17.7.15

McFarland, USA


2015.
režija: Niki Caro
scenario: Christopher Cleveland, Bettina Gilois, Grant Thompson
uloge: Kevin Costner, Maria Bello, Carlos Pratts, Ramiro Rodriguez, Diana Maria Riva

Koliko puta možete pasti na istu foru? Koliko puta će vam ista stvar biti zanimljiva, učinkovita ili efektna? Kada “evergreen” formula postaje dosadni, izlizani i izrabljeni šablon koji svima ide na živce? Šta ćemo sa filmom koji je sastavljen isključivo od takvih opštih mesta kao što je to slučaj sa McFarland, USA? Kako vas kritičar sme pogledati sa ozbiljnom facom i reći vam da je i pored jeftinih klišea ovaj inspiraciono-motivacioni film dobar i da nema veze što je manipulativan i zapravo neiskren?
Odgovor svakako ne leži u činjenici da ga je producirao Disney, studio koji ovakva melodramatična sranja izbacuje na pokretnoj traci. Niti u tome da iako se tu radi o manjinama i sudaru kultura, McFarland biva i ostaje film od belaca i za belce, sa potpuno belačkom perspektivom i fetišem o belom mesiji koji pomaže manjinskim klincima da se prosvete, uzdignu i integriraju. Dangerous Minds, možda? O, da, i još puno toga. Pa još sa sportom, tim sveameričkim i opšteljudskim faktorom povezivanja među ljudima. 
Iako ništa od toga nije agresivno, ovo je i dalje nekakav “casual” rasizam, sva ta spika o pranju savesti kroz pomaganje onima koji su imali manje sreće u životu. Gladna afrička deca, kambodžanski siročići, unesrećeni u zemljotresima i poplavama, svi ti drugi gladni i prezreni zapravo ne rabe našu jednokratku pomoć koliko bi im pomoglo da ih pustimo na miru da se sami snalaze i da sa sobom eventualno povedemo svu tu nesposobnu, diktatorsku i korumpiranu vlast koju imamo običaj podržavati zbog mira u svetu, ako ne i iz ciničnijih razloga.
Ono što McFarland, USA čini gledljivim filmom je prosta činjenica da u njemu trenera, “belog mesiju”, pa još sa prezimenom White, igra Kevin Costner. Za njega se teško može reći da je versatilan glumac koji može odigrati skoro sve, ali u svojim ograničenim tipovima, Costner je bez premca. U McFarlandu jedino nema njegove akcijaško-trilersko-špijunske komponente, ali je zato sve ostalo prisutno. I “all-American” pristojnost i sport (ovog puta ni fudbal ni bejzbol, već jednostavni, skromni kros) i tlapnja o privilegovanom i malo pogubljenom belcu koji ne može naći prestižniji posao, pa zato mora imati posla sa manjinama dok se o njima ne nauči i ne počne da ih gleda sa razumevanjem, odobravanjem ili čak divljenjem. Imamo čak i western u tragovima, i kroz lokacije ruralne, agrikulturne Kalifornije, i kroz narativ o autsajderima koji postaju pobednici u velikom finalu. Dobro, nema ni postapokalipse, ali to pre možemo gledati kao Kevinovu ljubav i tihu patnju nego kao njegov “forte”.
Bez potrebe da to naglašavam, njegovo ostvarenje je ovde sjajno, i na svakom pojedinačnom aspektu i kao “combo”. Jim White je esencijalni Kevin Costner. I to je najveći kvalitet McFarlanda. Toliko da nećemo primetiti da Maria Bello nema pojma šta uraditi sa svojim tankim, tipskim likom njegove žene i da su gomila imigrantskih mladića u njegovom sve sami sportski stereotipi (lepotan, pobunjenik, komični debeljko itd) i da uglavnom služe kao alat preko kojeg će on ostvariti svoj cilj. Istini za volju, Diana Maria Riva je odlična kao meksička “mater familias”, ali se njen lik nervozne i oštre Latinoamerikanke opasno približava stereotipu.
Istinita priča ili ne (sled događaja u stvarnom životu je manje ili blizak onome što je prikazano u filmu, samo sumnjam da je bilo baš tako sladunjavo), McFarland, USA je jedan solidan komad filmske konfekcije. Školski, stabilno i ne preterano maštovito napisan i jednako tako režiran, svoj jedini kvalitet pronalazi u glavnom glumcu. Da je glavnu ulogu dobio bilo ko umesto Costnera, ovaj film bi dobio moju “preporuku” za izbegavanje. Kevin Costner ga samom svojom pojavom izdiže na jedan novi nivo.