17.12.15

Partisan

2015.
režija: Ariel Kleiman
scenario: Ariel Kleiman, Sarah Cyngler
uloge: Vincent Cassel, Jeremy Chabriel, Florence Mezzara, Alex Balaganskiy

Iako se film zove Partisan, u njemu nećete videti ni crno-bele dresove u sportskoj borbi sa skupljim i nadmoćnijim protivnikom, ni Otpisane, ni Batu, ni Smokija, ni Borisa Dvornika, ni Nemce, Italijane ili Bugare, ni četnike ni ustaše. Nikakav rat i nikakvu okupaciju. Nećete čuti ni predivnu pesmu u izvođenju Leonarda Cohena ili njen prepev koji je otpevao Ibrica Jusić. Zapravo, osim soc-realističkih lokacija u Tbilisiju, ništa u filmu neće imati blage veze sa asocijacijama na pojam “partizan” koje se javljaju ako ste sa ex-Yu prostora.
Iako je uvreženo mišljenje da su “partizan” i “gerilac” sinonimi, u pitanju sa dva ipak različita pojma. Gerilca definiše njegov način borbe, partizana motiv. “Partizan” znači pristrasan. Hoćemo li makar to dobiti u filmu? Neku borbu? Makar pobunu? Bilo kakav sukob? Možda, ako bilo koji od tih pojmova uzmemo sa zadrškom...
O vremenu i mestu radnje nemamo podatke. Produkcija je australska, kao i enterijeri, ali su eksterijeri gruzijski, a glumačka ekipa je internacionalna, o čemu govore akcenti glumaca i njihovih likova, ima ih od “Borat” varijante do ravnjikavih, neodređenih američkih. Vreme radnje može biti bliska post-apokaliptična budućnost (ali ne očekujte Mad Maxa), a može biti i neka alternativna, paralelna sadašnjost. U centru pažnje imamo komunu sastavljenu od jedinog odraslog muškarca, vođe Gregorija (Cassel), desetak žena i barem duplo dece, dok je svet koji ih okružuje hladan i pust, ali pokazuje još neke znakove života, kao i potvrdu da je video i bolja vremena. Pošto situaciju gledamo iz perspektive jednog dečaka od 10-11 godina, možda je najbolje Partisan tumačiti kao jedan od modernih “young adult” filmova u indie varijatni, bez nametanja akcije i skupih vizuelnih efekata.
Iako ne znamo šta se događa sa svetom oko nas, neka pred-istorija je data kroz Gregorija koji u prvoj sceni zaposeda napuštenu zgradu, a u drugoj u bolnici prilazi ženi (Mezzara) koja je sama na porođaju i nudi krov nad glavom njoj i novorođenčetu. Možemo pretpostaviti da se ostatak društva skupio na sličan način i da to već nekako funkcioniše kao što je to generalno slučaj sa komunama i kultovima. On je vođa, komandant, filozof i učitelj, žene se brinu o vrtu, živini i kuhinji, a deca stiču teorijska i praktična znanja u improvizovanoj učionici, za šta dobijaju zvezdice i bivaju nagrađeni time da budu “pop-zvezde” na karaoke-večerima.
Sad tu imamo i jedan zez: dečaci idu na zadatke, u parovima ili sami. Zadaci nisu, kao što bismo očekivali, prenošenje poruka, skupljanje korisnog otpada ili nabavka, nego su ubistva. O ubijenima ne znamo ni kako ni zašto su zaslužili da umru (ne bivaju opljačkani na licu mesta), samo znamo da Gregori na njih šalje svoje klince. Naš junak je Alexander (Chabriel), novorođenče iz scene u bolnici, izrastao da bude jako uspešan u svom poslu. Ali je, pod uticajem najskorije pristiglog dečaka Lea (Balaganskiy), naš junak počeo da pruža otpor do tada nedodirljivom vođi komune...
Kao što je nespretno to što ostajemo u potpunosti uskraćeni za globalni i lokalni kontekst priče, tako je i nespretno što sve gledamo iz Alexandrove perspektive. Svedenost i misterija su efektni kad vode ka nečemu univerzalnom, a to Partisan ima u vrlo malim dozama. Univerzalnost se ogleda samo u tome da je borba protiv samoproglašenih, despotskih autoriteta ne samo prirodna stvar nego i moralna obaveza. Problem je u tome što se naš junak, naše “oči i uši” u to ne uključuje prvi, već na pobudu drugog klinca. Da je Leo razrađeniji, bio bi zanimljiviji lik od našeg protagoniste, jer je Alexander potpuno pasivan.

Kakav je dojam o glavnom junaku, takav je i dojam o filmu. Partisan ima dobre ideje, relativno intrigantnu premisu i uspeva da kreira raspoloženje sa vizualima, a i elektronski soundtrack je u solidnoj meri zanimljiv. Ali film nekako ostaje skučen i pasivan, preciznije rečeno sputan. I to se odražava i na njegov najveći adut: Vincenta Cassela, pouzdanog glumca i uvek dobar izbor za kompleksne i misteriozne likove. U Partisanu ni on ne uspeva da u potpunosti dođe do izražaja.