31.12.15

Noble


2014:
scenario i režija: Stephen Bradley
uloge: Deirdre O’Kane, Sarah Greene, Gloria Cramer Curtis, Brendan Coyle, Mark Huberman, Ruth Nega, Liam Cunningham, Nhu Qyunh Nguyen Linh, Kinh Quoc, Le Ngoc Tu’o’ng

U svetlu napisa koji su se pojavili u Vice magazinu u poslednje vreme, a koji bacaju senku na poznate istorijske ličnosti o čijoj je “svetosti” do sada postojao konsenzus globalnog javnog mnjenja, poput Gandhija (mizoginija, održavanje kastinskog sistema po svaku cenu) i Majke Therese (blatantna korupcija i čisti marketing), počeo sam da sumnjam u humanitarni rad kao takav. Dobro, sve i da motivaciju većine humanitaraca otpišemo kao svojevrsno samoreklamerstvo, a donatora kao elaboriranu shemu za izbegavanje poreza, optimisti tvrde da prikupljena sredstva svejedno dođu u ruke onih kojima su potrebna. Otvoreno ću reći da sam sumnjičav i prema toj tvrdnji, jer u procesu taj novac mora proći kroz mnogo prljavih i halapljivih šapa, a gladnima obično ostaju samo mrvice. Uostalom, koliko je humanitarni rad efikasan kao takav? Dati nekome ribu ili ga naučiti da peca?
Shodno tome, moram reći da mi filmovi o humanitarcima, posebno o “belim spasiteljima” u zemljama trećeg sveta sami po sebi idu na živce. Previše je tu melodramatskih šablona i ljigavštine raznih profila. Možda sam ciničan, ali za mene tako nešto nije inspirativno, posebno ako se na taj način pere kolektivna nečista savest. Na stranu što je celo to njihovo zalaganje samo kap u moru.
Priča o Christini Noble me nije puno zanimala od samog starta. Ono što nju razlikuje od ostalih humanitarki je to što je zapravo na svojoj koži osetila i siromaštvo i opresiju i beznadnost, i što njena polazna osnova zbog toga nije dokono-bogataška i salonska. Ona se pokazala spremnom da radi na terenu i zasuče rukave, a i motivacija, ma kako suluda bila (košmari inducirani vestima iz Vijetnama za vreme rata), može biti iskrena. Problem sa Noble, filmom meni nepoznatog irskog autora Stephena Bradleya je u tome što ovo jedno izuzetno čudno iskustvo koje nam neće dati skoro nijedan zadovoljavajući odgovor na bilo koje pitanje o Christini Noble, ako smo ga uopšte imali.
Paralelno pratimo dva toka radnje, jedan počinje 50-ih u blatnom i memljivom Dublinu gde upoznajemo malu Christinu (Cramer Curtis) i njen pevački talenat. Ona živi sa pijanim ocem (Cunningham), bolesnom majkom i gomilom braće i sestara. Kada majka umre, a otac se pokaže nesposobnim da se bavi decom, njih razdvajaju i Christina završava u crkvenom sirotištu pod strogom disciplinom. Kasnije ćemo je upoznati i kao mladu devojku (Greene) kako se probija kroz život pun nedaća: fizički poslovi, silovanje, neželjena trudnoća, davanje deteta na usvajanja bez njenog znanja, odlazak u Englesku, nesrećni brak... Ona sve vreme razgovara sa Bogom (to nisu molitve, to su pregovori i prebacivanja) i peva bez nekog jasnog razloga.
Druga linija radnje prati nju u zreloj dobi (O’Kane) u Vijetnamu, od njenog dolaska i poznanstva sa ljigavim biznismenom Davidom (Huberman) i petljanjem sa sporom, nezainteresovanom i često neprijateljski nastrojenom biroktatijom do prve uspešno osigurane donacije za njen projekat pomoći deci s ulica Sajgona koju dobija od naftne kompanije zahvaljujući prijateljstvu sa Gerrijem (Coyle). Christina je tu već izgrađena, sofisticirana i samouverena žena sa smislom za humor i čeličnom voljom, a takođe zna da zapeva, opet bez preteranog razloga.
U suštini, to je to. Međutim, Noble je i dalje zbunjujući film, ma kako bio šablonski. Nekako ćemo prihvatiti njenu motivaciju za pomoć deci, hoće to žene u godinama. Međutim, postavlja se pitanje otkud njoj novac da se preseli u drugu zemlju i pokrene humanitarnu fondaciju. Te stvari se ne rade samo sa skromnom penzijom, dobrom voljom i viškom vremena, ako to imate možete se pridružiti već nekoj od organizacija kao volonter. Za uspostavljanje svoje potrebna su ozbiljnija sredstva i naročito ozbiljniji kontakti. I šta je, dovraga, sa tim pevanjem koje imamo od početka filma? Bradley nam na ta pitanja neće dati odgovor i ostaviće nas zbunjenije na kraju filma nego što smo to bili na početku.
Utehu nećemo naći ni u drugim likovima jer su oni samo jednostavne funkcije i elementi zapleta. Chistina ima ukupno jednu prijateljicu u životu koja je generička prijateljica. David i Gerry su relativno prazni likovi (Coyle se makar trudi da mu nabaci humornu dimenziju), Vijetnamci svi po redu samo funkcije: simpatični klinac, duhovito-nadrkani hotelski recepcioner, dve sestrice, gospođa koja vodi sirotište, policajci, službenici...
Na početku imamo i uvid u odnos društva prema takvoj deci koji svakako nije napredan, i Christininu reakciju na to (“Irska beda je ista kao vijetnamska.”), ali ni kulturološke razlike ili sličnosti se zapravo ne ispituju. Zapravo imamo samo protagonistkinju znakovitog prezimena i to je to. Možda je to dovoljno za osigurati prvu donaciju, ali svakako nije dovoljno za film. Verujte mi na reč i izbegnite Noble.