27.7.15

We Come as Friends


2014.
autor: Hubert Sauper

“Da vam odmah otkrijem, priča nema srećan kraj”, reče Hubert Sauper pred prikazivanje filma We Come as Friends na otvaranju festivala u Innsbrucku. Ništa manje i nismo mogli očekivati od ovog jednostavnog, poštenog i iskreno duhovitog autora, ako uzmemo u obzir da je on skovao termin “feel bad cinema”.
Bilo je to povodom njegovog prošlog filma, Darwin’s Nightmare (2004), i njegovog prolaza na dodeli Oscara. “Pingvini su slatki, situacija u Tanzaniji nije nimalo slatka, a ljudi vole slatke stvari”, bio je njegov komentar na pobednički film. Podsetimo, Darwin’s Nightmare se bavi situacijom poribljavanja jezera Tanganjika sa dominantnom i ukusnom nilskom vrstom koja je potamanila domaće vrste, koju korporacije uzgajaju, filetiraju i prodaju strancima, dok domaće stanovništvo bukvalno gladuje. Socijal-darvinizam na delu, i bukvalno i metaforički. Darwin’s Nightmare je dobio i sudski nastavak u vidu Sauperovog novog filma Autopsy of a Nightmare (2015), koji je imao svetsku premijeru u Innsbrucku kao “work in progress”. U njemu se Sauper bavi sudskim procesom između njega i države Tanzanije koje je posledica njegovog prethodnog rada.
Pre toga je Sauper dirnuo u zapadnjačku svest sa Kisingani Diary, pričom o masakru koji je ostao nezapažen. Poprište zločina je bivši Zair, sada DR Kongo, vreme se čudno podudara sa čuvenim ruandskim Hutu-Tutsi masakrom, kao i sa državnim udarom u tadašnjem Zairu. Kako je Zapad podržao novu vladu, o tom masakru gde su Tutsi i Hutu zamenili uloge se nije pisalo. Ko će to pohvatati, treba nam stabilnost i mir i slične floskule.
We Come as Friends je isto tako smešten u Afriku i to u njenu najmlađu državu, Južni Sudan, i sa prethodna dva filma tvori Afričku Trilogiju i zadržava fokus na temu neokolonijalizma. Čak je i naslov spojiv sa originalnim kolonijalnim pozdravom, mada je danas deo standardnog SF i vanzemaljskog pulpa. Sa tim pozdravom su Englezi, Francuzi i ostali došli u Afriku kada su je “ponovo otkrili” u XIX veku (iako je prema svim podacima upravo u Africi nastala ljudska vrsta) i pokušali nametnuti civilizaciju. Sa Biblijom i železnicom došle su i puške i alkohol i šta sve ne, a cilj je bio prisvojiti resurse sa kojima domorodačko stanovništvo nije znalo šta će. Situacija je slična i danas, umesto železnice imamo naftovode, imamo investitore koji “dolaze u miru”, vojne preduzimače. Razlika je jedino u sofistikaciji: domaće više ne ubijaju strani osvajači, barem ne direktno, već su prepušteni sami sebi.
Nezavisnost, ona politička, nije prava nezavisnost dok nije ekonomska. Država se podelila na severni, arapski deo i južni, crnački. Severni deo je muslimanski, južni uglavnom hrišćanski. Severni diktator je prijatelj Kine, južni “freedom fighter” i revolucionarni vođa i ujedinitelj raznih plemena je prijatelj Amerike, čak i nosi kaubojski šešir koji mu je poklonio Bush lično. U praksi to znači da imamo i stare, kineske investicije sa kineskim eko-standardima. Naftno postrojenje truje vodu, vlasnici to predstavljaju kao tuđi problem. Zapadni političari i poslovnjaci pozivaju na investicije, “da zaradimo dok činimo dobro”, na odustajanje od brze dobiti, sve to, naravno, sa “figom u džepu”. Ratni veteran prodaje (odnosno ustupa za eksploataciju) 600.000 hektara zemlje za 25.000 dolara. Za to se borio u ratu preko 20 godina. Arapima nije hteo dati svoju zemlju, dao ju je za siću nekom drugom. Zapadne hrišćanske misije se ograđuju od domaćeg stanovništva, uživaju u blagodetima moderne tehnologije i primarni problem im je uvođenje odeće, obuće i Biblije lokalnim plemenima. Darfur niko ne spominje, ali nije isključeno da će se ponoviti.
Sauperova perspektiva je socijalistička, on to i ne krije, ali svejedno nije pamfletska. Naprotiv, iskrena je, urgentna i direktno sa terena, nema popovanja i teoretiziranja. U svojim najboljim momentima We Come as Friends hvata apsurd čitave situacije i približava se teritoriji crnog humora, što je svakako potreban dodatak za relaksaciju ovako teške teme.
Nisu apsurdne samo situacije koje je proživljavao, apsurdna je cela postavka. Za potrebe filma je napravio svoj avion kojim leti preko afičke pustinje i savane. Da bi ispoštovao regule, napravio je uniforme za sebe i svoju posadu / filmsku ekipu. Kada je počeo snimanje, Južni Sudan se još nije bio odvojio. Kada ga je završio, u maniru improvizacije kako ga je i započeo, dobili smo iskrenu i razumljivu ljudsku priču o zabludama jedne političke borbe.