Street Fighter

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Sećate li se arkadnih automata? Ono, ubaciš žeton, pa igrađ igricu? Oni su se obično nalazili po luna-parkovima ili fliperanama koje smo mi u društvu zvali „buvare“? Kasnije su se pojavili Sega-klubovi, pa su oni kasnije prešli na Soni. Bilo je to vreme kad nije puno domova moglo da se pohvali vlastitim kompjuterom ili konzolom, tako da smo na igrice izvan kuće rado trošili svoj džeparac, promptno pre nego što bi ga inflacija pojela.

Bilo je tu video-igrica različitih koncepata, platformi po kojih skačeš, „sajd-skrolera“ u kojima treba pretabati-zaklati-napucati hiljadu protivnika po nivou pre borbe s „bosom“, vožnji, tuča, ma, svega i svačega. Kad smo kod tuča, dve su bile posebno popularne, Mortal Kombat 2 i Street Fighter 2. Ja sam više voleo potonju, toliko da sam toliko odrao neke određene tipke na tastaturi kućnog kompjutera igrajući je.

Koncept je jednostavan. Izabereš jednog od osam likova (japanski karatista Rju, njegov američki pandan Ken, ruski rvač Zangief, američki vojnik Gajl, Kineskinja Čan-Li s „brzom nogom“ i sumo-Japanac Honda s brzom rukom, indijski rastegljivi fakir Dalsim ili brazilski električni monstrum Blanka), i onda, jednog za drugim, pretabaš ostalih sedmoro. Usput bi se ponekad „upalio“ bonus-nivo u kojem treba lomiti daske, cigle ili olupati auto. Kada se završi osnovni „turnir“, onda treba, redom, savladati još četiri borca: boksera Balroga, „toreadora“ Vegu koji ima masku i rukavicu s gvozdenom kandžom, tajlandskog kikboksera Sagata i glavnog bosa Bajsona u generalskoj uniformi i s plaštom. U „Turbo“ verziji u priču su ušli još ogromni Indijanac Ti-Hok, engleska vojnikinja Kemi, hongkonški kung-fu majstor Fei-Long i jamajčanski muzikant Di-Džej.

Likove smo, kao deca čije su sposobnosti čitanja japansko-engleskog bile vrlo ograničene, često zvali pogrešno, i to u različitim društvima na različite načine, što je dovodilo do zabuna, rasprava i obračuna. Oni su, pak, imali svoje bazične pozadinske priče kako su, zašto i s kojom namerom postali borci temeljene na jednostavnim stereotepima ili pop-kulturnim koncepcijama.

Kada se u našim video-klubovima, kasnije i na televiziji, pojavio film Street Fighter (1994), bili smo prilično razočarani. Jeste, u njemu je igrao „kralj videoteka“ Žan-Klod Van Dam kao Gajl, Raul Hulija (poznat kao Gomez u The Adams Family filmovima) i Kajli Minog u sporednoj ulozi, ali priča u fazonu G.I. Joe s elementima špijunske akcije (Čan-Li kao agentica Interpola, Balrog i Honda kao njeni pomagači) jednostavno nije pila vodu. Nije bila u duhu igrice, pa je preuzela film tako da u njemu nije bilo ni izbliza dovoljno borbi „jedan na jedan“ koje su osnovna mehanika igrice. Hulija je tu odigrao svoju poslednju filmsku ulogu, doslovce je umirao za vreme snimanja, i šmirao je „za sve pare“ na taj način pokušavajući da podigne tanak scenario i pešačku režiju, ali smo tek kasnije shvatili da tako nešto treba ceniti, makar kao nameran „treš“.

O Batman Begins klonu, Street Fighter: The Story of Chun-Li (2009) tek ne treba trošiti reči, retko ko je to gledao od svoje volje. Zato možemo da konstatujemo da je krajnje vreme da dobijemo jedan dobar Street Fighter film koji će biti veran igrici. Jesmo li ga s „ributom“ koji potpisuje Kitao Sakurai, a iza kojega stoji i igrici matična izdavačka kuća Capcom, dobili? Teško je reći...

Naši junaci su Rju (Endrju Kodži) i Ken (Noa Sentineo) koji su odrasli kao braća pod mentorstvom polu-božanskog senseija Goukena (Don Li) pokušavajući da probude opasnu magijsku veštinu Hado koja daje nadljudske sposobnosti, ali sa sobom nosi mrak koji obuzima. Rjuu je to uspelo na finalu svetskog borilačkog turnira turnira protiv Sagata, ali je probudio i zloduha, Goukenovog zlog brata Akumu (Džo Anoai, inače „kečer“ nadimka Roman Reins), pa je zbog toga nastradao Gouken. To sve saznajemo u animiranom uvodu.

Šest godina kasnije, 1993. godine, Rju se vodi kao nestao – zapravo prodaje ramen na ulicama Njujorka i izbegava ulazak u fizičke sukobe, a Ken je zabavljač kojeg niko ne doživljava ozbiljno osim njegovog menadžera Dena (Endrju Šulc). U međuvremenu, diktator Bajson (Dejvid Dastmalkijan) koji stoluje u gradu Metrolao pokušava da ojača svoje psiho-moći tako što konzumira energiju gradskih boraca, ali mu to nije dovoljno. Zato želi da organizuje turnir na koji će namamiti najbolje svetske borce, a posebno Rjua i Kena od kojih bi mogao da pokupi i Hado, što je opasno jer zasigurno ne zna da ga kontroliše.

U tu svrhu, kao „pozivarku“ šalje jednu od svojih pobočnica, Čan-Li (Kalina Liang), ali ne zna da je ona u stvari agentica Interpola koja se infiltrirala duboko u njegovu organizaciju. Ona za to nema podršku svojih šefova, ali ima lične razloge. U svakom slučaju, sprema se turnir na kojem učestvuje 8 boraca među kojima su i Rju i Ken koji imaju i neke svoje animozitete koje moraju da reše uz pomoć drugih kako bi zaustavili Bajsonov pakleni plan.

Likovi u filmu uglavnom dolaze iz najpopularnije „dvojke“, najpoznatije „njuške“ među njima su Džejson Momoa kao Blanka i Kurtis Džekson alias 50 Cent kao Balrog, ali i iz ekspanzija, iz prilično opskurne „jedinice“, kao i iz „trojke“. Oni zauzimaju različita mesta u zapletenoj strukturi priče, puno ih je i dobar deo njih nema dovoljno prostora da se profiliše u jednom filmu, pa će to učiniti u nastavcima od kojih je sledeći, u Marvel/DC maniru, najavljen scenom koja „seče“ odjavnu špicu.

Kao i u prvom delu, dakle, „inflacija priče“ postaje ono što opterećuje film, što i nije toliki problem u animiranim „flešbek“ scenama, ali jeste u većinskom, igranom delu filma. Borbe dobijamo, neke od njih su čak spektakularno koreografirane, ali ne onoliko koliko bismo želeli i koliko je potrebno da bi film u tom smislu bio veran originalnoj igrici. Pritom, nagomilano zaplitanje zapleta dovodi do toga da on često protivureči sam sebi i svojoj internoj logici čak i kada onu zdravu i konvencionalnu ostavimo po strani. Dodatno, Rju kao jedini ozbiljan lik stoji u žestokom kontrastu s ostalima koji su uglavnom komični toliko da deluje da je Endrju Kodži prisiljen da podglumljuje dok ostali mogu da se razmašu sa šmirom.

Nije, međutim, sve loše. Uz atraktivnu animaciju starog „anime“ kova, upravo je ta šmira jedan od glavnih aduta filma, bilo da dolazi od „vojničine“ Gajla (Kodi Rouds, mada je barem jednako posla obavio i njegov vlasuljar), Čan-Li, Kena, Vege (muzičar Orvil Pek), Honde (Hirooki Goto) ili bilo koga iz plejade likova. Time i glumci, ali i Kitaro Sakurai kao autor filma pokazuju da su svesni da rade „treš“, ali u tome uživaju i vraški se dobro zabavljaju.

Ironijski odmak dodatno je akcentovan namernim citiranjem uglavnom omraženog filmskog originala, uključujući i Bajsonovu repliku o utorku (ko se seća, znaće tačno o čemu se radi). Stiče se utisak čak da Dejvid Dastmalkijan svesno i namerno imitira glumačko ostvarenje Raula Hulije, što je svakako znak u tom smeru. Isto vredi i za izbor muzičkih numera koje čujemo u filmu, između ostalih hitove What‘s Up, Black Hole Sun, Come Out and Play i Who Let The Dogs Out, od kojih neki nimalo ne korespondiraju s navedenim vremenom radnje, ali i u toj „kul nebrizi“ vidimo ironijski odmak autora od materijala. S druge strane, originalni „saundtrek“ na pulsirajućim sintisajzerima je savršeno pogođen za tip i potrebe filma.

Kad se crta podvuče, novi Street Fighter je apsolutna budalaština sa zapletom kome se gube konci, previše likova i priče, a taman toliko tučnjave da se ispoštuje žanr igrice. Inflacija priče je, doduše, nasleđena iz komplikovanog univerzuma koji su nastavci igrice stvorili, a transfer na film nikada ne ide glatko. Pa opet, ta i takva budalaština služi svojoj prevashodnoj svrsi – da servisira nostalgiju jedne određene generacije gledalaca. I kao takva je beskrajno zabavna.

Verity

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Filmovi nam dosta često serviraju pojednostavljene, stereotipne i ultimativno pogrešne predstave umetnika. Tako, primera radi, imamo napaljene i perverzne slikare, autistične ili traumatizovane muzičare i egoistične glumce. Najgore je ipak rezervisano za kapriciozne, lude pisce koji ili zavise od inspiracije ili lažu, odnosno izmišljanjem manipulišu istinom za život. U toj slici se često gubi ona osnovna mehanika da, kada se nešto radi za novac ili da se ispuni ugovor, to nešto postaje posao.

Verujte nekome ko piše za život, stvari su dosta manje mistične. Urednik naruči članak za novine, magazin, portal ili radio imajući u vidu svoju publiku i na novinaru, kritičaru, kolumnisti je da to ispuni u zadatim okvirima. Nema tu puno laganja i izvrtanja istine, a često ni inspiracije: to je pre svega zadatak, posao koji treba obaviti.

Dobro, lako za nas koji po zadatku „mrčimo“ stvarnu ili virtuelnu hartiju, pa i za akademce i akademike koji pišu na (samo-)zadate teme. Naš najveći greh je najčešće rastezanje i razvlačenje nečega što bi se moglo da stane u dve-tri reči ili rečenice na dve-tri strane. Stvari, međutim, nisu naročito različite ni u „ozbiljnoj“ književnosti.

Izadavačke kuće imaju svoje urednike koji moraju da zadovoljavaju potrebe publike i tržišta, pa i pisci danas češće pišu po narudžbini, a ređe po inspiraciji. Naravno, među njima, kao i u svakoj umetnosti, ima i onih „pravih“, nezavisnih i nedodirljivih umetnika koji ne trpe sufliranje, ali oni često moraju da prave druge kompromise i ispunjavaju zadatke poput književnih večeri i turneja, po čemu se ne razlikuju puno od masovno proizvedene, „pakovane“ književnosti koja se dobro prodaje od knjižara do supermarketa, trafika i aerodromskih štandova.

Za te, najčešće, krimiće i ljubiće postoji sijaset manje ili više pežorativnih izraza od kojih je najsvežiji upravo „aerodromska literatura“. Protagonistkinja filma Verity, stvarna, a ne naslovna, u jednom trenutku će reći da takvu literaturu ne čita i to će biti jedan od nekoliko samosvesnih momenata koji su u film utkali reditelj Majkl Šouvolter i scenarista Nik Antoska. Film je, ironije li ili ne, upravo adaptacija jednog popularnog bestselera Kolin Huver čija se dela u poslednje vreme često adaptiraju za veliki ekran.

Ovde nemamo jednu, nego čak dve spisateljice: naslovnu cenjenu autorku popularnih krimića Veriti Kroford (En Hetavej) i našu protagonistkinju, još uvek neproslavljenu spisateljicu krimića Louen (Dakota Džonson). Zaplet igra na kartu misterije koja uključuje posao pisca iz senke, ljubavni trougao između dve spisateljice i Veritinog muža Džeremija (Džoš Hartnet) i „kuću na osami punu tajni“ od kojih je najveća pozadina tragedije u kojoj su supružnici izgubili svoju kćer, te nesreće koju je Veriti doživela i zbog koje joj je potreban pisac iz senke da dovrši njeno delo. Recimo samo da su Veritini krimići atipični po tome što ona pripoveda iz perspektive zločinca čime ona propituje i subvertira devet moralnih principa, što nešto naivniju Louen može navesti na krivi trag, naročito kad potonja pronađe USB s dnevnikom prethodne u kojem ona otkriva početke svoje veze s Džeremijem i svoje spisateljske karijere, ali i svoja negativna osećanja po pitanju materinstva i dece.

Reklamiran kao erotski triler na talasu prošlogodišnjeg hita The Housemaid (Pol Feig), Verity dosta zavisi od „napaljivosti“, ali i od preokreta, misterije i manipulacije istinom. Uostalom, ime romana, filma, pa i glavne junakinje nije nimalo slučajno izabrano – taj engleski formalizam francuskog i latinskog porekla upravo označava istinu, preciznost i vernost stvarnosti. Po tom pitanju, i autorica „mračnih ljubića“ kao što su to bili It Ends With Us, Regreting You i Reminders of Him (da navedemo samo one koji su dobili filmske adaptacije poslednjih par godina), ali i scenarista i reditelj sve karte bacaju upravo na to, dok aspekt seksipila ostaje kalkulantski podigran. Seksa ima, ali on je po pravilu u odeći i snimljen da deluje sterilno u lovu na cenzorske rejtinge, dok je jedna jedina scena „meke“ golotinje ubačena u okvir košmarnog sna. Možda se tu radi o subverziji i svesti o tome da je Dakota Džonson postala slavna zbog filma Fifty Shades of Gray, inače adaptacije još jednog komada „treš“-literature u fahu mračne romanse, ali verovatnije je da se ipak računalo s time koliko se isplati čačkati u puritanstvo savremenog Holivuda.

Što se misterije i njenog izlaganja tiče, ni tu se Antoska i Šouvolter nisu proslavili makar sa sakrivanjem tragova verovatno posejanih već u izvornom romanu. (Lično, ne bih znao, jer, kao i Louen, i ja izbegavam „aerodromsku literaturu“.) Jednostavno rečeno, prosede, pa i prvi, glavni preokret nije teško pogoditi, i toga su svesni i njih dvojica. Upitno je, međutim, koliko ima smisla golicati maštu gledaoca po pitanju preokreta najavljujući ga s nekoliko hororičnih prepada, pa onda isporučiti baš ono što se očekuje.

Opet, možda je u pitanju ironijski odmak i demonstracija nekog pomerenog smisla za humor autorskog dvojca na način da namerno zamajavaju gledaoce. Antoska možda nema takav pedigre kao televizijski producent i scenarista za horor-filmove, ali Šouvolter je radio u domenu komedije i kao glumac i kao autor. Uostalom, scena u kojoj se još pre ugovorenog posla Louen i Džeremi upoznaju (ona ostaje zabezeknuta nakon što pred njenim očima vozač pokupi i na mestu ubije biciklistu, a ona biva zalivena krvlju, dok joj on priskače u pomoć kao da je to scena koju viđa svakodnevno na pešačkim prelazima), kao i scene Veritinih intervjua u kojima se imitira stil zastarelih televizijskih emisija „za domaćice“ i savremenih podkasta, ukazuju na to.

Bilo kako bilo, ti samosvesni momenti i možda podmetnuti komentari će stvar relaksirati samo na određeno vreme, jer sam zaplet toliko mulja i pati od nedostatka elementarne logike, kako životne (ovako nešto je prošlo redom kroz ruke osoba koja se vrlo retko sreću s decom i pitanjima roditeljstva da možemo tvrditi da ih ne poznaju dovoljno), tako i one interne. Samim time, uverljivosti filma je potpisana smrtna presuda, budući da se autori na kraju nalaze pred izborom da puste sve da ode bestraga ili da pokušaju da nas „predriblaju“ s viškom oštrih preokreta i samim time viškom krajeva kako bi misteriju veštački održali u životu i trajanje rastegli na oko dva sata.

Glumci, doduše, pokušavaju da spasu stvar. Naravno, ne Dakota Džonson, budući da rezervisanost njenog lika dok se ne „napali“ savršeno oslikava glumičinu bezizražajnost, dok joj je igranje napaljenosti inherentno još od filma koji ju je proslavio. Za En Hetavej znamo da je tip glumice koja daje sve od sebe u svakom filmu, ali i da zna da pretera kako bi „nadglumila“ svoje partnere u filmu i svoje glumačke uzore. Ovde joj je otežavajuća okolnost što su joj u „realnom vremenu“ smanjene mogućnosti izraza, pa većinu „mesa“ ima u flešbek-sekvencama čija je svrsishodnost upitna. Iako deluje kao foto-robot sastavljen iz Ričarda Gira, Vojina Ćetkovića i Vorena Outsa, Džoš Hartnet ovde zapravo ima najviše posla – Džeremi je tip lika koji u sebi nosi i stoicizam i gospodske manire i skriveno nezadovoljstvo i misteriju s lagano sociopatskim tonovima. On posao odrađuje prilično dobro, čak dosta bolje nego što film zaslužuje.

Na kraju, Verity deluje kao posao koji nije obavljen do kraja iz prostog razloga što se u njega nije ušlo s jasnom idejom šta i kako treba to nešto uraditi. Zapravo, kao da su Nik Antoska i Majkl Šouvolter tu i tamo imali neke šta bi oni napravili od materijala, da bi započeli da to istražuju, pa onda naprasno odustali. U nekom drugom primeru, možda bismo i mogli da kažemo da je šteta što film izneverava očekivanja, ali ovde imamo primer da od određenih stvari pita ne biva.

By Any Means

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Možda neće zvučati kao toliko iznenađenje, ali i policija, čak na najvišem nivou kao što je to FBI, često je prinuđena da igra prljavo i sarađuje s nekim kriminalcima ne bi li došla glave nekim drugim, većim njuškama. Uostalom, stvarni slučaj Džejmsa „Vajtija“ Baldžera je, zajedno s trilogijom Infernal Affairs, poslužio kao inspiracija Martinu Skorsezeu za The Departed. Jedna od tih saradničkih njuški bio je i mafijaški snagator i hladnokrvni ubica Gregori Skarpa, jedan od protagonista filma By Any Means u režiji Elegansa Bretona.

Sa Skarpom (Mark Volberg) na zadatku film i počinje. Godina je 1964. i negde u saveznoj državi Misisipi su nestali neki (beli) aktivisti za građanska prava Afroamerikanaca jer ih je oteo Kju Klaks Klan. FBI šalje Skarpu tamo dole ne bi li razrešio slučaj, što Skarpa i čini proverenim gangsterskim metodama prebijanja, mučenja i zastrašivanja.

Dve godine kasnije, crni agent FBI-ja Vejn Strajder (Jahja Abdul-Matin II) vraća se sa suprugom Alison (Nikol Behari) iz Čikaga u rodni Hetisburg u Misisipiju, ali ga lokalni šef Mur (Dejvid Stratern) krije od očiju javnosti u arhivu. Spremaju se izbori i lokalni crni preduzetnik Vernon Damer (Đankarlo Espozito) obećava da će svakom crnom glasaču koji nema novca da sam plati taksu za upis u birački spisak on sam pomoći s time. To se nikako ne sviđa lokalnom ogranku Klana čiji vođa Sem Bauers (Itan Embri) organizuje napad na njegovu kuću.

Federalci, nemoćni da sami rasvetle slučaj jer svedoci ne žele da govore, upomoć zovu Skarpu, a Strajdera zadužuju da mu bude pratilac i partner u istrazi. Razlika u načinu rada između njih dvojice je evidentna jer Strajder veruje u red i zakon, čak i kada ga zbog njegove boje kože niko ne uzima ozbiljno, a Skarpa samo u grubu silu na granici psihopatije i možda u osvetu. Mogu li oni tako loše upareni sprovesti istragu na mestu gde još uvek vlada rasistički nastrojeni Klan?

Kod Bretona i njegovog scenariste Saše Pena (Creed II) nije teško prepoznati žanrovske obrasce doku-drama i proceduralnih trilera na temu rasizma, te „drugarske“ akcione komedije s policajcima u centru zbivanja i čak elemente filma ceste. Sve to znamo iz brojnih drugih filmova, od klasika kao što su In the Heat of the Night, Mississippi Burning i 48 Hrs, pa do nešto mlađih naslova Training Day i Green Book, da pomenemo samo neke od njih. Čak i saundtrek Terensa Blanšarda koji varira od melanholično-refleksivnih „detektivskih“ deonica na saksofonu do dominantnih bubnjeva i udaraljki za akcione scene deluje kao da smo ga već toliko puta čuli.

Problem je u tome što ni scenarista ni reditelj nikada ne uspevaju da sve te žanrove pomire i uspostave odgovarajući ton filma. Ključ toga leži u koncepciji likova koja glumce lišava bilo kakve slobode alternativne interpretacije. Abdul-Matin je pristojan i ozbiljan kao crni policajac efektivno bez šansi da nešto promeni igrajući po pravilima, a Mark Volberg sa sve perikom, veštačkim nosem i čačkalicom u ustima deluje kao karikatura.

Zato kao ozbiljna triler-drama na temu rasizma i borbe protiv istog, By Any Means naprosto nikada nije dovoljno efektivan film i pritom u toj pojednostavljenoj slici sveta iz koje se čak mogu izvući moralno sumnjivi zaključci da su osveta i pravda ista stvar. Opet, za akciju ima previše hoda, a potencijal za komediju loše sklopljenog dvojca istražitelja nikada ne uspeva da iskoristi kako i koliko treba.

Film naprosto ne funkcioniše, ali štos je da bi u nekom drugom ključu taj materijal možda i poslužio svojoj svrsi. Recimo, ovakvu priču, posebno ako je istinita, kao što autori na kraju podvlače, mogli bismo da zamislimo kao „bleksploataciju“ 70-ih godina prošlog veka, kao čistu „badi“-komediju 80-ih ili, pak, kao serioznu društveno-angažovanu triler-dramu i moralku 90-ih kada se na taj način pristupalo borbi protiv rasizma. Ovako, utisak je da By Any Means kasni trideset do pedeset godina, da je zalutao u bioskope i da mu je mesto u beskonačnoj rotaciji na kablovskim TV kanalima.

Coyote vs Acme

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Ne znam za vas, ali u sukobu između Kojota i Ptice Trkačice, ja sam uvek više cenio Kojota. Mislim, lik se trudi, razmišlja izvan okvira i ima interesantne izume, dok je Ptica prilično jednodimenzionalna – ona samo juri. Urbana legenda kaže da je jednom prilikom neki bogataš ispod stola platio ekipi iz kompanije Warner da samo za njegove oči napravi seriju animacija u kojima Kojot sređuje pticu. Razumem čoveka u potpunosti.

Možda smo se mi, Kojotovi navijači, nadali da ćemo u dugometražnom formatu dobiti nešto u tom fazonu, ili da ćemo makar dobiti ponešto i od toga. Međutim, izgleda da smo ponešto i prevideli. Naime, nisu Kojot i Ptica Trkačica nekakvi antonimi i nemezisi, oni su jedno drugome svrha postojanja. Čak se nekako intuitivno može osetiti da Kojot nikada neće uloviti Pticu, možda čak i da to ne želi jer bi u tom slučaju ostao permanento uskraćen za draž jurnjave.

Pravi neprijatelj i izvor frustracije se skriva negde drugde. U pitanju je kompanija Acme koja mu liferuje nedostatne proizvode. Ta osa sukoba je definisana već samim naslovom igrano-animiranog filma Coyote vs. Acme Dejva Grina koji je, pak, inspiraciju uzeo iz istoimenog esejističkog članka Iana Frejžera objavljenog u magazinu Njujorker 1990. godine.

Nakon uvoda u kojem animirani naučnik Dr Lor šalje poruku s tajnim podacima na nepoznatu adresu pre nego što bude kidnapovan, radnja se seli trideset godina kasnije u našu sadašnjost u kojoj Kojot i dalje ne uspeva da ulovi pticu. Frustriran zbog neuspeha on u svojoj pećini čuje reklamu za advokatsku kancelariju koja se bavi zaštitom potrošača i reši da se uputi u grad kako bi tužio Acme.

Ispostavlja se, međutim, da je kompanija Ejveri, Džouns i Maltiz (jasna referenca na trojicu glavnih i odgovornih za Looney Toons: Teksa, Čaka i Majkla) klasična pilićarsko-parničarska varijanta koja gađa sitne nagodbe predvođena trojcem koji sačinjavaju ošljar Kevin Ejveri (Vil Forte), permanentno zabrinuti Sal Maltiz (Tone Bel) i depresivna Doti Džouns (Marta Keli). Oni Kojotu nude par stotina dolara odštete za neispravne rolšue na raketni pogon, ali previđaju da njihov novi klijent ima gomilu neispravnih proizvoda za koje želi da tuži Acme.

Naravno da neće pristati na siću, a neće pristati ni na nešto krupniju odštetu koju mu nudi predsednik kompanije, petao Sofronije Leghorn u modusu seljački lukavog tajkuna i njegov advokat Badi Krejn (Džon Sina), inače Kevinov drugar sa studija koji je uspeo u životu. Kojot, međutim, na svojoj strani ima Kevinovu nećakinju i stažistkinju u firmi, Pejdž (Lana Kondor), pa celu stvar tera na sud na kojem kod strogog sudije Tropogrosa (Luis Guzman) njegov tim nema baš puno šansi.

Kojot možda celo suđenje koristi i kao zamku kako bi ispunio svoje zadnje namere, ali putem se otkriva velika kapitalistička zavera, pa „mali čovek“, odnosno u ovom slučaju prerijski vuk uspeva da pridobije simpatije javnosti, kako crtane, tako i one ljudske koje žive zajedno u ovom igrano-animiranom svetu. Slučaj će dobiti i političku komponentu – saslušanje pred kongresom.

Daleko od toga da je Coyote vs. Acme prvi igrano-animirani film svoje vrste. Čak je i studio Warner već spojio likove iz svojih Luni Tuns crtanih filmova s američkim košarkašima za ne baš potpuno uspeli Space Jam. Ovde te crtane junake, recimo to tako, ubacuje u svet advokatske komedije prilagođen današnjem vremenu kakav bi mogao da izleti iz pera Dejvida E. Kelija (The Practice, Ally McBeal, Boston Legal). Uostalom, nije slučajno da se konzervativni advokat preziva baš Krejn.

Ipak, najtačnija asocijacija ovde je Who Framed Roger Rabbit, igrano-animirani film u kojem animirani zec mora da se brani od nameštaljke za ubistvo u čemu mu pomaže upitno sposobni detektiv. Robert Zemekis se tu dobrano poigrao s filmom Chinatown kojeg je prepakovao kao farsu s elementima gorke satire, dok Dejv Grin zapravo čini isto s filmovima kao što su Erin Brokovich i Michael Clayton.

Scenario Sem Berč (May December), po priči koju je sastavila zajedno s Džejmsom Ganom i Džeremijem Slejterom poprilično prevazilazi naša očekivanja. Ne samo da u „ljudskom“ delu imamo komičarski obračun sjajno raspoloženog Vila Fortea i nikad boljeg Džona Sine, već i crtani likovi dobijaju vrlo ljudske osobine. U slučaju Kojota to uspeva čak i bez reči – lik ne govori, komunicira „ograničenim brojem znakova“, baš kao u originalnim crtanim slepstik-skečevima, ali svejedno sad možemo da ga dubinski razumemo kao osobu. S Pticom Trkačicom to nije slučaj, makar ne do samog kraja, ali to se lako pravda vernošću originalnom materijalu.

Razrađeni su i drugi Luni Tuns likovi. Patak Dača je dobio pozadinsku priču za svoje ludilo. Duško Dugouško je postao doušnik. Elmer Davež – konzervativni senator. Tasmanijski Đavo – „stručni“ svedok. Tviti – ucenjeni pomagač. Kameo-uloge su dobili i Josemiti Sem, Silvester, Baka, koka Prisi, Pepe le Tvor... Mesto radnje je, naravno, Albukerki. Jedini potencijalni nedostatak je što se dosta verbalnog humora, posebno onog koji oponaša govorne mane koje je pokojni Mel Blank utkao u likove, često gubi u prevodu, pa je aktivno znanje engleskog apsolutno potrebno za uživanje u forama u punoj meri. (Srećom, nije ni bilo ideje da se film sinhronizuje.)

Uz još gomilu crtanih dosetki koje dobijaju meta-nivo u igranom svetu, sve je to vrlo fino upakovano u akcionu komediju jakog ritma koja teče neverovatno glatko. U tehničkom smislu, ovo je najbolji igrano-animirani još od uratka The Congress (Ari Folman, 2013), ako ne i od Zeke Rodžera. (Za Sin City su ipak važila drugačija pravila.)

Autori su, međutim, imali i veće ambicije od toga – da komentarišu našu stvarnost, ranjivost, zavisnost od konstantnog naručivanja (Acme je i Amazon i Temu i Apple i Tesla i šta sve ne) i izloženost korporativnoj manipulaciji. Stvari deluju još čudnije kada u obzir uzmemo da je film koji je već neko vreme gotov, pa je bio stavljen „u fioku“, konačno izašao nakon brojnih peripetija, i to preko relativno skromne kompanije Ketchup koja ga je otkupila. Navodno, ne radi se tu o cenzuri anti-korporativnog sentimenta, već o običnom pokušaju poreske mućke, mada razlog može biti i pogrešna procena ili loše odrađena fokus-grupa.

Bilo kako bilo, Coyote vs. Acme je konačno izašao, i to tamo gde treba – u bioskope. Zaista, bila bi velika šteta da nije, jer je reč o jako uspelom filmu, ujedno pametnom, na mestu i jednom od najzabavnijih uradaka ove godine.

The Dog Stars

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Hajde da predahnemo i pogledamo u brojeve. Ridli Skot ove godine puni 89 godina. U 61 godinu dugoj karijeri, režirao je 57 naslova u različitim formatima, kroz veći deo karijere držeći tempo od po jednog filma godišnje ili makar jednog filma u dve godine. Producirao je otprilike triput toliko što će reći preko 150 naslova. Sličan je odnos snaga i u broju naslova koji su u planu da ih Skot režira (njih 8) ili da ih producira (njih 23).

Ludački je to tempo za čoveka koji bi trebalo da je u penziji, igra šah i hrani golubove po Central ili Hajd parku. Pritom, Ridli Skot je nekada bio Autor s velikim A, čovek koji je reformisao žanrove horora, naučne fantastike, neo-noara, trilera i istorijskog spektakla, autor filmova kao što su Alien, Blade Runner, Thelma & Louise, Gladiator... Isto tako, Ridli Skot odaje utisak štancera koji ne bira projekte previše, pa oni u osnovi variraju u kvalitetu, a on se trudi da ih izvede zanatski korektno.

U poslednjih petnaestak godina, recimo od smrti Ridlijevog brata Tonija koji je važio za još nadahnutijeg i autorski potentnijeg, nije teško prokljuviti koji je od mora Ridlijevih projekata svom autoru nešto značio, a koji nije, te gde je uložio više, a gde manje kreativne energije, gde je bio spreman na eksperiment, a gde ne. To nisu uvek iste stvari, i tek bi u određenim kombinacijama njih Ridli znao da zasija (The Martian, All the Money in the World, The Last Duel), da se prekombinuje (The Counselor), da sagori (Exodus: Gods and Kings, Prometheus), da pretera (House of Gucci, Napoleon), da odradi dobar posao (Alien: Covenant), ili da ničim izazvano mamuza mrtvog konja (Gladiator II).

Ono što možda moramo imati u vidu kod tako starih filmskih stvaralaca je to da je možda Lars fon Trir u pravu sa svojom depresijom i metaforom „fiksa“ – snimanje filma je trenutak ono malo sreće koje autora mentalno održava u životu. Takođe, verovatno je da su stare filmadžije svesnije svoje prolaznosti i blizine svoje smrti nego njihove mlađe kolege, pa zato imaju običaj da sebi za života podignu nadgrobni spomenik. Ridli Skot je tu tip koji svojim filmovima verovatno gradi nešto monumentalno, ali mu se nikad do kraja ne svidi šta je sagradio, pa stalno započinje iznova i iznova.

A mogao je fino da se povuče posle The Last Duel i time zaokruži filmsku karijeru koju je započeo sa The Duelists, pa nadalje iz hobija režira tu i tamo neku reklamu, video-spot ili epizodu neke serije. House of Gucci, Napoleon i Gladiator II bili su promašaji, premda su prva dva imala i nešto karaktera, a treći je makar bio raskošan. U tom smislu, Skotov najnoviji The Dog Stars dolazi krajnje iznenađujuće kao bledunjavi, derivativni štanc koji nije nužno loš, ali čije smo elemente već nebrojeno puta videli, kako kod Skota, tako i kod drugih autora.

U pitanju je autorov pokušaj da prokomentariše današnji svet kroz žanr postapokaliptične distopije, baziran na istoimenom romanu Pitera Helera iz 2012. godine, te po scenariju Kristofera Vilkinsona i Marka L. Smita koji iza sebe imaju i nešto ozbiljnih „kredita“, ali i puno štanca. Uneli su oni, svaki za sebe, i ponešto svoje, najaktualnije od čega je komentar da čovečanstvo nije puno toga naučilo od prošle pandemije, ali to nije bilo dovoljno da se derivativni izvorni materijal u najboljem slučaju osrednjeg kvaliteta uzdigne na neki novi nivo.

Godina je 2030-i-neka, svet je poharao virus nekog gripa i malo šta od čovečanstva je preživelo, a od civilizacije nije preživelo gotovo ništa. Ono malo zdravih ljudi ili živi izolovano, skupljajući ostatke od prošle civilizacije u rizičnim samostalnim pohodima na gradove ili održavajući svoje rančeve, farme i bunkere. Druga varijanta je organizovanje u skupine lešinarskih bandi koje podsećaju na varvarska plemena koja se brzo kreću i haraju po gradovima, selima ili prirodi.

Jedan od preživelih je i naš junak Hig (Džejkob Elrodi), nekada mehaničar, a sada pilot. Iz starog sveta, njemu je ostao jedino pas Džasper koji ga prati u stopu – s njim je na kosilici dok uređuju okolinu piste, u avionu, na golf-kolicima u gradu dok skuplja ostatke goriva, medicinskih potrepština i pića iz barova. Hig je nekada imao ženu Melisu, ali ona je stradala od virusa, o čemu saznajemo iz flešbek scena, a sada je u drugarskom, kameradskom aranžmanu s bivšim vojnikom i ubeđenim survivalistom Benglijem (Džoš Brolin) u napuštenoj bazi sportskih i poljoprivrednih aviona u kojoj imaju struje, vode, hrane, te koju mogu da brane jer je okružena šumom, a kula u sredini nije samo kontrolni toranj, već i pozicija za stražu. Aranžman u kojem Bengli brani oružjem, a Hig izviđa čini se idealnim, posebno ako imamo u vidu da se u njihovom kraju pojavilo novo pleme imena Ripersi koje je još zverskije u svom nastupu od ostalih.

Hig i Bengli su, međutim, potpuno različiti, čak suprotni karakteri i imaju suprotna uverenja. Bengli veruje da je civilizacija nepovratno otišla dovraga, te da je sve što dolazi spolja isključivo pretnja koju treba eliminisati. Hig je, pak, uveren da džepovi civilizacije negde postoje, čak ima dokaze za to – menonitsku zajednicu koju predvodi Aron (Benedikt Vong) s kojom trguje. A kada čuje glas (Alison Dženi) s kontrolnog tornja u udaljenom aerodromu Grend Džankšn, ponada se da se tamo nalazi jedan od preostalih džepova civilizacije.

Kada u jednom napadu na bazu pogine Džasper, Hig shvata da ga ništa više ne drži, te da mora da ispita svoju nadu. Njegova mala „cesna“ neće izdržati put do aerodroma u jednom cugu, pa će morati da prinudno sleti na neku livadu. Tamo će upoznati ostatke jedne porodice, nepoverljivog Ćaleta (Gaj Pirs) i njegovu kći Simu (Margaret Kvoli) koja je usamljena isto kao i Hig i koja jednako želi da proveri ima li još civilizacije negde. Ali civilizacija koju će oni pronaći nije ista kao ona koju traže...

Film traje dva sata i za to vreme prolazi kroz klišee upotrebljene u gomili drugih filmova, od I Am Legend, preko 28 Days/Weeks/Years Later do The Postman, da navedemo samo neke, a da tu nema neke naročito originalne zamisli u scenariju. Čini se da scenaristi čak propuštaju „zicere“ da stvar učine interesantnijom, od pozadinske priče o različitim bandama, naročito o Ripersima, koji su vizuelno interesantno dizajnirani, za razliku od ostalih koji liče ili na zombije, ili na Indijance iz starih kaubojaca. Generičke su, čak melodramatične, pozadinske priče glavnih likova, ne samo Higa, već i Sime koja funkcioniše kao njegova nova romantična partnerka, a koja je takođe mlada udovica, bivša studentkinja medicine čiji je verenik takođe nastradao od virusa.

Skot, doduše, povremeno ima ideju kako da sve to režijski razigra, ali tek u dve sekvence uspeva da zablista: prilikom bitke između Benglija i Ripersa koja je izvedena u „slou moušnu“ i kroz kameru za noćni vid, te kada se Hig, Ćale i Sima konačno domognu Grend Džankšna i upoznaju glas kao bivšu stjuardesu Darlin koja vodi tamošnju zajednicu koja deluje nadrealno. Za ostatak sreću kvare i generički „saundtrek“ koji kao da samo popunjava tišinu, ali i različiti svetlosni ključevi, najčešće tamni i muljavi, tu i tamo ispresecani žuto-spaljenima u fotografiji Erika Meseršmita.

Utisak donekle popravljaju glumci. Benedikt Vong i Džoš Brolin su u svom uobičajenom elementu, prvi kao blagi vođa pitome zajednice, a drugi kao muškarčina koja krije svoje meko srce. Gaj Pirs kao da se zabavlja igrajući kliše gunđavog ćaleta, dok je Margaret Kvoli odmereno čvrsta i ranjiva kao Sima koja čezne za ljudskim društvom kao i Hig. Džejkob Elordi kao Hig stoji kao emocionalno središte filma i iznosi ga na svojim plećima, čini se bez previše muke.

The Dog Stars, dakle, nije nužno loš film, i svakako ima svojih momenata, posebno kada se glumcima dopusti da igraju i nadgrade svoje ne baš inspirativno napisane likove, ili kada Ridli Skot pusti mašti na volju. To se, međutim, ne događa često, pa film postaje i ostaje upadljivo prosečan, štancerski i gotovo sasvim tezgaroški. Kao takav, on možda priliči nekom anonimusu, ali ne autoru s reputacijom kao što je Skotova.

Minions & Monsters

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Minioni. I to bez Grua?! I bez Stjuarta, Kevina i ostalih malaca oko čijih su spački i ludiranja konstruisani zapleti prethodnih filmova u franšizi... Kako li će to ispasti?

Minioni su nastali kao „spin-of“ serijala Despicable Me koji je uspešno poslužio da redefiniše pojmova zla i haosa na deci (i njihovim roditeljima) prihvatljiv način. Mada, možemo li govoriti o „spin-ofu“ ako su pomoćnici u svojoj masi zapravo upečatljiviji od samog anti-junaka? Bilo kako bilo, svi prethodni filmovi iz oba serijala bili su međusobno uvezani po principu nastavaka i „prikvela“.

Zato se možda kreator cele franšize Pjer Kofan odlučio da ovu priču odvoji i žanrovski uglavi u meta-film u kojem mali žuti monstrumi prave svoj film s čudovištima i tako pišu istoriju Holivuda. Jeste li spremni za priču o Henriju i Džejmsu (evo prve od guste šume referenci)?

A za početak, malo minionske mitologije koju je Kofan za ovaj film raspisao. Naime, minioni nisu kompaktna masa, već su razdeljeni u plemena. Svakom plemenu je cilj da nađu nekog zlikovca za velikog šefa. Stjuart, Kevin i društvo su našli Grua, a Henri i Džejms, njihov pomoćnik Veliki Ed i poglavica Dik su prvo služili jednog kiklopa za kojeg su izmislili lego-kocke koje su njihovom gospodaru došle glave, pa onda i zlog čarobnjaka od kojeg su iz radoznalosti ukrali knjigu mostruma i čarolija za prizivanje istih. Onda su, misleći da pomažu pljačkašu banke, uleteli na set holivudskog nemog filma.

Tamo su postali velike zvezde, ali njihova slava nije dugo trajala: godine su kasne 20-te i njihov studio prelazi na zvučne filmove, a kako minioni nisu u stanju da govore artikulisano, tako su otpušteni i izbačeni. Ipak, maštoviti Džejms koji sanja o Oskaru koji izgleda kao zlatna banana, kao i njegov verni pratilac Henri i njihov drug Ed nisu odustali od sna o filmu.

Njihov film bio bi o čudovištu koje oni prizovu iz knjige. Naravno, nisu uspeli da prizovu čudovište koje su hteli, a Gumi kojeg su prizvali je manipulativac koji ima planove da sa svojim kompanjonima zavlada svetom dok svi misle da se samo snima film. Druga ekipa miniona na čelu s Dikom potražila je novog gospodara i našla ga u vanzemaljcu Dortu koji takođe ima plan da pokori Zemlju, ali se prethodno zaljubi u sufražetkinju. Dve grupe će se, po oprobanom holivudskom receptu, spojiti...

Fora s filmom Minions & Monsters je što vozi paralelno na dva koloseka za dve odvojene publike, dečiju i filmofilsku, ali se te publike sreću u samo jednoj generalnoj tački: slepstik komediji koja je deci po definiciji smešna, a filmofile podseća na doba Bastera Kitona i Čarlija Čaplina. Na ostalim poljima publike se razmimoilaze: deca neće pokupiti obilje filmsko-istorijskih referenci, dok će odraslima sama radnja biti suviše haotična, slučajna, preglasna i zauzeta, naročito kada se dve grupe miniona razdvoje.

Situaciju, makar za odrasle u publici, dodatno pogoršava i preterano čvrsto oslanjanje na generičke pod-zaplete umesto na haos koji minioni kreiraju, kao i neujednačenost u tonu između odlične prve i prilično slabe druge polovine filma. Kada se na to dodaju i određeni propusti i povremeno bizarne odluke da se animacija ponekad lepi na fotografsku pozadinu koja čak i ne odgovara periodu, konačni utisak o filmu ostaje upadljivo polovičan. Pa opet, ako želite da vaši malci fokusirano gledaju u jedan ekran tokom sat i po vremena, Minions & Monsters je pravi izbor.

Project Hail Mary

 kritika pročitana u emisiji Filmoskop na HR3

Ako je vjerovati piscu Andyju Weiru, neće nas dokrajčiti globalno zatopljenje, već, sasvim obratno, zahlađenje. I to zahlađenje kozmičkog, a ne zemaljskog porijekla. Kada astrofizičari amateri otkriju infra-crvenu liniju od Sunca do Venere, oni će ju nazvati po jednoj od njih, Pavlovoj, pa će se pokrenuti debata od čega bi ta svjetlosna linija mogla biti sastavljena, jesu li nam dani odbrojani i koliko vremena imamo na raspolaganju dok se život ne ugasi. Najmudrije svjetske glave moraju se naći skupa i djelovati u smjeru zajedničkog cilja. To bi bila polazna točka Weirova romana Projekt Spasitelj i njegove filmske adaptacije koje potpisuju scenarist Drew Goddard i redateljski dvojac Phil Lord i Christopher Miller. Film, pak, počinje s buđenjem astronauta Rylanda Gracea (igra ga Ryan Gossling) iz umjetne kome na svemirskom brodu koji plovi prema svom cilju u 11 svjetlosnih godina udaljenom sustavu. On je jedini preživjeli od posade – pilot i inženjerka umrli su u snu, dezorijentiran je, ali se polako prisjeća. Na Zemlji je bio osnovnoškloski nastavnik prirodnih znanosti, ali je prethodno profućkao znanstvenu karijeru. Naime, Grace je doktor mikrobiologije koji je postavio hrabru hipotezu da voda nije neophodna za život, tezu koju zajednica nije prihvatila, pa se javno svađao s kolegama i bio isključen iz znanstvene zajednice. Njega je „otkrila” Eva Stratt (Sandra Hüller) iz neimenovane globalne organizacije za spas svijeta, i uključila ga u naslovni projekt. Naime, ispostavilo se da su u infra-crvenoj liniji pronađeni entiteti koji bi mogli biti živi organizmi čija svojstva treba ispitati, te otkriti zašto idu baš na Veneru i crpe Sunčevu energiju. Grace putem simulacije otkriva da je cilj njihovog puta razmnožavanje u ugljikom bogatoj atmosferi, što mu osigurava mjesto za stolom najmudrijih svjetskih glava. Jer problem nije ograničen samo na život na Zemlji i gašenje Sunca, već da i život drugdje može nestati jer se i druge zvijezde gase iz istog razloga. Sve osim jedne, koja je i cilj Graceove misije.

Iako je, ako se izuzme brodski kompjuter (glas Priye Kasnare), Grace sam na brodu, Zemljani nisu sami na misiji ispitivanja specifičnosti jedine zvijezde koju infra-crvena linija ne „jede”. Tako s njim kontakt uspostavlja kameni entitet iz udaljenog sustava kojeg on naziva Rocky (glas Jamesa Ortiza) i njih dvojica pokušavaju skupa obaviti zadatak razmjenjujući tehnologije, učeći jezik jedan drugog preko nekakvog univerzalnog prevoditelja i uspostavljajući inter-planetarno prijateljstvo i suradnju. U drugoj liniji radnje smještenoj u „flashback” i Graceova sjećanja, pak, otkrivamo kako je Grace od znanstvenika na Zemlji čiji je cilj instruirati astronaute, sam postao astronaut. Kroz obje linije radnje, pak, kao ključna pitanja nameću se prijateljstvo, lojalnost, hrabrost i spremnost na vlastito žrtvovanje u korist nekog drugog ili u korist cjelokupnog života.

Režijski, Lord i Miller, inače najpoznatiji po komičnim tonovima iz animiranog filma Oblačno s ćuftama (2009.), Jump Street diptiha (2012.-14.) i originalnog filma Lego (2014.), dosta toga ulažu u komičnu relaksaciju i toplu, ali nezgrapnu razmjenu između ljudskog lika Gracea i zapravo animiranog Rockyja, pritom pažljivo tempirajući spektakularne scene i sekvence njihovih svemirskih misija. Naći će se tu puno citata filmskih znanstveno-fantastičnih klasika, potpisanih i nepotpisanih, dok je vjera u ljudskost, prijateljstvo i požrtvovanost egzotično topla i optimistična, čak pomalo eskapistička u uporedbi s cinizmom koji već neko vrijeme vlada Hollywoodom i filmom uopće. U tom smislu, Projekt Spasitelj je tonalno najbliži Spielbergovim žanrovskim klasicima i njegovom pogledu na svijet. Mogu se tu prepoznati i elementi drugih, novijih uradaka, poput Nolanovog Interstellara (2014.), doduše oslobođenog pretencioznosti, Villeneuveovog uratka Dolazak (2016), doduše s manje žanrovske verziranosti i sigurnosti, te najviše naslova Marsovac (2015.) Ridleyja Scotta. Potonje je očekivano, budući da je isti scenarist adaptirao istog pisca na vrlo sličan način, a i knjige, kao i filmovi, funkcioniraju na vrlo usporedivim i sličnim postulatima, gdje je naša pozornost usmjerena na jedan lik, odnosno glumca koji nam mora držati pozornost (Ryan Gossling je u tome ipak manje uspješan nego Matt Damon) i gdje je „znanost” očito fantazijska, ali je se scenarij pridržava vjerno i konzistentno. U oba filma se, pak, mogu naći zamjerke u jednoobraznom tretiranju gravitacije i protoka vremena, čime se pokazuje da Andy Weir „fantastiku” stavlja ispred znanosti i priča priče na zemaljske teme i za zemaljsku publiku. Opet, dojam je da to čini dosta lagano i sigurno, da ga Drew Goddard fino čita i interpretira, te da redateljima ostavlja prilično jasan „šalabahter” po kojem oni mogu raditi. Opet, nije Projekt Spasitelj film bez ozbiljnih nedostataka, od kojih je najveći njegovo epsko trajanje od dva i pol sata za koje, realno gledano, nema opravdanja. Nakon obećavajućeg uvoda, film u drugoj trećini upada u šprancu gdje se tenzije dižu do prvo vizualno-tehničke kulminacije, a onda i do one emocionalne, pa se nakon toga upada u peripetije i obrate kako bi se odložio kraj. Drugi način kupovine vremena je i spomenuta druga paralelna radnja u „flashback” sekvencama smještena na Zemlju, koja ima svojih momenata, posebno u glumačkim bravurama Sandre Hüller i Gosslingovim uspješnim pokušajima da prati njezin ritam, ali je osujećena činjenicom da je „spoiler” po definiciji, jer nam je ishod poznat još na početku filma. Naravno, i tu se autori knjige, scenarija i filma oslanjaju na oštre obrate kako bi nas uvjerili u opravdanost svog postupka i u važnost tema hrabrosti i žrtve za viši cilj. Na koncu, riječ je o jednom korektnom, staromodno-hollywoodskom, lagano trijumfalističkom filmu kojeg nije teško gledati i pratiti, ali ne i o nekom kapitalnom djelu koje će promijeniti naš pogled na filmsku umjetnost.

The Bride!

 kritika pročitana u emisiji Filmoskop na HR3

Može biti odbjegla ili prodana, ali nevjesta je uvijek nečija. Tako to naprosto mora biti, jer tim pojmom ne označavamo osobu, nego funkciju. Glede toga, Quentin Tarantino je izveo omanju revoluciju, odnosno makar to pokušao, u svom dvotomnom akcijsko-borilačkom epu Kill Bill, kada je protagonisticu koju je tumačila Uma Thurman poslao na put osvete u bijeloj vjenčanici i s pozadinskom pričom o masakru na vjenčanju na kojem se ne imenuju ni ženik ni drugi ubijeni uzvanici. Ta i takva nevjesta na putu osvete je makar do kraja prvog toma tako ostala „ničija”, ali je svejedno prije bila filmski lik nego što je uspješno „glumila” pravu osobnost. Kasnije je tu „osobnost” dobila, makar s imenom Beatrix Kiddo, ali je izgubila status ničije nevjeste kada je u priču iz razloga puke nužde uveden epizodni lik nesuđenog muža. On je, pak, bio nužan kako bi se u radnju uveo naslovni antagonist i nevjestin bivši mentor i ljubavnik. A ako već mora biti nečija, zašto nevjesta ne bi bila, primjerice, Frankensteinova? To je sugerirala još i autorica izvornog romana Mary Shelley, inače jedna od rijetkih priznatih intelektualki svoga vremena, ali nevjesta se u izvornom gotičkom i proto-znanstvenofantastičnom romanu iz 1818. godine pojavljuje prije kao element daljnjeg zapleta pred kulminaciju i peripetiju, nego kao aktivni lik s vlastitom motivacijom. Na lik Nevjeste je više svjetla bačeno u novom mediju filma, još od 1935. godine i prvog nastavka uspješnice Frankenstein s Borisom Karloffom u nosećoj ulozi. U međuvremenu, Nevjesta je „trošena” u uglavnom bezveznim filmskim adaptacijama, ali opet nekako racionalnije nego sam Frankenstein. Dok je lani Guillermo Del Torro izbacio svoje viđenje Frankensteina (bez nevjeste!), ove godine je Maggie Gyllenhaal u svom redateljskom „drugijencu” dala svoje viđenje Nevjeste, ali to ipak nije mogla učiniti bez Frankensteina. Naći će se u filmu, doduše, i citata Tarantina, ali i Arthura Penna i njegovog prijelomnog ostvarenja Bonnie i Clyde iz 1967. kao primjera filma o „ludoj ljubavi” i „ljubavi u bijegu”, također citata starih i nešto novijih gangsterskih filmova, te elemenata za raspravu o istinskom i plakatnom feminizmu, činovima iz nužde i pomodnosti revolucije u pokušaju, tjeskobi i ljudskosti. Rezultat svega je impresivan, ali kaotičan film koji bi valjalo osjetiti i kojeg je možda izlišno objašnjavati. Ipak, moramo pokušati...
Gyllenhaal film otvara tekstualnom karticom kojom nas informira da je Mary Shelley Frankensteina napisala zbog izazova, ali da to nije bila priča koju je htjela ispričati. Potvrdu za to dobivamo u narednoj sceni smještenoj u prazninu prostora i vremena. U njoj je Shelley (utjelovljuje je Jessie Buckley) tehnički već mrtva, ali još uvijek osjeća tjeskobu zbog neispričane priče, faktičke i metaforičke ograničenosti svoje uloge u društvu, kao što osjeća i fizičke bolove uslijed tumora na mozgu zbog kojeg je umrla. Kaže da za svoju priču ima ženski lik koji tek mora pronaći ime, a ona joj daje privremeno – Ida. U sljedećoj sceni smještenoj u Chicago sredinom 30-ih godina prošlog stoljeća, Ida (igra ju ista glumica) je jedna od pratilja u društvu sumnjivih muškaraca. Za razliku od svojih kolegica koje savršeno igraju igru zavođenja kroz lascivni humor, ona se ne ustručava demonstrirati svoj intelekt citirajući poeziju, nagli temperament i karakter zbog kojeg točno zna koga, što, kako i zašto odbija. Ida zna ono što njezine „kolegice” ne znaju – svi sumnjivi muškarci za stolom rade za opakog gangstera Lupina (Zlatko Burić) koji u šaci drži policijskog načelnika, a svjedoke i naročito svjedokinje svojih zločina svirepo ubija prethodno im sijekući jezik. Neprijatna situacija izmiče kontroli, u Idinu psihu ulazi i Mary Shelley, pa stvar eskalira prvo u klubu, a onda i izvan njega, a Ida nakon opiranja muškarcima koji ju pokušavaju smiriti pada niz stube i gine. Uskoro, možda već i sljedećeg dana, u grad dolazi Frankenstein (Christian Bale), koji je zapravo tzv. čudovište izvornog doktora Frankensteina; dolazi s namjerom da pronađe doktora Euphroniusa koji je, navodno, nastavio djelo njegovog tvorca i eksperimentirao s oživljavanjem mrtvih. U ordinaciji zatječe ne doktora, već doktoricu (tumači je Annette Benning) koja svoj spol krije iza inicijala. Frankenstein joj je poznat kao fenomen i rado bi ga zadržala na promatranju, ali on od nje ima jednu vrlo specifičnu želju. On možda izgleda monstruozno, ali je zapravo vrlo usamljen, pa želi ženu koja će mu biti društvo i partnerica u tjelesnim užicima koje još nije osjetio. Frankenstein je, naime, romantik koji više od svega uživa u mjuziklima, posebno onima u kojima se pojavljuje Ronnie Reed (igra ga Jake Gyllenhaal), glumac koji je prevladao svoj „monstruozni” hendikep i postao zvijezda. Doktorica oklijeva iz etičkih i praktičnih razloga, ali na kraju ipak pristaje, pa njih dvoje skupa odlaze na sirotinjsko groblje i odatle izvlače „najsvježiji” ženski leš, onaj mlade ljepotice Ide. U eksperimentu je oživljavaju, ali uspjeh nije potpun jer Ida se ne sjeća svog prethodnog života, ali je svejedno čvrsto uvjerena da se ne želi udati i postati nečija nevjesta. Frankenstein je i dalje zagrijan za ideju braka, ali je u svojim romantičnim namjerama strpljiv i galantan, ne insistira, ali ostaje blizu. Tijekom jednog tajnog izlaska u kino, po njegovoj želji, i kasnije u klub, po njezinoj, ona tamo dobiva neželjenu pažnju lokalnih grubijana od koje će je on zaštititi i u tome pretjerati, pa će dvojica napadača biti ubijeni. Dvoje silom prilika ljubavnika osjećaju da moraju bježati, što i čine, prvo u New York, pa prema slapovima Niagare, pa u Kansas City. Za petama im je detektiv Wiles (Peter Sarsgaard) koji, čini se, poznaje Idu i njezinu prošlost, a s njim i njegova „tajnica”, a zapravo istražiteljica Myrna Maloy (Penelopé Cruz). Ljubavnici se na putu zbližavaju i usvajaju nove identitete: on postaje prostodušni Frankie, a ona Lijepa Penny, u hodu čak i izmišljaju priču o zajedničkoj prošlosti i sanjaju o zajedničkoj, ali nešto mirnijoj budućnosti, dok konstantno upadaju u nevolje i za sobom ostavljaju krvav trag. Ona također bez namjere potpali vatru revolucije žena koje osvješćuju da, poput nje, trpe ugnjetavanje ili da im se ne odaje priznanje. Osim što ih juri sve više policije, jure ih i gangsteri koje je Lupino poslao kako bi se riješio potencijalno najneugodnije svjedokinje svojih zlodjela. Zapravo, ne postavlja se pitanje hoće li njih dvoje tehnički ne-živih preživjeti, već kako će se to klupko kaosa odmotati.
Filmom zapravo dominira kaos i njegov ugođaj, pa je upitno ima li, makar na nivou priče, Maggie Gyllenhaal kontrolu nad svime time. Glumica koja se otisnula u vode režije za tako nešto je izabrala teži i atipičan put već na svom dosta difuznom prvijencu Mračna kći, adaptaciji romana Elene Ferrante. Nije to bio „projekt taštine” kojim se glumci „igraju” redatelja: Gyllenhaal nije stala ispred kamere, iako bi joj lik intelektualke koja se suočava s vlastitom prošlošću i emocijama koje njezini postupci izazivaju savršeno odgovarao, već je u njemu htjela obuhvatiti što je moguće više od suvremenog ženskog iskustva, prije svega na emocionalnom nivou koji dolazi kao posljedica društvenih konvencija, nametnutih uloga i očekivanja. U ključu drame s fino podigranim elementima trilera i misterije, Gyllenhaal je u tome uvelike i uspjela, oslanjajući se prije svega na detalje koji se na prvi pogled čine anti-intuitivnima. Tako je na primjer uparila Jessie Buckley i Oliviju Colman koje igraju isti lik u prošlost i u sadašnjosti, unatoč nedostatku bilo kakve fizičke sličnosti između njih, čime je podvukla da (žensko) starenje može biti (vizualno) nepredvidljivo. U Nevjesti! su, pak, elementi žanra „odvrnuti na maksimalnu potenciju” jer je u pitanju istovremeno gotička fantazija, horor, romansa, mračna komedija, akcijski film, uvrnuti film-noir i znanstvena fantastika. Svi ti žanrovi funkcioniraju po svojim pravilima koja nisu nužno kompatibilna jedna s drugima, pa ih je teško uklopiti. Užerežijski, Gyllenhaal nije za takvo što potkovana, pa za pojedinačne izazove pronalazi rješenja koja odgovaraju manje ili više, ali kompleksnu i konfuznu priču u kojoj se stalno otvaraju nove teme i postavljaju nova pitanja koja uglavnom ostaju bez odgovora, uspijeva voditi dalje i dalje. U određenim, stiliziranijim i masovnijim scenama, ona se dosta oslanja na rad tehničke ekipe – impresivnu fotografiju Lawrencea Shera, pedantnu montažu Dylana Tichenora i glazbu, kako originalnu koju potpisuje Hildur Gudhnadottir, tako i na par pjesama švedskog muzičara koji nastupa pod imenom Fever Ray. U manje nagužvanim scenama, akcenti su bačeni na glumce i njihovu interakciju, čime Maggie Gyllenhaal, i sama prije svega glumica, i to sklona rekreiranju zahtjevnijih psihičkih stanja, vješto upravlja. Doduše, pomaže činjenica da je u postavu ubacila i svog brata Jakea u manjoj, ali izuzetno koloritnoj ulozi, kao i supruga Petera Sarsgaarda. S dvoje glumaca u nosećim ulogama je također sjajno pogodila: Jessie Buckley je izuzetno ekspresivna glumica koja do sada nije imala prilike biti ovako gotovo stripovski eksplozivna, a suradnja s njom na prethodnom filmu je također sigurno pomogla sinergiji između njih dvije. S druge strane, Christian Bale je glumac koji često ulaže sav fokus i energiju u ulogu, a njegov Frankenstein je ovdje impozantan u svojoj nezgrapnoj ljudskosti. Annette Benning još jednom demonstrira širinu svog raspona, Zlatko Burić se još jednom pokazao kao pravi Šerbedžijin nasljednik u tipskim ulogama, a čak ni tradicionalna šmira Penelopé Cruz kada igra na jeziku koji nije španjolski ovdje ne smeta, čak naprotiv, dodaje filmu jednu stripovsku notu. Glasnije i tiše scene fino se i ritmično smjenjuju, pa se glavna narativna linija lako prati, čak i kada je pomalo skokovita i kada se oko nje gomila kaos i ono što percipiramo kao greške u „algoritmu”. Uzmimo za primjer Burićev akcent koji ostaje istočnoeuropski, a ne talijanski, lažnu „znanost” čiji se parametri mijenjaju i refleksiju toga na umjetno stvorene likove kod kojih povremeno dolazi do raznih „kvarova”, da likovi povremeno bez razloga počinju govoriti u stihovima, ili to da film povremeno iskače u neprijatnu i pomalo parodičnu varijantu mjuzikla, ili da na pojedinim mjestima očekivani džez bude zamijenjen dosta modernijom elektroniziranom glazbom. Sve je, dakle, pomalo „off”, i sa sigurnošću možemo reći da je to namjerno. Ako je pitanje može li Gyllenhaal kao redateljica limitiranog iskustva držati taj kaos pod kontrolom u zahtjevnom i skupom poližanrovskom filmu, na njega ne možemo odgovoriti jednoznačno, prije svega jer nam mora biti jasno da njene namjere nisu na tom putu. Ona, naime, ovu priču priča da bi otvorila neke teme za razmišljanje i postavila neka možda neugodna pitanja na koja sama nema namjeru odgovoriti. Zato fabulu gusto natapa referencama, literarnim, filmskim i filozofskim. U tome zapravo ne čudi ni izbor imena likova na dijagonalno suprotnim krajevima sukoba – Ida i Lupino, a koja zajedno tvore ime glumačke zvijezde iz prošlosti i prve redateljice nezavisnih žanrovskih filmova zvučnog razdoblja. Ne čude ni citati Pennovog čitanja legende o pljačkašima Bonnie Parker i Clydeu Barrowu, ili dosta suptilnija pozivanja na Tarantina i Kill Bill, barem kada Nevjestu vidimo za volanom automobila. S jedne strane, Gyllenhaal dosta glasno postavlja dijagnozu o ženskoj sputanosti i težini tradicije i nametnutih društvenih normi koje treba s vremena na vrijeme odbacivati kroz gotovo ritualizirani čin pobune. Pa opet, ne može se kod nje iščitati nekakav poziv na revoluciju, jer ona i revoluciju stavlja pod lupu i čak joj nudi alternativu u liku Myrne koja slične ciljeve ostvaruje radeći u okvirima sustava. Možemo se zapitati o disonanci između Nevjeste koja revoluciju nesvjesno, možda čak i u bunilu, podiže i postaje njezina (modna) ikona, i onih koji ju prate nesvjesni njezinih motiva. Gyllenhaal priču širi i na nivo ljudske vrste i „kvarova” koji se drugačije manifestiraju kod „pravih ljudi od krvi i mesa” i kreatura poput sastavljenih monstruma i oživljenih mrtvaca, u kojima su ovi drugi često sposobniji za iskrenu emociju, ljubav, romansu i privrženost nego oni prvi koji mogu biti sami po sebi tašti, korumpirani, izopačeni ili jednostavno zli. Možda na kraju film gledatelja zasipa sa suviše toga što treba osjetiti, s pitanjima o kojima treba promisliti, i možda će to mnogima biti previše, naročito u ovakvoj kakofoniji, ali Nevjesta! je film koji se ne može ignorirati.

Outcome

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Naslov novog filma Džone Hila, Outcome, može se prevesti kao „Ishod“, ali ima i jedno drugo značenje koje možda ne bi bilo pristojno otkrivati. Ima veze s radnjom filma i „bezobrazno“ je, a svako ko zna dovoljno engleskog, pogotovo američkog nepristojnog slenga, nema šanse da to ne prokljuvi.

Tako nešto je tipično za Džonu Hila, inače glumca, pre svega komičara, kojem su bezobrazne i nepristojne fore neka vrsta potpisa. Zapravo, toliko je tipično da su filmovi koje Hil do sada režirao zapravo krajnje atipični za njega, odnosno njegovu glumačku personu, jer su zapravo topli i plemeniti. Podsetimo se, Hil je debitovao s nostalgično intoniranom karakternom „dramedijom“ o odrastanju Mid 90s (2018), a nakon toga je režirao i dokumentarac Stutz (2022) na temu anksioznosti i nošenja s istom.

Outcome bi po svemu tome mogao biti više „u tonu“ s Hilovom glumačkom personom. Ne samo što se reditelj pojavljuje ispred kamere i kao glumac u svojoj tipičnoj ulozi i tipičnoj veličini te uloge (u pitanju je bitna sporedna uloga), već i zato što film gradi oko delova svoje autobiografije (protagonista filma je glumac koji je odrastao na ekranu pred očima cele nacije) i oko nekih svojih preokupacija kao što su holivudsko licemerje, kultura otkazivanja i „selebriti“ kultura.

Protagonista je Rif Hok (Kianu Rivs), svačiji omiljeni holivudski glumac. Od detinjstva je bio zvezda, a sada kao pedesetogodišnjak iza sebe ima unosne franšize i dva oskara. Ima i „rupu“ od pet godina u karijeri koju teško može da objasni drugima, a sam zna da se tada intenzivno drogirao, ali se uz pomoć dvoje vernih prijatelja još od srednjoškolskog doba, Kajl (Kameron Diaz) i Ksandera (Met Bomer), „skinuo“ i ostao čist. Na svoj javni imidž intenzivno pazi, od toga da voditeljima „naručuje“ kako da ga predstave, do toga da svoj privatni život skriva od javnosti, iako je neoženjen i čak nema devojku. Pa ipak, ispod površine izbija njegova taština i kapricioznost.

Ta savršena slika, kao što to u filmovima biva, mora nekako da „pukne“, a inicijalna kapisla u ovom slučaju je navodno kompromitujući video kojim ga nepoznati neko ucenjuje. Rif ne zna o kakvom se videu radi, budući da strogo kontroliše kada se i zašto snima, pa zato angažuje svog „posebnog advokata“, zapravo „fiksera“ Ajru (Hil) koji mu savetuje da se priseti kome se u životu zamerio dok on uspe da uđe u trag ucenjivaču.

Nevolja je u tome što se Rif zamerio skoro svakome s kime je blisko sarađivao ili imao lični odnos: svom prvom agentu (Martin Skorseze) koji je sad spao na niske grane, rođenoj majci (Suzan Luči) s kojom je ceo život igrao igru prebacivanja krivice ko je kome i kako uništio život, bivša supruga (Velker Vajt) mu zamera to što mu je uvek bila „rezerva“ kad na vidiku nema nekog ili nešto zanimljivo. Čak ga ni kolege, poput Dru Berimor (u ulozi same sebe), zapravo ne vole jer ga smatraju nadmenim, iako će o njemu javno lepo govoriti i izbegavati da mu se zamere iz praktičnih razlika.

Rifa izluđuje što nema kontrolu nad situacijom i što ovog puta njegova omiljenost radi protiv njega, pa ne može da pronađe krivca. Zbog toga, po Ajrinom savetu, mora da ide okolo i da se izvinjava redom dok izokola ispituje ko mu namešta igru, a možda kasnije i da „spinuje“ situaciju tako da on ne ispadne krivac za svoju sramotu, već žrtva nameštaljke. Na toj misiji Rif zapravo osvešćuje i prihvata saznanje da on lično nije ni izbliza onako dobar čovek kao što šira javnost misli da jeste.

Outcome je film s puno potencijala, ali je takođe i film koji taj potencijal može ostvariti samo u rukama pravog autora. Loša vest je da Džona Hil, ličnoj investiciji uprkos, to nije, pa uprkos prijatno kratkom trajanju od ispod 80 minuta bez špice, film klizi u haos u kojem žanrovi u kojima operiše, a to su studija karaktera, drama koja zahteva puno investicije, savremena komedija bazirana na provokaciji i referencama, kao i satira na temu Holivuda i savremenog sveta uopšte, rade jedni protiv drugih, pa generalni ton filma vrluda.

To ne znači da Hil nije ponekad na tragu nečega, da nema uspelih štoseva i otrovnih strelica koje pogađaju metu s neverovatnom preciznošću, pa ni autorskih dosetki. Što se štoseva tiče, uspeh je varijabilan, ali moderna komedija je ionako bazirana na „rafalnoj paljbi“ istih. Najuspelije otrovne strelice su svakako otkriće da se pomirenje između Rifa i njegove majke odvija pred kamerama „rijaliti“-televizije, pa i Ajrino, a zapravo Hilovo, ingeniozno predavanje o evoluciji selebriti-kulture do sadašnjeg stadijuma „kapitalizma žrtve“. Što se tiče dosetki, one su najvidljivije u smislu „kastinga“, od izbora Kianu Rivsa koji je „idealno loš“ glumac za ovakvu ulogu, a u međuvremenu se dosta popravio samim time što je on postao svestan svojih glumačkih ograničenja, pa do kameo-rola poput Skorsezeove i Dru Berimor. Sa svoje strane i glumci (i „glumci“) često odrađuju sjajan posao da svoje u suštini tipski postavljene i ovlaš napisane likove ožive u detalje.

Opet, slabe strane odnose prevagu. Na svaki uspešan štos doleću bar dva bezvezna, a ima i likova koji su mogli i da budu izbačeni jer služe samo kao distrakcija, recimo Ajvi Volk kao Rifova asistentkinja Semi koja služi da pokaže tupost mlađih generacija – nepotrebno u ovom filmu. Čak je i lik Ajre koji reditelj sam igra pogrešno koncipiran na tragu Hilovih uobičajenih iritantnih tipova koji za pogonsko gorivo koriste transfer neprijatnosti na gledaoca. Scenario koji Hil potpisuje s Ezrom Vudsom (takođe prisutan u jednoj epizodnoj ulozi) ne uspeva da koristi pojedine dosetke za nekakvu konvergenciju, već se rasplinjava. Ni originalnost mu nije jača strana, budući da se u filmu mogu pronaći tragovi „mimova“ o usamljenom i tužnom Kianu Rivsu, ponešto poenti animirane serije Bojack Horseman, sastavni elementi drugih i boljih holivudskih satira, kao i „roud muvi“ uradaka u kojem je protagonista na putu spoznaje kroz svoju prošlost ne bi li shvatio šta bi želeo za svoju budućnost. Na kraju, i prezasićeni kolorit u fotografiji koju potpisuje Benoa Debi (poznat kao saradnik Gaspara Noea), naročito u onim očito lažiranim zalascima Sunca, deluje kao nepotrebno i ničim potkrepljeno preterivanje.

Outcome je američka kritika dočekala uglavnom na nož, što može da bude indikativno. Ovde, doduše, stvari nisu baš toliko intuitivne, budući da se kritikovao Hilov „karakter“ i pretpostavljale njegove pobude, a neki su se i našli prozvanima, makar kao najniži ešaloni na „vašaru taštine“. Istina, film nije uspeo i autor se rasplinuo, ali svejedno nije reč o katastrofi, već samo o neredu.

The Super Mario Galaxy Movie

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Kada se pre tri godine pojavio The Super Mario Bros. Movie, kritika sastavljena uglavnom od finih, sredovečnih ili starijih knjiških ljudi ga je dočekala na nož i sasekla često argumentima moralne panike na temu video-igrica. Nešto mlađi i manje knjiški ljudi među kritičarima su mu, pak, zamerili da se tu radi o očitom pokušaju servisiranja postojećih fanova i uspostavljanju franšize ili čak Nintendovog filmskog univerzuma, što samo po sebi ume biti jalova rabota. Publika je, pak, rekla svoje: još od vikenda otvaranja oko Uskrsa, ovaj animirani film je dostigao status komercijalno najuspešnije adaptacije video-igrice i približio se tronu najunosnijeg crtaća.

Tri godine kasnije, opet o Uskrsu, ista stvaralačka ekipa, znači scenarista Metju Fogel i reditelji Aron Horvat, Majkl Jelenić i Pjer Leduk, nam je servirala još jednu potragu za metaforičkim „uskršnjim jajima“ u vidu nastavka The Super Mario Galaxy Movie. Tema su opet italo-američki blizanci vodoinstalateri izgubljeni u svemiru različitih planeta kojima vladaju „diznijevske“ princeze i kojima preti kornjača-zmaj Bauzer. I pre nego što krenemo u detaljniju analizu uratka, recimo samo da je pristup ostao sličan, samo malo pojačan, ali da se faktor iznenađenja i noviteta u međuvremenu izgubio.

Kao što to kod igrica i njihovih adaptacija biva, najmanje bitan faktor svega je – radnja koja je ovde još vidljivije samo kostur na koji se kače drugi elementi poput akcije, referenci i misije ekspanzije univerzuma. Dakle, nakon što su Mario (glas u originalu pozajmio je Kris Prat) i Luiđi (Čarli Dej) uz pomoć princeze Pič (Anja Tejlor-Džoj) i Touda (Kigen Majkl-Ki) iz Kraljevstva Gljiva spasili univerzum, te smanjili i zatočili Bauzera (Džek Blek), nova nevolja je na horizontu. Željan osvete i nastavka misije svog oca, Bauzer Junior (Beni Safdi) je napao i uspeo da zatoči princezu Rozalinu (Bri Larson), pa naša družina opet mora da interveniše. Tu sledi „jedna bitka za drugom“, spektakularno-komična i igrački-kinetička, naravno, a naša ekipa je skupila nove članove i pomagače. Pa smo tako, logično, dobili dinosaurusa s oklopom kornjače, Jošija (Donald Glover kao nova zvezda franšize), kao i svemirskog pilota Foksa Mekklauda (Glen Pauel) koji je očita referenca na još jednu mega-uspešnu filmsku franšizu.

To što je radnja osnovna i izložena relativno linearno (kao, uostalom, i u prvom delu) ne znači da priča i scenario nisu pretrpani detaljima iz „gejmerske“ franšize, naročito onima koje dolaze iz novijih nastavaka. Kao da su autori samo tražili načine da u film ubace razne likove, manje ili veće negativce iz istih. Tako se naša družina susreće s gomilom kupa, šaj-gajeva, čompova i pirana-biljaka, a posebnije mesto dobijaju i manji „bosovi“ kao što su to Birdo, onaj žablji kralj kojem sam zaboravio ime i armija Nindžija, a uvodi se i „draj bouns“ kao koncept. Sve to će malo značiti onima koji igrice nisu igrali, dok će „gejmeri“ prepoznati ne samo te pojave, već i one na rubu kadra, a njih ima onoliko.

Sa svime time skupa, odnosno na gomili, film neumitno pada u kompletni haos i kakofoniju boja i zvukova. To, naravno, ne znači da poneke od tih akcionih sekvenci, kao što je, recimo, ona u kazinu koja se okreće po svih šest unutrašnjih strana kocke, nisu impresivne. Ili da reference na starije igrice nisu izvedene dosetljivo, a primer za to je sekvenca kada Mario, Luiđi i Joši moraju da vode računa o kraljevstvo koje im je u amanet ostavila Pič izvedena u montažnoj sekvenci na tragu šetnje po nivoima iz originalne igrice. Ali, svejedno, prevladava utisak da je svega previše, što je svakako slučaj sa skoro svim Mario-igricama nastalim u novom milenijumu. Ako nisu potpuno fokusirane, kao karting ili tenis, ili, pak, urađene u opuštenom ključu za grupno druženje i igranje (Party-serijal), njih šarenilo naprosto preuzima.

Svet se, naravno, menja kako vreme prolazi, a video-igrice su među stvarima koje se najbrže menjaju kako tehnologija napreduje. Mario je, sa sve svojim brkovima, kao lik nastao sasvim slučajno, kao čovečuljak koji mora da eskivira burad kojim ga gađa gorila Donki Kong u igrici za arkada. Prelaskom na Nintendo sisteme, on je postao zaštitno lice kompanije, a igrice su u tranziciji kroz koju je Nintendo prolazio od originalnog NES-a do Switch-konzole, i Mario kao lik i igrice s njim u centru su se transformisale i od jednostavnih platformskih postajale trodimenzionalne, šarenije i kompleksnije. Sve to je zapravo teško prebaciti u medij filma koji se ipak nešto sporije menja.

U tom kontekstu, nakon neuspelog prvog (igranog) pokušaja 90-ih koji je bio očajan (posebno zbog tada dominantne mode mračnih vizija za fantaziju i SF na tragu filma Blade Runner koji apsolutno ne odgovara Mariovom šarenom habitusu), prvi Super Mario animirani film je bio senzacionalni uspeh koji nam je pokazao i dokazao da ceo taj posao hvatanja i prenosa duha franšize na novi medij nije uzaludan. Ali je svejedno taj uspeh otvorio ono večito pitanje: Kako dalje? Odgovor koji su autori izabrali je: Isto kao u prvom delu, samo još više, šarenije i glasnije, da se ne pravi samo franšiza, već i filmski univerzum, pa kako se kome svidi. Nezahvalan je to posao, jer se u njemu ne vidi plan.

Vidi se, međutim, da su autori poslušali neke od kritika na prethodni film, ali se čini da su poslušali one pogrešne koje u startu nisu imale poentu. Na primer, u drugom nastavku se pazilo na političku korektnost, pa je sprdnja na račun njujorških Italijana svedena na minimum – jednu pesmu i možda par „mama mia“ uzvika, ali kritike te vrste iz prvog dela su ionako bile hvatanje za slamku. Uostalom, šta se smisleno može zameriti fiktivnim likovima u fiktivnim svetovima koje su kreirali japanski developeri, verovatno pod jakim uticajem supstanci?

Autori, međutim, nisu dovoljno pažnje obratili na one značajnije stvari, pa se vreme, umesto na nekakav razvoj likova (Luiđi je i dalje tretiran kao „levo smetalo“), troši na nebitne stvari. Na primer, na Bauzerov emocionalni luk koji zapravo ne vodi nikuda. On se, naime, makar na kraće staze „prodobrio“, ali i dalje ima probleme s ljutnjom. Ili na pozadinske priče o povezanosti Pič i Rozaline koje nam nisu neophodne. To sve produžava trajanje filma za nekih pet-šest minuta, a, na primer, Joši kao lik ostaje posve nedefinisan da bi, u teoriji, sve oko njega moglo da prođe.

Nije primetna ni neka naročita evolucija u grafici, pa sve ostaje u domenu šarenog 3D-a koji se kreće, okreće i prevrće, što „igračima“ mlađih generacija generalno bolje leži nego nama, starijima. Iz filma je izbačeno i Bauzerovo pevanje, odnosno ona „elton-džonovska“ eskapada Džeka Bleka, čime se gubi i na faktoru iznenađenja. I generalno, čini se da se izgubila sinergija da iste stvari budu smešne ili dražesne različitim profilima gledalaca (deci, mlađim „gejmerima“, roditeljima koji su stariji „gejmeri“ i onima koji to nisu), već kao da se sve te „demografije“ odvojeno „servisiraju“. U tome se The Super Mario Galaxy Movie približio serijalu filmova o Mariovom pandanu s rivalske konzole Sega – ježu Soniku. Od te svoje konkurencije je novi Super Mario film i dalje bolji, makar za dlaku, ali amalgam koji su nam autori servirali nije toliko gladak kao što je bio onaj od pre tri godine.

Ready or Not 2: Here I Come

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Napomena: Prvi deo 3-u-1 kapsula-kritike

Okreni-obrni, izgleda da su mlade žene predodređene da budu žrtve nasilja na ekranu. To je stvar sistema, metaforičkog „hardvera i softvera“, odnosno raspodele moći koja po pravilu ide u korist starijih i muških članova društva. Nasilje samo po sebi je češće pitanje moći i dominacije nego nekakve psihopatologije.

Ako budu imale sreće i scenarističke milosti, mlade žene će se izvući kao „finalke“ iz slešera i horora, dame u nevolji iz akcionih filmova, triler i noara, ili čak to nadmašiti – uzvratiti i osvetiti se. Setimo se, recimo, neveste koja je tek u drugom tomu filma Kill Bill dobila „kršteno ime“ Bitriks Kido (Uma Turman), ali i žrtava koje su obrnule uloge i postale ratnice i osvetnice iz plejade „rape and revenge“ trilera. Ove godine nam je festival SXSW u Ostinu doneo čak tri filma s takvom mehanikom, od kojih su dva relativno odmah po premijeri pušteni u bioskope, a treći direktno na striming putem Amazona.

Počnimo s prvim bioskopskim, Ready or Not 2: Here I Come rediteljskog dvojca Met Betineli-Olpin i Tajler Džilet. Kao što mu ime kaže, u pitanju je nastavak filma Ready or Not (2019). U njemu je nova nevesta u bogataškoj familiji Le Domas, Grejs (Samara Viving) morala da preživi nasilnu igru žmurki (prvo s hladnim, a onda i s vatrenim oružjem) s familijom svog novog muža i njihovom poslugom. U pitanju je bila oštra socijalna satira na temu porodičnih vrednosti i tradicija upakovana u krvavo-nasilnu mešavinu akcije, horora i slepstik komedije i ta formula je radila vrlo dobro. Ali, kad formula u „singl“ filmu radi vrlo dobro, a rediteljski dvojac već pokuša da neke njene elemente reciklira u drugoj priči s manje uspeha (Abigail, 2024), postavlja se pitanje ima li smisla raditi nastavak i kako mu pristupiti.

Betineli-Olpin i Džilet su se opredelili da stvari podignu na jedan viši nivo i prodube mitologiju oko negativaca (čime se pomalo pozivaju i na franšizu John Wick), dok su junakinji dodali jednu nevoljnu pomoćnicu – njenu sestru Fejt (Ketrin Njutn) s kojom Grejs nije bila u kontaktu godinama i koja je u svojstvu kontakta u hitnim slučajevima došla u bolnicu da je obiđe. Radnja se, dakle, nastavlja tamo gde se prethodni film završio, a nakon rekapitulacije u montažnoj sekvenci otkrivamo da Le Domasovi nisu bili sami u satanističkom kultu, već da su deo šire mreže porodica koje upravljaju svetom. To što je Grejs preživela igru s njima je povuklo novu „rundu“ iste, samo s većim ulozima: nju će loviti po jedan predstavnik od svake familije u „Veću“ koje upravlja kultom, a ulog je stolica Predsedavajućeg nakon što stari predsedavajući Čester Denfort (reditelj Dejvid Kronenberg u perfektnoj kameo-ulozi) odluči da mu je dosta života i naredi svojoj deci da ga uguše. Grejs i Fejt, dakle, sada love blizanci Danfort, Titus (Šon Hatosi) i Ursula (Sara Mišel Geler), kineska poslovnjakinja Van (Olivija Čeng), indijsko-londonski klan Radžan čija jedna predstavnica u jednom trenutku psuje na sočnom bosanskom, te ekscentrični Španac Ignacio (Nestor Karbonel) sa svojom decom. Sve to u funkciji tumača pravila i sudije nadzire Advokat (Ilajdža Vud).

Nastavci su uvek problematični, a ovaj je posebno. Prvo tehnički – radnja nastavka odvija se ubrzo nakon radnje prvog filma, a na Samari Viving je vidljivo da je ipak šest ili sedam godina starija nego u prvom filmu. Zatim – satanistizam je u prvom filmu služio kao generički filmski alibi za motivaciju negativaca, dok je ovde borba protiv istog uzdignuta na nivo poente, čime se kompletno menja o čemu se u ovoj franšizi u povojima radi. Negativci su možda postali interesantniji, ali i potrošniji, dok pojava Fejt ne dodaje na težini glavne junakinje, već njihova generički neprijatna međusobna dinamika služi tu i tamo za relaksaciju. I akcija je postala manje maštovita, uglavnom svedena na veštački haos izazvan drmusavom kamerom. Ponešto funkcionalnih prepada, iznenadnih eksplozija humora (tuča uz pesmu Total Eclipse of My Heart je jeftin, ali uspeo štos), scenarističkih i glumačkih dosetki, kao i migova u pravcu nepatvorenog „treša“ nisu bili dovoljni da poprave utisak da se ovde radi o bilo čemu drugom od ceđenja suve drenovine.

Cold Storage

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Originalno je u principu dobro, ali opet ne može sve biti novo i revolucionarno. Klišei su tu s razlogom i zapravo je prava veština probijati se kroz njih i kroz već poznate elemente na elegantan način. U tome takođe, makar po pitanju ambicija, valja biti skroman – to što nas nešto možda neće oboriti s nogu ne znači da nas ne može dobro zabaviti.

Cold Storage u režiji TV-veterana Džonija Kembela, a po romanu i scenariju Dejvida Kepa, je možda i pravi primer za to. Kod nas se skoro paralelno pojavio na „mreži svih mreža“ i u bioskopu i zapravo funkcioniše jednako dobro, ili makar solidno, u oba konteksta. Čak je moguće da će s godinama dobiti i nekakvu patinu filma „stare škole“ kakvu danas, recimo, nose slični „pop-korn“ radovi iz 90-ih.

Premisa je takva da je američka svemirska stanica odradila svoje, pa je nasilno prizemljena u Indijski Okean blizu zapadne obale Australije. Rezervoar kiseonika uspeva da dopliva do obale, pronađe ga jedan farmer i oko njega složi improvizovani muzej. U rezervoaru su, međutim, bili prisutni tragovi zaraznih gljivica koje su bile predmet super-tajnog eksperimenta. Tridesetak godina kasnije su one izazvale epidemiju koja je pobila ljude i životinje u tom selu.

U selo dolaze specijalistkinja mikrobiologije Hiro Martins (Sosi Bejkon) i dvoje američkih agenata, Kvin (Liam Nison, još uvek u vrlo dobroj akcionoj formi) i Romano (Lesli Menvil) da reše situaciju, ali u doktorkin sistem ipak nekako uđe zaraza. U trenutku lucidnosti pre nego što će joj mozak eksplodirati i proširiti zarazu, ona uspeva da se ubije, a dvoje agenata zove pomoć koja nuklearnom opcijom briše selo s lica Zemlje. Agenti uspevaju da sačuvaju uzorak i zbrinu ga u federalnom krio-skladištu u Kanzasu.

Petnaestak godina kasnije, agenti su penzionisani, a skladište, makar njegov gornji deo, prodato investitoru i prenamenjeno u komercijalne svrhe poslovanja s običnim građanima. U tom skladištu radi nezainteresovani omladinac Trevis zvani Ti-Kejk (Džo Kiri, poznat iz serije Stranger Things) i nova, elokventnija koleginica Naomi (Džordžina Kembel, viđena u hororu Barbarian) a šef im je ljigavi i nepristojni Grifin (Gevin Spouks). Ti-Kejk se novoj koleginici udvara, a ona prolazi kroz raskid s ne baš uravnoteženim dečkom Majkom (Aron Hefernan).

Kako to obično biva, noćna smena se pretvara u haos jer se na hladnjači upalio alarm za zagrevanje, zbog čega agenti dolaze da provere šta se dešava, iako zvanično nemaju mandat da na bilo koji način reaguju. Zaraza je, međutim, izbila i u spoljni svet i zakačila životinje, a pitanje je minuta kada će i ljude. Da stvar bude šašavija, baš tu noć je Grifin izabrao da sa svojom bandom bajkera opljačka jednu od jedinica u koju su pristigli novi televizori.

Ono što sledi je opšti pičvajz sa zelenom ljigavom masom, životinjama kojima eksplodiraju glave i ljudima koji se pretvaraju u agilne zombije pre nego što i sami eksplodiraju. I u tom pičvajzu smo zaboravili udovicu (Vanesa Redgrejv) koja je ranije ušla u skladište s namerom da se ubije, ali je tu, tako naoružana, zadremala...

Možda je i više od pola posla tu odradio Kep već sa svojim romanom. Za popularnu naučnu fantastiku je izuzetno važno da bazična nauka i kros-žanrovska dramaturgija funkcionišu. U ovoj naučno-fantastičnoj horor-komediji su „prirodni“ zakoni jednostavno postavljeni i dosledno ispoštovani. Što se dramaturgije tiče, ona se kreće očekivanom stazom, ali pomalo skokovito i proizvoljno, pritom otvarajući logičke rupe i prostor za neugodna pitanja.

To bi predstavljalo problem ako bismo film uzimali sasvim ozbiljno (na šta su Kep i Džoni Kembel pokušali da nas „navuku“ s uvodnom karticom teksta), ali Cold Storage treba posmatrati kao komad vrlo namernog „treša“ i zezanja. Dve potonje kvalifikacije, međutim, nisu nikakav alibi za ošljarenje, a Kep i Kembel zadatku pristupaju krajnje ozbiljno i uspevaju da uvežu žanrove i da u taj kontrolisani haos ubace i nešto od društvene kritike, kako na temu nemara vlasti, tako i na temu sitnog ljudskog govnarluka.

S rediteljske pozicije, Džoni Kembel nam prilično neprimetno menja perspektive između dva para protagonista, dva tipa antagonista i natprirodne pretnje, i to čini tako da film ostane pratljiv i lagan za konzumaciju. Glumački, hemija unutar dva para protagonista i između tih parova funkcioniše kako treba: četvoro glumaca tačno zna kada povući koji potez. U slučaju negativaca i epizodista, oni imaju po manje vremena na ekranu, ali zato imaju i više slobode za neke malo šire ili grublje poteze, što sasvim solidno ide uz ovakav film. Kada se na to dodaju i vrlo opipljivi i uverljivo gadni specijalni efekti, zabava je, makar za ljubitelje žanrovskog filma, zagarantovana.

Naravno, prepoznaćemo tu skoro doslovne isečke iz klasičnih žanrovskih dela, od Karpenterovog The Thing, preko Krajtonovog romana The Andromeda Strain i njegove filmske adaptacije u rukama Roberta Vajza, pa do Dawn of the Dead. To nam, međutim, neće puno smetati jer ćemo ih samo notirati, a ne i aktivno misliti na starije, bolje i kultnije filmove. Možda ćemo Cold Storage porediti s, recimo, dosta sličnim naslovom Evolution, ali će to poređenje ići u korist Kembelovog filma.

S druge strane, možda će nas iznervirati i polu-otvoreni kraj kojim se očito traži nastavak, ali takva su, izgleda, pravila igre u savremenoj komercijalnoj kinematografiji. Problem je što to podriva ono što je filmu možda i glavni adut, jer Cold Storage je zapravo uradak namenjen jednom opuštenom i neobaveznom gledanju, a ne serijalizaciji.