The Bag Man

tekst originalno objavljen na www.fak.hr

2014.

režija: David Grovic

scenario: David Grovic, Paul Conway, James Russo

uloge: John Cusack, Rebecca Da Costa, Robert De Niro, Crispin Glover, Dominic Purcell, Sticky Fingaz, Martin Klebba

Reditelj može da nas drži u mraku na dva načina, jedan od njih stvara atmosferu i raspoloženje i na kraju ostavlja nekakav utisak, dok drugi samo deluje haotično i van kontrole. The Bag Man pripada ovoj drugoj grupi filmova i toliko je traljavo izveden da čak ne može da se izbori sa fizičkim svetlom i mrakom, da ne pominjemo dramaturško značenje toga.

Istini za volju, gluma nije loša, barem od onih od kojih očekujemo neki nivo. Priča je poprilično standardna, ali standardna priča ne mora da bude loša. Problem je u neiskusnoj, debitantskoj režiji i katastrofalnom scenariju koji pokušava da bude mnogo pametan, često na svoju štetu.

Tarantino je 90-ih uneo post-modernu osvešćenost i određeni ironični odmak u klasične filmske motive, pre njega se Scorsese poigrao sa komedijom i trilerom ubacujući ih u “nightmare logic” i inovativno koristeći hyperlink u After Hours, na koji se The Bag Man nekako napola definirano oslanja. Međutim, utisak je generalno neprijatan, ovde imamo smrznutog Scorsesea, podgrejanog Tarantina, sa malo cinizma braće Coen, začinjenog sa površnom interpretacijom Lyncha (invalidi i kepeci se koriste kao faktor straha i sablasnosti), a sve to kasni minimalno dvadeset godina. Poseban stepen bezobrazluka je to što Grovic misli da je njegov buđavi filmčić apsolutno u rangu sa značajnim prethodnicima. Drugi problem je što vređa gledaočevu, to jest moju, inteligenciju dajući preočite “hintove” bez imalo stida.

 

Dakle, Jack (Cusack) je kurir koji treba da odnese jednu torbu u jedan motel, uzme sobu broj 13 i tamo sačeka dalje instrukcije u smislu toga ko će po torbu doći. Pritom, ni u jednom trenutku ne sme da pogleda u torbu. Njega je unajmio Dragna (De Niro), delom kriminalac, delom mešetar, a delom intelektualac koji voli da drži predavanja. On mu savetuje da pročita Hesseov Magister Ludi, a i torba nekako smrdi na torbu iz Pulp Fictiona ili dva kofera iz Ronina.

Naravno, sve će poći po zlu. Jack će biti napadnut još pre motela, motel će se ispostaviti da je buvara koja postoji samo u horor filmovima. Njime upravlja pasivno-agresivni frik u invalidskim kolicima (Glover), a ni populacija nije ništa manje zastrašujuća. Tu su gangster sa povezom na oku (Sticky Fingaz) i njegov pomoćnik kepec (Klebba) koji stalno ganjaju kurvu (Da Costa) sa teget-plavom perikom i obučenu kao Wonder Woman. Ona se sklanja kod Jacka u sobu, predstavlja se kao Rivka i kaže da je iz Izraela, iako očigledno nije. Posebnu nelagodu unose nimalo prijatne posete sadističkog šerifa (Purcell) i njegovog homicidalnog zamenika.

Naravno, ništa nije onako kao što se čini, posle crnohumornih lajni će uslediti već nekakva makljaža ili puškaranje, sa krajnje uvrnutim načinima za ubiti ili biti ubijen. Rivka nije obična kurva, upravitelj motela nije obični invalid, šerif nije samo agresivna somina... U nekom trenutku Jack će biti popišan (doslovno) od strane kepeca, Rivka će biti prebijana i umalo silovana dok ne uzvrati, u nevezanoj sceni Dragna će razbiti nos nekoj dragoj ženskoj osobi (sekratarica li je, kćerka li je) samo zato što je pogrešila, što će prizvati u sećanje Altmanovo čitanje noira u The Long Goodbye.

 

Međutim, sve to ludilo je dato proizvoljno, citati ne deluju kao omaži, nego kao bezočno preseravanje, a zbog loše režije to čak nije ni zabavno za gledati. Naravno, nemam ništa protiv trivijalizacije nasilja i sprdnje sa političkom korektnošću kada to ima smisla. Nemam ništa protiv parodije čega god, pa ni mačizma, kada je ta parodija artikulirana. Nemam ništa protiv standardnog “poola” čudnih likova ako su interpretirani valjano. Ništa od toga ovde nije slučaj.

Pozitivno iznenađenje u filmu je Robert De Niro, koji Dragnu tumači u ključu jedne od svojih najboljih uloga, Louisa Cyphera iz filma Angel Heart. Nije to slučajno, oba lika imaju nezahvalni zadatak da donesu “deus ex machina” otkriće na kraju filma, sa malom razlikom da Cypher donosi šok, a Dragna poprilično prigodno objašnjenje. De Niro u The Bag Man optira za dobro zezanje i vrlo kulturnu auto-parodiju. Cusack je zarobljen sa vrlo striktnim protagonistom, ogrubelim čovekom koji je prošao svašta, ali je sposoban za empatiju, iako to krije. Pritom mu se dešavaju serijska sranja od početka do kraja i on mora da se s njima nosi muški. John Cusack je dobar glumac i to će izvesti bez greške, ali prosto nema nikakve šanse da zablista. Rebecca Da Costa je ulogu dobila prvenstveno zbog manekenskog izgleda, njena gluma graniči sa očajnom, ali doprinosi utisku trasha. Ostali imaju toliko trash likove da ih i nije moguće bolje odglumiti.

 

Sve u svemu, The Bag Man je loš film, od početka do kraja, pretenciozan, ugušen preseravanjem, i konačno, naporan i dosadan. Za nešto što se izdaje za triler sa crnohumornim elementima, konačni rezultat je porazan. Ovakav nivo scenarističkog i rediteljskog amaterizma ne bi smeo da se pojavi čak ni na rubovima Hollywooda.

Ostaje pitanje zašto bi De Niro i Cusack igrali u takvom filmu. Nije zbog love, pošto se ne čini da su mogli da naplate masne honorare, a finansijski uspeh ovog filma je u rukama mušterija na kioscima i pumpama. Možda su se dobro zezali. Ja znam da nisam gledajući ovaj film. Sve vreme sam prizivao i bolje filmove koje The Bag Man citira, ali i istoimeni kanadski trash uradak u kojem frajer sa papirnom kesom na glavi katanom kolje ogromne količine razbojnika koji su ga napali. To je bio dobar trash.

Escape From Tomorrow

2013.

scenario i režija: Randy Moore

uloge: Roy Abramsohn, Elena Schuber, Lee Armstrong, Alison Lees-Taylor

To što je ovaj film snimljen kako je već snimljen i što je ušao u distribuciju nakon festivalske turneje je vać pravo malo čudo. Escape From Tomorrow je redak primerak, verovatno prvi potpuno uspešan, igranog filma koji je snimljen potpuno gerilski, na lokaciji za koju ekipa nije imala dozvolu. Njegova “meta” je Disney korporacija, lokacija je floridski Disney World, na tapetu su i familijarne vrednosti i potrošačko društvo. Izvedba je polu-amaterska, kamera ručna, fotografija u crno-beloj boji uz “disneyevski” soundtrack koji samo doliva ulje na vatru.

Gluma je na relativno amaterskom nivou, u centru priče je jedan lik, sa nekoliko sporednih i dvoje dece i svi su manje ili više arhetipi. Scenario je solidan, više intrigantan i inteligentan nego tehnički i dramaturški vešt, mehanika filma se oslanja na zastarelu psihoanalitičku teoriju o potiskivanju i “nightmare logic”. Vidljivi su tragovi “pozajmljivanja” od nekih etabliranijih autora poput Gilliama, Lyncha i Cormana. Ako bi se mogao opisati jednom rečju, to bi bila subverzija.

U centru priče je Jim (Abramsohn), porodični čovek i prototip američkog šmokljana bez previše mašte koji je izabrao Disney World kao destinaciju za porodični odmor sa gunđavom ženom Emily (Schuber) i dvoje male dece. U prvoj sceni on stoji na balkonu hotelske sobe i razgovara preko telefona sa svojim šefom koji ga otpušta iz nerazjašnjenih (i za priču nebitnih) razloga. Kada već počinje tako, još ga i sin iz čiste malicioznosti zaključa na balkonu. Ništa zato, njih četvoro se spremaju i odlaze na poslednji dan odmora u zabavni park. Putuju monorailom, slikaju se ispred dvorca i vise na vožnjama. U jednom trenutku Jim počinje da halucinira i popuštaju mu kočnice. Kada se familija razdvoji, a Jim ostane sam sa sinom, počinje da prati dve stvarne ili imaginarne francuske tinejdžerke i čak ubeđuje sina da ode sa njim na nimalo naivni Space Mountain za koji klinac još nije spreman. Kada Jim i Emily zamene decu, Jimova košmarna putovanja će se nastaviti sa kćerkom, a kulminiraće sa upozorenjem medicinske sestre da je u toku epidemija mačijeg gripa, sukobom sa sablasnim invalidom (Armstrong) i hipnotičkim seksom sa potpunom ludačom (Lees-Taylor). Ništa se bolje neće provesti ni u hotelu u vreme popodnevnog odmora, žena će mu stalno prebacivati da se ne brine dobro za decu i usput će se poseći na komade stakla od boce koja mu je ispala iz ruku...

Najgore tek sledi, “nightmare logic” se nastavlja i stepenuje kako dan odmiče, Jim je sve manje sposoban da se drži pod elementarnom kontrolom. U jednom trenutku čak i Emily uviđa da sa tim mestom nešto nije u redu, ali ona sama mu ne može pomoći. Prema kraju, od “šokantnog” otkrića koje je preuzeto iz pedesetak godina starih B-filmova i podebljano jeftinim specijalnim efektima nadalje, sve je jasnije da će Jim pasti kao žrtva... Nečega...

Escape From Tomorrow je nadvosmisleno hrabar, lud i uvrnut film koji hrabro gura srednji prst u facu korporativnoj americi i industrijskoj zabavi. Stvari koje Disney potiskuje, kao što su seks, krvoproliće, dosada i bes su dovoljno plitko zakopani da bi svako malo izbili na površinu. Debitant Randy Moore o tome ima nedvosmislen stav.

Problem je sa tim što on još nije spreman da od toga napravi potpuno koherentnu i artikuliranu kritiku, pa pribegava šoku, agitaciji i generičkim rešenjima. U tom smislu, Escape From Tomorrow se obraća pogrešnoj publici: on neće prosvetliti i preobratiti Disneyeve fanove i redovne mušterije jer je previše lud i neujednačen. Kafkijanski zaplet i previše delova koji naprosto vise i štrče nisu primer zanatski veštog filma. Problem sa motivacijom drugih gledalaca, onih kojima se Disney ne obraća je druge prirode: likovi filma su preslabi da bi bili zanimljivi. Epizodisti nikad ne izlaze iz okvira arhetipa, što nije nužno loše, ali Emily i posebno Jim imaju toliko malo da nam ponude da nam do njihovih sudbina baš i nije stalo.

Ako ćemo o svežini nevezanoj za konvencionalne predstave o kvalitetu, Escape From Tomorrow se jako visoko kotira među novijim filmovima. Njegovo ludilo stoji nasuprot kalkulantstvu i nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Gerilsko snimanje i kobajagi razotkrivanje velike istine o “Zloj Korporaciji” su jednako efektni i kao štos i kao nešto ozbiljnija insinuacija da sa današnjim društvom u kome se jedna firma (ili nekoliko njih, svejedno) ponaša kao da ima monopol na maštu nešto nije u redu.

Čak su i njuške iz Disneya naučile nešto sa ovim filmom: da se ne isplati vući se po sudovima zbog neovlaštenog snimanja i da je bolje da Escape From Tomorrow ostane opskurni, nezavisni i mali film koji ne može napraviti štetu. U suprotnom, posle sudskog procesa i medijske halabuke, Escape From Tomorrow bi postao instant klasik. Nije isključeno da će steći kultni status ili makar status obavezne filmske lektire za buduće profesionalce u filmskom poslu, ali običnoj publici to neće značiti. Ona će verovatno podići kredit za odmor u Disneylandu.

Scenic Route

2013.

režija: Kevin Goetz, Michael Goetz

scenario: Kyle Killen

uloge: Josh Duhamel, Dan Fogler

Dva prijetelja u kamionetu putuju kroz pustinju. Kamionet stane na nekom mestu. Jedan od prijatelja izgleda kao sportski tip koji je nedavno doživeo nezgodu, drugi je zapušteni debeli bradonja. Tip na štakama, Mitchell (Duhamel), pita svog prijatelja otkud oni usred jebene pustinje. Bradonja Carter (Fogler) objašnjava da je, dok je Mitchell spavao, rešio da skrene sa glavnog puta da bi uživao u pogledu.

Stvari nisu takve kakvim se čine. Carter je namerno onesposobio auto da bi izveo „intervenciju“ (to je ono kada te drugar/i pokupi/e iznenada i krene/u da ti kenja/ju šta ti radiš pogrešno u svom životu). Naime, Mitchell se oženio curom sa kojom nema dodirnih tačaka i ona ima potpunu kontrolu nad njegovim životom, nesrećan je na svom nezanimljivom poslu, batalio je gitaru (što je jedino što ga je zapravo zanimalo u životu, čak ima i psa, a alergičan je na pse. Mitchell pruža žestok otpor, jer Carter je onaj buđavi ortak koga neki od nas vuku sa sobom iz nepoznatih razloga, klošar koji spava u svom autu i sanja o spisateljskom uspehu, ali nema ni upornosti ni ideje kako da išta od toga ostvari.

Ako pomislite da ste na Clerks teritoriji, u pravu ste. Postoji, međutim, jedna razlika: Clerks su snimljeni pre 20 godina i za to vreme su bili prilično originalni, a Scenic Route je reciklaža ideja, kako Clerksa, tako i televizijskog programa. Međutim, film će doživeti nekoliko skretanja, pa će Clerks segment poslužiti kao ekspozicija odnosa dvojice (bivših) prijatelja. Prvi preobrat je kad se krntija zaista pokvari, uz neizbežno kuvanje motora, i film onda kreće utabanom stazom survival horora.

Stvar je jasna: prijatelji se svađaju, ali moraju sarađivati jedan sa drugim da bi preživeli u nedođiji bez zaliha hrane i vode. I jedan i drugi će otvoriti dušu: Mitchell će priznati nezadovoljstvo brakom sa svojom ženom, čak i prevaru (taj segment je odrađen u flashbacku, sa glasom naratora, onako najobičnije moguće), a Carter će izraziti sumnje u svoj spisateljski talenat i način života zasnovan na neodgovornosti. Drugo skretanje je u domen surealnog, kada Carter uspe da nagovori Mitchella da uradi ono što je oduvek želeo, ali nije imao muda da uradi: da se ošiša na krestu, kao Robert De Niro u Taxi Driveru.

Tada likovi gube kompas, a i film sa njima. Njihove akcije nemaju više nikakvog temelja i postaju slučajne. Naizmenično će se plašiti jedan drugog, kritikovati, svađati se, tući i miriti. Da bi na kraju napravili najgluplju grešku i krenuli pešice po pomoć. Auto će im biti odšlepan ispred nosa, a njima će ostati 20 i kusur pustinjskih milja do prve tačke na karti. Tu nas čeka i najveći plot twist, poslednji pokušaj da se ovaj film postavi na kakav-takav kolosek.

Kada pogledate karijeru braće Goetz, vidite da su snimili jedan kratki film pre 15 godina, a Scenic Route im je dugometražni prvenac. Po svemu sudeći, ne smeši im se blistava filmska karijera, Scenic Route je ostao u velikoj meri ispod radara, što je i logično za jeftini indie film sa mizernim budžetom koji čak ni ne izgleda loše, ali ne donosi ništa novo ili bespogovorno dobro. Kyle Killen ima kakvu-takvu karijeru na televiziji, njegova serija Awake je još uvek aktivna, Lone Star je imala atraktivne glumce i solidan budžet, ali snimljeno je samo 6 epizoda. Čini se da je televizija njegov primarni medij, možda bude imao još izleta u (indie) film.

Dvojica nosećih glumaca su dobri, međutim njihovi likovi, iako imaju skoro neograničeno vremena na ekranu, ostaju na nivou tipova, a ne ličnosti. O njima znamo njihove osobine i ništa više, nikakvu pozadinu, čak ni njihovu zajedničku pred-istoriju. To sve važi dok njihovi postupci nisu uslovljeni ludilom i paranojom. Posle toga imamo veoma malo kontrole priče (scenarističke i rediteljske). U takvom odnosu snaga, dobro je da nam njihova gluma ne ide na živce. Dok imamo pojma šta da očekujemo od glumaca, oni će to ostvariti. Poslednji plot twist je u ovom filmu dobro rešenje, mada ne potpuno originalno.

Vizuelni identitet je na nivou regularnih filmova smeštenih u pustinju, dominiraju pržeći žuti i narandžasti tonovi. Utisku ekstremno niskog budžeta doprinosi i potpuno odsustvo muzike, osim na odjavnoj špici.

Sve ovo čini Scenic Route nepamtljivim pseudo-art filmom. Svaki segment filma je već viđen, ali njihova kombinacija je nova, ne čini se uvek logičnom, i ponekad deluje usiljeno. Za utehu je da nije potpuna katastrofa, što je čest slučaj sa „štap i kanap“ produkcijom i sa autorima bez pravih referenci. Scenic Route je film koji možete preskočiti, ali nećete se napatiti ni ako ga pogledate. Deluje kao film koji ide na nekom opskurnom filmskom kanalu negde u sitne sate.

Passion

2012.

scenario i režija: Brian De Palma (prema filmu Crime d'amour Alaina Corneaua)

uloge: Rachel McAdams, Noomi Rapace, Karoline Herfurth, Paul Anderson

De Palma se vratio! Deset godina posle Femme Fatale, do sada poslednjeg filma u kome se može prepoznati De Palmin pečat, opet imamo velikog reditelja koji se vraća svojim korenima: trileru izazvanom nakaradnim međuljudskim odnosima. De Palma je (bio) među vodećim svetskim rediteljima, autor sa jakim i prepoznatljivim autorskim potpisom. Naravno, neretko je odstupao od „svoje“ tipične formule, radeći eksperimente sa drugim žanrovima. Neki su bili uspešni (Scarface, Carlito's Way), neki su ispali promašaji (klinički hladni noir Black Dhalia ili ratni film Redacted, da ne pominjemo Mission To Mars, gde je čak bio otpušten).

I pored impresivne karijere, čini se da Hollywood nema više vere u De Palmu, pa je on potražio sreću na drugom mestu: sklopivši za evropske standarde prilično skupu nemačko-francusku koprodukciju (oko 30 miliona dolara) i odlučio se za re-make francuskog korporativnog trilera o ženskom rivalstvu Crime d'amour, sa malim, ali ključnim intervencijama koje će originalnu priču uklopiti u klasičnog De Palmu. Činjenica je da De Palma više ne donosi zaradu, a to je, čini se, jedino bitno hollywoodskim glavešinama. Činjenica je i da gledaoci više ne cene staromodnu filmsku zabavu kao nekad, i Passion tu pada guzicom na zemlju: budžet nije isplatio, i sa sigurnošću se može smatrati da ga neće.

Passion je film koji je snimio filmofil i koji je namenjen filmofilima. Da Palmu optužuju da mu najbolje ide recikliranje Hitchcocka, i tu ima neke istine: najbolji De Palmini filmovi se čitaju u hitchcockovskom ključu. To, naravno, nije tako jednostavno, De Palma je pre toga reciklirao Goddarda, da bi 80-ih pokušao da se oslobodi hitchcockovštine, ne libeći se da u svojim žanrovskim trilerima u sub-tekstu uvali neke radikalne (često feminističke) izjave. Passion je zato zanimljiv i zavodljiv miks originalnog filma, klasičnog De Palme, Hitchcocka i Lyncha, koji se bavi temama korporativnog pritiska kroz trilerske konvencije začinjene sa voajerizmom i „nightmare logic“ sekvencama. U rukama bilo koga drugog, ovo bi bio krupan zalogaj koji bi se raspao pri racionalnoj analizi, ali De Palma ima magnetizam da od toga napravi kompaktan i korektan film.

Priča je od početka do kraja blesava: Christina (McAdams) juri unapređenje na poslu i u tome ne preza ni od čega, čak ni da ukrade marketinšku ideju od Isabelle (Rapace). U klupku intriga i podmetačina, njih dve će se nadgornjavati, a u priči su i njihov zajednički ljubavnik Dirk (Anderson) i Isabellina sekretarica Dani (Herfurth). Bez potrebe da naglašavam očito, spletke će kulminirati ubistvom, a odatle će film teći na dva koloseka: jednom trilerskom i drugom koji funkcioniše kao posveta Mullholland Drivu sa svojom košmarnom logikom.

Kad smo kod glume, Rachel McAdams je glumica veoma ograničenih mogućnosti, ali nije loš izbor za Christinu, čiji je lik relativno plitak. Noomi Rapace je „typecast“ za ženu dovoljno fragilnu, ali opet dovoljno odlučnu da preduzme drastične mere, ali Isabelle nije Lisbeth Salander iz švedske Millenium trilogije, nije anarhična već sistematična, a njeno ludilo je uzrokovano borbom za opstanak u korporativnom svetu. Karoline Herfurth je odlična kao ambiciozna i suluda lezbejka-saradnica, spremna da veoma skupo naplati svoju uslugu. Paul Anderson je pomalo iritantan kao Dirk, i čini se da mu je uloga dva-tri broja veća, a njegova izvedba se svodi u velikoj meri na patetično kreveljenje i nema nikakvu dubinu potrebnu za tipski lik „ljigavca u problemu“.

Vizuelno i auditivno, film je veoma dojmljiv, realnost i košmari su prepoznatljivi po logici stvari i priče, međutim vizuelno su veoma bliski, oslanjajući se na neobične uglove kamere. Muzika asocira na De Palmu s kraja 70-ih i početka 80-ih, koristeći sablasne triler klišeje. Scenografija je minimalistička, bilo da se radi o korporativnim prostorijama ili japijevskim stanovima u kojima se radnja odvija. Film se dešava u Berlinu, ali mogao bi u bilo kojem evropskom centru, bezličnost i zamenjivost su jedna od osnovnih poenti filma.

Ima tu malo auto-refernci, krvavi obračun ženskih likova u filmu će nas podsetiti na Carrie i tamošnje slamanje žene pod pritiskom. Pred kraj filma imamo i referencu na Sisters. Opet, imamo i jedno genijalno De Palmino rešenje, možda buduću revoluciju u marketingu (u kojem se čini da je sve izmišljeno), smartphone kameru zataknutu u zadnji džep farmerki. Neprocenjivo.

Možda nije na nivou De Palminih klasika, ali Passion ima feministički podtekst. Jedna od intervencija u odnosu na original je smanjivanje razlike u godinama između Isabelle i Christine (potonju je u originalu igrala Kristin Scott Thomas), njihov odnos je više konkurentski nego mentorski. Iako to zvuči kao lakši put, prava namena toga je da u nekoliko scena pokaže njihove zajedničke šefove kako ih tretiraju kao zamenjive delove mašinerije, arbitrarno deleći unapređenje čas jednoj, čas drugoj. Korporativna sredina je još uvek arena, posebno za žene, pa nije teško zamisliti koje će gadosti suparnice priređivati jedna drugoj.

Ako očekujete jeftino uzbuđenje, jeftinu zabavu, brojne obrate i neprestanu akciju, Passion nije film za vas. Ovo je film koji se gleda sa koncentracijom i uživanjem u svakom kadru, gde nijedan detalj nije suvišan. Opet, ovo nije originalno delo, (to je fckin re-make, ok?) ali je potpuno originalno složeno u veoma artikulisanu kritiku nekoliko fenomena. Passion je poslastica za ljubitelje i poznavaoce filma. De Palma ima strasti kao na početku karijere.