla pomoći klincu. Jude fura Misfits frizuru i većinu slobodnog vremena provodi sa drugarom Teddijem (Jogia) u onome što srednjoškolci najbolje rade: blejanju, drogiranju lošom travom i još lošijim improvizacijama i fantaziranju o ženskama i velikom gradu.
U njihov će život gotovo slučajno ući Eliza (Steinfeld), kći Lesove trenutne devojke, bivše balerine Diane (Mortimer), lepa i atraktivna cura iz velikog grada na kratkom izletu. Ona je autodestruktivna koliko i njih dvojica, samo sofisticiranija u tome. Ono, kokain umesto isparenja od razređivača i sve u tom smislu. U pitanju je novogodišnja noć, obojica su zagrejani za nju i situacija polako postaje čudna. Noć će se okrenuti naopako, Jude će dobiti batine, a Teddy će zaspati u snegu i smrznuti se, prethodno napravivši dete Elizi...
Utučen i depresivan, Jude odlazi u New York kod oca, u njegovu izbu u East Villageu tik pred džentrifikaciju, dok su tamo još živeli beskućnici i skvoteri, sa ciljem da promeni okolinu, i tamo pronađe Teddijevog brata Johnnija (Hirsch), kao i Elizu. Johnny je “straight edge”, pevač skupine Army of One, ne pije, ne puši, ne drogira se, i nema želju da povali svaku žensku koju vidi. Pored toga je i Hare Krishna, pa će njih troje postati ad hoc familija formirana na principima čistote, iskrenosti, prijateljstva i pomaganja. Jesu li oni u biti naivni i može li njihovo zajedništvo opstati u realnom svetu? Koliko uopšte takav aranžman koji su oni osmislili može biti iskren? Koliko je čovek po definiciji sebičan?
Hemija između troje mladih je predivna. Njihovi odnosi su uverljivi. Likovi su organski, detaljno napisani još u romanu i savršeno preneseni u drugi medij. Troje glumaca nemaju nimalo jednostavne zadatke, ali su im dorasli, pa sve tri uloge imaju slojevitost i emotivnu dubinu. Emile Hirsch ima nekoliko replika koje je skoro nemoguće izgovoriti sa naivnom ozbiljnošću, ali mu to nekako uspeva. Za Hailee Steinfeld znamo šta može, još od prve filmske uloge u True Grit braće Coen, i ovde uspeva da pronađe pravu nijansu i savršeno kanalizira strahove, frustracije i zbunjenost cure koja je ostala trudna u tinejdžerskoj dobi i koja očito ne zna gde će sama sa sobom. Njen partner iz “young adult” filma Ender's Game Asa Butterfield se takođe pokazuje kao veoma sposoban mladi glumac na koga treba računati u budućnosti, istovremeno igriv i dovoljno ozbiljan da ne odvuče svoj lik prema nekom od tinejdžerskih klišea.
Odlično su raspoloženi i stariji koji su manje ili više zaduženi za komediju. Nije to neka blentava komedija u kojima su oni neki šašavi matorci posmatrani iz vizure klinaca, jer ni ti klinci više nisu toliki klinci nego su na pragu odrasle dobi. Iako su njihovi postupci ponekad sebični i ljutiti, mi zaista možemo iza njih videti brigu i želju da se uradi najbolje moguće. Emily Mortimer je pomalo drvena, ali takav joj je i lik, ali ta ukočenost je potpuno u funkciji zajedničkih scena sa ostalima. Nasuprot njoj Julianne Nicholson je skoro eterična kao Harriet, a njih dve će imati jednu antologijsku zajedničku scenu u izuzetno čudnim okolnostima i atmosferi.
Naravno, Ethan Hawke je glavna zvezda filma iako je njegova uloga gotovo epizodna. Neminovna su poređenja sa ulogom koju je odigrao u Linklaterovom Boyhoodu, ali sličnost između dvojice likova je površna i svodi se na to da su obojica neodgovorni, zabavni ćalci. Les je njegova apsolutno savršeno dozirana kreacija, tip čoveka koji će sinu uz džoint gotovo nehajno izbrbljati tajnu koja se inače čuva, i koji će pravila kuće, opet uz džoint, postaviti u stilu “javi se ako kasniš i nemoj da glaviš cele noći”. Da, on je sebičan i egocentričan, ali je i pored toga dobar čovek koji traži najbolje rešenje za situaciju, svakako komičan (film živne kad se on pojavi), ali nipošto karikaturalno blesav.
Jedna od stvari koje film savršeno pogađa je nabačena tema za razmišljanje o različitim vidovima pobune, vezano sa sub-kulture, ali još više za aktuelni trenutak u društvu. Troje starijih kao tipični “baby-boomeri” su postali hipici, ludirali se i jako cenili svoja prava i slobode stečena pobunom protiv konzervativne generacije svojih roditelja. Troje mlađih se kroz “straight edge” stil života i insistiranje na zajednici bune protiv neodgovorne generacije svojih roditelja. Oni nisu nikakve “konzerve”, izuzetno im je stalo do prava ugroženih skupina, ali jednostavno ne žele ponavljati greške svojih roditelja, pa zbog toga beže u drugu krajnost.
Druga stvar koju film pogađa je savršen balans između teksta i konteksta. Kontekst je tu sve vreme, slojevit i detaljan, ali u pozadini. Ne radi se tu toliko o dihotomiji urbano-ruralno, odnosno sub-urbano, koliko o stvarnim prilikama New Yorka tog doba i kako je to izgledalo na jednom dnevnom nivou. To je još uvek onaj veliki, prljavi grad sa kurvama, probisvetima, narkomanima i beskućnicima, pre nego što je “očišćen i sređen”, zapravo ušminkan, ali po koju cenu. Događaji koji su se u to doba odvijali East Villageu (šatorsko naselje, policijski čas, protesti i sukobi s policijom) govore o jednom drugom, prljavijem licu džentrifikacije od onog koje gledamo u sada hipsterskom Brooklynu. Štos sa tim detaljima je u tome što će ih autori izvući u prvi plan kada je to potrebno, ali će to učiniti dovoljno kratko i diskretno da ne bi ugušili osnovnu narativnu liniju. Tu se u pojedinim scenama pomalo žrtvuje napetost, ali u konačnici to ne smeta.
Naravno, ima određenih propusta. Recimo, scena Teddijeve sahrane u crkvi je primer rediteljske “teške ruke” kada se na sve sile radnja filma povezuje sa naslovom kroz sveštenikovu propoved, a naročito sa glavnim likom preko knjige u kojoj su te reči zapisane. Nepotrebno. Takođe, za uopšte zamisliti ovakvu situaciju potrebno je isključiti neke racionalne filtere. Racimo, koja bi majka, ma koliko opuštena bila, poslala sina kod svog bivšeg muža koji je diler trave, sklon pizdarijama i sa stalnom adresom u jednom ćumezu? Kako je moguće da neko bude toliki baksuz i da sa svojim prvim seksom napravi dete, a još iste noći pogine? Zašto samostalna i cool cura šeta od jednog do drugog smetenog frajera tražeći pomoć? No i pored toga Ten Thousand Saints je jedan izuzetno topao i simpatičan film koji jednostavno morate pogledati, voleli vi New York i “hardcore” ili ne.