29.7.15

The Falling


2014
scenario i režija: Carol Morley
uloge: Maisie Williams, Maxine Peake, Florence Pugh, Anna Burnett, Greta Scacchi, Rose Caton, Joe Cole, Monica Dolan

Stvarni događaj, epidemija nesvestica u školi za devojke, dogodio se pre svega nekoliko godina u saveznoj državi New York. O tome je bilo nešto reči, ali sve je uredno pospremljeno pod tepih i opravdano kombinacijom foliranja i masovne histerije. Prosto, curama je bilo dosadno ili su ih furali hormoni, ili je to bila neka pobuna, pa je najjednostavnije i najefikasnije bilo obaviti testove, otkriti da nema tu ničega i sve lepo otpisati. Carol Morley, britanska autorica dokumentarnih i igranih filmova, uzela je ovaj predložak i temeljno ga rekontekstualizirala.
Opet imamo internat, ali za razliku od američkog i savremenog, ovde je britanski i to onaj s kraja 60-ih. Nije to slučajno, što će se ispostaviti važnim za tok filma, jer su britanske 60-te, poznate kao “swinging sixties” temeljno promenile okoštalo društvo. Nisu to bili samo The Beatles i The Rolling Stones. Bilo je tu i Pink Floyda i Crowleya i okultnog i droge i seksualne revolucije, a stara garda, ona rođena pre rata (Drugog svetskog, možda čak i Prvog), ona ekipa čiji su roditelji bili podizani u viktorijanskom ključu, bila je još živa i itekako aktivna. Ako niste pogledali If... (1968), pogledajte ga. Internat je možda muški, ali društveno uređenje je isto.
 U početku nam se čini da pratimo Abbie (Pugh), propupalu i seksualno aktivnu curu koja predstavlja “novo doba” koje je došlo. Zbog svog načina života, ona se polako razilazi sa svojom prijateljicom od detinjstva, nešto konzervativnijom Lydijom (Williams), ali se zato sjajno slaže sa njenom majkom Eileen (Peake) i bratom Kennethom (Cole), momkom koji se fura na progresivnu muziku i okultno. Abbie je možda trudna (jutarnje mučnine i nesvestice), ali je svakako bolesna, što će se otkriti kada posle jednog takvog rušenja ona iznenadno umre.
Fokus onda prelazi na Lydiju, elokventnu, nadobudnu, ali pomalo čudnu devojku koja skriva neke tajne. I ona počinje da se onesvešćuje i gubi snagu. Možda je to “hommage” Abbie ili nekakva pobuna protiv rigidnog sistema. Možda je to izazvano nekom traumom koja zapravo nema veze ni sa Abbie, ni sa školom, nego dolazi iz kuće i iz nesređenih odnosa. Možda su tu posredi neke druge, nadnaravne sile, crna magija, zmajske žile (eto poveznice sa Motovunom, gde sam film gledao). Sve u svemu, to postaje vrlo čudno kada se onesvešćivanje proširi kao epidemija i među ostatkom njenih drugarica i čak zahvati jednu mlađu profesorku.
Ono što dalje pratimo je kako se organi škole, predstavljeni direktorkom g-đicom Alvaro (Dolan) i najstrožom od strogih profesorki g-đicom Mantel (Scacchi) nose sa tom “epidemijom” i pre svega sa Lydijinim racionalizacijama, provokacijama i argumentacijama. Ni u jednom trenutku nam neće biti posve jasno je li tu reč samo o foliranju, pobuni ili se tu skrivaju neki drugi razlozi, racionalni ili iracionalni, pošto su žrtve različitog socijalnog porekla, psiholoških profila i životnog (pre svega seksualnog) iskustva.
Ono u čemu The Falling uspeva kao film je da misteriju održi do samog kraja, pa čak ni tada ne otkrije (sve) karte. Na taj način uspeva da oslika duboko podvojeno britansko društvo na prekretnici vremena, ali i da nas zavara i drži nam pažnju do kraja filma i pored nekih očitih nedostataka. Mogu se pronaći poveznice sa nekolicinom filmskih naslova, od već pomenutog If... do misterioznijih Picnic at Hanging Rock (1975) i čak punokrvnog horora Wicker Man (1973) u tragovima.
Najjači aduti tu su glumačka ostvarenja starijih glumica i fotografija u kišnim i blatnim neutralnim tonovima koja asocira na britanski neo-gothic. Muzika je tu interesantna, ali je dvosekli mač jer je ima fakat previše i pojavljuje se na izuzetno neprimerenim mestima. Osim muzike, problematične su i mlađe glumice sklone afektiranu. To posebno vredi za Maisie Williams (Game of Thrones) koja jednostavno nema snage da glavnu ulogu iznese na uverljiv način, pa često afektira preko svake mere dobrog ukusa. Problematična je i ekspozicija koja traje i traje i koja se svodi na ponavljanje jednog te istog obrasca sa onesvešćivanjem. To potpuno uništava ritam filma, ali jednom kada se The Falling uhvati teme i ritam dolazi na svoje, pa postaje sasvim gledljiv film.
I tu dolazimo do problematike ovogodišnjeg festivalskog izbora, ne samo u lokalnim i regionalnim okvirima, nego i globalno. Čini se da je došla takva “berba” filmova gde autori znaju izabrati i postaviti temu, ali je ne znaju obraditi i ispričati priču. Ta matrica se ponavlja na ovaj ili onaj način, a filmovi imaju problema sa “storytellingom” i ritmom, bilo u prvoj, bilo u drugoj polovini. U ovom slučaju razlog možemo naći u tome što se Carol Morley još, izgleda, nije odlučila radi li dokumentarne ili igrane filmove, a postupak i percepcija joj ostaju slični, na pola puta. To je dosta bolje upalilo u dokumentarcu Dreams of a Life (2011), ali je The Falling samo delimično uspešan film.