10.7.15

Harmontown


2014.
autor: Neil Berkeley

Kako sam pre skoro dve godine počeo da pišem ovaj blog, moje životne navike su se izmenile. Recimo, prestao sam da gledam serije. Ako šta uhvatim na televiziji, slučajno, to bi bilo to, ali više ih nisam aktivno lovio po internetu i VOD servisima. Ne da imam nešto protiv serija ili ljudi koji ih proždiru, dapače, samo nemam vremena i discipline da pored najmanje filma dnevno (uz obavezno pisanje kritike) gledam i serije.
A voleo sam ih puno. Od trasha kao što je True Blood, preko “realitija” o kuhinji (svi mogući Masterchefovi) i Top Geara (u svim mogućim varijantama) do zaista kvalitetnih stvari kao što su Boardwalk Empire ili reprize The Wire. Dobro, prvu sezonu True Detectiva sam pogledao kad sam već pisao blog. Praštajte mi, morao sam, prva epizoda me je toliko opčinila. Da skratim ovaj uvod, u mom srcu posebno mesto zauzima serija Community.
Nije to samo zbog beskrajnih pop-kulturnih referenci i bizarnog meta-humora koje obožavam. Zbog njih bi mi se Community svideo i citirao bih ga svejedno, pa makar ispadao onaj čudni lik u društvu. Međutim, meni je Community bitna stvar i više od toga zbog specifičnih okolnosti u kojima sam ga gledao.
Uključio sam se kad je treća sezona već bila snimljena i prikazana u Americi, ali sam svejedno nabavio prve dve i tako počeo. Naime, u tom periodu sam i ja tek bio završio svoje obaveze na svojevrsnom “community”-ju, odnosno na narodnom univerzitetu na Ptuju. Bio sam svež imigrant i na taj način sam učio jezik. Apsolutno sam se prepoznao u situaciji iz serije, proživljavao sam slično. Kako sam bio najrečitiji ili makar najbrbljiviji od divne ekipe sa kojom sam pohađao kurs, moja tačka identifikacije je bio Jeff Winger, pomalo arogantan frajer koji je bio primoran da nauči da bude blizak sa ljudima koji su mu do nedavno bili potpuni stranci.
Jeff je, naravno, bio alter-ego autora serije Dana Harmona, koji je takođe išao na “community” i na taj način prevladao svoju distanciranost i aroganciju. Naravno, tek donekle, jer Harmonova genijalnost leži u tome da on u svom poslu televizijskog pisca i komičara po svaku cenu tera svoje i ne prilagođava se ukusu široke publike i televizijskih glavešina. Pa kad upali – upali. Uglavnom ne upali i Harmon, i sam sklon prokrestinaciji i depresivnim epizodama, je zbog toga tužan, ali odbija da se prilagodi i postane “šraf u mašineriji” i “trenirani majmun”.
Kada je Community prihvaćen od strane NBC-a, to je više bio izuzetak nego pravilo. I to što je izgurao tri sezone uprkos lošim rejtinzima je bilo iznenađenje. Međutim, nakon treće sezone, Harmon je otpušten kao kreator (neizmerna je glupost i arogancija ljudi koji razumeju samo brojke) i serija je pala u četvrtoj sezoni. Za to vreme, Harmon je pokrenuo svoj podcast i nastupao uživo sa grupom saradnika. Taj projekat se zvao Harmontown i bio je nešto najbliže čistoj improvizaciji i slobodnoj formi što sam u životu video. Harmon i njegova ekipa (glumac Jeff Davis kao voditelj, Harmonova devojka Erin i “dungeon master” Spencer) bi pevali, lupetali gluposti, svađali se, pili “moonshine” ili igrali “Dungeons & Dragons” na pozornici, a verna publika bi sve to posmatrala sa zanimanjem. Nekima iz publike (odakle je i Spencer pokupljen) je druženje sa Harmonom bila terapija. On je jedan od primera uspeha za sve “nerdy” klince ovog sveta: radi ono što voli i izuzetno je uspešan u tome.
Dokumentarac Harmontown se u svojim centralnim delovima bavi turnejom ekipe po celoj Americi, njihovim improvizacijama i okapanjima, ali i celokupnom Harmonovom karijerom. Bilo je tu mnogo pisanja, najčešće se sve završavalo na pilot-epizodama koje nikad nisu prerasle u seriju. Harmon je imao i kratkotrajnu saradnju sa Sarom Silverman na kanalu Comedy Central. Veliki deo filma se bavi i fenomenom Communitija, kao najuspešnijim Harmonovim projektom, svi glumci i saradnici će reći ponešto o iskustvima rada sa njim. Ipak, moralna kičma dokumentarca, kao i celog projekta Harmontown je Spencerov rast od stidljivog, povučenog i nesrećnog čudaka koji igra “D&D” i živi u majčinom podrumu do, hajdemo reći, zvezde i pop-kulturnog fenomena kojeg sada prate fanovi.
O dokumentarcu ću još reći samo da je malo razvučen (preko 100 minuta), ali da ga svejedno vredi pogledati. Posebno ako ste Harmonov fan. Kao što je Harmontown kao projekat svojevrsni “prozor” u um jednog genija i potvrda teze da su komičari uglavnom nesrećni ljudi kojima je rad zapravo terapija (ma koliko prokrestinirali ili baš zato što prokrestiniraju i ostaju u depresiji), tako i ovaj dokumentarac, iskren, nastao na turneji, bez laži i prevare, pruža uvid u Harmonov rad i u Harmonovu ličnost.
Harmontown je poslužio svrsi, Harmon se vratio kao kreator Communitija, Community je, i pored odlične pete sezone, opet imao loše rejtinge i sa televizije je preseljen na internet, ali to je jedna duga i druga priča. Ja ga svejedno gledam. I gledaću i film koji Harmon i ekipa prizivaju. Neke stvari se ne menjaju. A što se mog “community” iskustva tiče, bilo je pozitivno: upoznao sam sjajne ljude i naučio jezik države u kojoj živim.