23.7.15

Ghoul


2015.
režija: Petr Jakl
scenario:Petr Jakl, Petr Bok
uloge: Jennifer Armour, Alina Golovlyova, Jeremy Isabella, Paul S. Tracey

Na papiru Ghoul izgleda kao jedan od onih generičkih horora koji stvarne, naduvane ili potpuno izmišljene užase sa istoka Evrope prodaju zapadnoj publici. Pristup je “found footage”, najpotrošeniji i najnemaštovitiji koji postoji. Osnova strašenja je nekakva generička gadnost lokacija i gomila “jump scare” prepada. Čak ni tema filma nije učvršćena, već hvata nekoliko međusobno ne baš povezanih motiva. Štos je, međutim, u tome što je Ghoul dobro izveden film, od početka do kraja i što je zapravo strašan, što je redak i hvale vredan kvalitet u savremenom horor filmu.
Film, očekivano, počinje sa američkom filmskom ekipom koja snima dokumentarni film, odnosno pilot-epizodu serije o kanibalima 20. stoleća. Logično mesto za njih je Ukrajina, a prvenstveni razlog su slučajevi kanibalizma za vreme gladomora 30-ih godina. Međutim, njihov fokus nisu samo događaji od pre nekoliko decenija, već i jedan noviji slučaj. Izvesni Boris je optužen i osuđen za ubistvo, a svoju žrtvu je navodno pojeo.
Našu američku ekipu sastavljenu od jedne cure i dva momka upotpunjuju ukrajinska prevoditeljica i vodič, poslovična istočnoevropska muljara gladna američkih dolara. Koliko za stvarne potrebe misije, a koliko kao muljažu, on ekipi priključuje i lokalnu vešticu (zapravo vračaru) pod izgovorom da će se kanibal opustiti pred njom i da će u nju imati poverenja. Za mesto intervjua oni određuju seosku kuću u kojoj se zločin dogodio. Međutim, tamo nalaze ploču za prizivanje duhova urezanu na stolu i malo iz zezanja, a malo i usled međusobnih svađa, oni prizivaju zloduha, i to nimalo običnog. Taj duh je povezan sa jednim od najpoznatijih sovjetskih serijskih ubica, Andrejem Čikatilom, koji je i sam imao traume vezane za gladomor i kanibalizam.
Poveznica između dominantnih motiva kanibalizma, gladomora (koji je sam po sebi bio horor), Čikatila i duha se zaista čini nategnutom i proizvoljnom, ali to naprosto u filmu ne deluje tako. Petr Jakl i njegov ko-scenarista Petr Bok uspevaju da priču učine fluidnom toliko da nam konstruiranost cele priče ne bode oči. Razlog za to su brojni “jump scare” momenti kojih je sasvim dovoljno (ni premalo ni previše) i konstantna atmosfera napetosti koja se gradualno pumpa kroz ceo film.
Utisak jedino lagano kvare glumci koji su pomalo drveni. Nisam siguran može li se krivica svaliti kompletno na njih, pošto su njihovi likovi nedovoljno detaljno napisani i tipski, ni po čemu posebni i već masu puta upotrebljeni u “found footage” filmovima. Opet, to je minimalan problem jer “found footage” ne gledamo zbog uverljivih likova (to može biti samo bonus). Ghoul je jedan od retkih koji uspeva u svojoj nameri da nas prodrma i uplaši. I to je sasvim dovoljno. A što se Čikatila tiče, on je popularna tema ove sezone. U svakom slučaju, pre bih preporučio Ghoula nego puno skuplju hollywoodsku konfekciju Child 44.
Napomena: Žiri na Grossmannu je bio sličnog mišljenja, pa je Ghoul dobio “Hudog Mačka” za najbolji dugometražni film, pritom pobedivši favorita German Angst. Veliki uspeh za mali film.