7.7.15

The Face of an Angel


2014.
režija: Michael Winterbottom
scenario: Paul Viragh (po knjizi Barbie Latza Nadeau)
uloge: Daniel Bruhl, Kate Beckinsale, Cara Delevigne, Genevieve Gaunt, Sai Bennett, Sara Stewart, Alistair Petrie, Rosie Fellner, John Hopkins, Valerio Mastandrea

Michael Winterbottom je hiperaktivni reditelj (sa tempom od otprilike jednog filma godišnje) čiji radovi variraju od potpuno konvencionalnih do sasvim meta-uradaka, kao što su 24 Hour Party People u kojem likovi uglavnom govore u kameru ili The Trip i njegov nastavak The Trip to Italy u kojem dvojica komičara igraju fiktivne verzije sebe, idu po restoranima, jedu i imitiraju britanske slavne glumce. The Face of an Angel sigurno spada u opus njegovih meta-filmova. Ne samo to, nego čini se da u tome dostiže jedan sasvim novi nivo.
U pitanju je jedan od najčudnijih i najintrigantnijih filmova sezone za koji je teško reći je li dobar ili nije. To je film koji će vas intrigirati, oduševljavati i nervirati, često istovremeno, koji pokazuje momente genijalnosti, ali i pretencioznosti, koji se istovremeno doima i potpuno iskrenim i potpuno iskonstruiranim, koji je na momente fluidan, a na momente krut. Jednostavno rečeno, film je to koji se gleda sa zanimanjem i nevericom, komplikovan i kompleksan, težak za analizu i još teži za donošenje suda.
Okosnicu zapleta čini dobro poznati “true crime” slučaj Amerikanke Amande Knox kojoj je u Sienni ukupno četiri puta suđeno za ubistvo britanske cimerice (koje je navodno počinila sa svojim dečkom i još jednim prijateljem) i koja je u istražnom zatvoru provela četiri godine. Kao predložak je poslužila knjiga novinarke – dopisnice Barbie Latza Nadeau koja se u filmu pojavljuje i kao lik Simone Ford (igra je Kate Beckinsale). Štos je u tome što su imena svih likova promenjena, ali su detalji oko slučaja i posebno oko njegovog praćenja i navijanja jezivo tačni.
Zakučasto je to što ovo nije tipična misterija oko istinitog ubistva i što ne nudi svoju verziju istine. Sam slučaj je dovoljno intrigantan i zapleten da bi film to mogao izvesti jer postoji obilje kontradiktornih dokaza, a istraga je bila izvedena šlampavo i oslanjala se na najprigodnije osumnjičene. Winterbottom se fokusirao na percepciju slučaja od strane anglofone i ne samo anglofone štampe, te kojekakvih blogera, nazovi-umetnika, kvazi-filozofa, profesionalaca i običnih radoznalaca i njihove projekcije o žrtvi i osumnjičenoj. Čak je i naslov dvojak, može se odnosti na obe od njih, u filmu su čak predstavljene kao fizički slične, lepe, ali ne nužno sadržajne cure u koje je moguće učitati stav sa strane.
Hajdemo onda reći da je sam slučaj prvi nivo, Nadeauina knjiga drugi, a medijska pokrivenost od ozbiljnih novina preko profesionalnih tabloida do hm... suda javnosti treći. Winterbottom uvodi još jedan, četvrti sloj i njega daje kroz protagonistu, filmskog reditelja sa privatnim i profesionalnim životom u slobodnom padu kojem slučaj i medijsko pokrivanje služe kao inspiracija za potencijalni “magnum opus” ili makar delo koje će ga podići sa dna. Dotični reditelj, Thomas (Bruhl), se tako upoznaje sa slučajem, komunicira sa producentima i konstantno traži novi ugao kako postaviti film, ali i kako se podići.
Ima tu svega i svačega, ali lajtmotiv je svakako sama Sienna i kao renesansni i kao savremeni grad, ujedno i živahan i kulturan, ali i mračan i opasan, kao i Dante čiji su stihovi prisutni još od prve scene. Ovde nemamo samo Božanstvenu komediju, iako se Thomasova kćerka prisutna kroz razgovore preko Skype-a indikativno zove Beatrice, nego i njen svojevrsni “prequel” Novi život. Menjajući svoje perspektive i tražeći pravi pristup Thomas dolazi na ideju (izlišno je reći, neostvarivu u filmskoj industriji) da priču o smrti pretvori u priču o ljubavi i životu kao i veliki pesnik pre njega. Tu ideju dobija od svojevrsne “dublerke” za Danteovu Beatrice, mlade britanske studentice Melanie (Delevigne), jedine čiste i nevine u kontekstu slučaja, jedine koja nema agendu i koja mu zbog toga i svoje živahnosti i pozitivnosti postaje i inspiracija i vodič. 
Sve je to komplikovano, ponekad čak i previše. Ideja o pretvaranju konkretnog sadržaja u karakternu studiju i nekakvu refleksivnu liriku možda nije nova (proveriti braću McDonnagh), ali je svakako zanimljiva. Ono što je većinu kritike odbilo od filma je njegovo poigravanje sa moralom koje čak graniči sa licemerjem. Pitanje je koliko je Thomas pozvan da deli moralne lekcije novinarima tabloida koji profitiraju na slučaju kada i on sam to radi. Nadalje, pitanje koliko sam Winterbottom radi to isto i ima li i on ikakvo pravo na to.
Razumem te argumente, ali ih ne podržavam. Rekoh već, materijal je takav i tako je postavljen da je u njega moguće slobodno učitavati različite kontekste. Moj problem je druge prirode i odnosi se na izvedbu koja ne korespondira sa ambicijom i strašću Michaela Winterbottoma glede ovog filma. Prvo, cela ta paralela sa Danteom je na tankim nogama, možda efektna gledaocima koje je lako impresionirati, ali u konačnici izrazito usiljena. Drugo, Thomasovi košmari imaju efekta možda prvi put kad ne znamo da je košmar i ne očekujemo ga, ali već u drugom pokušaju znamo na čemu smo. Treće, sam Thomas je izrazito tipski lik, od one umetničke “Weltschmertz” cendrave sorte i sa njim se ne možemo tek tako saživeti. Čak su i njegovi postupci jednako tako tipski i očekivani, nebrojeno puta viđeni u svakom filmu o umetniku u krizi i “na misiji”.
To, naravno, ne znači da The Face of an Angel nije film vredan pažnje. Itekako je vredan, i to ne samo jednog gledanja već više njih. Samo je o njemu teško razmišljati i teško suditi jer svaki mogući odgovor samo otvara još gomilu novih pitanja. Svakako nije dosadan, prazan i neambiciozan, svakako nije bez efekta. Svakako je vidljiva namera da bude baš takav. Konačno pitanje bi bilo kamo to vodi i je li film možda previše zapleten i previše refleksivan za sopstveno dobro. Je li možda malo suviše “meta-”?