14.12.15

L'ombre des femmes / In the Shadow of Women

2015.
režija: Philippe Garrel
scenario: Philippe Garrel, Jean-Claude Carriere, Caroline Deruas-Garrel, Arlette Langmann
uloge: Stanislas Merhar, Clotilde Courau, Lena Paugam, Vimala Pons, Mounir Margoum, Jean Pommier, Louis Garrel (narator)

Philippe Garrel ima novi film i opet je to urbana ljubavna priča o ljubomori i prevari od nešto preko 70 minuta, smeštena u Pariz, u milje intelektualaca i filmaša na početku karijere i snimljena u crno-beloj analognoj tehnici prema postulatima francuskog Novog vala. Ništa novo na ovom svetu. Čak mi se i svideo njegov prethodni film La jalousie, mada sam izrazio sumnju da je njegov novovalni “one-trick pony” pristup pomalo “passé” za autora u tim godinama i sa takvim iskustvom, uključujući tu i pomenuti Novi val kada mu je i bilo vreme.
Iako imamo naratora, što je nepotrebno, osim da se uhlebi autorov sin i relativno slab glumac Louis Garrel, naša perspektiva je zapravo Pierre (Merhar), dokumentarista u pokušaju koji zajedno sa svojom požrtvovanom ženom Manon (Courau) radi na projektu o Pokretu Otpora i opsežno razgovara sa starim Henrijem (Pommier). Na prvi pogled odnos između Pierra i Manon se čini kao relativno stabilna kolotečina u kojoj ljubav više izgleda kao poštovanje nego kao strast. Imaju oni i svojih problema tu i tamo, on je jedan od onih asocijalnih, povučenih i ćutljivih tipova i to njoj pomalo smeta, naročito kada odbija da je prati na za nju značajnim socijalnim događajima. Ništa strašno, reklo bi se.
Međutim, kao i svi ti ćutljivi i misteriozni tipovi, Pierre ima jednu prilično očitu manu: ta misterioznost može mu doneti nešto lakih poena kod žena na početku, ali je jasno da ona krije samo jednu taštinu i prazninu, da ne pominjemo samodopadnost i stav kako on, kao muškarac, ima pravo na prevaru, dok žene to nemaju. To će isplivati na površinu kada se on upusti u neobaveznu vezu sa Elizabeth (Paugam), stažistkinjom u arhivu odakle on kopa dodatni materijal za svoj dokumentarac. Sad, on može da “sedi na dve stolice” i nekako racionalizuje, ali ga ponašanje odaje. K tome, u takvim situacijama muškarac se neretko preceni. A kad pomisao da i skrajnuta Manon ima ljubavnika prestane biti samo pomisao, onda smo na tragu pravih problema...
Rekoh već, ništa novo, pa čak ni naročito dobro ne dobijamo ovde. Recimo, scenario ne ide dalje od površine odnosa ljudi zapletenih u ljubavne trokute i ostala geometrijska tela, a čak se i dekoracija u vidu planiranog dokumentarca o Pokretu Otpora prestaje pojavljivati. Sa jedne strane, postiže se efekat da čoveka njegov unutarnji život konzumira toliko da zaboravlja na svoje velike planove i projekte, ali posmatrano iz gledaočeve perspektive, taj dokumentarac je mogao ili produbiti međuljudske odnose petljanja i muljanja ili makar pružiti željenu distrakciju.

Opet, L'ombre des femmes nije uopšte loš film. Pristojan je, pitak, šarmantan, i to na onaj ležeran francuski način. K tome je vizuelno atraktivan i chic poput stare fotografije Pariza i, što je važno, ne traje dugo da bi nas smorio. Fluidni dijalozi i ponešto diskretnog humora su više nego željen začin, pa je utisak o ovom filmu u suštini pozitivan, za jedno opušteno gledanje.