22.7.15

Inherent Vice

kritika originalno objavljena na fak.hr
2014.
scenario i režija: Paul Thomas Anderson (po romanu Thomasa Pynchona)
uloge: Joaquin Phoenix, Josh Brolin, Owen Wilson, Katherine Waterston, Reese Witherspoon, Benicio Del Toro, Sasha Pieterse, Jena Malone, Eric Roberts, Maya Rudolph, Martin Short, Joanna Newsom, Jordan Christian Hearn, Serena Scott Thomas, Hong Chau, Michael Kenneth Williams, Martin Donovan, Peter McRobbie

Kako započeti kritiku filma koji je sav u dimu marihuane? Uzevši u obzir da je nastao po veoma popularnom romanu koji takođe baulja kroz dim marihuane i koji toliko meandrira da su hollywoodske njuške dugo tvrdile da ga je nemoguće adaptirati, možda je najbolje u toku pisanja kritike, kao i u toku gledanja filma doći u to difuzno, maglovito raspoloženje smanjene uračunljivosti. Opet, ne bih to savetovao, trava je nepredvidljiva i možete završiti u nekom sasvim drugom filmu.
Ne-adaptibilnost knjige Paul Thomas Anderson je uzeo kao izazov. Razlika u formatima i izražajnim sredstvima je ogromna. Literatura barata samo rečima, ali zato pruža mnogo veće slobode meandriranja, digresija, pod-teksta i konteksta, a jednom te istom delu knjige možemo se vraćati koliko god hoćemo. Film se, pored dijaloga, bavi i slikom i tonom, može se vizualizirati atmosfera, može se slikom, šumom i muzikom elegantno rešiti ono za šta je trebalo nekoliko strana opisa. Ali film mora biti fluidan i mora držati pažnju od početka do kraja. Niko nam ne zabranjuje da se na ista mesta vraćamo kako želimo, ali neumesno je od nas to tražiti. Razlika je i u slojevitosti. “Papir”, odnosno knjiga trpi više slojeva nego film. 
Dakle, kako adaptirati? Kako zadržati teme i atmosferu iz knjige u filmu? Kako se ograničiti u zamahu jer ne postoji limit na dužinu knjige, ali film od pet sati niko razuman neće gledati? Kako odvojiti bitno od nebitnog i na šta se fokusirati? Sve su ovo pitanja za Paula Thomasa Andersona, ali mene muči jedno drugo. Kako onda opet iz audio-vizuelnog sve vratiti u tekstualni format i uobličiti to kao nekakav kritički prikaz i pritom odgovoriti na ono što čitaoca zanima: valja li to čemu?
Mislim da neće ići bez izvornog romana, a on je zanimljiv i koloritan, ali i u načelu i u pojedinostima, slučajno ili namerno - nekoherentan. Radnja je smešten u Los Angeles 1970. godine, zapakovan u detektivsku misteriju, opterećen brojnim likovima i pod-zapletima, uz neizbežnu ljubavnu priču, humor, satiru i ozbiljno socijalno promišljanje, koliko se to može očekivati od osobenjaka Thomasa Pynchona. Anderson zadržava većinu toga, pre svega napušenu atmosferu, ali i misteriju (malo pojednostavljenu i blago očišćenu od viška likova i pod-zapleta), kao i humor i satiru, a ljubavnu priču, prema vlastitom priznanju, stavlja u centar kao osnovnu motivaciju protagoniste Doca Sportella. Ozbiljni socijalni kontekst se izgubio i, zapravo, neka mu je srećan put, jer bi takva zapažanja iz romana napisanog 2009. godine bila validna koju deceniju ranije, a u fikciji takve fore pomalo smrduckaju na pretencioznost i naknadnu pamet.
Sa odavanjem priče ne bih kvario ugođaj. Ali reći ću samo da imamo živopisne, iako vidno iskonstruirane likove. Tu je napušeni detektiv, hipik Larry “Doc” Sportello (Phoenix) koji živi na plaži. Tu je i njegova bivša, nikad prežaljena ljubav Shasta Fay Hepworth (Waterston), tipična femme fatale obučena u hippie žensku, koja ili večito u nevolji ili donosi nevolju i koja je pokretač misterije. Biće tu svega i svačega što možemo zamisliti u modernom Los Angelesu, od bogatih i slavnih do bednih i prezrenih. Biće tu čudnih advokata (Del Toro), napaljenih, naoko finih tužiteljki (Witherspoon), bogataša koji muljaju sa zemljištem i njihovih žena koje bi ih strpale u ludaru i pokupile im lovu, blejača sa plaže, lanaca prostitucije, odbeglih kćeri, njihovih opasnih očeva, starih ljigavaca, korumpiranih pandura. Jednog agresivnog pandura po imenu Bigfoot (Brolin) koji mrzi hipike, krši građanska prava i glaba slatkiše falusnih oblika. I jednog nestalog muzičara (Wilson) koji možda i nije nestao. I crnih nacionalista i belih supremacionista. I nečega što se zove Golden Fang, a što je možda brod, možda azijski narko-kartel, možda shema koju zubari koriste da bi radili na crno, a možda i sva tri odjednom. I, naravno, odjeka Nixona, Vijetnama i Mansona u vidu militantnih grupa za očuvanje javnog morala.
Ne zvuči vam koherentno? I ne treba. Kao i vi, tako sam i ja tu i tamo bivao izgubljen u dimu marihuane koju Doc puši kao što bi Humphrey Bogart pušio cigarete. I Doc se povremen gubio u sledu događaja oko sebe. Verujem i Pynchon u onome što je napisao. A Anderson se svakako zabavljao radeći sa ovakvim materijalom i dozirajući koliko je čega, kada i u kom obliku za naše oči i uši. U jednom segmentu je čak i nadogradio izvorni materijal: uveo je naratora, odnosno naratorku Sortilège (Newsom) za koju nismo sigurni postoji li još negde osim u Docovoj glavi i to više kao neka njegova svest i savest nego kao očekivani napušeni šum.
Ako vam na pamet pada Big Lebowski braće Coen, na pravom ste tragu. Ali daleko od toga da je to jedina referenca. Kombinacija noir-sveta i hippie kolorita više liči na Altmanov The Long Goodbye, imovinsko-političke peripetije podsećaju na Chinatown, a pogled kroz prizmu psihoaktivnih supstanci na Fear and Loathing in Las Vegas (i knjigu i film). Ima tu i drugih referenci, književnih, filmskih, pa čak i biblijskih. I uklopljene su sjajno, a njihovi efekti mogu biti i relaksirajuće humorni i ozbiljni.
Uostalom, Paul Thomas Anderson je svoju karijeru gradio često pišući posvete ili emulirajući stil drugih autora. Hard Eight stilom podseća na Davida Mameta i njegove logorejične, a opet elokventne dijaloge u statičnim scenama koje kao da su napisane za teatar. Boogie Nights na Scorseseove “kafanske priče” i anegdote. Magnolia na Altmana i njegove mozaike ljudskih sudbina. There Will Be Blood na Kubricka. Anderson se pokazao kao autor koji je u stanju da ispriča svoju priču koristeći možda tuđa, ali zato najprimerenija sredstva. Njegov prethodni film The Master, istina, nije direktno referirao na star(ij)e majstore, ali se i pored zanimljive ideje i sjajnih glumačkih ostvarenja izgubio po putu.
U Inherent Vice (ako vas zanima, u pitanju je inače pravni termin koji označava sklonosti određenih predmeta zbog kojih se oni ne mogu osigurati – npr. jaja će se razbiti, narkomani “overiti”, kurve “pazariti” spolne bolesti, a čovek će se generalno kvariti i korumpirati), Anderson se po prvi put odlučio da emulira brojne autore i stvori svoje delo i pritom još jednom dokaže da mu je izbor i rad sa glumcima svakako najjača strana. Uostalom, to je opet i najprimereniji način za ovakav materijal. Međutim, postavlja se pitanje je li se uopšte u tako što sa takvim, zeznutim materijalom.
Inherent Vice je primer relativno uspešno rešenog izazova koji je možda bio uzaludan od samog početka. Zabavan je to film, posebno onima koji vole noir štih, detektivske misterije i filmske i ine reference. I dobro je adaptiran, napisan, odglumljen i režiran. Ali opet je moguće postaviti legitimno pitanje: čemu sve to? Možda je i Anderson toga bio svestan, pa je radio svejedno samo za svoj i naš užitak. I to je sasvim u redu.