3.7.15

Aloft


2014.
scenario i režija: Claudia Llosa
uloge: Jennifer Connelly, Cillian Murphy, Mélanie Laurent, Oona Chaplin, William Shimell, Peter McRobbie, Zen McGrath, Winta McGrath

Moj prvi susret sa Claudiom Llosom bio je njen drugi film, The Milk of Sorrow (2009), kandidat za Oscara u vrlo oštroj konkurenciji. Od pet nominovanih, taj mi je bio ubedljivo najlošiji. Ne samo najlošiji, bio je loš. Tačka. Metiljav i muljav, tipičan primerak festivalskog umetničarenja od one najneprijatnije i najpretencioznije, berlinalske sorte. Njen prvenac na engleskom jeziku, nastao u kanadsko-špansko-francuskoj koprodukciji, naslanja se na tu istu festvalsku poetiku, pretenciozni i pseudo-filozofski new age mumbo-jumbo, ali primetan je pomak prema razumljivost i jasnosti običnom gledaocu, ali i treniranom kritičaru.
Ako ništa drugo, film je vizuelno pogođen. Totali zaleđene kanadske zabiti su izuzetno atraktivni, a iznimno dugi krupni kadrovi plitkog fokusa uspevaju pogoditi emotivnu žicu. Opet sav taj stil jedva da uspeva sakriti činjenicu da filmu fali fokusa i poente i da mu je supstanca tanka poput flis-papira. Zato se valjda i oslanja na prenaglašene (umalo sapuničaste) emocionalne manipulacije i na tu nazovi-misteriju ljudske duše.
Prva od tih lažnih dilema je ispočetka čak i intrigantna. Film nas u prvo vreme vodi kroz žanrovsku dilemu je li u pitanju nekakva post-apokalipsa u zaleđenom pejzažu ili razrađenija socijalna priča. Upoznajemo Nanu (Connelly), od siromaštva ogrubelu majku dvojice dečaka, mladog sokolara Ivana i od neizlečivog raka bolesnog Gullija (braća McGrath). Očajna od nemoći, ona uglavnom zanemaruje, starije, zdravo dete i upire svu svoju snagu da bi našla čudotvoran lek za mlađe, makar je prema svemu duboko skeptična. To će je sa dvoje dece odvesti na put duboko u divljinu gde se smestio iscelitelj imena Arhitekta Newman (Shimell) koji prima po jednog pacijenta dnevno. Kako je Ivan sa sobom poveo svog sokola i pustio ga da leti u šumi, to će izazvati žešće sranje kad ptica uleti u šamanovu kolibu od granja i sruši je na izlazu. Lečenje deteta koje je bilo unutra biće prekinuto, a detetov besni otac će, na Ivanov užas, upucati nesrećnu pticu.
Igrom slučaja ili ironije, dete kojeg šaman nije ni pipnuo će se polako oporaviti, a šaman će pretpostaviti da je to zbog Naninih isceliteljskih moći. Nakon početne skepse, Nana će prihvatiti svoju novu misiju u životu, ali će ostati frustrirana time što ipak ne može pomoći Gulliju. Sled događaja će trajno narušiti odnose između nje i Ivana.
Drugi tok radnje izložen paralelno smešten je nekih 20-ak godina kasnije. Ivan (Murphy) sada ima ženu (Chaplin) i sina, još uvek je sokolar, ali sa majkom nema kontakta. Njemu će se na vratima pojaviti “Quebecois” novinarka i autorica dokumentarnih filmova Jannia (Laurent). Isprva misleći da su tema dokumentarca njegovi sokolovi, Ivan će se vrlo uvrediti kad shvati da Janniu više zanima isceliteljski rad njegove majke, ali će svejedno poći na putovanje s njom u nadi da će taj jedan poslednji susret daleko na severu, preko linije Arktičkog Kruga, konačno rešiti ili makar razjasniti odnose između majke i sina.
Oba toka radnje su izložena tako da je to dovoljno pratljivo i pamtljivo, dovoljno vešto i razumljivo, ali svejedno ostavlja utisak razvučenosti i istanjenosti. U nekim momentima to ima psihološkog efekta, ali na narativnom planu deluje prazno, lažno i usiljeno, kao i svako mudrovanje. To barem stoji za festivalsku verziju filma od nekih 110 minuta. Verzija za američko bioskopsko tržište je nekih pola sata kraća, što je bila verovatno ispravna odluka jer je u originalnom “cutu” bilo sasvim dovoljno materijala za uštede. Festivalska verzija koja me je dopala je bez dileme odavala utisak grandioznosti ideje i pretencioznosti u konačnici.
Ako ništa drugo, barem su glumci svi do jednog sjajni. Jennifer Connelly se već dokazala kao sposobna i ekspresivna glumica, ali ovde ima ulogu života. I pored šlampavo i melodramatično napisanih dijaloga, njena izvedba je besprekorna i nijansirana, i tako je njen portret problematične majke apsolutno uverljiv i na mestu. U drugoj priči imamo sjajne Cilliana Murphija i Mélanie Laurent koji u zajedničkim scenama briljiraju. Te scene pršte od njihove međusobne hemije, iako su takođe nepametno, klišeizirano napisane.
Problem, kao što ste mogli zaključiti, leži u scenariju koji u svojoj neveštosti ostaje lažan, isfoliran i pretenciozan. Logično, ovakvi filmovi služe za punjenje festivalskih programa. Tako je kako je, tome su i namenjeni. Njihovi dometi su ograničeni, ma šta o tome mislili njihovi autori, producenti i finansijeri. Claudia Llosa očito pokazuje nemali talenat za vizuale i poigravanje sa emocijama, sada se to može reći i za rad sa glumcima, ali njenim delima fali supstance, ideje, priče, čak i stava. Aloft je svakako korak napred u odnosu na izvikani The Milk of Sorrow, ali ni izbliza dovoljno da bi se mogao nazvati dobrim filmom. Par glumačkih bravura i par atraktivnih kadrova ipak nisu dovoljni za pozitivan utisak. Srednja žalost.