Minions & Monsters

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Minioni. I to bez Grua?! I bez Stjuarta, Kevina i ostalih malaca oko čijih su spački i ludiranja konstruisani zapleti prethodnih filmova u franšizi... Kako li će to ispasti?

Minioni su nastali kao „spin-of“ serijala Despicable Me koji je uspešno poslužio da redefiniše pojmova zla i haosa na deci (i njihovim roditeljima) prihvatljiv način. Mada, možemo li govoriti o „spin-ofu“ ako su pomoćnici u svojoj masi zapravo upečatljiviji od samog anti-junaka? Bilo kako bilo, svi prethodni filmovi iz oba serijala bili su međusobno uvezani po principu nastavaka i „prikvela“.

Zato se možda kreator cele franšize Pjer Kofan odlučio da ovu priču odvoji i žanrovski uglavi u meta-film u kojem mali žuti monstrumi prave svoj film s čudovištima i tako pišu istoriju Holivuda. Jeste li spremni za priču o Henriju i Džejmsu (evo prve od guste šume referenci)?

A za početak, malo minionske mitologije koju je Kofan za ovaj film raspisao. Naime, minioni nisu kompaktna masa, već su razdeljeni u plemena. Svakom plemenu je cilj da nađu nekog zlikovca za velikog šefa. Stjuart, Kevin i društvo su našli Grua, a Henri i Džejms, njihov pomoćnik Veliki Ed i poglavica Dik su prvo služili jednog kiklopa za kojeg su izmislili lego-kocke koje su njihovom gospodaru došle glave, pa onda i zlog čarobnjaka od kojeg su iz radoznalosti ukrali knjigu mostruma i čarolija za prizivanje istih. Onda su, misleći da pomažu pljačkašu banke, uleteli na set holivudskog nemog filma.

Tamo su postali velike zvezde, ali njihova slava nije dugo trajala: godine su kasne 20-te i njihov studio prelazi na zvučne filmove, a kako minioni nisu u stanju da govore artikulisano, tako su otpušteni i izbačeni. Ipak, maštoviti Džejms koji sanja o Oskaru koji izgleda kao zlatna banana, kao i njegov verni pratilac Henri i njihov drug Ed nisu odustali od sna o filmu.

Njihov film bio bi o čudovištu koje oni prizovu iz knjige. Naravno, nisu uspeli da prizovu čudovište koje su hteli, a Gumi kojeg su prizvali je manipulativac koji ima planove da sa svojim kompanjonima zavlada svetom dok svi misle da se samo snima film. Druga ekipa miniona na čelu s Dikom potražila je novog gospodara i našla ga u vanzemaljcu Dortu koji takođe ima plan da pokori Zemlju, ali se prethodno zaljubi u sufražetkinju. Dve grupe će se, po oprobanom holivudskom receptu, spojiti...

Fora s filmom Minions & Monsters je što vozi paralelno na dva koloseka za dve odvojene publike, dečiju i filmofilsku, ali se te publike sreću u samo jednoj generalnoj tački: slepstik komediji koja je deci po definiciji smešna, a filmofile podseća na doba Bastera Kitona i Čarlija Čaplina. Na ostalim poljima publike se razmimoilaze: deca neće pokupiti obilje filmsko-istorijskih referenci, dok će odraslima sama radnja biti suviše haotična, slučajna, preglasna i zauzeta, naročito kada se dve grupe miniona razdvoje.

Situaciju, makar za odrasle u publici, dodatno pogoršava i preterano čvrsto oslanjanje na generičke pod-zaplete umesto na haos koji minioni kreiraju, kao i neujednačenost u tonu između odlične prve i prilično slabe druge polovine filma. Kada se na to dodaju i određeni propusti i povremeno bizarne odluke da se animacija ponekad lepi na fotografsku pozadinu koja čak i ne odgovara periodu, konačni utisak o filmu ostaje upadljivo polovičan. Pa opet, ako želite da vaši malci fokusirano gledaju u jedan ekran tokom sat i po vremena, Minions & Monsters je pravi izbor.

Storm Rider: Legend of Hammerhead / The Islander

 kritika pročitana u emisiji Filmoskop na HR3

Po nekim znanstvenim i filozofskim krugovima, ističe se kako vlastitom planetu i ljudskom znanju činimo nepravdu time što više ulažemo i samim time postižemo bolje rezultate u istraživanju svemira nego oceana. To se ocrtava na postocima koliko je mapirano naše kozmičko okruženje, a koliko morsko dno. Psihološki, donekle je i razumljivo da beskonačni svemir više i lakše potpiruje maštu od nepreglednog, ali ipak konačnog oceana, pa je samim time pogodniji za izmišljanje nevjerojatnih zgodbi i saga, ili preslikavanje naših zemaljskih storija na veće platno. Neki su filmski autori radili i pomjerali granice na oba fronta, primjerice James Cameron: prvo 80-ih s diptih filmovima Aliens i Bezdan, a onda i u novom mileniju s Avatarom i njegovim dvama nastavcima, dakle triptihom. Između prva dva Avatara, Cameron je i zaronio do Marijanske brazde, valjda zato što mu je to bilo moguće, za razliku od putovanja na neki novi planet. Također, filmovi o svemiru su bolje prolazili kod publike, a nerijetko i kod kritike, od filmova na moru, što vrijedi i za Cameronove ostvaraje. Ali, uzmimo sada par ekstrema za primjer. S jedne strane imamo Star Wars (Ratove zvijezda) kao jednu od najuspješnijih franšiza ikada, a s druge Water World (Vodeni svijet) kao jednu od najvećih financijskih katastrofa u Hollywoodu.
No, ostavimo se Hollywooda o kojem mnogi autori, među njima i naši regionalni, sanjaju i pogledajmo prema dostupnijim ešalonima američke slikopisne produkcije. Naši autori tamo ostvaruju tu i tamo neke uspjehe, ali smo u posljednje vrijeme počeli „izvoziti” svoje lokacije i servisne usluge. Za Hrvatsku, posebno njezine obalne gradove i utvrde, prekretnica je bila fantazijska televizijska serija Igra prijestolja koja je velikim stranim produkcijama otkrila Dubrovnik i druge atraktivne lokacije. Srbija je, s druge strane, jedno vrijeme radila na izgradnji studijskog sustava. Nije to posebna novina – tih tendencija bilo je i za vrijeme Jugoslavije, čak na vrlo visokoj razini s hollywoodskim autorima poput Sama Peckinpaha i Normana Jewisona, ali s digitalizacijom produkcije i posljedičnim pojeftinjenjem, sada se može igrati i na kartu masovnosti, kao i na kartu art-profilacije. Konkurencija u širem okruženju je oštra i posjeduje duži kontinuitet, ali svejedno vrijedi probati. A tu nam možda mogu pomoći i regionalni autori s američkim adresama, odnosno američki autori našeg porijekla.
Najnoviji primjer, film Gospodar oluje: Legenda o Hammerheadu, i u Srbiji kao zemlji s manjim produkcijskim učešćem, i u Hrvatskoj gdje je većinom snimljen, najavljuje se kao „svjetski, a naš” hollywoodski spektakl u kojem se kombiniraju znanstvena fantastika, akcija, avantura i post-apokalipsa u morskom okruženju. Istina je, međutim, ponešto drugačija od najava, a za otkrivanje je dovoljno pogledati u radne biografije kreativnog tima koji stoji iza filma. Autor priče, američki glumac i producent hrvatskog porijekla Neb Chupin svoju je reputaciju izgradio neumornim radom u B-produkciji. Scenaristi i redatelji filma, Domagoj Mažuran i Zoran Lisinac, također nisu dobacili dosta dalje od toga. Mažuranu je ovo dugometražni filmski prvijenac (premda trenutačno radi i na razvoju svog drugog filma), a Lisinac je u našoj regiji najpoznatiji kao koredatelj filma i televizijske serije Toma koje je realizirao s Draganom Bjelogrlićem. Autorskom trojcu ambicija nije manjkalo, kao što nije nedostajalo i referenci iz hollywoodske i globalne filmske baštine na koju su se pozivali, pa ćemo tako, gledajući film, vidjeti odjeke serijala romana Dina Franka Herberta, Igre gladi Suzanne Collins, filmskog serijala Mad Max Georgea Millera i Costnerovog Vodenog svijeta. Gospodar oluje je, međutim, svakako prijelomni uradak kao prvi (i za sada, a možda i trajno jedini) predstavnik „kalamari znanstveno-fantastičnog” filma, ali i to je termin koji su autori izmislili, pa možda ni tomu ne treba pridavati previše značaja.
Radnja je smještena tristo godina nakon velikog potopa. Svijetom vladaju besmrtni Osnivači iz svoje utvrđene prijestolnice Argos, dok sebi podređene otoke iscrpljuju za resurse. Za podanike se jednom godišnje organizira utrka oklopljenim motornim čamcima po namještenim pravilima: otoci poraženih u utrci, bilo da predstavnici završe posljednji, bilo da ih gradski čamac potopi, moraju gradu predati svoje teritorije i resurse i biti prognani na otvoreno more, dok pobjednici svojim su-mještanima osvajaju pravo da žive u gradu, dok grad, opet, dobiva pravo na eksploataciju resursa otoka. Resurs je, naravno, nedefinirani Element koji Osnivačima donosi besmrtnost. Cijeli akvatorij je, međutim, okružen neprobojnim „zidom” od oluje koji drži otočane unutar granice. Legenda kaže da se jednom mitski junak Hammerhead probio kroz oluju, žrtvovao joj se i postao njezin vitez. U tom svijetu odrasta i mladi Neb (internacionalna zvijezda Billy Barratt igra ga kao tinejdžera, a Marco Ilso kao odraslog mladića) koji pod patronatom svog Dide (James Cosmo) i vođen prijateljstvom i ljubavlju koju osjeća prema djevojci Ani (Ivana Dudić) ulazi u utrku. Neb također ima vizije o Hammerheadu, za koje ne može biti siguran dolaze li iz mitske prošlosti ili vlastite budućnosti, a i među Osnivačima se pojavljuju razmimoilaženja i intrige između vođe Tarusa (Gilles Geary) i njegove zamjenice Barunice (Caroline Goodall).
Kao što se iz opisa razabire, mitologije i likova kojima treba profilacije i sukoba između njih ima za cijelu dugotrajnu seriju, ili makar za epski format filma, svakako duži od stotinjak minuta koliko Gospodar oluje traje. U prijevodu, izuzetno kompleksna priča je ispričana uglavnom nekoherentno, pritom redovito upadajući u logičke rupe i računajući na nedovoljnu pozornost gledatelja da ih ne zamijeti. Tako komplicirana priča čak i ne uspijeva ispuniti svoju prvenstvenu namjenu: držati gledatelja u iščekivanju dvije-tri doista spektakularne trke, odnosno borbe na moru. U smislu režije, Mažuran i Lisinac tu ulažu najviše kreativne energije, dok su dijaloške scene odrađene uglavnom školski, u kombinaciji ručno nošene kamere i plan-kontraplan kadriranja. Dinamičko akcentiranje se uglavnom vrši kroz ekstenzivnu upotrebu filmske po pravilu glasne, ali zato posve nepamtljive glazbe, dok interesantno dizajnirane unutarnje lokacije i u namjeri atraktivne, a zapravo odveć „razgledničarske” vanjske, privlače pozornost šire publike svojim šarmom egzotike. Regionalni gledatelji će možda prepoznati, a možda i neće, regionalne glumce u sporednim i epizodnim ulogama: maskiranog Sergeja Trifunovića čiji lik gine na početku filma, Gorana Bogdana kao instruktora, pa i Marinka Prgu u svom sve češćem tipu jezivog pomagača negativcu koji je ovdje potpisan kao Lovac. Jednako tako će biti prepoznate lokacije otoka Brača, Hvara, Paga, Kornatskog otočja, beogradskog Kalemegdana i Splita 3, ali čini se da autori nisu ni imali namjere da ih, tako uslikane, spoje u neku novu koherentnu geografiju. Na koncu, Gospodar oluje: Legenda o Hammerheadu ostaje film neke niže B-produkcije, na rubu „treša”, pa bi, kao takav, svoju globalnu sreću mogao potražiti u video- i televizijskoj distribuciji. Tamo će zasigurno naći svoju publiku sastavljenu od žanrovskih entuzijasta, serijskih nekritičkih konzumenata i „kompletista”.

Apex

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Latinizam „apex“ koji je ujedno i naslov najnovijeg filma islandsko-holivudskog reditelja Baltazara Kormakura označava vrh nečega, pa se u različitim strukama i disciplinama drugačije prevodi. U geografiji može biti vrh planine, u meteorologiji zenit Sunca, u dramaturgiji kulminacija, a u biologiji predator koji je vrhu lanca ishrane. Sva ta značenja provlače se i Kormakurov film Apex realizovan u Netfliksovoj produkciji i distribuiran širom sveta putem dotičnog „strimera“.

Kormakur je unekoliko egzotična pojava u islandskoj kinematografiji, budući da ga nikada zapravo nisu zanimali „arthaus“ postulati poput depresivnih bradonja u džemperima, ovaca i ruralnih pejzaža od kojih zastaje dah, već žanr. Iako je pravio izlete u drame, uglavnom je preferirao akcione filmove i filmove o preživljavanju u prirodi. U Holivudu je, pak, za razliku od nekih drugih „egzotičnih“ stranaca koji su se potpuno prilagodili industrijskom „štancu“, održao nekakvu autorsku autonomiju, pa su njegovi filmovi ipak malo odstupali od najštancerskijih žanrovskih obrazaca.

Kormakur se, upotrebljavajući žanrovska sredstva i jezik, češće bavio odnosom snaga između pojedinca manje ili više „naoružanog“ znanjem, veštinom i tehnologijom, i prirode koja pleni svojom veličinom, raznolikošću i sirovom snagom. Pa opet, svi žanrovi funkcionišu po određenim zakonitostima, opštim mestima i klišeima koje prepoznajemo, pa je zapravo teško i gotovo iluzorno očekivati od jednog autora da bude u stanju da ih konstantno inovira.

Uostalom, Kormakur je dosta često prinuđen da radi i po tuđim scenarijima, a njihovi autori možda nisu uvek spremni za pokušaje inovacije „dramaturgije preživljavanja“. Ako vam treba dokaz, imate na našim stranicama kritiku za njegov prethodni film Beast (2022). Nego, da mi vidimo kako stvari stoje s novim filmom...

Početak filma smešten je u Norvešku, na planinarski lokalitet Zid Trolova, zaista postojeći i s imenom koji prilično verno opisuje njegovu prirodu. Po tim skalama se Saša (Šarliz Teron) i njen životni, a ne samo planinarski partner Tomi (Erik Bana) penju u tandemu. Dolazi do nesreće u kojoj Tomi, iako stariji i iskusniji, gine, a Saša ostaje s traumom.

Radnja filma se onda seli u Australiju, gde Saša odlazi da se zaleči i dostojno oprosti od Tomija tako što će se tamo popeti na skalu u nacionalnom parku. Rendžer (Aron Pedersen) je upozorava da turisti znaju da zalutaju u šumi koja okružuje planinu i da su u toj situaciji same žene prilično ranjive, a lokalci joj demonstriraju svoj „lokalni šarm“. Tu je, međutim, i naoko prijatni i pristojni Ben (Taron Edžerton) koji je spreman da s njom podeli alternativne staze koje će je dovesti do tajnovitog, ali ipak najboljeg mesta za kampovanje „na divlje“.

Prva noć prolazi u znaku „lokalnog šarma“, pa se Saša budi s pokradenim zalihama. U blizini je i Ben koji joj nudi pomoć i društvo. Vrlo brzo, međutim, situacija se okreće, a Ben se otkriva kao poremećeni serijski ubica koji praktikuje „ritual“ da lovi žene u divljini. Igra mačke i miša između njih dvoje može da počne...

Tu smo onda u višestrukom problemu. Prvi je moj lični, i ne toliko s filmom, koliko s metaforičnom upotrebom stručne terminologije. Naime, naziv „predator“, pa još i „apeks“, za napasnika ili ubicu nije pravedan prema pravim, biološkim predatorima. Jer vuk, ajkula, lav ili krokodil nemaju nikakvog izbora nego da budu upravo to što jesu. Čovek je ipak odbaren razumom kojim može da kontroliše svoje ponašanje.

Drugi je dramaturgija žanrova koju scenarista Džeremi Robins (serija The Purge) ne inovira nimalo, pa ona upada u zamke koje će prepoznati svaki iole iskusniji gledalac. Primera radi, kada ima priliku da svoju žrtvu dokrajči, Ben uzme da trabunja i drži predavanja, pa Saša uspe da mu se izvuče, pobegne ili čak preokrene situaciju u svoju korist, i tako u krug. Taj se problem vuče još od kaubojaca, preko akcionih trilera do ovih „hororičnih“ sukoba u prirodi. Naravno, dramaturgija preživljavanja takođe zahteva da se situacija u drugoj polovini filma preokreće, a Robins kao da nije uspeo da izmisli dovoljno različitih mehanizama, pa tako Saša, na primer, upada u reku barem tri puta.

Konačno, ni u samoj postavci stvari Apex nije baš najoriginalniji film, već više kao nekakav miks dva legendarna naslova kao što su Cliffhanger (1993) i The Most Dangerous Game (1932) i varijacija na temu ta dva. Prostor za mrdanje je tu ograničen, ali olakšavajuća okolnost za Apex je da smo se nagledali i gorih filmova na temu nadgornjavanja dvoje ljudi u prirodi. Setimo se, na primer, ortodoksnog treša Killing Season (2013) u kojem Robert De Niro priča jedan isti vic u nastavcima, a Džon Travolta jako loše i nevoljno pokušava da govori srpski.

Makar je u potonjem pogledu Apex jači za Šarliz Teron i posebno Tarona Edžertona koji su potpuno svesni u kakvom su filmu i šta treba da rade. U slučaju Teron, pohvalu ne zaslužuje samo emotivna dubina koju unosi u lik, već i činjenica da je većinu fizički zahtevnog penjanja odradila sama. Edžerton, pak, nedvosmisleno uživa i zabavlja se igrajući psihopatu.

Svestan je Kormakur šta mu je činiti, pa stvara „dodatnu vrednost“ gde god je to moguće. Set u Australiji, gde se veći deo radnje odvija, je kompozit različitih lokacija, ali makar su one prave, baš kao i fizička kaskaderska akcija. To što je film uslikao direktor fotografije Lorens Šer svakako podiže njegovu atraktivnost i autentičnost. Upliv kompjuterske grafike je ograničen, ali se vidi tamo gde ga je, paradoksalno, najteže zamaskirati i gde je najpotrebniji za ekekat – u scenama bujanja reke.

Takođe, film je za standarde Netfliksovih uradaka vrlo kompaktan u trajanju od oko 85 minuta, naravno bez odjavne špice. Pritom je i relativno dinamičan jer relativno brzo prolazi kroz segmente radnje i ne razvlači minutažu za „nabijanje statistike“. Opet, produkcijska kompanija i kanal distribucije diktiraju da je ovo ipak uradak za „drugi ekran“, te da je u njega nemoguće zapravo uroniti. Apex tako ostaje jedna od onih filmskih „žvakaćih guma“ za brzu konzumaciju, ali bez dugotrajnog efekta.

The Super Mario Galaxy Movie

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Kada se pre tri godine pojavio The Super Mario Bros. Movie, kritika sastavljena uglavnom od finih, sredovečnih ili starijih knjiških ljudi ga je dočekala na nož i sasekla često argumentima moralne panike na temu video-igrica. Nešto mlađi i manje knjiški ljudi među kritičarima su mu, pak, zamerili da se tu radi o očitom pokušaju servisiranja postojećih fanova i uspostavljanju franšize ili čak Nintendovog filmskog univerzuma, što samo po sebi ume biti jalova rabota. Publika je, pak, rekla svoje: još od vikenda otvaranja oko Uskrsa, ovaj animirani film je dostigao status komercijalno najuspešnije adaptacije video-igrice i približio se tronu najunosnijeg crtaća.

Tri godine kasnije, opet o Uskrsu, ista stvaralačka ekipa, znači scenarista Metju Fogel i reditelji Aron Horvat, Majkl Jelenić i Pjer Leduk, nam je servirala još jednu potragu za metaforičkim „uskršnjim jajima“ u vidu nastavka The Super Mario Galaxy Movie. Tema su opet italo-američki blizanci vodoinstalateri izgubljeni u svemiru različitih planeta kojima vladaju „diznijevske“ princeze i kojima preti kornjača-zmaj Bauzer. I pre nego što krenemo u detaljniju analizu uratka, recimo samo da je pristup ostao sličan, samo malo pojačan, ali da se faktor iznenađenja i noviteta u međuvremenu izgubio.

Kao što to kod igrica i njihovih adaptacija biva, najmanje bitan faktor svega je – radnja koja je ovde još vidljivije samo kostur na koji se kače drugi elementi poput akcije, referenci i misije ekspanzije univerzuma. Dakle, nakon što su Mario (glas u originalu pozajmio je Kris Prat) i Luiđi (Čarli Dej) uz pomoć princeze Pič (Anja Tejlor-Džoj) i Touda (Kigen Majkl-Ki) iz Kraljevstva Gljiva spasili univerzum, te smanjili i zatočili Bauzera (Džek Blek), nova nevolja je na horizontu. Željan osvete i nastavka misije svog oca, Bauzer Junior (Beni Safdi) je napao i uspeo da zatoči princezu Rozalinu (Bri Larson), pa naša družina opet mora da interveniše. Tu sledi „jedna bitka za drugom“, spektakularno-komična i igrački-kinetička, naravno, a naša ekipa je skupila nove članove i pomagače. Pa smo tako, logično, dobili dinosaurusa s oklopom kornjače, Jošija (Donald Glover kao nova zvezda franšize), kao i svemirskog pilota Foksa Mekklauda (Glen Pauel) koji je očita referenca na još jednu mega-uspešnu filmsku franšizu.

To što je radnja osnovna i izložena relativno linearno (kao, uostalom, i u prvom delu) ne znači da priča i scenario nisu pretrpani detaljima iz „gejmerske“ franšize, naročito onima koje dolaze iz novijih nastavaka. Kao da su autori samo tražili načine da u film ubace razne likove, manje ili veće negativce iz istih. Tako se naša družina susreće s gomilom kupa, šaj-gajeva, čompova i pirana-biljaka, a posebnije mesto dobijaju i manji „bosovi“ kao što su to Birdo, onaj žablji kralj kojem sam zaboravio ime i armija Nindžija, a uvodi se i „draj bouns“ kao koncept. Sve to će malo značiti onima koji igrice nisu igrali, dok će „gejmeri“ prepoznati ne samo te pojave, već i one na rubu kadra, a njih ima onoliko.

Sa svime time skupa, odnosno na gomili, film neumitno pada u kompletni haos i kakofoniju boja i zvukova. To, naravno, ne znači da poneke od tih akcionih sekvenci, kao što je, recimo, ona u kazinu koja se okreće po svih šest unutrašnjih strana kocke, nisu impresivne. Ili da reference na starije igrice nisu izvedene dosetljivo, a primer za to je sekvenca kada Mario, Luiđi i Joši moraju da vode računa o kraljevstvo koje im je u amanet ostavila Pič izvedena u montažnoj sekvenci na tragu šetnje po nivoima iz originalne igrice. Ali, svejedno, prevladava utisak da je svega previše, što je svakako slučaj sa skoro svim Mario-igricama nastalim u novom milenijumu. Ako nisu potpuno fokusirane, kao karting ili tenis, ili, pak, urađene u opuštenom ključu za grupno druženje i igranje (Party-serijal), njih šarenilo naprosto preuzima.

Svet se, naravno, menja kako vreme prolazi, a video-igrice su među stvarima koje se najbrže menjaju kako tehnologija napreduje. Mario je, sa sve svojim brkovima, kao lik nastao sasvim slučajno, kao čovečuljak koji mora da eskivira burad kojim ga gađa gorila Donki Kong u igrici za arkada. Prelaskom na Nintendo sisteme, on je postao zaštitno lice kompanije, a igrice su u tranziciji kroz koju je Nintendo prolazio od originalnog NES-a do Switch-konzole, i Mario kao lik i igrice s njim u centru su se transformisale i od jednostavnih platformskih postajale trodimenzionalne, šarenije i kompleksnije. Sve to je zapravo teško prebaciti u medij filma koji se ipak nešto sporije menja.

U tom kontekstu, nakon neuspelog prvog (igranog) pokušaja 90-ih koji je bio očajan (posebno zbog tada dominantne mode mračnih vizija za fantaziju i SF na tragu filma Blade Runner koji apsolutno ne odgovara Mariovom šarenom habitusu), prvi Super Mario animirani film je bio senzacionalni uspeh koji nam je pokazao i dokazao da ceo taj posao hvatanja i prenosa duha franšize na novi medij nije uzaludan. Ali je svejedno taj uspeh otvorio ono večito pitanje: Kako dalje? Odgovor koji su autori izabrali je: Isto kao u prvom delu, samo još više, šarenije i glasnije, da se ne pravi samo franšiza, već i filmski univerzum, pa kako se kome svidi. Nezahvalan je to posao, jer se u njemu ne vidi plan.

Vidi se, međutim, da su autori poslušali neke od kritika na prethodni film, ali se čini da su poslušali one pogrešne koje u startu nisu imale poentu. Na primer, u drugom nastavku se pazilo na političku korektnost, pa je sprdnja na račun njujorških Italijana svedena na minimum – jednu pesmu i možda par „mama mia“ uzvika, ali kritike te vrste iz prvog dela su ionako bile hvatanje za slamku. Uostalom, šta se smisleno može zameriti fiktivnim likovima u fiktivnim svetovima koje su kreirali japanski developeri, verovatno pod jakim uticajem supstanci?

Autori, međutim, nisu dovoljno pažnje obratili na one značajnije stvari, pa se vreme, umesto na nekakav razvoj likova (Luiđi je i dalje tretiran kao „levo smetalo“), troši na nebitne stvari. Na primer, na Bauzerov emocionalni luk koji zapravo ne vodi nikuda. On se, naime, makar na kraće staze „prodobrio“, ali i dalje ima probleme s ljutnjom. Ili na pozadinske priče o povezanosti Pič i Rozaline koje nam nisu neophodne. To sve produžava trajanje filma za nekih pet-šest minuta, a, na primer, Joši kao lik ostaje posve nedefinisan da bi, u teoriji, sve oko njega moglo da prođe.

Nije primetna ni neka naročita evolucija u grafici, pa sve ostaje u domenu šarenog 3D-a koji se kreće, okreće i prevrće, što „igračima“ mlađih generacija generalno bolje leži nego nama, starijima. Iz filma je izbačeno i Bauzerovo pevanje, odnosno ona „elton-džonovska“ eskapada Džeka Bleka, čime se gubi i na faktoru iznenađenja. I generalno, čini se da se izgubila sinergija da iste stvari budu smešne ili dražesne različitim profilima gledalaca (deci, mlađim „gejmerima“, roditeljima koji su stariji „gejmeri“ i onima koji to nisu), već kao da se sve te „demografije“ odvojeno „servisiraju“. U tome se The Super Mario Galaxy Movie približio serijalu filmova o Mariovom pandanu s rivalske konzole Sega – ježu Soniku. Od te svoje konkurencije je novi Super Mario film i dalje bolji, makar za dlaku, ali amalgam koji su nam autori servirali nije toliko gladak kao što je bio onaj od pre tri godine.

Extraordinary / Glavonja

 kritika pročitana u emisiji Filmoskop na HR3

Kako vrijeme prolazi, tako se i uvriježene percepcije određenih pojava mijenjaju. Te pojave su, pak, oduvijek bile tu s nama, samo smo mi na njih nekoć drukčije reagirali. Na primjer, spektar autizma: nekada su se djeca i ljudi na spektru sustavno isključivali iz društva, dok je današnja inkluzija svakako humanija. Zbog toga, kada se pojavio, film Kišni čovjek Barryja Levinsona, djelovao je gotovo revolucionarno jer je zapravo humanizirao autističnu osobu. Danas bismo za Levinsonov film mogli reći da je naivan, anakron, sklon stereotipiji i na rubu egzotizacije, da je u njemu možda iskrena dobra namjera iznevjerena i okrenuta u smjeru patronizirajućeg tona koji neurotipične osobe imaju prema onima koji to nisu. Jer neurodivergentne osobe, kako glasi noviji termin za autistične, svijet doživljavaju drugačije nego neurotipične, na drugačije podražaje reagiraju na drugačiji način i drugačijim intenzitetom, traže i uviđaju drugačije sheme, prakticiraju drugačije rituale koji ih smiruju i „centriraju”. Nije tu, dakle, riječ o hendikepu, kao što nije ni o „super-moćima” poput beskonačnog pamćenja naslovnog junaka Levinsonovog filma, već o drugačijoj morfologiji unutarnjeg svijeta. Pitanje koje se ovdje nameće glasilo bi: kako se onda, makar na filmskom planu, valja baviti temom autizma? Kako snimiti film za djecu i mlade koji se možda još nisu susreli sa svojim vršnjacima koji su na spektru? Kako angažirati njih i njihove roditelje, i prema njima iskomunicirati pozitivne poruke prihvaćanja različitosti, a da se to ne premetne u puki didakticizam? Možda film Glavonja Marine Andree Škop i Vande Raymanové, od prije nekog vremena prisutan u hrvatskim kinima, nudi odgovore na neka od tih pitanja.

Naslov filma je zapravo pogrdni nadimak koji je naša junakinja i točka gledišta u filmu, Alisa (debitantica Marta Mihanović), skovala za svog starijeg brata Milana (Maks Kleončić). Milan, naime, stalno na glavi nosi kožnatu kacigu, s njome čak i spava. Ona mu služi kako bi minimizirao buku koja dopire iz vanjskog svijeta. Milan ne govori, jako cijeni svoj mir, a najradije crta ravne linije penkalom po bijelom papiru. Kako kaže Alisa, on živi u svom svijetu, a roditelji (igraju ih slovenski glumci Matej Puc i Ajda Smrekar) svu pozornost posvećuju njemu. Zbog toga se obitelj iz grada seli na selo, što Alisa vidi kao još jednu potvrdu da se nju zanemaruje u korist brata. Međutim, preseljenje neće donijeti mir, kao što neće donijeti ni bijeg od nadležne socijalne službe koja je obitelji za petama. Dvoje agenta, stroga žena (igra je Judita Franković Brdar) i smeteni muškarac (Borko Perić) žele dokazati kako se obitelj ne može brinuti za Milana koji ima posebne potrebe i da je njemu mjesto u domu. Kada Alisa prolije boju po Milanovim papirima za crtanje linija, majka odlazi do obližnjeg gradića po novi svežanj, ali na putu natrag doživljava nesreću i završava u bolnici. Čuvši za dolazak agenata, otac također ubrzava tempo rada na svom poslu sve do „pregorijevanja” i pristanka odlaska u bolnicu kojom upravljaju vrlo čudni i diktatorski nastrojeni doktor (glumi ga Csongor Kassai) i njegova pobočnica, glavna sestra (Gabriela Dzuríková). Oni nad svojim pacijentima sprovode opite, a imaju i zadnje namjere. Alisa i Milan, dakle, moraju pronaći nestale roditelje, u čemu će im pomoći trio lokalnih malih detektiva (utjelovljuju ih Andrija Lamot, Mark Spiridonović i Martin Pišlar), a putem će doživjeti brojne avanture, izazove i opasnosti: od uvjeravanja Milana da izađe iz kuće i hoda izvan linija koje ga čine sigurnim, preko susreta sa siledžijama, pa do detektivskog zapleta oko krađe dijamanta iz muzeja.

Po filmskom rodu, Glavonja spaja onaj igrani i animirani, što i nije čudno imajući u vidu autorsko porijeklo tandema autorica. Marina Andree Škop dolazi iz sfera igranog i dokumentarnog filma i projekata na kojima je radila kao producentica, montažerka i redateljica, dok je Vanda Raymanová svoj opus ostvarila u animiranom filmu. To sugerira izvjesnu podjelu posla između redateljica: jedna se više bavila igranim dijelom i radom s glumcima, a druga više animiranim, posebno zato što animacija u Glavonji nije svedena samo na efekt, već je ključna za stilizaciju filma. Autorski postupak se može ponajprije opisati kao interakcija glumaca s kolažiranim foto-tapeta pozadinama koje odjednom oživljavaju, čime se stvara dojam bajkovitosti i, još više od toga, pomaknutosti. Tomu doprinosi i zanimljiv izbor lokacija, od zgrade Državnog arhiva u Zagrebu koja glumi muzej, do grada, odnosno dvorca u Brežicama koji glumi sanatorij. S autorske strane, motivacija za ovakvu stilizaciju je jasna – ona nam možda predlaže Milanovu nesvakidašnju sliku svijeta bez obzira što je primarna točka gledišta Alisina, a njome se i njezinim principom da je dosta toga dozvoljeno može odgovoriti na neugodna pitanja glede kontinuiteta s našim, stvarnim svijetom (na primjer, kako to da se u filmu spajaju automobili iz 70-ih godina prošlog stoljeća, pisaće mašine iz istog ili starijeg razdoblja i mobiteli, i to baš onako kako scenarij od njih zahtijeva.) Opet, stilizacija tog tipa ipak može biti „malo previše” za primarnu, dječju ciljnu publiku koja se mora iz svog svijeta izmjestiti u svijet filma, a taj svijet ne djeluje ni posve realno, ni posve izmaštano, već negdje između.

Srećom, pozitivna misija i poslanstvo filma su tu, i to bez didaktičnosti koja je sačuvana za priručnik za roditelje i pedagoge koji će biti dijeljen prilikom organiziranih projekcija filma. Zapravo, nakon uvoda u kojem se upoznajemo s pravilima po kojima funkcionira svijet ovog filma, dobivamo jednostavnu i efektnu avanturu baziranu na maksimama da djeca mogu biti bistrija od odraslih koji su često karikaturalni, te da ona mogu učiniti sve kada se međusobno slože, prihvate i pomažu, bez cinizma, isključivanja i surovosti. Koliko to drži vodu u stvarnom svijetu gdje je upravo isključivanje jedan od mehanizama djeci inherentne surovosti, ipak je pitanje kojim se ovdje nećemo baviti. Kako bi ostvarile svoje namjere, autorice se dosta pouzdaju u glumce, kako pažljivo izabrane i vođene mlade, tako i odrasle kojima je ostavljeno dovoljno mjesta za improvizaciju oko jednostavnih uputa. Izbor Marte Mihanović ključan je za glavnu i nosivu ulogu, budući da se od glumice, baš i kao od njezina lika Alise, često traži istovremena snaga i ranjivost, što nije lak zadatak čak ni za školovane glumce i glumice. S druge strane, Maks Kleončić posjeduje mirnoću i ekspresivnost neophodnu za lik Milana koji inače ne govori. Ostatak dječje glumačke postavke fluidno se nadovezuje na njih dvoje, pa se njihova interakcija čini prirodnom. Nasuprot njima, odrasli se i profesionalni glumci poigravaju sa svojim karikiranim likovima, baš kao što se i tehnički dio ekipe zabavlja oko zadanih stilizacijskih smjernica. Opet, nešto veće ambicije i internacionalna glumačka postava uvjetuju da će na par mjesta dolaziti do povećanih zahtjeva po pitanju sinkronizacije na razne jezike na kojima će film, nadamo se, igrati, ali ni ta ispadanja nisu strašna čak ni za poslovično hladne kritičare. I to je sasvim dovoljno za jedan solidno izveden, kompaktan i pozitivnim emocijama nabijen film kroz koji će djeca usvojiti koncept različitosti, dok ni roditeljima gledanje Glavonje neće predstavljati poteškoću.

The Bluff

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Možda je kritičarska pozicija ugodna, ali naš posao nije uvek lak. Ne možemo baš uvek da budemo od volje da o svakom filmu pišemo nadugačko i naširoko, nalazimo mu jače i slabije strane. Ponekad nam samo dođe da napišemo: „ne valja ništa, bežite od njega kao od kuge“ i da tako završimo posao, bez daljnjeg objašnjavanja zašto je to tako i ulaženja u detalje. The Bluff u režiji Frenka Flauersa koji nam se upravo ukazao na Amazonu jedan je od takvih filmova.

Nekoj velikoj sreći nismo ni mogli da se nadamo još od prve najave pre pet godina. Flauers kao reditelj pre svega video-spotova nije ulivao previše poverenja, baš kao ni njegov ko-scenarista Džo Balarini koji je uglavnom radio na lošim dečijim i treš-filmovima. Možda je neke nade ulivalo prisustvo Zoi Saldanje kao glumice koja je nakon uspona s prvim Avatarom održavala formu u holivudskoj prvoj ligi, ali se ona povukla na rezervni položaj producentkinje. Na njeno mesto došla je Prijanka Čopra Džonas, bolivudska glumica i pevačica koja je u američkim produkcijama do sada uglavnom igrala uloge „token“ indijskih lepotica. Neka nam je sa srećom!

Po žanru, The Bluff spada u donekle realističnu akcionu avanturu smeštenu na Karibe kolonijalnog doba i centriranu oko pirata. Razlika od kanonskih predstavnika žanra je, pak, ta da umesto glavnog junaka imamo junakinju mračne prošlosti koja mora da se bori kako bi očuvala svoj miran i pošten život. Ona se zove Ersel Boden i nju, pogađate, igra Prijanka Čopra. Odrekla se avanturističkog života i skrasila na ostrvcetu pod upravom britanske krune, tamo se udala za „civilnog“ kapetana (Ismael Kruz Kordova u jednoj kasnijoj sekvenci), rodila mu sina Ajzaka (Vedanten Naidu) i uselila se u kuću koju je kapetan delio sa svojom sestrom Elizabet (Safia Oukli-Grin).

Njihov miran život prekinut je dolaskom ljudi iz Erseline prošlosti, dok je ona još bila poznata kao Krvava Meri, strah i trepet morskih dubina. Njih predvodi kapetan Konor (Karl Urban iz Džeksonove Lord of the Rings trilogije, Star Trek filmova, Dredda i još mase naslova), a on i njegovi ljudi traže blago koje je Ersel sakrila. Ono što sledi su vijanje po ostrvu, obračuni i ucene, ali i preokreti u odnosima unutar piratskog tabora.

S pozitivne strane, borbe su krvave i prljave, bez nekakvog fantazijskog odmaka kao u, recimo, Pirates of the Carribean serijalu. U masovnijim scenama takođe ponekad zna da zablista i neka dosetka, poput onog improvizovanog snajpera kojim Konorov pobočnik Li (Temuera Morison) „skida“ svakoga ko bi hteo da pripuca iz jedinog(?) topa na ostrvu.

Sve bi to, međutim, dosta boje izgledalo kada bi režija bila nadahnutija i sigurnija od toga da se upotrebljavaju haotična nošena kamera i bliski planovi kako bi se istakao haos. To bi možda imalo smisla u manjim i zatvorenim prostorima, ali na otvorenom deluje ili kao da se štedelo na danima snimanja ili kao da je znanje zaposlenih na tome dosta krhko. Utisak jeftinoće i nemaštovitosti dodatno pojačava upotreba plavih i žutih filtera koji se na sredini ekrana stapaju u neku neodređenu boju peska, kao u „zlatno doba“ filmske i televizijske produkcije Džerija Brukhajmera. Prosto deluje čudno da su vodeći producenti, braća Džo i Entoni Ruso, te njihova sestra Anđela Ruso-Otstot na takav „fuš“ pristali, pa nam ostaje da se pitamo koji su oni „ugao“ s ovakvim filmom imali.

Na glumačkom planu, film takođe pokazuje prilična ograničenja. Osim par izuzetaka, postavu uglavnom sačinjavaju „drugoligaši i trećeligaši“, a njihovo izražavanje ometa i šablonska koncepcija likova i cele priče ukalupljena u drvene dijaloge koji glume da zvuče starinski. Ti izuzeci se takođe mogu naći pre svega kod negativaca i u njihovim odnosima kada se međusobno posvađaju (ipak su Urban i Morison tu najveći „teškaši“), ali taj podzaplet dolazi prekasno i traje prekratko da bi popravio utisak. Kao glavna zvezda, Prijanka Čopra Džonas je prilično neuverljiva kao akciona heroina i teško ostvaruje hemiju sa svojim kolegama.

Konačna presuda nije daleko od one s početka: ako baš ne morate da ga pogledate, The Bluff možete komotno da zaobiđete. Ne isplati se da potrošite sto minuta na njega.

Send Help

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Iako je u svojoj dugom i bogatoj karijeri radio i druge stvari, Sema Rejmija percipiramo uglavnom kao „horordžiju“. Nije to bez razloga, budući da se horor temeljen na prktičnim efektima, bilo s vulgarnijim, bilo s prefinjenijim efektom, provlači kroz skoro sve njegove filmove, makar po žanru oni bili nešto sasvim drugo. Recimo trileri ili superherojske fantazije.

S time u vezi, njegov najnoviji uradak koji nam se upravo ukazao u bioskopima, Send Help, mnogi vide kao Rejmijev povratak horor-korenima još od 2009. godine i filma Drag Me to Hell. Da podsetimo, u međuvremenu je u svoju filmografiju Rejmi kao reditelj upisao još samo dva filma, oba u visokoj holivudskoj „franšiznoj“ produkciji, Oz Great and Powerful (2013) i Doctor Strange in the Multiverse of Madness (2022). Opet, Send Help skoro da uopšte nije horor, a svakako nije onaj „čisti“ kao Drag Me to Hell, o originalnim Evil Dead filmovima da i ne govorimo, već bi se o njemu pre moglo govoriti kao o spoju satirične komedije, psihološke drame, filma preživljanja i jezivog „čiler“ trilera.

Film počinje na radnom mestu naše junakinje Linde Lidl (Rejčel MekAdams). Ona je analitičarka u odeljenju za strateško planiranje u, pretpostavljamo, velikoj kompaniji koja se bavi nespecifikovanom delatnošću. Iako godinama tamo vredno radi, zasluge prisvajaju drugi, ali joj je vlasnik obećao unapređenje u potpredsednicu. Kada stari vlasnik umre, za generalnog direktora dolazi njegov sin Bredli (Dilan O‘Brajen) koji je potpuna papčina.

O poslu nema pojma, a mizoginiju ne skriva, pa je unapređenje obećao svom drugaru sa studija, iz bratstva i s golfa, a Linda mu svojom nezgrapnom pojavom i neveštim ponašanjem u socijalnim situacijama toliko ide na živce da bi je najradije otpustio. Međutim, pošto ona na poslu nikad nije zapravo zabrljala, on je vabi u zamku da se osramoti na službenom putu u Bankok, sve se nadajući da će se ona uplašiti same prilike i odustati.

To se, međutim, ne dešava, pa Linda tako postaje predmetom sprdnje u avionu punom muških kolega koji se ne boje da se pokažu u svom najtoksičnijem obliku. Dolazi do pomalo urnebesne avionske nesreće koja celu situaciju izvrće naglavačke, a koju preživljavaju samo Linda i Bredli koji završavaju na malom pustom ostrvu negde u Tajlandskom Zalivu.

Tu dolazimo do sledeće spoznaje: Linda ne samo da pasionirano prati „rijaliti“ Survivor i neuspešno pokušava da položi audiciju za isti, već zapravo zna da se snađe i preživi u divljini. Da pronađe ili napravi sklonište, zapali i održava vatru, ulovi, sakupi i pripremi hranu, pronađe ili filtrira vodu za piće. A Bredli, čak iako ne bi bio povređen, ipak je suviše razmažen i „svilen“ da bi mogao da preživi sam.

Odnos snaga između njih dvoje se, dakle, promenio, ali pitanje kojim će se tempom promeniti i dinamika između njih dvoje. Pritom, Bredli želi što brži povratak u civilizaciju, a Lindi se sviđa što je, za promenu, ona sad glavna. Ono što sledi je kolaž od polu-komičnih pregovora o saradnji, lekcija o preživljavanju, ispovesti, nadmudrivanja i natezanja što će sve, pretpostavljamo, kulminirati sukobom. Ali i tu nam Rejmi i njegovi scenaristi Demian Šenon i Mark Svift serviraju preokrete i iznenađenja...

Reference nije teško ubrati, počevši od filma Office Space (Majk Džadž, 1999), preko romana Robinzon Kruso i filmskih varijacija na tu temu, poput filma Cast Away (Robert Zemekis, 2000), ali udvoje, kao u filmu Six Days Seven Nights (Ivan Rajtman, 1998), s hororičnom notom Misery (Rob Rajner, 1990), pa do Goldingovog romana Gospodar muva i poslednje trećine poslednjeg filma Rubena Estluna, Triangle of Sadness (2022). Ovo poslednje je, doduše, samo koincidentalna referenca, budući da je Send Help bio u razvoju i pre Estlundovog filma, odnosno oba filma su na tragu istog „nauka“ da promena okolnosti dovodi do promene onoga što se vrednuje u društvu, pa makar to „društvo“ sačinjavala samo grupica ili par ljudi.

Kada tome dodamo i večito nadgornjavanje između dvoje likova staro koliko i crtani filmovi o mačku Tomu i mišu Džeriju, jasno nam je da tu nemamo ništa novo u smislu ideje. Ali ono po čemu Send Help odstupa od drugih filmova nisu toliko ni bruatlnost, šokovi, preokreti ili grozote, fizičke i metaforičke, koje ionako možemo da očekujemo od Rejmija. Ne, to je rizik koji scenaristi i reditelj preuzimaju po pitanju strukture, a sve u svrhu temeljnog i detaljnog rada na karakterizaciji likova. Naime, u većini filmova gde se dvoje ljudi koje imaju ili isti interes da se međusobno poubijaju ili sukobljene interese, manji deo odlazi na postavku a veći na sukob, dok je ovde situacija obrnuta. Rezultat toga su dubinski profilisani likovi čije se osobine otkrivaju tačno na vreme da svaki njihov postupak, ma koliko se ludim činio, bude savršeno logičan i u kontekstu filma i u nekom širem kontekstu.

U tom smislu, „kasting“ je savršeno pogođen za oboje glavnih likova. Tu prednjači Rejčel MekAdams koju su do sada uglavnom birali za dramske ili romantične uloge, dok joj one komične, ali još dodatno uvrnute leže još i bolje. Ovde ona blista i prolazi kroz veoma fine transformacije. Dilan O‘Brajen je takođe odlično pogođen kao grozni, privilegovani „lezilebović“ koji dolazi za „šefa iz Pakla“, da bi u novoj situaciji brusio svoje sposobnosti preživljavanja u smeru onog što mu najbolje ide, a to je manipulacija, a glumac fino prati korake koje mu je zadala koleginica i s njom čak ostvaruje određenu komičnu hemiju. Oboma pritom savršeno ide tempiranje određenih poteza.

Sad, nije Send Help film bez nedostataka, ali obe grupe njih se mogu podneti i čak smo mogli i da ih očekujemo. S jedne strane, Rejmi ne može da pobegne od sebe, što će reći od ekscesa, gadosti i prepada. I oni su ovde, čak i kad nisu naročito potrebni da se prenese poenta, dobro zamišljeni i savršeno tempirani jer je reditelj ipak majstor za te stvari. Opet, problem je u tehničkoj koncepciji. Naime, Rejmi je „doktor“ za praktične efekte, a ovde su osnova ipak bili oni vizuelni, kompjuterski generisani, jer je ipak to zahtev savremenog doba u filmskoj industriji i rendering onog divljeg vepra je ipak jeftiniji od pravljenja „makete“ istog. Na stranu što taj vepar ne deluje puno životnije od one mečke koja je rasporila Leonarda Di Kaprija i film Revenant (Injaritu, 2015), stvar deluje još za par nijansi nezgrapnije kada Rejmi i njegov tim to „zalije“ s nešto opipljive veštačke krvi, rigotine ili drugih telesnih tečnosti.

Drugi set problema je to što radnja filma teži završnom obračunu. I ma koliko ga scenario odgađao, i ma koliko se kulminacija gradila, odnosno gradirala, i ma koliko obrati koji vode ka tome bili savršeno postavljeni da istovremeno budu i vratolomni i sasvim logični, to sve uzima danak u ponešto predugom trajanju. To vredi i za srednju sekciju na ostrvu koja je mogla biti i pomalo ubrzana čime bi komično-zabavni aspekti bili još izraženiji, pa i za sam finalni obračun od dve-tri „set-pis“ scene koje bi mogle da budu brže i efikasnije.

Pa opet, i tih 15-20 minuta „ekstra trajanja“ u fotografiji Bila Poupa koji savršeno koristi i snima „rajsku“ lokaciju i uz bogatu muziku Denija Elfmana imaju svojih čari i ne predstavljaju teret gledaocu. Na kraju, Send Help postaje sinonim za punokrvnu filmsku zabavu koja pritom i nije „praznoglava“, što se i ne viđa toliko često u bioskopu u ova vremena.

Dust Bunny

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Znate ono kad ste bili mali: zaspite, usnite lucidni košmar koji se čini sasvim stvarnim, pošteno se isprepadate, pa se probudite u svom krevetu i u sasvim normalnoj, očekivanoj situaciji, ali ste još uvek pod utiskom. Toliko jakim da ste čvrsto uvereni da je bolje da nikada više ne zaspite, ili da tražite nekoga, mamu ili tatu, da vam „čuva strah“ tvrdeći da se ispod vašeg kreveta, u ormaru, na tavanu ili u podrumu krije monstrum koji vam kvari san. Današnji roditelji se dosta često neće ni usprotiviti hirovima i fantazijama svoje dece, a roditelji „starog kova“ će ih samo „ohladiti“ autoritativno izrečenom tvrdnjom da monstrumi ispod kreveta ne postoje.

U filmskom prvencu televizijskog producenta, scenariste i „šouranera“ Brajana Fulera (serije Hanibal, American Gods, Star Trek: Voyager i druge), devojčica Aurora (Sofi Sloun) taj isti štos pokušava da proda svojim roditeljima koji je obzirno, ali ipak čvrsto uveravaju da monstrumi ne postoje i da je dovoljno velika da spava sama i pri tome ne sisa prst. Aurora je, međutim, uverena u svoju istinu, a postaće još uverenija kada se jednog jutra probudi u rasturenom stanu u kojem od roditelja nema ni traga ni glasa. Zbog toga se Aurora za pomoć obraća svom komšiji iz stana 5B (Mads Mikelsen) za kojeg je uverena da je ubica monstruma: svojim očima je videla kako je u Kineskoj Četvrti zmaja rasporio kao ribu.

E, sad, stranac iz stana 5B nije nikakav ubica monstruma, niti je ono bio pravi zmaj. U pitanju je bio kineski zmaj u kojem se skrivala grupa ljudi, njegovih meta, što njega čini plaćenim ubicom. Zapravo, on je uveren da je sudbina „Erorinih“ (kako je on zove jer je, hm, stranac) roditelja bila namenjena upravo njemu. Ali kako to saopštiti detetu, a ne odati svoj kriminalni identitet?

Da stvar bude dodatno komplikovana, u priči je, dakle, i mafija koja šalje nove i nove „ture“ ubica (jednu od njih predvodi Dejvid Dastmalkian), a i tip iz stana 5B ima svoju šeficu Lavern (Sigurni Viver) koja ga savetuje da napusti grad i prepusti devojčicu svojoj sudbini, da ne bi ona morala da se bavi tim „repovima koji se vuku“. Usput, Aurora nije bila prava, već usvojena kći svojih roditelja, a sve njene „prethodne roditelje“ zadesila je slična sudbina, pa socijalna radnica Brenda (Šejla Atim) koja se bavi njom zapravo radi za FBI jer sumnja na nešto čudno. A možda, samo možda, devojčica ne deli sa svetom svoju bujnu maštu kada priča o mostrumu, već se tu radi o jednoj sasvim drugoj emocionalnoj reakciji...

Delom film-slikovnica s naivno-“strašnom“ pričom za laku noć, delom akciona avantura, delom komedija, delom horor i delom film za celu porodicu, Dust Bunny je za današnje pojmove prilično čudna zverka za koju nije jasno kojoj bi se to publici obraćala. Ali nekada, 80-ih i 90-ih godina prošlog veka, kada je potpisnik ovih redova bio klinac, ovakvih filmova bilo je puno i proizvodili su se gotovo serijski: Gremlins, The Goonies, Ghostbusters, Indiana Jones i još štošta. U njima se nasilje češće sugerisalo nego što se prikazivalo, bilo je plesa po rubu, ponekad i preko ruba straha, pa su ondašnjim klincima ovi filmovi poslužili kao ulaznica u svet ozbiljnijih i „čistijih“ žanrova, a oni ih i danas smatraju kultnim.

Eh, lako je bilo nas, nekadašnje klince dobiti na svoju stranu i ubediti nas u vrednost ne samo nekog pojedinačnog filma, nego i filma kao umetnosti i zabave. Današnji klinci ne samo da imaju sve moguće izvore zabave uparene s niti jednim trenutkom zaista slobodnog vremena, dokolice i dosađivanja, već zaista veruju u limite koje im sistem postavlja kako bi ih štitio. U tom smislu, bilo bi naivno misliti da je TV-guru Fuler imao nove generacije kada je osmišljavao svoj dugometražni prvenac. Ne, on je „gađao“ nas, njihove roditelje i našu nostalgiju i to manje ili više direktnim referencama na neke ozbiljnije filmove koje smo zavoleli kao ipak nešto stariji, vešto zapakovanim u šareni omot onoga što smo voleli kao klinci.

Ono što je najupadljivije u filmu je njegov stil, gde se spajaju simetrije Vesa Andersona sa živim bojama Žan-Pjera Ženea i Marka Karoa, uz malo stripovske stilizacije sveta na tragu franšize John Wick i pokušaja kanalisanja epskog ludila Terija Gilijama. Zaplet, pak, kao da je prepisan od Besona i njegovog Leona Profesionalca, samo dodatno okrenut u smeru naizgled dečije-naivnog, a zapravo hipsterski-ironičnog slepstika. Kao prva zvezda filma, Mads Mikelsen je dobar u balansu komične „roditeljske“ zabrinutosti nekoga ko se po prvi put susreće s detetom, ali teško da u tome može nadmašiti Žana Renoa, baš kao što je Sofi Sloun dovoljno ubedljiva kao Aurora, ali ipak ne dobacuje do visina mlade Natali Portman.

Nije, dakle, Dust Bunny posve originalan, nema tu čak ni postmodrnističkog preslagivanja, ali je makar u moru ozbiljnosti i „metafora za traumu“ sasvim osvežavajuće neozbiljan i razigran, čak i kada smo svesni s kakvom tačno reakcijom Fuler kalkuliše. Pitanje je samo koliko ćemo se prepustiti, a koliko biti kritični. Jer, istinu govoreći, sada su nam za infuziju nostalgije dostupne i prave, stare stvari.

The Bad Guys 2

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Ako originalni materijal, recimo knjiga, slikovnica ili strip za decu, ima svoju bazu fanova, nebitno koliko limitiranu, sva je prilika da će doći do ekranizacije. A ako prvi film bude uspešan, uslediće drugi, pa treći, četvrti, peti, deseti, sve dok bude fanova „franšize“. Znamo, krčag ide na vodu dok se ne razbije.

Bad Guys (2022), i u formi grafičkog romana Arona Blebija i u formi animiranog filma po scenariju Itana Koena (ne Džoelovog brata, nego onog drugog koji je, recimo, pomagao Majku Džadžu na scenariju za Idiocracy) i u režiji Pjera Perifela, doneo je prilično osveženje u učmalu sredinu filmova za decu i njihove roditelje. Prvo i osnovno, ni jedne ni druge nije potcenjivao, već je poljuljao kavez lažnim moralistima koji i decu i odrasle pokušavaju da vaspitavaju sramoćenjem i prebacivanjem krivice, uz obavezno impotentno mlaćenje kažiprstom. Pokazao je da su „loši momci“ zapravo zabavno društvo, makar preko ekrana.

Narativ je baziran oko petoro karijernih prevaranata i pljačkaša koji su sve antropomorfne životinje. Tu su veliki zli Vuk (glas Sema Rokvela) kao džeparoš, prevarant, mozak operacije i vođa bande, Ajkul kao majstor za prerušavanje (Kreg Robinson), Pirana (Entoni Ramos) kao snagator, Tarantula (Okvafina) kao haker i Zmija (Mark Maron) kao obijač sefova i majstor duhovitosti. U svojim avanturama i poduhvatima oni prave haos, ali zapravo nisu glavni negativci. Ta uloga pripada morskom prasetu zvanom Marmelada (Ričard Ajoade), opšteobožavanom geniju koji ima zli plan koji naši anti-junaci osujete, uz pomoć još jedne prevarantkinje i karijerne pljačkašice, Lisice Dijane (Zezi Bits) koja se toliko „prodobrila“ da je postala guvernerka. Na kraju filma, naši „loši momci“ se predaju policiji i odlučuju da žive pošteno.

Usledio je simpatični, kratki „intermeco“ od filma prošle godine koji je išao u paru s drugim dugometražnim crtanim filmovima u bioskopu u kojem se ekipa ponovo spletom okolnosti našla u frci, dobrim namerama uprkos. A sada smo dobili i dugometražni nastavak koji ipak nije blizu prvog filma po kvalitetu, iako početak pokazuje određeni potencijal.

Naime, on nas vraća u doba kad su naše barabe još bile barabe, na jednu njihovu akciju u Kairo da ukradu automobil od arogantnog milionera. Taj uvod je i jedna od impozantnijih pljačkaških scena u filmu, ali ima tek ovlaš veze sa glavnim zapletom filma. A u njemu su naši sada dobri momci u problemu jer ne mogu da nađu posao iz razloga što im niko ne veruje. Osim što Dijana veruje Vuku, ali ne može da se izlaže opasnosti da ga pogura.

Jednom njihovom članu, međutim, ide sasvim dobro: Zmiji. On živi zdrav život i upražnjava razne hobije. Kada šefica policije (Aleks Borstin) ipak reši da im pruži priliku da joj pomognu da reši seriju pljački, oni zabunom pomisle da iza njih stoji upravo Zmija, pa gledaju pre da spasu druga, nego da reše slučaj.

Ispostavlja se da nije krivac Zmija, već njegova devojka, gavranica Dum (Nataša Lajon) koja je deo ženske pljačkaške bande zajedno s divljom prasicom Pigtejl (Marija Bakalova) i mačkom Kiti (Denijel Bruks). Ono što sledi je nadgornjavanje dve bande oko zavere da se ukrade veća količina „mekgafinita“ – magneta za zlato, pa onda i sve zlato na zemlji.

Pljačke su i dalje elaborirane, jurnjave vratolomne, a humor brz i oštar, premda se dosta istog izgubi u prevodu, ali sve smo to već videli u prvom delu. Drugi ne pokušava da ga prestigne, ali ne uspeva ni da ga dostigne. Čini se da pokušava da „ispegla“ one provokativnije i moralno ambivalentnije delove za porodičnu publiku, dok istovremeno pokušava da se vozi na inerciji manične energije prethodnika.

Za nedostatke lako možemo optužiti višak ruku, ko-scenaristu Jonija Brenera i ko-reditelja Huan-Pabla Sansa koji obojica dolaze iz sveta „porodične“ i franšizne animacije, ali njihovo učešće je posledica, a ne uzrok. Stvar je koncepcije: kada loši momci postanu dobrice, oni prestaju da budu toliko zanimljivi čak i kada prolaze kroz unutrašnje bitke. Glatka kompjuterska animacija, par štoseva i pop-kulturnih referenci čine ovu crtanu avanturu umereno zabavnom, ali za najviše jedno gledanje.

Dracula: A Love Tale

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Može li neko sada već i zvanično da 2025. godinu proglasi godinom Drakule? Možda i da izmisli nekakav praznik za avgust mesec? Jer tri dugometražna filma eminentnih autora u rasponu od godinu dana, a dva čak istog meseca su možda ipak malo previše.

Egersov Nosferatu je, konstatovali smo, više funkcionisao kao nekakva književna kritika izvornog Stokerovog romana, pa i piščevog opusa generalno, te kao rasprava iz domena filmske teorije, s pitanjem paradigme koje se provlači kroz sve autorove filmove. Sasvim nedavno je premijeru imala i „domaća“ verzija Drakule po scenariju i u režiji idiosinkratičkog rumunskog autora Radua Žudea, koja se zapravo nije bavila Stokerovim romanom, a njegove ranije ekranizacije je koristila za sprdnju, već je na naslovnog junaka gledala kao na kulturološki fenomen i komercijalni izvozni proizvod. Transilvanski grof zapravo nije bio predmet filma, već predmet predstave u okviru istog, dok nas je Žude zapljuskivao idejama koje su mu padale na pamet, a koje su od Drakule bivale udaljene i po nekoliko koraka. Priča se da doajen rumunskog art-filma zapravo i nije hteo da radi film o Drakuli, pa je na svoj način činio sve da projekat sabotira i od njega napravi suludi „treš“.

Navodno ni Luku Besonu, čiji nam je film Dracula: A Love Tale upravo sleteo na bioskopski repertoar, Drakula nije bio neka naročita želja. Zapravo, kruži teorija da je produktivni, da ne kažemo hiperaktivni, francuski autor i producent hteo da ponovi saradnju s Kejlebom Lendrijem Džounsom nakon filma DogMan (2023). Džouns je navodno izrazio želju da ovog puta odigra istorijsku ličnost, lik iz literature ili nešto iz „panteona“ klasičnih monstruma, pa je nakon nekog vremena razgovora izbor pao na Drakulu koji zadovoljava sve kategorije.

Obično je loš znak da se film centrira oko glumca koji je možda interesantan u određenom tipu uloge (Džouns je idealan lepuškasti psihopata), ali koji zapravo do sada nije pokazao neki naročiti raspon ili makar sirovu glumačku snagu. Srećom, Drakulu i njegovog proto-piratizovanog „rođaka“ Nosferatua su igrali mnogi, pa možda nije teško pronaći neku potpornu tačku. U slučaju ove ljubavne priče o Drakuli i Mini, to je svakako bio luksuzno producirana Kopolina vampirska melodrama iz 1992. godine. „Žanrovac“ i „štancer“ Beson je u mikser ubacio više seksa, akcije i „palpa“, čak i nešto humora, što u teoriji ne zvuči loše, ali praksa zna da ispadne prilično drugačija od onoga što smo zamišljali.

Dakle, Vlaška u današnjoj Rumuniji, XV vek. Kada ne vodi bitke s Osmanlijama, princ Vlad (Džouns) uživa u ljubavi sa svojom princezom Elizabetom (Zoe Bleu Sidel). Zapravo, ne može i ne želi ni da zamisli život bez nje. Zato pred odlučujuću bitku naređuje svešteniku da se moli Bogu za njenu sigurnost, a on će u Božje ime prolivati krv svojih protivnika. Iako Vlad bitku dobije, Elizabeta u procesu sklanjanja na sigurno mesto upada u zamku, a on ne uspeva da stigne na vreme da je spasi. Iznerviran, odriče se Boga i kao kaznu dobija večni život u senci i prepisanu „dijetu“ koja se sastoji od krvi, najbolje ljudske.

Četiri veka kasnije, Pariz. Doktoru Dimonu (Gijom de Tonkedek) šaka je pala neobična žena, puna energije i sa ogromnim seksualnim apetitima koja kao da je „podemonila“ na vlastitom venčanju. Zbog toga mu u posetu dolazi sveštenik (Kristof Valc) iz misterioznog reda koji zaključuje da je Marija (Matilda De Angelis) vampirica, i to jedini primerak svoje vrste koji je živ uhvaćen. Traži se njen gospodar...

Istovremeno, iz Pariza u Rumuniju putuje advokat Džonatan Harker (Juens Abid) ne bi li ubedio misterioznog grofa Vlada II Drakulu (gle čuda, isto Džouns, samo pod perikom i šminkom) da proda svoj posed, zapušteni manastir u Parizu, kako bi se na tom mestu podigla bolnica. Kada zbog svog njuškanja prekrši pravila zamka, Drakula reši da ga „iscedi“ i nahrani se, a Džonatan ga za svoju poslednju želju moli da mu ispriča svoju priču. Drakula to prihvata i priča priču o svojoj ljubavi sa Elizabetom, svom prokletstvu i vekovnoj potrazi za njenom reinkarnacijom. Džonatan ga moli da mu poštedi život jer je i on čovek kojem ljubav prema verenici Mini (hm, hm, Zoe Bleu Sidel, samo s tamnijom kosom nego ranije) znači sve na svetu.

Mozaik se, dakle, sklapa, a priča se onda vraća u Pariz pre velikog finala u zamku u Rumuniji koje se, prema Besonovoj „kreativnoj geografiji“ u ovom filmu graniče. Uostalom, i engleski plemići i nemački popovi stoluju u Parizu, a i crkva je jedna i jedina za celu Evropu, bez podela. Zlobnici bi rekli da je čak i svuda licemerna na isti način.

Mi ćemo u međuvremenu dobiti nekoliko „besonovski“ efikasnih scena bitke ili makar borbe snimljenih drmusavom kamerom u krupnijim planovima i garniranih vizuelnim efektima promenljivog kvaliteta, malo „slepstika“ koji kao da je ukraden od Polanskog iz filma The Fearless Vampire Killers (1967), jednu plesnu montažnu sekvencu, suludu priču o parfemu kao oruđu hipnoze, mamcu za žene i nove sluge, pa čak i nešto humora u pokušaju. Sve to se spaja u jednu papazjaniju čiji generalni ton varira, a pravila kosmologije se menjaju kada i kako to reditelju odgovara.

Džounsovo besomučno glumatanje i lelujavi lažno-rumunski akcenat siguran su znak toga ambicija nije potkrepljena ni talentom ni tehnikom, toliko da se ne može sakriti ni šminkom ni vizuelnim efektima. Volc se prepušta svojevrsnom „sigalizmu“ (u pitanju je „poremećaj“ u kojem glumac stalno igra jedan te isti lik, samo pod različitim imenima) pa njegov bezimeni Van Helsing zapravo podseća na Hansa Landu i zubara Šulca iz Tarantinovih filmova Inglorious Basterds i Django Unchained. Pop zapravo nema pametnijeg posla nego da mudruje i ispada elokventan, čak pomalo slatkorečiv dok odiše nekim svojim zenom. Zoe Bleu Sidel, inače kći Rozane Arket, čini se, nije nasledila talenat od majke, a još manje od tetke, niti je savladala tehniku, mada zna da pogodi facijalnu ekspresiju da se pitamo o čemu njen lik u datom trenutku razmišlja. Ostali glumci su manje ili više potrošni i zadatak im je da nam fiksiraju pažnju na sebe viškom uživljavanja kada na njih dođe red za krupni plan.

Ništa od ovog, naravno, ne zvuči nužno loše kada se prepričava. Zapravo, zvuči makar kao interesantan, možda i zabavan „treš“ koji je ponekad produkt Besonove namere, a ponekad njegovog nemara. Ali taj meandrirajući ton, odsustvo celovite vizije, nekonzistentnost u egzekuciji i generalno ošljarski pristup čine da Dracula: A Love Tale bude beskrajno dosadan film. Nema tu ni trunke obećane romantike.

How to Train Your Dragon

 kritika objavljen u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Zašto i čemu? To bi bile dve upitne reči s kojima bi se mogla započeti skoro svaka rečenica u ovom kritičkom prikazu „fotorealističnog“ igrano-animiranog filma How to Train Your Dragon koji je upravo sleteo na bioskopske repertoare širom sveta.

Zašto se „rimejkuje“ tek 15 godina stari animirani hit koji prosto nije imao vremena da postane „klasik koji je podigao generacije“? Zašto to radi Din DeBloa, ali bez svog „ortaka“ Krisa Sandersa s kojim je ko-režirao original? Zašto se taj čisto animirani original jednostavno ponavlja u novom, fotorealističnom, kao igranom obliku kada je svejedno zasuto gomilom kompjuterske grafike? Čemu sve to?

Odgovori na ta pitanja su toliko jasni da se skoro podrazumevaju. Odnosno, na sva pitanja imamo jedan univerzalni odgovor: zbog para i jer je takav trend. Uostalom, kad to tako može da radi Dizni, zašto isto to ne bi mogao i Drimvorks?

Imamo vrlo svež primer u vidu filma Lilo & Stitch (2025) koji radi skoro istu stvar, samo sa nešto većim vremenskim odmakom od animiranog originala (2002). S druge strane, „eksperimenti“ s društveno-političkom „rekontekstualizacijom“ kakvom smo nedavno svedočili na primeru nove verzije Snow White, ispostavili su se kao visoko rizični i neisplativi.

Da se ne lažemo, ni originalni How to Train Your Dragon (2010) nije prštao od originalnosti u svojoj premisi i priči. Naprotiv, bila je to varijacija na temu E.T. (Stiven Spilberg, 1982), ali sa vikinzima i zmajevima umesto suburbanih amerikanaca i vanzemaljaca. Zapravo, nosio je istu poruku o nužnosti tolerancije i razumevanja među pripadnicima „različitih svetova“, umesto očekivane reakcije agresije, nasilja i sukoba. Koliko je išta od toga zaleglo na plodno tlo u „realnom svetu“, možemo da vidimo u bilo kojim vestima iz sveta.

Da se vratimo na stvar, ovde opet imamo Hikapa (Mejson Tems, poznat iz filma The Black Phone) kao našeg protagonistu i naratora, odnosno vodiča kroz svet u kojem se susreću i sukobljevaju vikinzi i zmajevi. Dok nam u uvodu objašnjava osnovne postulate po kojima funkcioniše njegovo selo, on nam otkriva i svoj položaj u njemu.

Iako je sin poglavice Stoika (Džerard Batler koji glasovnu ulogu u originalnom animiranom sada proširuje i onom „stasovnom“), Hikap nosi reputaciju slabića jer je zapravo smotan i uvek nešto zezne. Zato je „prekomandovan“ da bude šegrt bivšem prekaljenom borcu, a sada oružaru Goberu (Nik Frost).

Opet, on žarko želi da se uključi u borbu sa zmajevima, pomalo i zato što je bacio oko na perspektivnu mladu ratnicu Astrid (Niko Parker, viđena u filmovima Dumbo i Suncoast), pa hoće da je impresionira. Jedini način da to postigne je da upotrebi svoj najnoviji izum – neku vrstu praćke, katapulta ili topa, čime je moguće zmaja oboriti i zavezati.

Iako je, između ostalog i zbog Hikapove intervencije, poslednji napad zmajeva imao katastrofalne posledice po vikinško selo, on tvrdi da je uspeo da obori pripadnika eluzivne zmajske vrste noćnih besova. Ostali mu, naravno, ne veruju jer noćnog besa niko nikad nije video. Kada sutradan reši da proveri učinak svoje strave i po potrebi da „dovrši“ posao, Hikap će se susresti s Tutlesom, bezubim noćnim besom. On će zmaju poštedeti život, a ovaj će njemu, a nešto što se pamti kao viševekovni sukob će dobiti novu dimenziju i mogućnost razrešenja.

Ni kod ljudi, a ni kod zmajeva, nisu svi spremni na to. Hikap i Tutles možda jesu, ali Stoik svakako nije, a nisu ni drugi zmajevi bezuslovno odani svojoj kraljici, odnosno „matici“. U međuvremenu, dok Stoik vodi flotilu prema zmajskom gnezdu, Hikap, Astrid i drugi mladići i devojke iz sela moraju da prođu ratničku obuku kod Gobera. U tome, poznanstvo s Tutlesom jako pomaže Hikapu da zmajeve „reši“ ne kao borac, već kao neka vrsta dresera. Ali šta će biti kada drugi otkriju njegovu tajnu i kako će otac, ali i Astrid reagovati na to?

U suštini, imamo „šav na šav“ tip rimejka, ali u drugom ključu, što sa sobom nosi svoje prednosti i nedostatke. Što se dizajna zmajeva tiče, a to je verovatno bio i najvredniji doprinos originala filmskoj baštini, on ovde ostaje na visokom nivou. Veran je originalu stilski, ali je odrađen detaljistički i u pokretu koliko je to moguće „realistično“, negde na tragu serije Game of Thrones. S druge strane, vidi se da su u pitanju CGI intervencije, a ne modelarske koje bi verovatno još bolje odgovarale „fotorealističnoj“ viziji.

Taj „fotorealizam“, međutim, ima i svoje zamke, a ovde se to najbolje vidi upravo na planu fotografije. Dok je original koristio „konsultantske“ usluge Rodžera Dikinsa kako da ne pretera s pokretima i rotacijama po svim osama kako bi crtani film delovao kao snimljen, a ostao fluidan u pokretu, ovde direktor fotografije Bil Poup ima i teži posao. Pošto radi sa živim glumcima, doduše uglavnom ispred „zelenog ekrana“, on ipak nema te mogućnosti fluidnosti kretanja slike.

Na glumačkom planu, opet, nije sigurno koliko ko tu profitira. Možda Džerard Batler kao najveće ime u postavi, ali i kao neko ko ima „prste“ i u originalu, pa samo treba da doda stas na glas. Njemu te muževne i zapovedničke uloge ionako dobro stoje, ali ovde zapravo ne možemo da vidimo ništa novo na tom planu. Solidno se drži još i Nik Frost s likom čija se ljudska tragedija koristi pomalo kao „slepstik“, ali on je zapravo prekaljeni komičar, pa tako nešto možemo i da očekujemo. Kod ostalih se vidi da igraju likove iz crtaća, ali i da još nemaju iskustva kako im pristupiti i kako to ograničenje okrenuti u svoju korist.

Konačno, ponovimo po ko zna koji put u poslednje vreme argumente protiv „fotorealizma“ u filmskoj animaciji. Za početak, sam termin je paradoks, jer kako realistično animirati ono što ne postoji ili ne može da se dogodi, pa bili to lavovi koji otvaraju usta da razgovaraju ili zmajevi različitih vrsta kao takvi. Tako ovaj pristup na silu ubija maštu misleći da time podilazi publici.

Drugo, to što fotorealizam ima smisla u igricama, ne znači da ima i u filmu, jer je razlika u medijima ogromna. Igrice su po definiciji interaktivne, igrač mora provesti svog lika kroz priču setom poteza i komandi, pa mu „realističan“ izgled i kretanje čak i potpuno fantazijskih elemenata može pomoći da se uživi u materiju. Film se, pak, gleda pasivno, autorska vizija, ako je ima, već je „zapisana“ i zaključena, gledaocima se to može svideti ili ne. I tu „fotorealizam“ u domenu fantastičnih svetova koji moraju biti dorađeni animacijom postaje i ostaje samo stega koja ubija i ono malo mašte. Ovaj novi How to Train Your Dragon je očit primer toga.

Fountain of Youth

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

U poslednjih pet godina, Gaj Riči je režirao pet dugometražnih filmova, jedan kratki i po nekoliko epizoda dve televizijske serije. U najavi su mu još jedna serija i četiri filma u različitim fazama produkcije. U poslednje vreme, dakle, Riči je hiperaktivan, ali pitanje je da li kvantitet produkcije nužno za rezultat ima i kvalitet.

Opet, Gaj Riči je jedan od onih „fast-fud“ reditelja čije „proizvode“ uvek možemo konzumirati. Jer ko bi normalan ikad odbio hamburger ili picu, posebno ako su oni garnirani maštovitim umacima i nadstandardno dobrim sastojcima poput jakih glumaca, vizuelne raskoši i duhovitih dijaloga. Doduše, ima raznih pica i hamburgera, nije isto da li dolaze iz gurmanske kuhinje, kioska na ćošku ili menze, pa ne stoje svima jednako dobro dodaci inćuna, artičoka, roštilj-umaka ili kolslo salate.

Mislili smo da se Gaj Riči vratio na svoje, tamo gde se najbolje snalazi, u milje enleskih logorejičnih gangstera, sa filmom The Gentlemen (2019). Ali ispostavilo se da je to samo još jedan korak u njegovom lutanju i „svaštarenju“. Usledila je triler-tezga Wrath of Man (2021), ratni film The Covenant (2023), kao i dva njegova pokušaja da se mu konačno dodele zadatak da režira novog Bonda sa modernom špijunskom akcijom Operation Fortune: Ruse de Guerre (2021), kao i sa periodnom špijunažom po istinitim događajima The Ministry of Ungentlemantly Warfare (2023).

Najnoviji film, dostupan ekskluzivno preko servisa Apple TV+, Fountain of Youth, u teoriji je nastao na Ričijevom „fandomu“, doduše druge vrste – u pitanju su avanturistički filmovi na tragu serijala o Indijani Džounsu. Ali realizacija je ipak na tragu tezgarenja. Možda drugačije i nije bilo moguće imajući u vidu tip medija za koji je film napravljen.

U svojoj kritici filma Fountain of Youth za sajt pokojnog Rodžera Iberta, Met Zoler Sajc je ispostavio problematiku „drugog ekrana“. Čini se, naime, da Netflix, Amazon, Apple i drugi „veliki magovi striminga“ našu punu pažnju ne samo da ne mogu da dobiju, nego to čak ni ne žele. Jednostavno, ne treba im: sve i da mi, dok navodno gledamo film, u stvari obavljamo kućne poslove, visimo na društvenim mrežama ili igramo igrice, njima se to svejedno računa kao pregled.

Dogodi se, doduše, ponekad pukom srećom, a ponekad i planski, za sezonu nagrada ili čisto za prestiž, da neki veliki naslov koji zaokuplja našu punu pažnju bude snimljen za „striming“ jer je i bioskopski biznis jednako surov prema filmovima koji nisu šarena zabava za celu porodicu, ali Fountain of Youth to nije. To smo svakako mogli da znamo i po terminu kada je izbačen u etar – sezona nagrada nije ni na vidiku, a ni bioskopski repertoar nije naročito bogat.

Fountain of Youth je, dakle, svesno pravljen za „mali ekran“, i to često onaj „drugi“, zbog čega moraju da se ispoštuju nekakva pravila. Najvažnije od njih je da se događanja s ekrana moraju rekapitulirati u dijalogu jer film zapravo više slušamo nego što ga gledamo. Pitanje je samo kako će se u sve to ukopiti Gaj Riči koji je ipak autor s nekakvim potpisom, ali je isto tako sklon tezgarenju. Ipak, znajući njegovu reputaciju, većina gledalaca će svaki njegov film pogledati, ili ga makar – odslušati.

Sad, umesto jednog Indijane Džounsa, sad ih imamo dvoje. Oni su brat i sestra, Luk i Šarlot Perdju, deca slavnog arheologa i istoričara koja su od svog oca pokupila nešto znanja i veština. Luk (Džon Krasinski) je rođeni avanturista koji se u svoje pljačkaške pohode podaje za slavu, ali i za novac. S druge strane, Šarlot (Natali Portman) se odrekla avanturističkog života da bi se posvetila porodici i poslu kustoskinje u galeriji. Ona trenutno prolazi kroz razvod i bitku za starateljstvo nad sinom Tomasom (Bendžamin Čivers), dok je Luka i ostatak očeve nekadašnje ekipe angažovao milijarder Oven Karver (Domnal Glison) da nađu naslovnu Fontanu Mladosti.

Naravno, ne zna se je li ona postoji fizički ili samo metaforički, ali put do nje svakako vodi preko šifre skrivene u Rembrantovoj slici Hristova glava koja se, gle čuda, nalazi baš u Šarlotinoj galeriji. Ne samo da će Luk uvući sestru u svoje kriminalne aktivnosti, nego ni taj Rembrant kojeg su ukrali nije „pravi“. Odnosno jeste pravi, ali nije originalni, već je kopija koju je slavni slikar sam napravio, što je i inače bio njegov običaj. Prava slika se nalazi u sefu pokojnog magnata Alfreda Gvina Vanderbilta na potopljenom brodu Lusitanija, odakle moraju da je izvuku u ronilačkoj akciji.

Put će ih dalje preko Beča voditi do piramida u Gizi, a za petama će im biti i tip Interpola predvođen inspektorom Džamalom Abasom (Arijan Moajed), kao i tajlandski gangsteri koje je Luk zeznuo na svom prethodnom poslu predvođeni Kasemom (Stiven Tran). Ali Fontana Mladosti ne samo da skriva moći koje je teško shvatiti, već je čuvaju i misteriozni Čuvari na čelu sa beskrupuloznom Esme (Eliza Gonzales).

Film zapravo dobro izgleda, ponajviše zahvaljujući Ričijevoj efikasnoj režiji akcionih scena, kao i atraktivnoj fotografiji Eda Vajlda. Takođe, vidi se pozamašan budžet, makar u tome da se, gde se to moglo, snimalo na pravim lokacijama Tajlanda, Egipta, Londona i Beča. Lusitaniju nisu mogli da „reše“ onako kako su je u filmu, ali makar ni CGI nije bio od jeftine i loše sorte, pa i ta sekvenca „pije vodu“.

Iako su dijalozi ponekad „ričijevski“ razigrani, te začinjeni dozom neurotične logoreje, vidi se da je scenario možda pisan za njega kao reditelja, ali ga nije pisao on sam. To je, pak, uradio Džejms Vanderbilt (iza sebe ima jedno remek-delo dramaturgije, Finčerov Zodiac, ali i gomilu tezgi) koji je, možda pomalo bezobrazno, ubacio svog pradedu kao referencu (podudarnost u prezimenima, dakle, nije slučajna). I iz tog i takvog scenarija izvire najveći problem filma. „Pravila igre“ su možda takva da, pošto film više slušamo nego što ga gledamo, sve mora da se objasni kroz dijalog, od pozadine likova i njihovih odnosa, do plana i izvedbe akcija, ali takav pristup se pokazuje više nego redundantnim, pa i glupavim i potcenjivačkim, ako film zapravo gledamo. S nešto pozitivnije strane, Vanderbilt makar zna da mora da raspiše dovoljno akcionih scena, a i da ih dobro tempira da angažuje i one koji bi makar ovlaš odgledali film, a ne samo slušali radio-dramu.

Loš scenario prati i u određenoj meri promašen „kasting“. Džon Krasinski naprosto ne može da upadne u traženi tip protagoniste. On jeste materijal za glavne uloge, ali one direktnije akcione, manje rečite i „namazane“, a kao Luk zapravo nikada nije u dovoljnoj meri simpatičan. Stenli Tuči je potrošen na minijaturu, ostali zapravo i nemaju prostora da se u punoj meri razmašu, pa se i ne trude toliko da možemo pomisliti da su svi oni snimanje shvatili kao masno plaćeni radni odmor na atraktivnim lokacijama. Izuzetak je jedino Natali Portman, poslovično posvećena glumica, ali ne može ona sama da iznese ovakav film, naročito uz nedostatak ikakve hemije s Krasinskim.

Na kraju, Fountain of Youth se pokazuje kao promašaj, ne toliko u smislu filma, koliko u smislu medija distribucije. Naime, nešto ovako, pa makar u formi lagane zabave i „žvake za mozak“ moglo bi da funkcioniše jedino na velikom platnu. I to pod uslovom da se „ošiša“ nepotrebno objašnjavanje. Ovako kao pozadinski sadržaj za pranje sudova, slaganje veša ili igranje tablića preko Fejsbuka teško da išta može da funkcioniše ako se želi nazvati filmom.

A Minecraft Movie

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Kako smo se nadali, još smo se dobro i udali, jer A Minecraft Movie je (još i) gledljiv film, na mahove čak i umereno zabavan. Producentima i kompanijama je, međutim, to „puna šaka brade“, sa zaradom duplo većom od budžeta nakon prve sedmice prikazivanja, te sa statusom najvećeg hita dosadašnjeg toka 2025. godine.

A svašta je tu moglo da pođe po zlu i zapravo je čudo da nije. Za početak, projekat je proveo desetak godina u razvoju tokom kojih su se menjali koncepti, scenaristi i reditelji, što je obično loš znak.

Nadalje, Minecraft je kao video-igrica možda i najdirektniji primer „sandbox“-sorte gde igrači mogu stvarati sami za sebe, dakako po određenim pravilima, ali zapravo bez limita. To znači da sama igrica nema priču, a film je, naročito onaj s komercijalnim ambicijama, pre svega umetnost pričanja priče. Zapravo, u teoriji je teško to „prodati“ kao ideju za film, ali ako je uspelo na primeru Lego-filma (originalni se potpisniku ovih redova nije baš svideo zbog datiranosti ne-Lego referenci i siljenja onih drugih), znači da je led probijen.

I konačno, možda je najviše razloga za zebnju izazivala činjenica da ćemo imati igrani film u vrlo animiranom, zapravo 8-bit „pikselastom“ okruženju. Ako se samo setimo kako je propao originalni Super Mario Bros. (1993), i zbog drugih razloga, ali najviše zbog te konceptualne greške, onda se valja pripremiti na najgore.

Pa čak ni naslov „A Minecraft Movie“, s neodređenim članom, nije ulivao poverenje. U suštini, u pitanju je marketinški trik kojim se s jedne strane podvlači skromnost („to je samo jedna od priča iz Minecraft-sveta, nikako jedina i ultimativna), ali i rano pozicioniranje za franšiziranje u budućnosti, ako ovo prođe. Za sada se čini da je prošlo iznad očekivanja, ali da mi ipak vidimo kakvu su nam priču servirali Džered Hes (Napoleon Dynamite, Nacho Libre, Gentlemen Broncos) i omanja armija scenarista...

Što se priče tiče, Stiv (Džek Blek) koji je celog života bio opsednut kopanjem pronalazi predmet koji otvara portal u idilični svet. Kada otvori drugi portal u pakleni svet, susreće se s svinjskom vešticom Malgošom koja hoće da se domogne njegovog amuleta kako bi zavladala svetovima, pa zato šalje svog pripitomljenog vuka u „naš“ svet da predmet sakrije. Njega će u zabitom gradiću pronaći brat i sestra, Henri (Sebastijan Hansen) i Natali (Ema Majers), pa će, zajedno s bivšim šampionom video-igrica Geretom zvanim „Đubretar“ (Džejson Momoa) i agenticom za nekretnine Don (Danijela Bruks) otići u pikselasti svet gde će se, zajedno sa Stivom, pokušati izboriti protiv pohlepne i beskrupulozne Malgoše.

U suštini, priča liči na Jumanji: Welcome to the Jungle (2017), ali je posuta silnim referencama i „uskršnjim jajima“ iz igrice Minecraft, ali i drugima iz Hesovog opusa i generalno domena američke komedije. Jasno, Henri je njihov željeni alter-ego i tačka gledišta nas u publici kojima se prodaje priča da sve možemo ako smo dovoljno kreativni, Geret je hvalisavi pajser, Stiv poznavalac prilika i mentor u svetu, Natali zatečena situacijom, a Don empatična i mentorska figura u međuljudskim odnosima.

Glumci se s njima nose tako što ostaju u zadatim tipovima, a Momoa i Blek posežu za karikaturom, odnosno za svojim potpisnim potezima (poput pevanja i muziciranja iz čista mira) kako bi priča išla dalje, do nove igračke ili ne-igračke reference. Iako uspevaju da ne zabrljaju previše, zapravo se cela priča mogla ispričati i kao animacija dosledna izvornoj igrici koja je pritom i dovoljno otvorena za naknadno kodiranje i programiranje.

Naravno, u samoj priči ima i viškova, pa čak i suludih skretanja kao što je to pod-zaplet s direktorkom škole (Dženifer Kulidž), njenim bivšim mužem i odbeglim Minecraft-seljaninom koji je završio u našem svetu. A scena posle odjavne špice nam jasno daje do znanja da se nastavak sprema...

Percepcija filma dosta zavisi i od početne pozicije, što je u slučaju vašeg kritičara ona ne-fanovska i čak ne-igračka, ali i pozicija oca jednog igrača-početnika. U tom smislu, kao marketing-alatka, teško da će film privući nove igrače, ali to mu i nije cilj. Cilj je bio servisirati postojeće fanove i na tome zaraditi. Zadatak je ispunjen, ali nemojmo se zavaravati da je A Minecraft Movie kvalitetan film.