The Rip

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Možemo da se pravimo naivni, ali istina je da je novac vraški dobar motivator koji pokreće ljude na činjenje raznih stvari, ponekad čak i onih nezamislivo loših. To ne znači nužno da je uvek sve na prodaju, ali stavimo hipotetički veći „ulov“ novca, zlata ili dijamanata između prijatelja ili saradnika, pa gledajmo kako se kolju oko njega. Filmskih primera koji potvrđuju ovaj kliše je sijaset, neki su na njemu manje ili više lansirali svoje karijere (Deni Bojl, Kventin Tarantino, Gaj Riči), drugi nisu odustajali od njega ni u filmovima iz svoje kasnije faze, poput Džona Frankenhajmera u filmu Ronin.

Taj filmski kliše nastao je od literarnog čiji je najtipičniji primerak roman Ostrvo s blagom Roberta Luisa Stivensona. Stoga ne treba da čudi da novac uspostavlja jaz između ličnih interesa i motivacija kod uglavnom negativnih tipova kao što su to gusari, pljačkaši i drugi kriminalci, ili možda kod onih ambivalentnih kao što su to avanturisti ili obični ljudi kojima se ukazala neočekivana prilika. Fora s filmom The Rip Džoa Karnahana koji nam se ukazao na Netfliksu je što su sada u toj situaciji „iskopanog blaga“ oni koji su zaduženi da čuvaju čast, poštenje i duha zakona, što će reći – policajci.

Budimo iskreni, ni filmski policajci nisu moralno stameni besprekorni karakteri kao što su to bili u nekim starijim, naivnijim filmovima. Ne, oni mogu biti moralno ambivalentni kao obični ljudi ili čak skloni korupciji i stoga po psihološkom profilu slični svojim filmskim „protivnicima“, kriminalcima. A ako u obzir uzmemo i rivalstva između različitih policijskih službi i njihovih nadležnosti, onda likovi itekako imaju razloga za podozrivost jedni prema drugima, naročito kada se sve vrti oko velikog novca.

Ali, pre nego što dođemo do naših protagonista i situacije u kojoj su se našli, Karnahan postavlja celu stvar akcionom scenom. Policajku koja istražuje poprilično bitan trag napadaju dvojica maskiranih napadača. Pre nego što je ubiju, ona ipak uspeva da pošalje poruku mobilnim telefonom. Ispostavlja se da je pokojna policajka kapetanica Džeki (Lina Esko), zapovednica specijalne jedinice zloslutnog imena TNT, a ta skraćenica stoji za taktički tim odeljenja za narkotike u Majamiju.

Kao što to obično biva kada na zadatku nastrada viši policijski oficir, pokreće se istraga, a pod sumnjom su i pripadnici njenog odeljenja. Njen zamenik poručnik Dejn Dumars (Met Dejmon) nije izvan sumnje na neku vrstu korupcije, a u istoj situaciji se nalazi i njegov najbolji prijatelj i najverniji kolega narednik Džej Di Bern (Ben Aflek) kojem ne pomaže ni to što je jedan od agenata FBI koji ih ispituju njegov rođeni brat Del (Skot Edkins). Ipak, ne postoje dovoljno jake indicije da su oni ili neko iz odeljenja umešani u ubistvo, ali to ih ne oslobađa pritiska, posebno zbog toga je što je javna tajna da neki pojedinci ili čak cela odeljenja sarađuju s narko-mafijom.

Kada Dejn prijavi dojavu da se u jednoj kući nalazi prilična količina novca, on okuplja tim koji sačinjavaju Džej Di, kao i detektivi Ro (Stiven Jeun), Numa (Tejana Tejlor) i Lolo (Katalina Sandino Moreno) da je ispita. Službeni pas koji njuši novac (priznajem, odličan štos, bilo da je tako nešto stvarno moguće ili ne) kod kuće „poludi“ mnogo više nego što se to očekuje za prijavljenu sumu, pa su oni još više nego uobičajeno rešeni da u kuću u kojoj živi misteriozna Dezi (Saša Kali) upadnu na ovaj ili na onaj način.

Stvari postaju još kompleksnije kada otkriju da je u zidu na tavanu skriveno daleko više od nekoliko desetina ili stotina hiljada dolara koliko je, navodno, glasila dojava. Umesto toga, tamo je nekih dvadeset miliona, a stvari postaju još čudnije kada Dejn reši da tim svoje otkriće ne prijavi nikome odmah. Umesto toga, on timu oduzima sredstva komunikacije i deli im zadatke. Kada zazvoni kućni telefon, a glas s druge strane ih upozori da uzmu „proviziju“ i odu, jer će u suprotnom poginuti, postaje jasno da postoji sprega između mafije i nekog u policiji. Pitanje je samo – koga...

Tokom tri četvrtine trajana, za Netfliksove standarde inače sasvim pristojnih dva sata, The Rip funkcioniše kao savršeno podmazan triler. Osnovni razlog za to je što reditelj osnovno „pogonsko gorivo“ sumnje savršeno raspoređuje među likovima, a oni, pak, za sebe ili podeljeni u manje grupe kreiraju različite teorije jedni protiv drugih. To stvara jedno zatvoreno okruženje, dodatno podvučeno fotografijom Huana Migela Aspiroza i montažom Kevina Hejla koje zaokružuju internu topografiju mesta radnje, u kojem sukob može da eskalira brzo.

Druga bitna stavka je i ekonomika scenarija kojoj u prilog ide i glumačka podela: Met Dejmon i Ben Aflek su već decenijama uhodani glumački, scenaristički, autorski i producentski duo, pa bez problema možemo da ih prihvatimo kao kolege koje su nekada na istoj strani, a nekada i preispituju ili čak rade jedan protiv drugog. Ostali likovi tako ostaju u drugom planu iz kojeg se izvlače u prvi kada je to oportuno, odnosno kada sumnja padne na njih ili kada oni na nekog sumnjaju.

Misterija se, međutim, do navedene tačke u potpunosti odmota, pa Karnahan za kulminaciju bira prolongiranu akcionu sekvencu obračuna s utvrđenim krivcem, odnosno krivcima. To svakako predstavlja određenu promenu u dotadašnjem tonu filma, a možda i lagani pad po pitanju kvaliteta materijala i rada, ali takvo rešenje ne treba da nas začudi ako znamo od koga dolazi. Karnahan je svoju autorsku karijeru započeo kao autor klasičnih, ne naročito inventivnih akcionih filmova sa šmekom nešto starije B produkcije i tom stilu se vraća i u svojim ozbiljnije budžetiranim kasnijim filmovima.

Na kraju krajeva, film mora nekako da se završi, pa zašto se ne bi završio tipičnim obračunom? U svakom slučaju, ovde se ne radi o uratku koji će ući u antologije i ostati u analima, već o nečemu za prolaznu konzumaciju i zabavu nalik na filmove koji su se nekada pozajmljivali u video-klubovima. Vremena su se promenila, pa sada umesto klubova imamo Netfliks kojem je ovo prvi potencijalni hit nešto višeg profila s nekoliko poznatih glumaca u kadru i na producentskim pozicijama s etiketom 2026. godine. U tom smislu, nadajmo se da se po tom „jutru dan poznaje“ i da ćemo u novoj godini redovno dobijati ovako solidne filmove.

Case 137 / Dossier 137

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Kada se naprave kako valja, policijski procedurali znaju da budu izvrsni filmovi i da pritom s publikom iskomuniciraju neka važna etička pitanja na prijemčiv način. Nemački reditelj koji je karijeru napravio u Francuskoj Dominik Mol je svakako jedan od savremenih majstora tog zanata. Ne treba ići puno dalje od ovih stranica i pogledati šta je postigao sa svojim prethodnim filmom, The Night of the 12th, da bi se uverili u tu tvrdnju.

Mol ima novi film koji je svetsku premijeru imao proletos u Kanu, a internacionalnu nedavno u Sarajevu. Imajući u vidu reakcije, kako kritike, tako i publike, ali i implikacije pitanja koje film postavlja, a koje nadilaze vremenski okvir u kojem je radnja smeštena, nikako ne bi smelo da čudi da Case 137 bude spominjan u kontekstu nagrada na kraju godine, naročito onih evropskih.

Isprva se čini da je to još jedan slučaj koji inspektorka Stefani Bertran (Lea Druker) mora da reši. Ona radi u unutrašnjoj kontroli policije, a slučaj se bavi potencijalnom upotrebom prekomerne sile na protestima Žutih prsluka koji su Pariz i Francusku potresali krajem 2018. i početkom 2019. godine. Razlika je možda u tome što je mladić koji je povređen i trajno ostao invalid iz njenog rodnog grada, i to što su policajci bili u civilu i pod suviše uopštenom komandom, pa su stvarno reagovali kao „kauboji“. U svakom slučaju, Stefani i njene kolege, pre svega partner Benoa (Žonatan Turnbul), odlučuju da situaciju podrobno istraže.

U tome nailaze na razne prepreke. Od policajaca, naročito onih interventnih, čak se i očekuje da se drže zajedno, da otkrivaju što je manje informacija moguće „pacovima“ iz unutrašnje kontrole i da tako pokušavaju da zaštite ugled profesije, a zapravo svoje pozicije i privilegije. Porodica žrtve napada nije uverena u dobre namere poštene inspektorke, ali to ih ne sprečava da vrše pritisak i demonstriraju nezadovoljstvo ako nešto ne bude kako oni misle da treba. Ni svedoci nisu naročito skloni da se sami jave jer policiju pre svega vide kao organ represije, a ne kao servis građana, bar ne onih koji ipak imaju manje privilegija od vladajuće klase. Na to treba dodati i generalnu klimu nepoverenja u društvu, nespretne poteze u „visokoj“ i profesionalnoj politici, pa nam postaje jasno da je Stefanin trud možda sasvim uzaludan, ma koliko se ona vodila ispravnim idealima i profesionalnom etikom.

Mi ceo film zapravo pratimo iz njene perspektive, stvari iz istrage, njenog neposrednog okruženja ili širih društvenih tokova saznajemo kad i ona. Tako da gotovo da možemo da osetimo njenu nelagodu kada je sin pita zašto svi mrze policajce, ili kada od bivšeg supruga otkrije da sin laže da su mu roditelji profesori da se ne bi sramotio pred drugovima. Međutim, toliki fokus na jedan lik može biti rizičan kada je situacija koja taj lik okružuje toliko nestabilna, fluidna i kompleksna.

Srećom, Mol nema pretenzija da donosi sud o Žutim prslucima, protestima (koji su u Francuskoj skoro pa stvar folklora) ili ishitrenim reakcijama policajaca kojima oni ponekad prelaze na drugu stranu zakona. Ne, on zapravo pušta nas kao gledaoce da svoj sud donesemo sami, dok nam on postepeno dodaje manje ili veće „tegove“ na obe strane metaforičkog „kantara“.

Stilski, njegova „ruka“ ne treba da se preterano vidi i oseti i Mol se tog načela drži. Pažnja nam je preusmerena na glavnu glumicu, a Lea Druker je briljantna toliko da možemo reći da je ostvarila ponajbolju ulogu karijere, kao i na meritum stvari. To nikako ne znači da je Mol stilski dosadan i isprazan, naprotiv. Od finih detalja muzike, kako apstraktnije elektronske za podizanje napetosti kao originalne, do ambijentalno puštanih „evergrin“ hitova, preko ispranih zimskih boja u fotografiji Patrika Giringelija, njegovog odličnog osećaja za mikro-geografiju i rediteljevih sklonosti ka upotrebi različitih formata slike (tu imamo i snimke uličnih nadzornih kamera i one vertikalne „telefonske“) pa do herojskih poduhvata montažera Lorana Ruana da to sve drži na okupu, jasno nam je da je Case 137 jedan vrlo ozbiljan i ozbiljno urađen film.

Jasan nam postaje i rediteljev legalistički i humanistički stav koji se možda može učiniti naivnim kada je puno „igrača“ u priči. Ali taj stav zapravo nije naivan, a zaključak koji na kraju donesemo možda zvuči mračno i cinično. Društvo se može umiriti, ali ne i pomiriti, nikada se ne može svima ugoditi ili naći srednji put kompromisa, zakon se može različito tumačiti, a pokušaji da ispravljamo „krive Drine“ osuđeni su na propast ako je sistem već namešten da štiti i održava sam sebe, dok društvo ostaje na vetrometini.

Sound of Freedom

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Gde da počnemo s ovim „fenomenom“? Možda najbolje od kraja. Naime, usred odjavne špice, glumac Džim Kavizel se obraća direktno u kameru i moli publiku da proširi glas o filmu za koji su „vašingtonske dahije“ učinile sve što je u njihovoj moći da ne ugleda svetlo dana, odnosno mrak bioskopske sale. Kavizel tako krši jedno od pravila lepog i pametnog ponašanja koje glasi: „Ne govori svoje budalaštine glasno u društvu normalnih i pristojnih ljudi!“

Ono što je Kavizel o filmu Sound of Freedom izrekao nije presna, nepatvorena laž, ali je zato primer polu-istine, iskrivljene istine ili post-istine. Film je, naime, zaista proveo pet godina „u bunkeru“, odnosno na nekoj polici filmskog studija, ali tome po svoj prilici nije „kumovao“ nekakav korumpirani establišment koji sakriva „istinu“ od javnosti, već splet prilično neobičnih okolnosti.

Prvo, Disney je kupio Fox koji je bio viđen kao originalni distributer, pa politički osetljiv film nije pušten u planirano vreme. Nadalje, u međuvremenu se dogodilo i zatvaranje / ograničavanje rada bioskopa kao posledica pandemije, pa trenutak za distribuciju opet nije bio pogodan. Na kraju, film je pušten letos u bioskope pod patronatom ionako ispolitizirane kompanije Angel Studios, što može biti znakovito, budući da se u Americi zahuktava predizborna kampanja, a Sound of Freedom vrlo otvoreno perpetuira narativ jednog od kandidata.

Zapravo, nije to ništa čudno za Kavizela, glumačkog „heroja“ i zaštitnog lica dotične političke opcije i inače sklonog zaumnim teorijama zavere na tragu Qanona, sa sve verovanjem u to da liberalne elite otimaju decu i skupljaju njihov DNK radi vlastitog večnog života. Kavizel, najpoznatiji po svojoj ulozi Isusa Hrista kod Mela Gibsona u The Passion of the Christ, verovatno pati od kompleksa heroja, što ume biti posledica ulaska u određenu ulogu i problema s izlaskom iz iste, kako na ekranu, tako možda i u privatnom životu. Ovde je stvar dodatno podgrejana samom činjenicom da je njega zapravo odabrao sam čovek čiji lik on portretira, bivši agent Domovinske sigurnost Tim Balard koji je svoj poziv lovca na pedofile nastavio u sopstvenom aranžmanu.

Budimo realni, takve namerne logičke pogreške nisu od juče modus operandi američkih konzervativnih elita. Setimo se samo „Satanističke panike“ od pre 40 godina i budalaština kojima su plašeni naivni građani onomad, pa samo zamenimo sataniste s pedofilima. Princip je isti, a svaka argumentovana zamerka zaumnim teorijama pobija se fanatičnom tvrdnjom da „ako nisi s nama, onda si s njima.“

Ali vratimo se na sam film i pokušajmo da ga, imajući u vidu kontekst, svejedno ocenimo nekim čisto filmskim kriterijumima. Odnosno da odgovorimo na pitanje je li Sound of Freedom išta više od zaumne, desničarske, kripto-fašističke propagande i strašila kojim se plaše oni naivniji i podložniji u publici.

Džim Kavizel, dakle, igra Tima Balarda, „lovca na pedofile“ i borca protiv dečije pornografije na internetu koji u jednom trenutku shvata da to što radi, zatvara pedofile iza rešetaka, nije dovoljno jer se time zapravo ne spasavaju deca od zarobljeništva, prostitucije i seksualnog zlostavljanja. Zbog toga od svog šefa traži dopuštenje za prvu tajnu operaciju kako bi uhvatio još nekog u lancu krijumčarenja i spasio makar jedno dete.

Dečkić u pitanju je Migel, a on mu otkriva da je njegova sestra Rosio još uvek u zarobljeništvu u Kolumbiji. Zbog toga Balard traži dopuštenje od šefa za još jednu akciju tamo, što mu ovaj nevoljno dopušta, uz upozorenje da drži sve u strogoj tajnosti i na minimalnom budžetu, budući da se akcija u kojoj ni na jednoj strani nema američkih državljana ne može nikako opravdati. Balard, policajac Horhe (Havijer Gordino), bivši kriminalac, a sada spasitelj na misiji Vampir (Bil Kemp) i investitor dobrih namera Pablo (Eduardo Verestegi) stoga pripremaju operaciju koja će razbiti krijumčarske klanove koje predvode bivša „misica“ Kati (Jesika Boroto) i neki od njenih kolega sa živopisnim nadimcima, i koja će osloboditi barem pedesetoro dece, među njima i Rosio. Ali, hoće li oni u tome uspeti i šta će to značiti za borbu protiv međunarodnih lanaca pedofilije?

Sudeći po čisto filmskim kriterijima, Sound of Freedom svakako nije nekakav izuzetan primerak svoje vrste. Predugačak je jer materijala na kojem je baziran zapravo ima za epizodu jedne epizode neke klasične televizijske serije poput Law and Order, a pritom u svojih 130 minuta trajanja često ispada iz ritma. I produkcija mu je zapravo na nivou malo raskošnije televizijske, a lokacije u Americi, Meksiku, Hondurasu i Kolumbiji zapravo izgledaju kao različiti budžaci jednog te istog filmskog seta u studiju. Režijski je, pak, nemaštovit pošto Alehandro Monteverde sve vreme igra na sigurno, krajnje predvidljivo kadrira i „odvrće“ ionako stereotipno ljigavu muziku kako bi postigao neke emocionalne akcente.

Ni glumački nije bajan, delom zbog samih glumaca, delom, pak, zbog scenarija koji je Monteverde napisao zajedno sa Rodom Barom. Džim Kavizel veoma „važno“ šmira, delom zato što on misli da to tako treba, delom zbog toga što mu ni scenario za film u kojem igra protagonistu prisutnog u skoro svakoj sceni ne ostavlja mogućnosti za nekakvu dalju i dublju karakterizaciju lika. Bil Kemp je od cele postave imao najviše sreće, budući da je njegov Vampir najkoloritniji i najinteresantniji lik u filmu, a i glumac ga najinspirativnije „šmira“, kao da se i sam zafrkava sa krajnje nedotupavnim replikama u dijalozima. Verovatno je od cele postave najkraću „slamku“ izvukla Mira Sorvino kojoj je dodeljena uloga Balardove supruge Ketrin čiji je jedini zadatak da svom mužu pruži bezrezervnu podršku kad god on od nje to zatraži.

Na kraju, ako već Sound of Freedom nije puno toga više od zaumne desničarske, hrišćansko-fundamentalističke, kripto-fašističke propagande, je li makar efikasan na tom polju? Na to pitanje je malo teže dati odgovor. Iz perspektive relativno obrazovanog gledaoca liberalnog pogleda na svet, nije teško pronaći podvale, nedorečenosti, slučajne ili namerne logičke pogreške i ostale pokušaje manipulacije, dok se poenta oko koje se svi moramo složiti „nabija iz sve snage“.

Ipak, Bar, Monteverde i njihovi producenti i sponzori se trude da svoj stav simuliraju kao ideološki neutralan i to im ponekad i uspeva. Hej! Imaju meksičkog reditelja koji govori o naporima jednog poštenog Amerikanca da latinoameričku decu vrati njihovim roditeljima. Na stranu to što su Meksiko, Kolumbija i Honduras predstavljene kao zemlje Trećeg Sveta kojima vladaju kriminalni karteli, gde se deca otimaju i prostituiraju kao „dobar dan“.

Zgodno, nema ni reči o tome da je administracija njihovog političkog favorita činila sve u svojoj moći da odvoji latinoameričku decu od svojih roditelja prilikom migracija i da ih drži u odvojenim „centrima za zadržavanje“. Nema ni reči o tome da Balardove metode možda nisu baš najefikasnije i najsmislenije. Zato ima drugih opštih mesta američkog desničarskog imaginarijuma, od „bezube“ državne administracije opterećene birokratskim procedurama i ograničenim budžetima, pa do bezočne laži da je sada više ljudi i dece u ropstvu nego onda kada je isto bilo legalno, što se „štampa“ na kartici na kraju filma.

Opet, nije liberalna publika onu na koju Sound of Freedom cilja, već su to uplašeni, pokorni i naivni koji će nakon ovog filma biti još uplašeniji i još skloniji verovanju u političke manipulacije američke desnice. Jer „ako nisi s nama, onda si protiv nas.“ Najlošija vest u svemu tome je što im, izgleda, sasvim dobro ide u širenju propagande među onima koji su već uvereni: ovaj TV film koji je zalutao u bioskope je već inkasirao trinaestostruku vrednost svog budžeta samo u Americi.

To Catch a Killer / Misanthrope

 kritika objavljena na XXZ

To Catch a Killer / Misanthrope

2023.

Režija: Damián Szifron

Scenario: Damián Szifron, Jonathan Wakeham

Uloge: Shailene Woodley, Ben Mendelsohn, Jovan Adepo, Ralph Ineson, Richard Zeman, Dušan Dukić, Jason Cavalier, Nick Walker, Darcy Laurie

 

Slučaj je hteo da se u doba dve masovne pucnjave u Srbiji u bioskopima i skoro uporedo na internetu pojavi relativno visokoprofilni film koji počinje s jednim takvim događajem, da bi se posle okrenuo u smeru procedurala i psihološkog trilera o serijskom ubici. Mi kao ljudi i inače imamo sklonost ka uviđanju  znakova u čistim slučajnostima, u traženju smisla makar u vidu obrazaca koji se ponavljaju, ali jezivost raznih slučajnosti se krije upravo u tome što su slučajne, dok je istina dosta često prostija, banalnija i očiglednija od onoga što očekujemo.

U slučaju filma To Catch a Killer, određene podudarnosti se mogu naći u njegovom tkivu (kultura oružja, neadekvatna nega po pitanju duševnih bolesti, društvo spektakla u kojem uvek nekako budale nađu put do etra, ukrštanje stručnih predloga i političkih odluka), ali sva istina o njegovom uvrštavanju na repertoar („baš u ovom trenutku“) dosta je jednostavnija od toga. Ko-scenarista i reditelj filma je, naime, Damián Szifron, regionalnoj i globalnoj publici najpoznatiji po svom prethodnom filmu, omnibusu na temu osvete i u furioznom tempu Wild Tales (2014) koji je dostigao status internacionalnog hita. Za novi film, Szifron je promenio sredinu u kojoj radi (Amerika umesto Argentine), žanrovski ključ i predominantnu tematiku, i ta tranzicija nije bila baš glatka.

Szifron otvara film naglavačke okrenutom panoramom Baltimora, uz tonsku podlogu televizijskog priloga kako se grad priprema da uđe u novu godinu. Kada vatromet počne u ponoć, uporedo sam šarenim eksplozijama na nebu počinju da odjekuju pucnji iz snajperske puške. Nepoznat neko je iz praznog, neuseljenog stana upucao i ubio preko dvadeset ljudi. Ako vam se snajperista u Baltimoru učini blago poznatim, biće da je to zbog epizode serije Homicide u kojoj policajci iz odeljenja za ubistva love psihopatu snajperistu koji s njima igra igru vešala.

Kada u stanu iz kojeg su hici došli odjekne eksplozija, naša junakinja, policajka Eleanor Falco (Woodley) je među prvima na licu mesta i prva ima upotrebljivu ideju: ona i jedan stariji pozornik mobilnim telefonim snimaju ljude koji beže iz zgrade jer među njima može biti i počinilac. Osim što je dosetljiva, Eleanor je i hrabra, pa se bez zaštitne opreme penje do stana ne bi li zajedno s vatrogascima i federalcima pogledala mesto zločina. Taj angažman  neće promaći specijalnom agentu Lammarku (Mendelsohn) koji preuzima slučaj i Eleanor dovodi u svoj tim kao vezu između lokalne policije i federalaca.

Lammark prvi apeluje da se na ubicu ne gleda kao na tip, nego kao na čoveka kojeg je neko „voleo, odgojio, obučio i kome je neko (pro)dao oružje“, a Eleanor dobija specijalno mesto u timu zato što možda razmišlja kao on. I ona ima neodređenu traumu u mladosti, sklonost (auto)destrukciji, zbog čega je probala svaku drogu koja postoji, a o čemu nije lagala i zbog toga je pala na ispitu za federalnog agenta. I Lammarku se stolica ljulja jer ga smatraju starim, potrošenim i anahronim, čak paranoičnim i sklonim ekstremnim reakcijama dok bi gradski oci, policijski komandanti i federalni šefovi slučaj ipak rešili brže i elegantnije, a da narod ne paniči.

Ono što dalje sledi je klasičan psiho-triler procedural u kojem se otkriva da ubica zaista ima i ljudsku stranu, da je neuspeli vojnik, lutalica, vegan, bivši robijaš i usamljenik koji živi na rubu društva koje ga je prezrlo i koje on prezire. Sam lov na njega protiče po uhodanim principima diskretno, ali ipak „telefoniranih“ tragova od kojih će se svaki ispostaviti kao značajan za nešto, ako ne za istragu, onda za komentar američkog društva. Srećom, stil, dizajn i izvedba filma su do neke tačke solidni (zahvaljujući pre svega vodećem glumačkom dvojcu i njihovoj zajedničkoj „igri“, te fotografiji  Javiera Julije, gudačkoj muzici Cartera Burwella i Szifronovoj tečnoj montaži .

To ipak ne može da sakrije nekoliko stvari. Prva od njih je sam anahroni izbor žanra (koji nikako da doživi reinvenciju, brojnim pokušajima uprkos) i njegovog klišeiziranog tretmana, toliko da u svojoj osnovi film često podseća na „specijal“ serije poput Criminal Minds. Drugi je dosta slab scenario s brzopoteznom karakterizacijom čak i najglavnijih od glavnih likova i preteranom i preterano naivnom eksplikacijom u previše napisanim dijalozima. Taj će problem na kraju „pokopati“ i glumce, što glavne što sporedne, pa će za svakog od njih biti moguće pronaći tip već viđen bezbroj puta na filmu i televiziji.

Treći je što je Szifron u američke prilike upućen samo „turistički“, ako ne i čisto teorestski, što se oslikava dvojako. Prvo i osnovno, od celog Baltimora kao dosta posebnog mesta u Americi koje su opevali njegovi meštani Barry Levinson, John Waters i David Simon, jedino što Szifron uzima kao relevantno je njegova  fizička blizina Washingtonu. Drugo, svaka njegova društveno-politička poenta ne dobacuje dalje od truizma, tautologije ili opšteg mesta o Americi koju smo već bezbroj puta čuli filmovima i američkih i „uvoznih“ autora, dakle bez neke svežine pogleda ili dubine uvida.

 Szifron je grubo skicirao likove i „površno političario“ i u Wild Tales, ali tu je imao dobar izgovor za to: u pitanju su bile kratke filmske priče čija je razrada žrtvovana za manični tempo, a pritom je na raspolaganju imao prvi ešalon argentinskog glumišta više nego spreman da improvizacijom nadoknadi ono što nedostaje. Ovde to nije slučaj, budući da su svi osim četvoro prvopotpisanih glumaca zapravo „drugoligaši“ naviknuti na odrađivanje epizoda, dok u dugom metru i polaganom tempu takvo skiciranje likova jednostavno ne radi kako je zamišljeno. Konačno, To Catch a Killer je vrlo bledunjav internacionalni debi, generički procedural i za Szifrona možda greška u koracima, a možda i dokaz da je „dečko koji obećava“ zapravo reditelj limitiranog arsenala trikova.

Enforcement / Shorta

 kritika objavljena na XXZ

2020.

scenario i režija: Andreas Olholm, Frederik Louis Hviid

uloge: Jacob Lohmann, Simon Sears, Tarek Zayat, Issa Khattab, Özlem Saglanmak, Arian Kashef, Josephine Park

Engleski prevod naslova filma danskog dvojca, predominantno scenariste Andreasa Olholma i reditelja u usponu Frederika Louisa Hviida, obojici je ovo debitantski dugometražni naslov u rediteljskoj fotelji, nejasan je i neodgovarajući jer »gađa« svašta, a ne pogađa gotovo ništa, dok je originalni naslov, inače arapski sleng termin za policiju, neprevodiv bez objašnjavanja. Stoga su se hrvatski distributeri pametno odlučili da filmu daju svoj opisni naslov Zakon geta koji možda nije savršen, ali je bolji i funkcionalniji od oba predložena.

Reč je o policijskom trileru koji se bavi individualnim razlikama u karakteru među policajcima i među »huliganima« iz blokova nastanjenih pretežno imigrantima, policijskom brutalnošću, rasnim tenzijama i žanrovskim standardom starim 70-ak godina o preživljavanju u »neprijateljskom okruženju«. Film se otvara rečenicom »Ne mogu disati« koju izgovara osumnjičenik dok ga policajci brutalno privode. Ta rečenica postala je ove godine deo opšte informisanosti zbog slučaja ubistva Georgea Floyda od strane policije, ali ideja za film je ipak bila starija od toga, što samo govori da su rasne tenzije i policijska brutalnost prisutne i u »naprednim« nordijskim zemljama (premda nedavna inicijativa takođe iz danske o kontroli populacije kvartova u smislu da u nekom pojedinačnom kvartu ne sme biti više od trećine kućanstava »ne-zapadnog« porekla tu naprednost stavlja na kušnju, a da ne govorimo o tome koliko je ista glupa, neprovediva i etički neprihvatljiva po svim osnovama, uključujući tu i argument slobodnog tržišta), a ne samo u nekadašnjim kolonijalnim ili sadašnjim neokolonijalnim silama poput SAD, Velike Britanije i Francuske.

Prestupnik sa čijim se hapšenjem otvara film završio je u komi nakon ispitivanja u policijskoj stanici, pa policijski pozornici moraju podrobnije patrolirati po stambenim četvrtima naseljenim imigrantima, dok u jednu, najzloglasniju, imaju preporuku da do daljnjeg ne ulaze u strahu od izbijanja nereda. U tu svrhu su upareni Jens Hoyer (Sears), tipičan predstavnik onog dela policajaca koji radi sve u skladu sa zakonom i pravilima službe, i Mike Andersen (Lohmann), neobuzdani divljak i neprikriveni rasista u uniformi. Na insistiranje potonjeg, njih će dvojica ipak ući u inkriminisani kvart i bez razloga pretresti dečaka Amosa (Zayat). Kada im nakon pretresa Amos napitkom zalije vetrobransko staklo patrolnog vozila, oni će dečaka i uhapsiti.

Trenutak kasnije stiže vest o tome da je osumnjičenik preminuo u bolnici i izbijaju neredi u epicentru kojih se nalazi naš policijski dvojac i koji se brzo šire po blokovskim predgrađima. Amos im tako od prestupnika kojeg su priveli da bi mu dali neki »vaspitni primer« postaje izlazna karta iz situacije. Glavna tenzija, međutim, nije između malog buntovnika koji se ponaša u skladu sa svojim godinama i iskustvima, nego između dvojice policajaca, a seme razdora je upravo slučaj prekomerne sile koji je podigao ceo grad na noge. Zbog toga će se oni u nekom trenutku sukobiti i razdvojiti, zbog čega će se naći u još većim problemima jer ne samo da moraju da pobegnu iz neprijateljski nastrojenog okruženja, već u istom moraju prethodno da pronađu jedan drugog.

Nema u Shorti ničeg revolucionarnog u filmskom smislu, a čini se da to nije ni bio cilj rediteljskog dvojca. Prolazak kroz neprijateljsko okruženje je ponajbolje oslikao Walter Hill u filmu The Warriors, a varijacija na temu sa policijskim predznakom bilo je od 16 Blocks Richarda Donnera do prošlogodišnjeg francuskog kandidata za Oscara, filma Les Miserables Ladja Lyja na koji Shorta još i najviše liči. Iz filmova nam je takođe poznato da ni policija više ne može održavati »red i mir«, a zapravo poredak, u neprijateljski nastrojenim kvartovima na suvu silu, to smo gledali još od filmova Colors Denisa Hoppera, preko Trainig Day Antoinea Fuque do End of Watch Davida Ayera. »Sistem« je možda na poziciji moći formalno, ali je u manjini praktično.

Autorski dvojac, međutim, igra na jednu sasvim drugu kartu, a to je originalnije nijansiranje likova koje nam pomaže da izvučemo određene zaključke i iz njih izvedemo ono što se može nazvati porukom filma, a da pritom jako pazi i na pravila dobrog ukusa kada je reč o žanrovskoj postavci filma. Shorta ni u jednom trenutku nije dosadan film, ali ni inflatoran po pitanju haotične, bezumne akcije jer ima dovoljno trenutaka predaha u kojima se učvršćuje drama između likova, podstiče se na razmišljanje o uzrocima zbog kojih su oni upravo na tim pozicijama, a i oni sami imaju prilike da steknu neke nove uvide.

Amos zato nije ni tipičan mali huligan, ali nije ni nevinašce, već momčić koji je naučio da ne veruje vlastima i koji se ponaša kao baraba jer od njega to celo društvo (sa izuzetkom možda majke) očekuje. Lekcija koju će on naučiti je ta da nisu svi policajci isti i da mu ne žele svi zlo, kao i ta da stariji momci nisu uvek u pravu. Mike je rasista zato što je sirovina i »pandur starog kova« koji ne zna drugačije jer je uvek uspostavljao distancu prema građanstvu i nikad nije uspeo da se izdigne iz situacije i da shvati da vlast i njega i njih tretira na isti način, zatrpavajući ga nezahvalnim, opasnim i nedovoljno plaćenim poslom. Lekcija koju će on shvatiti do kraja filma je da će možda upravo momci poput Amosa i Ize koji mu kasnije pomaže u budućnosti možda takođe postati policajci. Na kraju, i Jens mora shvatiti da pravila ne pokrivaju baš sve, naročito kada se moraju donositi odluke koje možda znače život ili smrt u deliću sekunde.

Enforcement je kod kritike bolje prošao u Evropi nego li u Americi, a takođe je zabeležio i solidne festivalske uspehe. Razlog tome može biti taj da je anglosaksonska kritika »preduboko zagrizla udicu« prve replike i na osnovu toga gradila očekivanja u smeru širokopoteznog, didaktički intoniranog filma, ponela se za datošću likova i propustila finese u njihovoj gradnji. U kontinentalnoj Evropi i ostatku sveta je taj pristup finese bio bolje prihvaćen kao nešto što film izdiže iznad standardnog žanrovskog modela. Shorta svakako ima svojih nedostataka, ali reč je o generalno dobrom filmu itekako vrednom pažnje.

Most Wanted

kritika objavljena na XXZ

2020.

scenario i režija: Daniel Roby

uloge: Josh Hartnett, Antoine Olivier Pilon, Jim Gaffigan, Stephen McHattie, Amanda Crew, J.C. MacKenzie, Rose-Marie Perrault

Nedavno nas je napustio Alan Parker, versatilni reditelj ozbiljnih drama, mjuzikala i trilera koji je u svojoj karijeri potpisao filmove kao što su Evita (1996), Pink Floyd: The Wall (1982), Mississippi Burning (1988) i Angel Heart (1987)... Pa ipak ono po čemu ćemo Parkera večito pamtiti njegov je drugi dugometražni film Midnight Express (1978) koji je postao žanr za sebe, ne samo u filmu, već i u izveštavanju. Reč je o modernizovanoj, filmskoj varijaciji na temu Andrićeve Proklete avlije, priča o najčešće mladom i neopreznom čoveku sa Zapada koji dospe u zatvor na nekoj manje ili više egzotičnoj orijentalnoj destinaciji, zbog manjeg prekršaja ili proceduralne greške, odakle se izvlači samo svojom čeličnom voljom i uz pomoć dobrih i pravdoljubivih ljudi.

Parkerov film svakako je jedan od uzora na koji se kanadski reditelj Daniel Roby ugledao kako bi ispričao priču o jednoj od najvećih svinjarija u istoriji kanadske policije. Skriven iza generičkog naslova Most Wanted, Robyjev film je dramatizovani i fikcionalizovani proceduralni triler o narkomanu i sitnom kriminalcu koji je završio u tajlandskom zatvoru kao žrtva policijske prevare i nameštaljke koja je od njega napravila velikog dilera.

Narečeni diler, ovde pod imenom Daniel Leger (Pilon), zapravo je narkoman koji se kroz život probija dovijanjem od fiksa do fiksa. Sitne krađe i prevare mu nisu strane, a činjenica da je sa svojim buđavim ortakom jednom bio na heroinskoj ekspediciji po Tajlandu dovoljna je da se oko njega može podići nekakva fama. Tu famu diže njegov novi šef Glen Picker (Gaffigan), inače prava mustra od lika, siledžija, narkoman, diler i policijski doušnik koji se uvek trudi da izvuče maksimum iz situacije lažima, prevarama i pretnjama. Picker Legera, dakle, namešta policiji prodajući ga kao velikog dilera u centru ogromne nabavke heroina sa Tajlanda. Treća strana u toj igri nameštanja je policajac Frank Cooper (McHattie) kojem je upravo promaklo unapređenje, pa želi da ga dobije drugim sredstvima – velikim hapšenjem i uopšte ga ne zanima što je navodni diler zapravo najsitnija od sitnih riba dokle god može da složi narativ koji mu odgovara.

Svako, dakle, svakog tu »radi« u skladu sa svojim mogućnostima i pozicijama. Uspešniji kriminalac manje uspešnog podmeće kao žrtvu radi svoje koristi, »sitna riba« krupnu potkrada za mrvice od zajedničkog polu-legalnog posla, a policajcima je bitan samo uspeh njihove operacije, ne i njen smisao. Od tog miljea se novinar Victor Malarek (Hartnett), inače jedina imenom i prezimenom stvarna ličnost u tom džumbusu, razlikuje pričom i donekle stavom. Načelno, on je pravdoljubiv i predan je istraživač sa odličnim »nosom« kada nešto ne valja, ali je isto tako tip koji je težak za saradnju, sklon naplati dvostrukog honorara, povremeno ošljari i samoživ je u smislu da zanemaruje svoju familiju zbog posla.

Film je strukturiran u dve odvojene vremenske linije i perspektive koje se u nekom trenutku ukrštaju, ali je zato rediteljska i montažna odluka njihovog paralelnog izlaganja verovatno najslabija tačka filma. Ideja u suštini nije loša, u smislu da se time teoretski dobija na dinamici, ali treba biti majstor, što ni Roby ni njegov montažer Yvann Thibaudeau nisu, da bi se ostavio dojam da autor zna više priče nego što to gledalac može pogoditi. Krajnji rezultat je kojih pola sata predugačak i predvidljiv film koji deluje kao poručen za kablovsku televiziju, atraktivnoj fotografiji (Tajland i Kanada se savršeno komplementiraju svojim kontrastima) i posvećenoj glumi uprkos.

Kada smo kod glumaca, pretpostavljena glavna zvezda filma Josh Hartnett ima dosta nezahvalan zadatak da u suštini igra tipski lik trilerskog »heroja sa manom«, što on radi korektno, ali ne i više od toga. To se naročito oseća u jednoj jedinoj sceni koju deli sa Pilonom u ulozi Daniela u kojoj ostaje inferioran mladom i energičnom glumcu. Pilon, sa druge strane, je tip glumca koji iz svake uloge izvlači apsolutni maksimum ili čak i malo preko toga. Verovatno je najpoznatiji po ulozi u filmu Mommy (2014) Xaviera Dolana gde je igrao mladića narušenog mentalnog zdravlja i gledalačku pažnju čvrsto fiksirao na sebe. Ovde to ponavlja, u drugačijem ključu, ali njegova anksioza i britki um dolaze do izražaja, nema foliranja, »kupujemo« ga do kraja, pa nam je na kraju još i žao da se film nije više fokusirao na Daniela (posebno u zatvoru koji izgleda potresno, ali ne i kao eksploatacija zapadnjačkih strahova od »trećeg sveta« kojem je Tajland krajem 80-ih i početkom 90-ih, kada se odvija radnja filma, pripadao). Karakterni glumac Stephen McHattie se odlično utapa u liku manipulativnog policajca koji misli da je pametniji nego što je to zapravo, a Jim Gaffigan izvrsno igra protiv svog uobičajenog »sitcom« tipa.

Nedostatak razvijenih ženskih likova (i ženskih likova uopšte) pomalo je tipičan za ovakvu tipično mušku priču o nadmetanju, a u tome najveću štetu trpi Amanda Crew kao gospođa Malarek. Detalji perioda su odrađeni solidno, uz ponešto preterivanja, naročito kada se radi o »hintovima« putem muzičkih numera. Na kraju krajeva, priča je ovde dovoljno snažna da iznese film do kraja i skrene pažnju velikih studija na Daniela Robyja čiji su raniji kvebeški i francuski radovi zanatski solidniji, ali ga je tek Most Wanted izbacio na globalnu scenu, proračunato ili ne.

Night Shift / Police

kritika objavljena na XXZ

2020.

režija: Anne Fontaine

scenario: Anne Fontaine, Claire Barré (po romanu Huga Borisa)

uloge: Virginie Efira, Omar Sy, Grégory Gadebois, Payman Maadi

U doba kada nam je naloženo da se bavimo samo sobom, a pustimo nekog drugog (državu) da se bavi svima nama i drugim stvarima pride, vrlo je lako izgubiti iz vida one o kojima više nema ko da se brine. Šta ćemo sa zatvorenicima i da li bi njihova prevremena „rehabilitacija” ugrozila zajednicu? Kako će beskućnici ostajati kod kuće, naročito ako su im dnevni centri u kojima dobijaju hranu zatvoreni kao (zatvorena) mesta okupljanja? Konačno, šta ćemo sa izbeglicama i migrantima (ima razlike, ali na ljudskom nivou nije bitna) i kampovima i za zarazu posebno rizičnim kolektivnim centrima u kojima žive? Kamo ih vratiti u „vreme otkazanih letova” i kamo ih pustiti da se snađu sami bez sredstava?

Kao da moralne dileme nije bilo i pre deportacija, u vreme tek recentno prošlo u koje je smeštena radnja filma Night Shift, odnosno Police Anne Fontaine... U filmu nastalom po romanu Huga Borisa, troje policajaca koji „čekiraju” različite demografske kategorije, usled različitih moralnih načela koje zastupaju, moraju da se odluče šta će učiniti na svom zadatku pratnje čoveka do aerodroma radi deportacije. Čoveka po imenu Tohirov (Maadi) u domovini u Centralnoj Aziji čeka sigurna smrt i troje policajaca moraju doći do konsenzusa šta i kako.

Naša perspektiva je najviše poravnana sa Virginie (Efira), ženom koja se teško nosi sa poslom, mužem i malim detetom zbog kojeg nije spavala mesecima. To ju je verovatno i dovelo do afere sa kolegom Aristidom (Sy), žovijalnim crncem iz pariskog predgrađa koji je zove „Miss Norveške” zbog boje kose i hladnog stava, i do neplanirane trudnoće. Aristide možda deluje kao blesavi šaljivdžija, ali posao svakako uzima danak na njemu. Treći policajac Erik (Gadebois) je od stariji od njih dvoje, zadatke obavlja po pravilima službe i sa stavom nervoznog čoveka koji može u svakom trenutku eksplodirati. Njegova uspešnost na poslu, pak, uzima danak na privatnoj ravni: Erik se sve vreme preko telefona svađa sa svojom ženom i alkoholičar je.

Prolongirana ekspozicija filma koja na način inspirisan Kurosawinim Rashomonom postavlja troje likova i njihove odnose zauzima gotovo polovinu filma i ta polovina čak deluje čvršće. Opet, trik sa pokazivanjem istih događaja (dveju dnevnih intervencija, jedne u slučaju nasilja u porodici i druge u slučaju nervno rastrojene majke) iz različitih perspektiva teško da ima svoju svrhu, pošto troje policajaca dolazi do istih zaključaka i sličnih emocionalnih reakcija. Međutim, ako je cilj bio da se upoznamo i povežemo sa troje policajaca koji će se naći u etičkoj dilemi, on je uspešno obavljen jer oni definitivno nisu tek stereotipi iz policijskih filmova.

Drugi deo filma, iako profesionalno i čvrsto režiran kako bi se maksimizirala napetost bez ispaljenog metka, samo kroz vožnju i raspravu, problematičniji je po etičkoj liniji. Naime, o tome šta će uraditi sa imigrantom kojem je odbijen azil raspravljaju se samo policajci. On sam se tu ništa ne pita, a reklo bi se da i ne razume šta mu se i kako dešava, ne govori ni francuski, ni engleski jezik, i tek je pasivni primalac tuđe milosti ili nemilosti. Naravno da će i signale protumačiti pogrešno (ili možda instinktivno ispravno), čak i kad mu se otvore vrata u šumi, on neće pobeći u strahu od egzekucije. Krajnje rešenje u filmu je svakako „deus ex machina” momenat, ali makar podvlači ono bolno važno: da je ceo sistem regulacije migracija zastranio i iz vida izgubio čoveka, kao i da će reakcija, kakva god, od strane ljudi u sistemu tom čoveku koji je predmet spora kupiti možda koji sat ili koji dan, ali mu sudbinu promeniti neće.

Luksemburška autorica Anne Fontaine koja je karijeru započela kao glumica u Francuskoj, uglavnom na televiziji još kasnih 70-ih i ranih 80-ih, versatilna je kada se radi o izboru materijala, kinematografija i žanrova u kojima operiše, ali je konstantna kada je reč o budžetima, komercijalnim i umetničkim ambicijama filmova koje izbacuje. To su sve filmovi u današnje vreme idealni za „streaming” platforme, osrednji, ali profesionalno urađeni i dovoljno elegantni da budu za stepenicu iznad puke konfekcije. Njeni filmovi su po pravilu nalazili put i do redovne bioskopske distribucije, sa nestalnim uspehom čemu su po pravilu kumovali više eksterni faktori, a manje filmski kvaliteti. Ovog puta je situacija dodatno kompleksna, pa je verovatnoća da će Night Shift, kao film sa festivalskom premijerom u Special Gala programu ovogodišnjeg Berlinala ostati bez bioskopske distribucije koja je globalno suspendovana na neodređeno vreme i da će se pojaviti direktno na nekoj od video-platformi.

Druga konstanta kod Fontaine, posebno prisutna u poslednje vreme, posle njenog jedinog velikog hita (Coco Before Chanel), je pokušaj provokacije javnog morala ili suštinske etike. Night Shift se ne razlikuje mnogo od zadatih okvira, upadljivo je korektan na većini nivoa, plemenit u svojoj misiji, korektan u realizaciji (posebno na glumačkom nivou, Virginie Efira i Omar Sy su izvanredni), ali mu fali „ono nešto” da bi bio i više od toga...

The Irishman

kritika objavljena na XXZ

2019.

režija: Martin Scorsese

scenario: Steven Zaillian (po knjizi Charlesa Brandta)

uloge: Robert De Niro, Al Pacino, Joe Pesci, Harvey Keitel, Ray Romano, Bobby Cannavale, Stephen Graham, Stephanie Kurtzuba, Kathrine Nadrucci, Jesse Plemons, Domenick Lombardozzi

Pre gledanja, dva su osnovna razloga bila za skepsu glede novog filma Martina Scorsesea, The Irishman. Prvi je svakako bilo trajanje filma od preko 200 minuta, što ga u moderna vremena smanjene koncentracije čini skoro nemogućim za gledanje iz jednog puta. Drugi krucijalni razlog za skepsu je "de-aging", odnosno digitalno podmlađivanje glumaca koje se, primera radi, Angu Leeju obilo o glavu u njegovom najnovijem filmu Gemini Man.

Osim ta dva, u igri su barem još dodatna tri, vezana za produkcijsku kuću iza filma, izabrane glumce za digitalno podmlađivanje, pa i samog reditelja, odnosno njegovu životnu dob. The Irishman je, dakle, Netflixova originalna produkcija, a ime ovog internetskog audio-vizuelnog giganta je pre svega sinonim za njegovo ne naročito etično poslovanje u smislu uskraćivanja bioskopske distribucije. Sad, kako je The Irishman prestižan projekat sa budžetom od oko 160 miliona dolara i nemalim ambicijama za nagrade, skorojevićka produkcijska kuća je film ipak pustila u bioskope, šačicu odabranih u celom svetu, ali je globalna publika ipak bila uskraćena da film vidi u, od strane reditelja, zamišljenom formatu. Drugo, Robert De Niro, Al Pacino i Joe Pesci su glumci koji su najbolje od sebe već dali: u slučaju De Nira i Pescija upravo sa Scorseseom, pa De Niro i Pacino u principu poslednjih godina glume ili mesečare za honorar, a Pesci je ovom prilikom izvučen iz penzije.

Na koncu, Scorsese je takođe u godinama kada možda i na silu pokušava da "zapakuje" svoju karijeru i da snimi testamentarne filmove na teme kojima se kroz celu karijeru bavio. Prethodni film religiozne tematike, The Silence (2016) koji je pomno razvijao godinama, ako ne i decenijama, podbacio je i u komercijalnom i u umetničkom smislu. The Irishman je takođe godinama čekao na realizaciju, i u današnjim uslovima filmske industrije ne bi ni ugledao mrak bioskopske dvorane da nije Netflixa. Iako svakako ne predstavlja vrhunac rediteljeve karijere, pa čak ni njegovog mafijaškog opusa, reč je o odličnom filmum jednom od onih koji će obeležiti godinu na izmaku i koji je sasvim blizu remek-dela.

Za razumevanje konteksta filma možda nije neophodno poznavanje američke istorije i Scorseseove karijere, ali je svakako preporučljivo jer su te dve stvari tesno povezane na način da reditelj kroz svoje mafijaške epopeje na sebi svojstven način, kafanskim tonom i sa puno digresija, govori o istoriji svoje zemlje. To možda nije bilo očito u njegovom "no budget" prvencu Who's That Knocking on My Door (1968) i prvom filmu koji ga je proslavio, Mean Streets (1973) jer su oni bili čvrsto ukorenjeni u ondašnji trenutak i bavili se kriminalom na njegovom "ulaznom nivou", više kroz milje baraba i zgubidana, nego nekakvih glavešina krimi-biznisa. Sa Goodfellas (1990) je Scorsese objasnio političku ekonomiju organizovanog kriminala i uspostavio standard svoje mafijaške epopeje bazirane na dramaturškom zakonu uspona i pada. Casino (1995) je bio još političniji jer se u svojoj suštini bavio legalizacijom prljavog i krvavog novca kroz industriju zabave. Odatle, Scorsese u svojoj filmskoj i televizijskoj karijeri odlazi u tri smera: film Gangs of New York (2002) i serija Boardwalk Empire (2010-2014) funkcionišu kao pred-nastavci u velikoj istoriji američkog organizovanog kriminala, film The Departed (2006), iako "remake" hongkonškog originala, zapravo je temeljna rekontekstualizacija ubačena u šinu istinite priče o Jamesu "Whiteyu" Bulgeru koji je bio unikatna figura kao velika gangsterska njuška i FBI-jev doušnik istovremeno, a The Wolf of Wall Street (2013), pak, govori o posve legalnom kriminalu u formi finansijske prevare. Iako su navedeni filmovi tematski donekle različiti, tonalno i strukturalno su sasvim na liniji klasičnih mafijaških epopeja.

The Irishman je u tom smislu čista klasika, direktno naslonjena i na Goodfellas i na Casino, sa jednim dodatkom stvarnih imena i stvarnih istorijskih događaja na tragu velikih američkih doku-drama, ali sa manjkom glamura usled godina i životnih filozofija njegovih likova. Naslovni junak, Frank Sheeran (De Niro) je, prema svom priznanju objavljenom u ne-fikcijskom "bestselleru" Charlesa Brandta Čuo sam da krečite kuće (naslov je šifra za plaćeno ubistvo u mafijaškom rečniku) po kojem je Steven Zaillian (odgovoran za scenarije za filmove Schindler's List, Gangs of New York i Moneyball), bio važan šraf u povezivanju najmoćnijeg kamiondžijskog sindikata na čelu sa Jimmyjem Hoffom i mafije, te čovek koji je prijateljevao sa Hoffom da bi ga na koncu ubio. Drugo značajno lice u filmu je filadelfijski šef srednjeg nivoa Russell Bufalino (Pesci), čovek koji je Sheerana uzeo pod svoje i propelirao u mafijaškim krugovima od kamiondžije koji dopušta lokalnom gangsteru sa nadimkom "Britva" (Cannavale) da mrkne nešto mesa iz njegove hladnjače prvo do plaćenog ubice za nepredviđene situacije i na kraju do svojevrsnog "oficira za vezu" između mafije i sindikata. Hoffa (Pacino) u priču ulazi kasnije i postavlja se u njen centar kao čovek koji je dopustio da mu ego pomuti rasuđivanje u odnosu snaga. Harvey Keitel ima omanju epizodu kao veliki filadelfijski "boss" Angelo Bruno, Ray Romano kao Russellov brat i sindikalni advokat William Bufalino, Stephen Graham kao ultra-nasilni sindikalac-mafijaš Tony Provenzano, a Jesse Plemons kao Hoffin sin Chuck. Prisutni su i drugi likovi iz sveta mafije, sindikata i politike, supruge, ljubavnice, deca, rođaci...

O radnji nema smisla previše dužiti priču, dosta se toga tu dešava, u životima naših likova, ali i u pozadini. Izbor Kennedyja za predsednika (namešten od strane mafije, kako se tvrdi), Kubanska kriza (za šta je navodno izabran i gde je podbacio u smislu vojne intervencije), atentat (makar tu nema neukusnih konspiratorskih indicija), kao i istraga koju je Kennedyjev brat Robert, kasnije i sam ubijen u atentatu kao predsednički kandidat, sa pozicije državnog tužioca vodio protiv Hoffe, sindikata i organizovanog kriminala. Dve su, međutim, teme koje se nalaze u središtu filma: lojalnost i starenje. U tom smislu je Sheeran u procepu između svoja dva prijatelja (Hoffe i Russella) i dve organizacije kojima pripada. Za starenje je, međutim, značajan okvir filma, starački dom u kojem Sheeran pripoveda svoju priču, a posebno su bitni uvodni dugi kadar vožnje preko različitih religijskih simbola, kao i posldnji u kojem stari Sheeran gleda u vrata za koja je zamolio sveštenika da ostavi otškrinuta.

Scorsese, međutim, pokazuje veliku agilnost i koncentraciju da vrlo široku priču drži pod kontrolom, pritom preispitujući pravila dobrog ukusa, ubacujući često "flashback" u okviru "flashbacka" i vodeći priču u formi koncentričnih okvira, te ispostavljajući metaforu o životu kao o prolongiranom putovanju drumom (unutrašnji okvir priče je putovanje na venčanje u Detroit na koje Frank i Russell idu sa svojim suprugama, uz brojne pauze za cigaretu i za posliće koje treba obaviti). Tu su od posebnog značaja precizna i pregledna montaža njegove stalne saradnice Thelme Schoenmaker, pomalo mutna i zrnasta fotografija Rodriga Prieta koja glumcima i lokacijama ne daje ni trunku glamura, kao i Scorseseov izbor muzike koja, atipično, nije u "rock", već u još starijem registru pevačkih kvarteta, što odgovara godinama protagonista.

To sasvim odgovara tonu filma koji je pre meditativan nego zabavan, premda ima pregršt crnohumornih opaski u filmu. Likovi u nasilju koje čine ne uživaju, nemaju potrebu nikome da se dokažu, već to prosto prihvataju kao pravila službe i borbe za očuvanje svojih pozicija. To važi i za Sheerana koji je klasičan egzekutor (osim u jednoj sceni kada zbog manjeg incidenta sa svojom kćerkom skoro do smrti premlati lokalnog bakalina), i za Bufalina (kojeg Joe Pesci, atipično, igra kontra uobičajenog tipa, staloženo, ali u tom smislu da njegove reči i pretnje itekako imaju težinu), i za razmetljivog Hoffu koji, za razliku od ostalih, ima respektabilan posao i javne političke ambicije. Svoje uloge i De Niro i Pacino igraju kako najbolje znaju i umeju, dakle sjajno, uz sjajne instinkte i sjajno vođenje, bez trunke "tezgarenja" kao kod slabijih reditelja.

Rečenica koja se ponajviše čuje je "It is what it is", i u toj tautologiji vidimo datost posla. Nekakva izgradnja lika je, međutim, prisutna u još daljim "flashbackovima" kod Sheerana koji je kao američki vojnik streljao neprijateljske zarobljenike u Italiji i sa time mora da živi. U smislu starosti i ispovesti, znakovito je, međutim, odsustvo kajanja, što svakako ide u rok službe, a tereta na duši zbog ubistva prijatelja se Sheeran ne može tek tako rešiti. Ta zakopčanost ide dotle da se naslovni junak ne može pomiriti sa svojom kćerkom Peggy (koju u odrasloj dobi igra Anna Paquin, ostvarujući impresivnu i verovatno najbolju epizodu u filmu) koja je za Hoffu bila posebno vezana.

Nedostataka film ima, ali oni nisu krucijalni. Prvi od njih je ono što se Scorseseu i inače zamera: malo ženskih likova, i to uglavnom slabo razvijenih i svedenih na funkcije poput supruge ili kćerke, ali u ovakvoj priči o samozatajnim muškarcima koji obavljaju "muške" poslove teško da i može biti drugačije. Drugi je inherentna posledica digitalnog podmlađivanja koje možda glumcima daje mogućnost da se uverljivije služe facijalnim ekspresijama, ali limiti tehnologije ne uključuju tela - Pacino, De Niro, Pesci i Keitel imaju stav i pokrete starih ljudi čak i kad su njihovi likovi mladi. Scorsese to rešava kad može kombinacijom širokih i krupnih planova, dakle izbegavanjem srednjih u kojima bi se taj detalj naročito video.

Na koncu, problematično je i trajanje, ali ne na onaj način na koji se prvo pomisli. Nešto sporiji tempo i brojne digresije pomalo deluju opterećujuće u prve tri četvrtine filma, dok u završnoj usporenje savršeno ima smisla. Čini se, pak, da je snimljenog materijala bilo još i više, te da bi The Irishman sa još malo "garnirunga" bio još i bolji. Doduše, možda u nekom drugom formatu, recimo jednosezonske vrhunske televizijske serije, što bi i inače bio format koji Netflixu i uslovima kućnog gledanja bolje leži. Međutim, čini se da je lov na nagrade i prestiž tu odneo prevagu, iako je cena toga da The Irishman ipak nije remek-delo.

Les Misérables

kritika objavljena na XXZ

2019.

režija: Ladj Ly

scenario: Ladj Ly, Giordano Gederlini, Alexis Manenti

uloge: Damien Bonnard, Alexis Manenti, Djibril Zonga, Issa Perica, Al-Hassan Ly, Steve Tientcheu, Almamy Kanoute, Nizar Ben Fatma, Raymond Lopez

Montfermeil je istočno predgrađe Pariza nastanjeno uglavnom imigrantskom populacijom iz Magreba i Podsaharske Afrike, te Romima. Danas je to možda tipično parisko predgrađe: problematično, sa priličnom količinom nasilja ispod površine, ali ne nužno u fokusu medija i politike. Naprosto, neredi izbijaju i drugde a socijalni pejzaž cele Francuske, a naročito Pariza sa predgrađima izuzetno je zapaljiv.

Međutim, pre nekih 200-ak godina, Victor Hugo je baš u taj gradić nadomak Pariza smestio radnju svog kapitalnog romana Jadnici. Od tada do sada se izmenila rasna i etnička slika mesta, ali socijalna je ostala manje ili više ista - tamo je živela i živi uglavnom sirotinja kojoj su vrata društvenog napretka zatvorena. Film debitanta Ladja Lyja koji je ove godine premijerno prikazan uz nagradu žirija u Cannesu upravo to potencira, ali ovde nije reč o još jednoj verziji velikog romana tek prilagođenoj za savremeno doba, već o originalnom i napetom socijalnom trileru. Film je igrao u Open Air programu u Sarajevu, a publiku je pozdravila i ekipa filma.

Zapravo, prvu polovinu ili čak dve trećine filma možemo opisati kao relativno gladak miks dva velika američka uticaja: filma Training Day i serije The Wire. Novi policajac iz unutrašnjosti Stephane Ruiz (Bonnard) dolazi na novo radno mesto u predgrađu i biva pridodat timu koji sačinjavaju autoritarni rasista Chris (ko-scenirasta Alexis Manenti) i lokalac Gwada (Zonga). Već prvog dana dobija nadimak Zalizani i seriju predavanja kako se obavlja posao interventnog patroldžije u crnačko-muslimanskom predgrađu i kako je lojalnost kolegama važnija i od nominalnih pravila službe i od ličnog osećaja etike.

Mesto u kojem čuvaju red i zakon se, sa druge strane, transformisalo od legla klasičnog uličnog kriminala (narkomanija, reket, prostitucija) u nešto još haotičnije sa paralelnim strukturama moći gde se sukobljavaju kriminalci sa militantnim islamistima. Tako imamo Gradonačelnika (Tientcheu), zvaničnog ili nezvaničnog, koji je ulični prodavac, lažnog ili stvarnog imama Salaha (Kanoute), bivše i sadašnje kriminalce koji sarađuju sa policijom i decu o kojoj niko ne brine, pa zato ne samo da upadaju u nevolju, već je i aktivno traže. Na Chrisovo insistiranje, policijski pristup je uglavnom kaubojski jer je posvađane frakcije najlakše primiriti silom i praznom ponudom medijacije, ali se Ruizu takvo ponašanje baš i ne sviđa jer on ima žicu za diplomatiju koja može rešiti opasne situacije u kojima je jedan incident dovoljan za eskalaciju nasilja.

To će se i dogoditi kada jedan od klinaca ukrade mladunče lava iz ciganskog cirkusa, pa se ceo kraj nađe na meti naoružanih Roma predvođenih Zoroom (Lopez). U potragu kreću i Gradonačelnik i policija, ali se stvari izmiču kontroli kada policijski trio pokuša da privede osumnjičenog, pa ih dečaci napadnu motkama i kamenjem. Gwadin pištolj opali i fleš-bomba eksplodira u lice malom Issi (Perica), a sve to snimi drugi klinac, Buzz (Ly), sa svojim dronom. U takvoj situaciji Chrisova zastrašivanja neće pomoći, Gwadino poznavanje terena i struktura moći u getu takođe nije presudno, a pitanje je koliko Ruizova diplomatija može doprineti kontroli štete. Jer oni koji se sukobljavaju sa policijom su mladi, bez ičega svoga, bez snova i nade, sa starim i novim zameranjima i kao takvi oni nemaju šta da izgube, pa su spremni da idu do kraja.

Les Misérables je svoj smisao dobija svojim krvavim finalom. Daleko od toga da je jedini te vrste, setimo se samo slično lociranog canneskog pobednika od pre koju godinu, filma Dheepan ili uzmimo kao primer novi, takođe canneski film Quentina Tarantina Once Upon a Time in Hollywood. Ly u svom prvencu fantastično poentira u toj prolongiranoj, fluidnoj završnici rizikujući, poput svojih anti-junaka, apsolutno sve. Pogađa jer njegova poenta nije banalna (premda je film otvarao još prostora za produbljivanje još nekih od tema kojih se Ly tek dotakao: kulturoloških, religijskih, pa čak i političkih) i jer vrlo dobro zna o čemu govori kao neko ko je policijskoj brutalnosti svedočio ceo život i ko je i svoju karijeru započeo potajno snimajući upravo njih.

Ly je sasvim solidan scenarista, makar utoliko što zna da u formu dijaloga pretoči filmske formule i spoji ih sa lokalno važnim temama koje određuju francusko društvo, ali je kao reditelj još i bolji, naročito kada se uzme u obzir rad sa glumcima od kojih su neki po prvi put na filmu, a drugi potpuno različitih senzibiliteta. Zapravo možda je Les Misérables tu nekakav izdvojen slučaj na kome su reditelj i glavni glumci radili godinama, čak su kao trening snimili i kratki film, što svakako govori o tome da su u njega svi uključeni uložili puno sebe. To naročito važi za Lyja, ali postavlja se pitanje može li to ponoviti sa svojim sledećim filmom?

Sons of Denmark / Danmarks sonner

kritika objavljena na XXZ

2019.

scenario i režija: Ulaa Salim

uloge: Zaki Youssef, Rasmus Bjerg, Mohammed Ismail Mohammed, Özlem Saglanmak, Olaf Johannessen, Morten Holst, Elliott Crosset Hove

Na globalnom nivou, naše vreme obeležavaju dve mržnje, potpuno iracionalne, neretko nasilne, suprotnih predznaka i zbog toga sukobljene, spojene samo negacijom globalizacije kao činjenica i kosmopolitizma kao jedine ispravne etičke kičme. Te dve mržnje, zapadni desni populizam i islamski terorizam, zapravo jedna drugu hrane i rade na ubrzanju akceleratora nasilja do tačke pucanja sa koje više nema povratka. I jedna i druga strana imaju svoje argumente koji se čine validnima na prvu loptu, a da bi se raščivijalo celo to klupko netrpeljivosti i zameranja potrebno bi bilo promeniti paradigmu i umesto iz svetonazorske, etničke ili religijske, celu stvar pogledati iz klasne perspektive.

Dugometražni prvenac reditelja Ulaana (Ulaa) Salima Sons of Denmark se do neke tačke činio kao film koji će tako nešto pokušati, da bi se putem pogubio u klišeima, generičkim dramaturškim rešenjima, opasnim generalizacijama i jednostranim politizacijama. To je, naravno, šteta koja je još veća ako se uzme u obzir da je ovde reč o filmu koji se izdaje za žanrovski (podvrsta: skandinavski noir i proceduralni triler), ali i na tom polju podbacuje pteljajući suviše na kraju da bi se čekićem nabila poenta.

U prologu vidimo dokonog mladića (Elliott Crosset Hove, poznat po ulozi u filmu Winter Brothers) kako kupuje u pekari i pozdravlja se sa devojkom koja ubrzo gine u nasumičnom terorističkom napadu. Mladić nestaje iz daljeg toka priče koja odlazi nekoliko godina u budućnost i makar privremeno u fokus stavlja zvezdu u usponu danske radikalne desnice, Martina Nordhala (Bjerg) koji govori narodski razumljivo i zapaljivo, tražeći na mestu komemoracije potpunu zabranu imigracije, te proterivanje već postojećeg ne-danskog stanovništva iz zemlje uz parolu "Danska Dancima". Njegove reči su često propraćene delima nacionalističkih bandi (svinjske glave pred izbegličkim centrima, preteće poruke ispisane krvlju itd) sa kojima on, navodno, nema nikakve veze.

Sa druge strane, mladi i naizgled integrisani Arapin Zakaria (Mohammed) oseća potrebu da uzvrati udarac nakon napada na jedan od kulturnih centara u Kopenhagenu, za šta dobija podršku i mentorstvo mesijanski nastrojenog Hassana (Iman Abud Foul) koji ga upoznaje sa Alijem (Youssef) sa kojim će skupa izvesti teroristički, odnosno više partizanski čin atentata na Nordhala čija popularnost u masama nije propraćena ekvivalentnom političkom težinom. Ispostavlja se da je Ali ubačeni policajac pravog imena Malik koji će akciju sprečiti, a umešane pohapsiti, za šta će dobiti premeštaj i slučaj u kojem će pratiti agenta ubačenog u desničarsko podzemlje uz otežavanje od strane svog šefa, imperativ relativizacije i sve veću i stvarniju rasističku i fašističku pretnju...

Ovo u teoriji zvuči interesantnije nego što je to u praksi, iako Salim ima par vrlo dobrih i originalnih ideja kao, recimo, izbor da teroristička reakcija bude utemeljena na sekularnim razmišljanjima bliskim arapskom nacionalizmu (te stoga sličnija socijalnom buntu), a ne fundamentalističkim tumačenjima islamske vere i načelima političkog Islama. Samim time je lakše pronaći simpatije za njihovu očajničku akciju koju reditelj svejedno ne tretira u rukavicama, već je jasno prokazuje kao pogrešnu nastavljajući film dalje iz Alijeve, odnosno Malikove perspektive pripadnika manjine duboko integrisanog u srce sistema. Takođe, makar u prvom delu je desničarska pretnja nevidljiva osim u pasažima koji podražavu televizijske vesti, a i tamo je vidljiva tek na kratko, a do samog kraja nema direktne satanizacije tog tupog, nesnađenog naroda u potrazi za Velikim Vođom koji će im ponuditi laka rešenja.

Problemi koji nastaju na kraju rezultat su inflacije slabo tempiranih i slabo izvedenih obrata i šokantnih momenata pomoću kojih se autor jasno svrstava na jednu stranu u sukobu i abolira njenu krivicu za nasilje koje čini, pa ispada da je tu reč o nužnoj samoodbrani i pukom preživljavanju. Drugi problemi su, pak, prisutni od samog početka: iako Salim donekle uspešno dijagnostifikuje taj neki "angst" arapske izbegličke i imigrantske populacije na Zapadu i problem rigidnosti i nespremnosti društva da ih prihvati, on ipak tu arapsku kulturu ponašanja uzima zdravo za gotovo, bez ikakvog odmaka ili osude. Primera radi, žene su prisutne kao supruge i majke, dakle pasivni elementi koji jedino mogu biti žrtve. Drugih žena uglavnom nema ili su svedene na dekorativne uloge statista sa zadatkom. U filmovima sa drugim ambicijama to možda i ne bi bio problem, ali Sons of Denmark je film koji pokušava da secira društvo. Opet, ni dosta brojiniji muški likovi nisu do kraja profilirani, već su svedeni na trilerske klišee, što glumcima ne predstavlja naročiti izazov.

Takođe, od dva "lažna proroka" od polovine filma ostaje samo jedan, transformiran u zlo u ljudskom obliku. To samo po sebi nije problematično i dalja argumentacija nije ni potrebna: teroristi su bili i ostali marginalna pojava primamljiva samo određenim nevelikim grupama, dok populisti mogu mobilizirati veće mase. Problem je i u neku ruku nesrećan tajming, odnosno Salimova pogrešna procena o populizmu koji samo raste i raste, pa postaje sve radikalniji, odnosno fašistoidniji. On je, međutim, dostigao neki svoj zenit i polako je krenuo da pada jer se ispostavilo da ne nudi rešenja, bila ona laka ili nešto kompleksnija. To ne znači da ne treba biti oprezan i upozoravati, ali pitanje je koliko su bombastično intonirani, ofrlje napisani i tek školski režirani filmovi efikasno sredstvo u toj borbi.

Dragged Across Concrete

kritika objavljena na XXZ

2018.

scenario i režija: S. Craig Zahler

uloge: Mel Gibson, Vince Vaughn, Tory Kittles, Michael Jay White, Thomas Kretschmann, Jennifer Carpenter, Laurie Holden, Don Johnson, Udo Kier, Fred Malamed, Jordyn Ashley Olson, Myles Truitt, Tattiawna Jones, Andrew Dunbar

Poveznice između S. Craiga Zahlera i Quentina Tarantina mogu biti itekako indikativne. Obojica su se u svoje vreme pojavili bezmalo niotkuda, Tarantino kao "movie nerd" koji je svoja teorijska znanja sticao radeći u video-klubu, a praktična na glumačkim kursevima i obavljajući asistentske poslove u produkciji, Zahler kao pisac i muzičar koji je stekao fan-bazu među poznatim hollywoodskim njuškama da bi kasnije upisao studije kamere i usput razvio veštine pisanja scenarija. Obojica su imala tu sreću da su njihove talente prepoznali pravi ljudi u pravo vreme i stali iza njih na projektima koji su ih lansirali u prvu ligu autora dovoljno rano u karijeri, pa sad Tarantino dovršava svoj, prema sopstvenom kanonu, deveti film (stvarna brojka je svakako veća), a Zahler je u rasponu od nekoliko godina dogurao već do trećeg.

Sličnost između dvojice autora je i to što su obojica zapravo žanrovski autori, ali dovoljno hrabri da propituju kanone, pomeraju granice i postavljaju svoje standarde. Pristupi su im svakako drugačiji, kao i autorski senzibiliteti, pa tako Tarantino od početka karijere slaže postmodernističke kolaže raznih uticaja koje je pokupio gledajući neverovatne količine filmova, dok se Zahler bavi propitivanjem esencijalnih stvari filmske mehanike - prostora, protoka vremena, ritma i strukture. Zajedničko im je to da se po pravilu hvataju uvek različitog žanra, te da njihovi filmovi gotovo automatski ulaze u obaveznu lektiru za sledeće generacije filmskih entuzijasta i autora. 

 

Može se čak očitati i to da je Tarantino u solidnoj meri uticao na Zahlera, što je vidljivo u Zahlerovom prvencu, horor-westernu Bone Tomahawk punom sočnih "tarantinovskih" dijaloga i koji je pritom vremenski i unekoliko u smislu "castinga" (Kurt Russell) koincidirao sa Tarantinovim The Hateful Eight, ali i u trećem Zahlerovom naslovu Dragged Across Concrete koji ima višestruke poveznice sa Tarantinovim verovatno najboljim filmom Pulp Fiction. Svakako im je zajednički izvor inspiracije - pulp literatura, kao i želja za provokacijom publike koja se ocrtava kroz dugačke dijaloške pasaže, ali se poveznice mogu naći i u romanesknoj strukturi filma izdeljenog na poglavlja, iako je način izlaganja kod Zahlera sasvim linearan. To rezultira jednom suštinskom razlikom: u slučaju Dragged Across Concrete se trajanje filma (159 minuta naspram 154 koliko traje Pulp Fiction), slično kao itekako oseća i to je svesna autorska odluka, ali to samo po sebi ni u kom slučaju nije loše.

U tom smislu je Dragged Across Concrete itekako moguće povezati i sa Zahlerovim prethodnim filmom Brawl in Cell Block 99, zatvorskom dramom koja itekako pušta likovima i događajima da se razviju, razvlačeći relativno mali broj događaja visokog intenziteta na prolongirano trajanje. Sa svojim prethodnikom Dragged Across Concrete deli i dobar deo glumačke postave, što govori u prilog tome da su filmovi deo nekakvog "double bill"-a, odnosno da su snimani ili paralelno ili u relativno kratkim vremenskim razmacima.

Na nivou priče, Dragged Across Concrete je klasična varijanta o dvojici policajaca više grubih nego otvoreno "prljavih" koji nakon što bivaju uhvaćeni kamerom u prekoračenju nužne upotrebe sile bivaju suspendovani. Gubitnici kakvi već jesu, dobijaju ideju da privremeno "promene stranu", isprate pljačku banke za koju su načuli da će se dogoditi i onda opljačkaju pljačkaše. Stvari će, kako to obično biva, poći po zlu i oni će zaglaviti u obračunu sa minimalnim šansama za preživljavanje.

Priču kao takvu smo nebrojeno puta gledali, ali ono što Zahler podiže na novi nivo su likovi čija je motivacija detaljna i posve prirodna. Naš anti-junak Brett Ridgeman (Gibson) je policijski detektiv pred penzijom, ali sa istim činom i istom platom kao i kad je bio mladić. Razlog tome je njegov "kaubojski" pristup poslu, sklonost ka upotrebi prekomerne sile i ne tako sitne natruhe rasizma, te apsolutno odsustvo takta i osećaja za politiku i vremena koja se menjaju. Njegov nekadašnji partner (Johnson) mu je sada šef i, iako ga savršeno razume, ne može da ga zaštiti makar od suspenzije, a njegov sadašnji 20-ak godina mlađi partner Anthony Lurasetti (Vaughn) je na putu da postane isti takav izgubljen slučaj. Deo kod suspenzije koji ih najviše pogađa je to što će ostati bez preko potrebne plate koja je Ridgemanu neophodna kako bi svoju bolesnu ženu (Holden) i kćerku koja ima problema sa komšilukom preselio iz sirotinjskog crnačkog kvarta, a Lusarettiju je ona potrebna kako bi održao interes svoje devojke (Jones) koja, izgleda, planira da ga napusti, a on je svoju ušteđevinu spiskao na verenički prsten.

Sa druge strane, među negativcima - pljačkašima koje predvodi "eurotrash"psihopata (Kretschman) su i dvojica crnih momaka koji se bave logistikom. Među njima je posebno interesantan Henry (Kittles) koji je verovatno ni kriv ni dužan robijao ranije, čija majka nije sposobna da se brine o njegovom mlađem bratu Ethanu (Truitt) koji je vezan za invalidska kolica i koji osim kriminala zapravo nema nekih naročitih šansi da sebi i svojima obezbedi egzistenciju. Ekipa cetralnih likova je kompletirana i sa mladom majkom Kelly (Carpenter) koja prvog dana nakon teškog povratka na posao u banci postaje talac prilikom pljačke. Neki drugi autor bi takav lik jednostavno izbacio iz priče ili ga sveo na meru tipskog radi uštede vremena i nabijanja tempa, ali ne i Zahler...

Američki je reditelj u svojim izjavama još prilikom premijere filma prošle godine u Veneciji rekao kako se u svom stvaralaštvu vodi isključivo svojim željama i svojom vizijom, a ne očekivanjima publike, kritike i filmsko-industrijskog "establishmenta", čime je efektivno odgovorio na sva pitanja koja se tiču i forme, odnosno stila, ali i sadržaja koji se može smatrati provokativnim. Njegova je ideja i naturalistički tretman prismotre ili vožnje u svrhu praćenja zlikovaca, što i inače predstavlja glavninu policijskog posla, iako nešto takvo ni u kojem slučaju nije atraktivno kao akcija. Njegova je autorska odluka da oni u autu slušaju nežni soul, iako je za dvojicu pandura-rasista takav izbor muzike malo verovatan (doduše, tu se autoru može zameriti pre svega ego-trip ne samo što "podvaljuje" muziku koju je sam napisao, već i zbog toga što je isti štos rabio i u prethodnom filmu), njegov su izbor i slabo osvetljene lokacije, doduše vrlo pregledno snimljene kamerom njegovog stalnog direktora fotografije Benjija Bakshija.

Autorska odluka je i da likovi budu baš takvi kakvi su, te da njihovi postupci i razmišljanja budu baš takvi kavi su, kao recimo u prvoj akciji da maltretiraju prvo dilera kojeg vežu za stepenište van stana i tamo udaraju, pa onda i njegovu polu-golu nagluvu devojku koju mokru drže pod ventilatorom dok im ne oda gde se nalazi droga i oružje. Njegova je odluka da obojica budu rasisti, ali ne nenormalni i pomahnitali (inače atipično u smislu izbora notorno "ludog" Mela Gibsona čiji je lik ovde prijatno utišan, osim iritantne navike da lupeta procente kakve su šanse da će se nešto dogoditi), te da su njihovi stavovi potkrepljeni percepcijom stvari koje su u životu iskusili. "Nikad nisam mislila da sam sklona rasizmu dok nisam došla u ovaj kraj.", reći će Brettova žena, a Anthony će se šefu opravdavati da kako on može biti rasista kada crnački praznik obeležava tako što naručuje posebnu hranu. Osim rasizma, tu je, naravno, i malo mizoginije (teza da je svet otišao dovraga kada su muškarci počeli govoriti "mi smo trudni" u množini kada im je partnerka trudna), kao i ne sasvim neutemeljena tlapnja o teroru političke korektnosti u poslu.

To "u poslu" se može čitati i kao "na filmu", odnosno "u umetnosti", a rana paralela između optužbi za rasizam danas i komunizam 50-ih od kojih se otpuženi ne može braniti je tu itekako znakovita. Čini se da je Zahler u najmanju ruku nostalgičan za vremenima kada su akcioni krimi-trileri bili oni pravi, kada je u njima ludi Mel Gibson igrao lude policajce koji lupetaju gluposti, mlate i streljaju bandu i plešu na rubu suspenzije koju ne fasuju jer rade svoj posao. Zanimljivo je da je takve filmove pokušao da rehabilituje sa sporovoznom gangsterskom dramom, pritom ne polažući računa nikome. Dragged Across Concrete je zaista poseban film.