Pressure

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Pojam „pritisak“ prisutan je u dva svoja značenja u istorijsko-ratnom filmu Pressure Entonija Marasa u kojem su istiniti događaji oko savezničkog iskrcavanja u Normandiju na „Dan D“ u centru zbivanja. Pritisak je, dakle, istorijsko-politički da se otvori još jedan front u Evropi, ali on je takođe i onaj vazdušni, indeksiran u milibarima, i naveden u svakoj vremenskoj prognozi.

Istina, operacija Overlord je dosta zavisila od meteoroloških prilika, ali valjda je vreme tema za ćaskanje i sitne, kurtoazne razgovore, pa se o nečemu tako banalnom ne razgovara u kontekstu jedne istorijske prekretnice. Doduše, prostodušni Dvajt Ajzenhauer, tada američki general, a kasnije i predsednik, na pitanje zašto je iskrcavanje uspelo, navodno je odgovorio da su saveznici imali bolje meteorologe od Nemaca. Uostalom, „Ajk“ je to naučio na teži način s propašću vežbe Tigar gde su vremenske prilike zanemarivane, a na kraju su se u akciju uključili i nemački patrolni čamci i pobili savezničke vojnike.

Kako su vremenski uslovi uticali na vojnu operaciju? Jednostavno: padobrancima je bio potreban pun mesec za vazdušni desant, a mornarici koja je upravljala brodovima i pešadiji koja se iskrcavala solidna dnevna vidljivost i talasi do te-i-te veličine. Dakle, bilo je potrebno vedro vreme, makar u „džepu“ od nekoliko sati jednog jutra početkom juna 1944. godine koji je na istočnoj obali Atlantika bio prilično kišan i olujan. Zbog toga je „Dan D“ i bio pomeren. Za samo jedan dan, ali svejedno.

Dejvid Hejg je događaje iz meteorološke perspektive prvo uobličio u dramu namenjenu pozorištu, a onda, zajedno s rediteljem Entonijem Marasom, složio filmski scenario centriran oko lika britanskog meterologa Džejmsa Stega (Endrju Skot). Njega je Vinston Čerčil lično poslao Ajzenhaueru (Brendan Frejzer koji pokušava da nastavi svoju glumačku renesansu) kao svog najboljeg i najpouzdanijeg meteorologa. Podsetimo, meteorologija tada je bila mnogo manje precizna nego danas – nije bilo satelita, pa su predviđanja na rok duži od dan-dva bila praktično nemoguća.

Elem, Stega je dočekao već „kućni“ Ajzenhauerov meteorolog Irving Krik (Kris Mesina) čiji su „krediti“ to što je, koristeći se istorijskim analogijama i starim izveštajima o vremenu, radio interne prognoze za Holivud pre rata, a za vreme rata je pratio vremenske prilike za vojsku u Severnoj Africi. Stegova teorija, naime, glasi da je kretanje vazdušnih masa iznad Atlantika suviše volatilno, što dovodi do nestabilnog vremena koje se ne može tek tako predvideti, naročito pomoću analogija. Uostalom, pustinje Kalifornije i Afrike su imale predvidljivije vremenske prilike upravo zato što su – pustinje.

Za razliku od žovijalnog i generalno optimistički nastrojenog šarmera Krika, Steg je ozbiljan, zabrinut i pesimističan, spreman je da tuđu teoriju pobije, ali okleva da ponudi jednoznačan odgovor koji od njega očekuju Ajzenhauer i Montgomeri (Demian Luis). Sukob mišljenja između dvojice meteorologa zato postaje centralni u filmu. U tim uslovima, treba pronaći fini balans između akcije i opreza kako ne bi za badava ginuli američki i britanski mladići.

Pozorišno poreklo filma očito je iz skoro svega u filmu, od ping-pong dijaloga koji propelira akciju do glume kao da treba ubrati poene od publike uživo, i to nije nužno loše. Jasne su namere i da se kroz lik Ajzenhauerova sekretarice Kej (odlična Keri Kondon) ubaci i tačka gledišta običnog čoveka. Za pohvalu je, pak, što nema nikakve ograde od istinitosti materijala na ekranu, film nije „inspirisan stvarnim događajima“, nego priča istinitu priču, i to na onaj provereni, britanski nepretenciozan, a nastudiran način.

Ta klasičarska nepretencioznost ipak stoji u određenoj koliziji s namerom autora da Pressure uvede revoluciju u žanr ratne drame kao što je Moneyball uneo revoluciju u žanr sportske drame. Ali za to ipak nešto fali i, usuđujem se reći, to je upravo meteorologija onog doba od koje ne dobijamo dovoljno. Umesto toga, imamo manje ili više klasičnu dramu iz „ratne sobe“ u kojoj ljudi viču jedni na druge i na taj način donose odluke koje će izmeniti istoriju.

Glumačka podela, pak, tek je polovično pogođena. Endrju Skot je izvrstan kao hladan, lagano ciničan i do granica autizma činjenicama veran naučnik Steg. U redu je i ping-pong energija koju imaju Skot i Kris Mesina koji tumače direktno suprotstavljene likove u okršajima nadvikivanja, kao i Keri Kondon kao civilno lice koje apeluje na ljudskost usred ratnih igara.

Međutim, sve to je prilično narušeno promašajem kao što je to izbor Brendana Frejzera za ulogu generala Ajzenhauera. Ne samo u smislu fizičke kondicije, već i po načinu na koji se nosi, Frejzer deluje kao neko ko bi bio oslobođen služenja vojske (zbog depresije), pa kao takav ne može da nas uveri da je dobar izbor za generala Ajzenhauera, naročito kada isti treba da podvikne.

Rezultat je na kraju još jedna drama „iza scene“ o Drugom svetskom ratu koja ne istupa naročito od drugih filmova tog žanra, ni konceptom ni izvedbom. Za prvo je šansa propuštena kada se nije dovoljno duboko zašlo u specifičan ugao pogleda na „Dan D“, a za drugo možda nema dovoljno zvezdane moći poput Gerija Oldmena u ulozi Čerčila u Darkest Hour. Ipak, Pressure dobacuje do pristojnog i solidnog, ali zaista nema presije da ga se hitno pogleda.

War Machine

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Akcioni filmovi su kao hamburgeri. Ako zanemarimo skoro neverovatnu situaciju da nam svetski poznati kuvar servira hamburger u fensi restoranu ili da nam Tarantino ili Nolan podastru akcioni film kao neke ekstremne situacije, ostaju nam tri osnovne kategorije. To su hamburger s kioska bez reputacije – probaj pa se iznenadi, proverena generička sigurica tipa Mekdonalds s kojom nema iznenađenja, i ambiciozno osmišljeni burger iz nekog hipsterskog lokala koji košta otprilike koliko bi na nekom drugom mestu koštala šnicla, što nikako ne može da bude opravdano, ali je barem zanimljiv i drugačiji, makar dok ga konkurencija ne iskopira i ne devalvira. Kod akcionih filmova, ekvivalenti bi bili krševi snimljeni direktno za video koji u najboljem slučaju završe na televiziji u terminu koji se alterira s Ligom Šampiona, studijski filmovi u poslednje vreme po pravilu snimani za „strimere“ i oni retki bioskopski koji pokazuju da njihov autor ima nekakav „personaliti“. Nekad je bilo još i starih roštilj-majstora na glasu koji su se u međuvremenu penzionisali, baš kao i majstori akcionih filmova, Mektirnan, Doner i slični, njihov povratak na scenu danas bio bi ravan čudu.

E, pa, dragi moji, ceo ovaj uvod služi da s vama podelim utisak da je War Machine, čedo kompanije Lajonsgejt koje nam se upravo ukazalo na Netfliksu, dupli burger s kečapom, krastavcima i onim izgovorom za sir iz Meka. Ide uz koka-kolu, može da se konzumira, ali će već sat ili dva kasnije magično iščeznuti iz pamćenja i ostaviti rupu i potrebu da se iskonzumira još nešto. Nema tu iznenađenja, bio vam film na jedinom ili na drugom, većem i daljem ekranu, ono što na kraju dobijemo u principu može da se iščita iz sinopsisa.

Neimenovani narednik kojeg igra Alan Ričson dolazi kao ispomoć zaustavljenom konvoju kojim zapoveda njegov brat (Džej Kortni). Braća glume svađu kako bi iznenadila ostale, ali onda najozbiljnije debatuju kako bi trebalo da se prijave u rendžere. Baš tada im doleti talibanska granata, pa onda i kiša istih, svi u konvoju ginu, uključujući i burazera, a naš narednik ostaje s traumom i misijom da se priključi elitnom odredu rendžera.

Trening koji mora da prođe je zeznut, svakako teži od onog viđenog u Full Metal Jacket ili An Officer and a Gentleman, ali je ipak lakši od onog u GI Jane, s time da Alan Ričson nije Demi Mur, pa umesto glave brije bradu koja je ionako izgledala kao delo prosečnog vlasuljara. Završni ispit na treningu je misija-simulacija koju izabrani „finalisti“ moraju da prežive sarađujući na šumovitom terenu.

Jednom kada narednik i njegovi drugovi budu pušteni tamo, opasno će se iznenaditi, jer će ih umesto ratnih igara sačekati naslovna ratna mašina. Ne, ona nije delo „naše“, američke vojske, a ni „neprijatelji“ Rusi i Kinezi sigurno ne vladaju tako naprednom tehnologijom. To čudo, kao i Predator, dolazi iz svemira, ali u pitanju nije biće, već robot, a našeg narednika i njegove saborce lovi kao što turiste u Jurassic Parku lovi Ti-Reks. Zapravo, u tom dvonogom dizajnu i podseća na nekakvog robotskog dinosaurusa. I isto tako ga treba preživeti.

Alan Ričson možda ima nešto malo sirove energije kojom može podsetiti na akcione zvezde starog kova, ali glumački dobacuje možda do ranga Dolfa Lundgrena, ali ne i Silvestera Stalonea i Arnolda Švarcenegera, o Brusu Vilisu da i ne govorimo. Njegovi saborci su blagosloveno lišeni ličnosti, pa ni glumce koji su ih odigrali nema razloga navoditi, a potencijalno jači glumci kao što su Kortni, Esai Morales i Denis Kvejd potrošeni su na male i generičke uloge brata koji gine da bi protagonista imao motiv, instruktora za obuku i majora koji objašnjava nešto na kraju.

Srećom, War Machine nije Netfliksov „oriđinal“, pa zato ne izgleda potpuno televizijski, iako mu je logika žicanja nastavka ili ekspanzije na seriju a la Walking Dead, doduše s robotima iz svemira umesto zombija, potpuno ista. Ipak, kamera je uglavnom stabilizovana, iako pravolinijska kretanja velikom brzinom sugerišu oslanjanje na dronove i efekte, montažni ritam drži napetost na određenom nivou iako je apsolutno sve predviljivo i već viđeno u drugim filmovima, a specijalni efekti deluju kao da su makar započeli kao makete pre nego što su se umešali oni vizuelni skloni „pucanju“. Za sve ostalo, tu su pirotehnika i eksplozije, makar da bi nas prenule od slaganja veša i blejanja u telefon.

Jasno vam je na šta ova kritika cilja. Ne, nije War Machine burger sa kioska kojeg drži neki tip s nadimkom Trovač, pa da završimo u bolnici na ispiranju. Nije ni onaj hipstersko-gurmanski koji pokušava da ponovo izmisli nešto odavno izmišljeno – ovde tačno prepoznajemo šta je režiser Patrik Hjuz (The Hitman‘s Bodyguard filmovi) odakle „digao“ i sa kojom namerom. Ovo je generički, bezukusni i bezvezni Mekdonalds-produkt od filma bez trunke originalnosti u sebi koji nam glad neće utoliti, već samo nakratko zavarati.

Sisu: Road to Revenge / Sisu 2

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Da se podsetimo, „sisu“ je neprevodiva reč na finskom jeziku koja se može opisati kao hrabrost, odlučnost i svesno preuzimanje rizika na sebe kada se situacija čini beznadežnom. Sisu je takođe i naslov filma Jalmarija Helandera iz 2022. godine koji je, mimo svih očekivanja, postao globalni hit. U njemu smo pratili Jormu Tomilu u ulozi krupnog, ćutljivog bradonje Atamija Korpija i u postupku tamanjenja Nemaca po Laplandu 1944. godine. Sada imamo nastavak u kojem reditelj i glumac repriziraju saradnju, a kad god imamo planirani i još izdašnije nastavak originala koji se uspeo do statusa kulta postavlja se i pitanje koji tip nastavka ćemo ovde imati.

Jezikom franšiznih referenci, Sisu: Road to Revenge je prema originalu ono što je Evil Dead 2: Dead by Dawn u odnosu na originalni Evil Dead. Odnosno, prevedeno na jezik običnog sveta, dobili smo „isto to, samo malo drugačije“, možda čak i malo brže, jače, energičnije i zanatski zahtevnije. Upravo pred ulazak u globalnu bioskopsku distribuciju koja počinje u Evropi, film je prikazan u svojstvu posebne projekcije na festivalu Black Nights u Talinu. Lokacija za gledanje ovog i ovakvog filma teško da bi mogla da bude bolje odabrana, budući da se u ovom filmu finski heroj suprotstavlja ruskim zlikovcima.

Rat je, dakle, gotov, a nova granica između Sovjetskog Saveza i Finske je povučena tako da je Atamijeva kuća u Kareliji ostala relativno duboko na sovjetskoj strani. Zato on u teškom kamionu i u pratnji samo svog dosta pitomog psa odlazi da je uzme, razmontira, dasku po dasku namontira na kamion i preseli negde na teritoriju sadašnje Finske. Njegov dolazak, međutim, nikako nije prošao nezapaženo jer ipak je on pobio preko trista „crvenoarmejaca“, pa neimenovani oficir KGB-a (Ričard Brejk) iz sibirskog zatovra vadi prognanog ratnog zločinca Igora Draganova (Stiven Lang), istog onog koji mu je pobio porodicu, da mu, u zamenu za sopstvenu slobodu, „stane na rep“. Dosta priče, pripremite se za akciju u kojoj jednog čoveka love motorima, avionima, transporterima, tenkovima i čak vozom.

Jedna od Helanderovih referenci za prethodni film je svakako bio Mad Max serijal Džordža Milera, a to postaje još očitije u nastavku koji svojom dinamikom i nepatvorenom cirkuskom otkačenošću podseća na direktno Fury Road. Akcija u njemu je, u odnosu na original, još za par nijansi luđa i neobuzdanija, s rezultatima koji možda gađaju spektakl, ali svakako dobijaju njegovu B-filmsku verziju u kojoj je smeh u publici jednako bitan koliko i napetost. A kako biste vi reagovali na to da čovek pokušava da istovremeno pobegne od aviona iz kojeg mitraljezom pucaju na njega i pokušava da istom namesti zamku? Ili kada čovek sam sebi namesti eksploziju ne bi li se s ukradenim tenkom katapultirao preko granice?

Svi ti ekstremno komplikovani kaskaderski „stantovi“ itekako imaju svoju svrhu, baš kao i praktični efekti maske i šminke, nasuprot digitalnom pipkanju. Ako ništa drugo, oni podsećaju na stara vremena kada je akcionog filma bilo i više i kada je on bio nesputaniji, manje opterećen politikom i političkom korektnošću. S time u vezi, poslednja „Snowpiercer“ sekvenca u vozu deluje pomalo kao izdaja iz prostog razloga što je režirana na moderan način, uz drmusanje kamere i kratke rezove.

Opet, Sisu: Road to Revenge je strašno zabavan, lagan film s minimalnom pričom i puno entuzijazma i zanatske pismenosti u koju je sad dodato i nešto više novca. Ali, štos je da se, osim u smislu izbora negativaca i njihovog ponašanja (sada je razlika između njihovog brbljanja i Atamijeve tišine još upečatljivija), ovaj nastavak ni na koji način ne prevazilazi prethodnika koji je makar mogao da igra na kartu iznenađenja. Super je što se Lang, Brejk i Tomila zabavljaju igrajući u filmu i što i mi možemo gledajući ih, ali će za treći deo, ako ga bude, a sva je prilika da hoće, Helander morati da smisli nešto kako bi nas iznenadio.

Warfare

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Britanski pisac, scenarista i reditelj, verovatno jedan od najatraktivnijih autora današnjice, Aleks Garland, ima novi film, i to samo godinu dana od prošlog. Interesantno, Garland ni dok je bio „samo“ scenarista nije „štancovao“, a to pogotovo nije činio s pozicije reditelja. Jasno, u početku možda za tako nešto nije imao dovoljno „kredita“ kod filmskih studija, pa je od prvenca Ex Machina do drugog naslova Annihilation prošlo četiri godine, a i od drugog do trećeg, Men, isto toliko.

Civil War je izašao pred globalnu publiku prošle godine, baš negde u ovo vreme i u izrazu, ako ne i u osnovi, predstavljao je nekakvo odstupanje od većine Garlandovog dotadašnjeg autorskog habitusa. Garland se i kao scenarista, a kasnije i s pozicije reditelja, bavio izmišljenim svetovima kroz jasnu žanrovsku prizmu, a fantastika, pa i naučna, bila je zajednički imenitelj. Civil War je bilo delo „špekulativne fikcije“ i „alternativne istorije budućnosti“ ili, pak, „izmenjene sadašnjosti“ gde je Garland zamislio drugi građanski rat u Americi nakon što predsednik uspostavi diktaturu i upotrebi silu protiv sopstvenih građana.

Trik je, međutim, bio u tome da je Garland rešio da taj rat predstavi sa zemlje, iz vizure novinara i reportera, te što je moguće realističnije. U tu svrhu angažovao je i ratnog veterana Reja Mendozu kao vojnog konsultanta, zbog čega su bitke u filmu delovale realistično i uverljivo. To važi za gotovo sve scene sukoba, pa čak i kretanja taktičkih jedinica, od uvodnih protesta u Njujorku prekinutih napadom bombaša samoubice nadalje. Tako smo videli naoružane militante koji čuvaju gradiće, grupu muškaraca u civilnoj odeći kako brani napuštenu zgradu, besmisleni snajperistički obračun u tematskom parku, veliki pokret vojske i konačni juriš na Belu Kuću u Vašingtonu, dok je nagradu za najpamtljiviju scenu odnela ona ratnog zločina.

Warfare je prvi Garlandov film u kojem imamo stvarni rat, onaj u Iraku u sklopu „Rata protiv terorizma“, te stvarnu bitku. Ta bitka za grad Ramadi, grad zapadno od Bagdada, trajala je od marta do novembra 2006. godine, a vodila se između američkih trupa i Al-Kaide. U njoj je kao borac učestvovao i Mendoza, ovde potpisan i kao ko-scenarista i kao ko-reditelj filma. Zbog toga se nameće zaključak da je ovo zapravo njegova priča i njegov projekat, dok je Garland tu uskočio s mentorskom pomoći kao iskusni profesionalac na oba plana.

Priča je zapravo dosta jednostavna. U toku jednog dana, pratimo jedinicu marinskih specijalaca, „mornaričkih foka“ koja je zauzela jednu kuću u gradu odakle treba da pruži podršku „običnim“ marincima u njihovom obračunu s lokalnim džihadistima. Plan se, očekivano, izjalovi, dvojica momaka iz ekipe, Sem (Džozef Kvin) i Eliot (Kozmo Džarvis) bivaju ranjeni, pa treba izvesti evakuaciju koju pokušava da organizuje vezista Rej (D‘Fero Vun-A-Tai). Problem je što oklopnjaci, poučeni prethodnim iskustvom s eksplozivnim napravama, ne mogu tek tako da se „ušetaju i parkiraju“ pred kućom, što je ekipa pod stalnom paljbom iz još uvek neutvrđenih pravaca, a i to što je lojalnost civila čiju su kuću zauzeli (a njih zaključali u jednu sobu) upitna. Rej, Džejk (Čarls Melton), Erik (Vil Poulter), MekDonald (Majkl Gandolfini) i društvo moraju da budu kreativni u osiguravanju uslova za povlačenje i spasavanje ranjenih drugova, a ta kreativnost se često svodi na traženje vazdušne podrške radi plašenja neprijatelja i „dizanja prašine“.

Nema tu nekog šireg konteksta, kako same bitke (nju će možda istoričari stavljati u fusnote, svakako nije bila presudna za tok rata), tako ni rata u Iraku u širem smislu. Warfare je primer filma „tu smo gde smo“, i to više one realistične sorte u kojoj je cilj puko preživljavanje, nego nekakve epske u kojoj se naglašava pravednost i podvlači svrha borbe. Neprijatelj je tu gotovo nevidljiv, odnosno dobro je skriven, a ni „naši momci“ nisu dobili pojedinačnu karakterizaciju kao u nekim starijim filmovima, već funkcionišu kao nekakav grupni lik.

Takav naturalistički pristup s puno vojničkog žargona pomalo podseća na Ketrin Bigelou i njen The Hurt Locker, ali u ekstremnijoj verziji. Nemamo ni centralnog protagonistu, pa ni ugođaj cele njegove „ture“ po Iraku u smenama od po nekoliko meseci. Warfare se odvija skoro u realnom vremenu, a neki njegovi segmenti u onom baš-baš realnom. Primera radi, kada vojnici u kući moraju da sačekaju po par minuta na odgovor ili na dolazak ispomoći ili vozila za evakuaciju, a sa njima moramo da čekamo i mi. Tu možda imamo paralelu s jednim filmom iz okruženja – Broj 55 (Kristijan Milić, 2014), takođe ograničenim na jednu akciju koja je pošla po zlu i jednu kuću u kojoj vojska pod napadom čeka na pomoć ili evakuaciju.

U tom svom realizmu, čak naturalizmu, Garland i Mendoza uspevaju da prenesu jasnu anti-ratnu poruku. Ona možda nije napisana velikim, masnim slovima kao kod Spilberga u Saving Private Ryan ili brutalna kao kod Klimova u Come and See, ali svejedno glasno odzvanja u detaljima. Počnimo od tretmana likova koji su lišeni individualnosti i činjenice da su oni redom mladi momci koji samo izvršavaju nečija naređenja. Onda imamo i tu komponentu opipljivog okruženja (set je prema Mendozinim sećanjima i uputstvima posebno konstruisan) i tretmana vremena iz čega nam postaje jasno da i čekanje u punoj ratnoj opremi da se nešto desi, i ispunjavanje zadataka i snalaženje na terenu te momke stavlja pod enorman stres i izlaže riziku od pogibije. Na kraju, Garland i Mendoza uspevaju da uhvate suštinu ratovanja i artikulišu temu nama u publici za razmišljanje: Koga to, s kojim ciljem i pod kojim uslovima političari i komandanti šalju u borbu? Nema tu nijednog „Ramba iz našeg sokaka“, to su sve neki mladi momci koji verovatno nisu imali boljih varijanti za snalaženje u životu.

Na tehničkom planu, Warfare je impresivan film, posebno po pitanju dizajna zvuka na kojem je, sudeći po IMDB-u, radilo 14 osoba. Ni vizuelna komponenta (Dejvid Tomson kao direktor fotografije) ne zaostaje u smeštanju nas iz publike u središte zbivanja, a montaža Fin Outs koja sve pakuje u 90-ak minuta akcije uz još 5 špice u kojoj se upoznajemo i sa pravim ljudima, Mendozinim ratnim drugovima, koji su poslužili kao inspiracija za likove, nama u publici dozira količinu neprijatnosti koju možemo da podnesemo.

Problem je što takve tehničke karakteristike zahtevaju vrhunske uslove projekcije u što boljem bioskopu. Kod nas, međutim, Warfare nije stigao u bioskope, bilo kakve, a pitanje je hoće li uopšte, pa smo osuđeni na kućne uslove u kojima je užitak u ovakvom filmu ograničen. Na kompjuterskom ili, u boljem slučaju, televizijskom ekranu onda i nedostatak individualizacije likova postaje lagano iritantan jer nas sprečava da se uživimo u njihovu priču. Ali, i pored toga, Warfare nam pruža uvid u to kako izgleda ratovanje danas, a na nama je da se nadamo da tako nešto nećemo iskusiti i na svojoj koži.

Celebration / Proslava

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Iako se Drugi svetski rat završio 1945. godine, pojedini pripadnici poraženih vojski su se još godinama krili. Primera radi, poslednji ustaški vojnik je izašao iz skrovišta tek 1952.

Roman, zapravo ciklus pripovedaka, Damira Karakaša Proslava polazi upravo od te premise, a u njemu pratimo ustašu Miju kroz četiri priče smeštene u četiri godišnja u različitim periodima vremena smeštene u zabitom ličkom selu. Svaka od tih priča uticala je na njegovu sudbinu. Roman je sada dobio i filmsku ekranizaciju koju kao svoj dugometražni debi potpisuje Bruno Anković. Film je premijerno prikazan u glavnom takmičarskom programu u Karlovim Varima gde se nadmeće za glavnu nagradu, Kristalni globus.

Nakon kratke sekvence sna u kojoj dečak beži od besnih pasa koji laju, radnja počinje u jesen 1945. godine. Mijo (Bernard Tomić) se skriva u šumi odakle motri na svoje selo u kojem partizani traže ustaše koje se navodno tamo skrivaju. Miji u posetu povremeno dolazi supruga Drenka (Klara Fiolić), donosi mu hranu i nagovara ga da se preda, što on i planira da učini, ali ne odmah, već kada se „krv malo ohladi“. Dok se skriva i preživljava u šumi, on se seća i sanja o trenucima koji su mu obeležili život.

Leta 1933. godine u selo je stigao proglas po kojem se meštanima zabranjuje držanje pasa zato što je u susednom selu pas ugrizao žandara. Po naredbi oca (Krešimir Mikić), tada momak Mijo (Lars Štern) mora da odvede Garu u šumu i ostavi ga tamo: sakrivati ga ne mogu jer bi im žandari onda zaplenili i stoku, a nemaju novaca da plate komšiji da ga ustreli.

Najveće razmere gladi, bede i težačkog života su porodicu ipak snašle u zimu 1926. godine. Stari i bolesni deda je tada rešio da ode da živi (ili, bolje rečeno, da umre) u planini, gde otac treba da ga odvede. Mijo, tada dečak u interpretaciji Jana Doležala, iskrao se iz kuće da ih isprati i to mu je bila još jedna od trauma koju je morao da nosi.

Konačno, u proleće 1941. Mijo i Drenka, tada mladi par, zajedno s njenim bratom Rudom (Nedim Nezirović), moraju da prođu put preko šuma i vrleti kako bi, na Rudino insistiranje, prisustvovali lokalnoj proslavi koja je upriličena povom uspostavljanja NDH. Mijo i Drenka se ne razumeju u politiku, a njen brat, student u Zagrebu, misli da se razume, ali na praktičnog Miju su najjači utisak ipak ostavile njegove nove čizme koje je „zaslužio“, odnosno dobio od novog režima.

Karakašov roman sam po sebi nije filmičan, budući da dosta često odlazi u opise prirode i unutrašnje monologe, što ga čini vrlo zahtevnim za ekranizaciju. Scenaristkinja Jelena Paljan u svoj tekst unosi minimalne, ali neophodne, fino kalibrirane strukturalne izmene koje savršeno funkcionišu. Sa svoje strane reditelj Bruno Anković pripoveda kroz pažljivo osmišljene vizuale u prirodnim bojama ličkih šuma i planina u različitim godišnjim dobima snimljene kroz kameru Aleksandra Pavlovića. Svaku pohvalu zaslužuje način na koji je upotrebljena apstraktna muzika Alena i Nenada Sinkauza, u kratkim intervalima, bez preteranog oslanjanja na nju kao sredstvo diktiranja emocija, kao i dizajn zvuka koji potpisuje Julij Zornik.

Produkcijski, jako se pazilo na detalje i autentičnost, zbog čega je Proslava snimana i dugo i na teško dostupnim lokacijama, a budžetska ograničenja se pritom ni u jednom trenutku ne vide. Pazilo se i na autentične detalje vrlo posebnog i arhaičnog ličkog dijalekta koji mogu predstavljati izazov i za iskusnije glumce.

Oni su, pak, odradili lavovski deo posla, i to uz minimalan i funkcionalan dijalog na dijalektu. Igrajući Miju, Bernard Tomić je morao da prođe kroz par fizičkih transformacija, od zdravog izgleda za poslednju priču do ispijenog za prvu. Klara Fiolić kao Drenka zrači energijom dobrote i posvećenosti svome čoveku. Izvrsno su izabrani i neprofesionalni mladi glumci Lars Štern i Jan Doležal koji igraju Miju kao momka i kao dečaka, dok iskusni glumci Krešimir Mikić i Izudin Bajrović imaju vrhunski pamtljive epizode kao Mijin i Drenkin otac.

Na kraju, Proslava je film koji odiše emocijama i ljudskošću i koji o vrlo ozbiljnim stvarima poput mehanizma po kojem obični, dobri ljudi bez ikakve zle namere u sebi postaju šrafovi u mašineriji zla i koliko zapaljiva, emocionalno manipulativna retorika nacionalizma može okrenuti njihov očaj baš u tom smeru. Ne, Proslava ni kao roman, ni kao film, nije nikakav pokušaj amnestije zločinačkih režima, čak ni humanizacije njih, koliko je film o ljudskoj ranjivosti i sudbini u kojima se po pravilu nežnost sudara sa surovošću, gde ovo drugo često odnosi prevagu.

The Ministry of Ungentlemanly Warfare

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Nešto nam je Gaj Riči hiperaktivan u poslednje vreme, evo ga već sa trećim filmom u godinu i po dana. Mada on zapravo nikada i nije sedeo skrštenih ruku, imao je i uspona i padova, i uspešnih i neuspešnih pokušaja „vađevine“. Poslednjih desetak godina, pak, kao da su mu opsesija špijunski filmovi smešteni u različite periode. Prvo smo imali ultra-zabavno čitanje klasičnih Bond-filmova kroz hladnoratovski The Men from U.N.C.L.E. (2015), pa onda i onih modernih kroz prošlogodišnji Operation Fortune: Ruse de Guerre.

Sada je red došao na The Ministry of Ungentlemantly Warfare kojim Riči spaja svoju reputaciju „britanskog Tarantina“ i ponovo ističe kandidaturu za režiju makar nekog filma o Džejmsu Bondu, i to koristeći „nove“, deklasifikovane arhivske materijale iz Drugog svetskog rata prethodno proterane kroz knjigu Dejmijana Luisa čiji bi nam naslov oduzeo suviše novinskog prostora. S filmom nas Riči navodi da zamislimo svet u kojem bi Tarantinovi Inglorious Basterds poslužili kao „prikvel“ za knjige i filmove o Bondu, a sve kroz prizmu žestoke fikcionalizacije prve britanske operacije prljavog, diverzantskog ratovanja protiv nacista kodnog imena Postmaster.

Riči film otvara početkom 1942. godine u sceni gde nemačka mornarička patrola u Gvinejskom Zalivu presreće navodno švedski ribarski brod na kojem se skrivaju britanski diverzanti koji žure na ostrvo Fernando Po kako bi tamo napali italijanski transportni brod koji služi za snabdevanje nemačkih podmornica. Nakon napomene „25 dana ranije“, saznajemo i kontekst za sve to: britanski ratni napori ugroženi su manjkom materijala koje im šalju Amerikanci koji se još nisu aktivno uključili u evropski deo rata, a čije transportne brodove potapaju nemačke podmornice u Atlantiku. Zbog toga su brigadir Gubins zvani „M“ (Keri Juls, igrao kod Ričija u Operation Fortune) i njegov administrativac Ian Fleming (Fredi Foks) smislili diverzantsku akciju koju premijer Vinston Čerčil (ipak premršavi Rori Kinir u relativno zabavnoj imitaciji) podržava nezvanično, ali ne sme zvanično zbog osvetoljubivih kukavica u svom kabinetu.

Sledi najzabavniji deo filma u kojem se okuplja tim. Njega predvodi tipični „ričijevski“ junak sklon sukobu s autoritetima, Gas Marč-Filips (Henri Kavil, igrao i u UNCLE-u), sa njim su još irski mornar Henri Hejz (Hiro Fajns Tifin), stručnjak za eksplozive Fredi Alvarez (Henri Golding) i danska mašina za ubijanje hladnim oružjem Anders Larsen (Alan Ričson), a na putu do odredišta moraju da iz nacističkog zarobljeništva na Kanarskim Ostrvima spasu i planera Džefrija Epljarda (Aleks Petifajer). Druga ekipa koju čine američka glumica i zavodnica Mardžori Stjuart (Eiza Gonzales) i vezista i vlasnik kazina u kojem se okupljaju nacistički okupacioni oficiri Heron (Babs Olusanmokun) putuju kroz Afriku vozom. Njihova glavna meta je organizator transporta, Hajnrih Lur (Til Švajger, igrao nacistu u Inglorious Basterds, sada avanzovao do uloge u tipu pukovnika Lande). Slede nadmudrivanje, peripetije i obračun...

Odnos Ričija i tima njegovih ko-scenarista do istorijskih činjenica je vrlo „kreativan“, što je zapravo i najmanji problem. Kao i u Inglorious Basterds, i ovde se to opravdava jakim antifašističkim sentimentom i podvlači stripovskim nasiljem gde Nemci ginu kao da ih tamani sadistička psiho-verzija Bate Živojinovića. Naći će se tu odjeka i Casablance, istih onih koje smo mi već imali s Balkan Ekspresom, kao i tipičnih „ričijevskih“ momenata verbalnog bockanja nadmudrivanja među ratnim drugovima. Naravno, asocijacije na najpoznatiji lik Iana Fleminga su očite, a i dodatno podvučene karticama teksta koje prate fotografije stvarnih aktera događaja pred odjavnu špicu.

Glumačke izvedbe variraju od jedva prolaznih do dobrih, ali izvedbe zavise uglavnom od količine „mesa“ u scenariju i inicijative glumaca da to „sažvaću“, ne toliko od rediteljskog vođenja. Riči se sa svoje strane, pak, trudi da održi tempo što akcije, što verbalnog ping-ponga na visokom nivou sve vreme, što mu uglavnom i uspeva, sve do predviđene kulminacije koju, u saradnji sa direktorom fotografije Edom Vajldom uspeva da zezne u nedostatku osvetljenja i preglednosti. Muzička podloga koja kombinuje Morikoneov „špageti vestern“ opus i „vudi-alenovski“ džez je u početku interesantna, ali ubrzo postaje naporna izjava derivativnosti.

Ako nekako i podnesemo manjak originalnosti i sada već očajništvo u preporučivanju autora za nove projekte, problem ostaje u tome što The Ministry of Ungentlemanly Warfare zaista ne nudi ništa što će ostaviti trajni utisak. Konačni rezultat je film za jedno neobavezno gledanje.

Civil War

 kritika pročitana u emisiji Filmoskop na HR3

Ponekad nam je teško donijeti jednoznačan sud o nekom filmu, ali zato o njemu želimo raspravljati do posljednjeg detalja i vagati što od toga funkcionira, a što ne, što doprinosi cjelini, a što njenu koherentnost ruši. Građanski rat je jedan od tih filmova koje moramo pogledati, možda i više puta, budući da je percipiran kao izuzetno važan, možda i kao najvažniji uradak ove godine, godine koja sa sobom nosi izuzetno gust dnevno-politički, u perspektivi možda i povijesni kontekst. Vezu između četvrtog filma u režiji britanskog pisca, scenarista i redatelja Alexa Garlanda, koji je zapravo zorni primjer spekulativne fikcije o Drugom građanskom ratu na teritoriju Sjedinjenih Američkih Država, i svijeta danas u kojem se odvijaju dva velika regionalna sukoba (u Ukrajini i na Bliskom Istoku), uz sijaset manjih i lokalnih previranja, a u kojima po pravilu Sjedinjene Države imaju po najmanje jednog „konja u utrci”, nije teško uočiti. Baš kao što nije teško uočiti sve veće podjele unutar samog američkog društva i prijetnje da one eskaliraju u otvorene sukobe različitih grupacija, logistički opremljenih oružjem i zagrijanih ideologijom. S time su svakako računali i sam Garland i prestižna neovisna produkcijska kuća A24 koja je iza njegovog projekta stala sa, za sebe, rekordnih 50 milijuna dolara. Također, ni tempiranje distribucije za vrijeme kada je kampanja za predsjedničke izbore u Americi u jeku nije nimalo slučajno. Mjerljivi financijski rezultati već se vide: utržak je pokrio i prekrio proračun već u prvom tjednu prikazivanja, a film će, po svoj prilici, na repertoaru ostati dugo, sa statusom djela koje se mora pogledati. Nas, međutim, zanima kakav je Građanski rat kao film, a da bismo na to odgovorili moramo odgovoriti na pitanje koliko računica na kojoj su postavljeni temelji doista drži vodu.

Nakon što se u filmskim krugovima etablirao prvo kao književnik (autor izvornog romana Žal kojeg je Danny Boyle ekranizirao), pa onda i kao scenarist (i to prvo za Boylove filmove 28 dana kasnije i Sunce), Alex Garland okrenuo se režiji vlastitih scenarija. Još kao scenarist pokazivao je tendencije tome da svi njegovi projekti teže znanstvenoj fantastici u različitim formama, pa stoga ne treba čuditi ni izbor žanrovskog okvira i tematike njegovog prvijenca Ex Machina. To je zapravo i jedini „čisti SF” u Garlandovoj redateljskoj filmografiji, budući da je već sljedeći uradak Annihilation bio ekranizacija romana iz „new weird” žanra, gdje „fantastika” nije nužno „znanstvena” u svojoj osnovi, ali špekulira s osnovnim postavkama prirode i društva. Njegov sljedeći i najslabiji film Muškarci potpuno je izbacio „znanost” iz fantastike i na to mjesto ubacio psihološki horor, a sve u svrhu crtanja plošne metafore patrijarhata i obračuna s njim. Konačno, Građanski rat je spekulativna fikcija, odnosno „alternativna povijest budućnosti”, ratni film ceste, film katastrofe, postapokaliptična distopija i politički horor. Žanrovski obrasci sastavnih dijelova su, dakle, poznati iz američke i globalne kinematografije, Garland je njihovu mješavinu „stopio” sam, ali ostaje pitanje koliko se postulati i njihova interna mehanika uvjerljivo drže na primjeru konkretnog filma.

Postavka spekulacije je sljedeća: neimenovani američki predsjednik (glumi ga Nick Offerman) pogazio je Ustav, prisvojio treći mandat, raspustio FBI i upotrijebio ratno zrakoplovstvo protiv građana, što je rezultiralo pobunom različitih frakcija. Dok sjeverozapad zemlje drži Nova narodna armija, a jugoistok Floridska alijansa, glavnina borbe odvija se između Zapadnih snaga koje sačinjavaju Kalifornija i Teksas, te lojalističkih država koje pokrivaju ostatak teritorija, ali im je uporište na Istočnoj obali. Iako predsjednik govori da je „najveća pobjeda u povijesti čovječanstva” blizu, stanje na frontu ne može biti nepovoljnije po njega. Naime Zapadne snage samo što nisu probile frontu kod Charlottesvilla, odakle im je otvoren put za Washington. Međutim, službene frakcije nisu jedine koje ratuju, budući da postoje i razne milicije i druge „organizirane grupe građana”.

Kvartet naših junaka - novinara i foto-reportera, upoznajemo tijekom sukoba demonstranata i policije u New Yorku, čiji redovni tijek biva poremećen samoubilačkim napadom. Junaci sudbonosnu odluku donose u hotelu koji cijeloj branši služi kao baza, a u kojem povremeno nestaje struje, zbog čega se preporučuje korištenje stepenica, čak i kad se ide na deseti kat. Lee (Kirsten Dunst), prekaljena foto-reporterka agencije Reuters, figurira kao jedna od legendarnih ličnosti svog poziva, te kao prva protagonistica filma. Njen južnoamerički kolega Joel (Wagner Moura) iz iste agencije dopisnik je i ovisnik o adrenalinu bojišta i pucnjave. Njih dvoje skuju plan da pokušaju obilaznim putem doći od New Yorka do Washingtona, te pokušaju napraviti posljednji intervju s predsjednikom prije nego li bude svrgnut, uhapšen ili smaknut. U hotelu im se pridružuje mlada frilenserska foto-reporterka Jessie (Cailee Spaeny, zvijezda u usponu nakon naslovne uloge u filmu Priscilla) kojoj je Lee veliki uzor i koju je Lee spasila od sigurne smrti za vrijeme nereda. Također im se priključuje i novinar-veteran Sammy (Stephen McKinley Henderson) koji piše za New York Timesa. S, citiram, „vrtićem i staračkim domom na zadnjem sjedalu”, dvoje prekaljenih cinika kreće na put kroz opustjele auto-ceste pune napuštenih i spaljenih automobila. Također putuju sporednim cestama, kroz mjesta gdje su stadioni pretvoreni u izbjegličke logore, gradiće u kojima naoružani lokalci čuvaju red i kažnjavaju pljačkaše, kroz stambene blokove u kojima se civili bore protiv uniformiranih lica, napuštene zabavne parkove u kojima ljeti još uvijek svira božićna glazba i koji služe kao strateške točke grupama ljudi koji ne znaju ni za koga ni protiv koga se bore. Dakle kroz svijet u kojem se za 300 američkih dolara može kupiti sendvič, a za 300 kanadskih pun rezervoar goriva i kanister pride za rezervu. Kroz svijet u kojem i gradići koji tvrde da ih se rat ne tiče svoju slobodu moraju čuvati snajperistima na krovovima, te u kojem analogne vještine i oprema poput mobilnog seta za razvijanje fotografija s negativa mogu itekako značiti prednost, budući da se digitalne komunikacije urušavaju.

Tehničke kvalitete filma su nesporne, naročito u smislu vrlo uvjerljivih rekvizita te vizualnog dizajna i dizajna zvuka koji podvlače ono najstrašnije u filmu: lakoću normalizacije apsolutno nenormalnog stanja. Gluma je također jedna od uzdanica filma: Kirsten Dunst briljira koristeći se sredstvima mikro-glume kako bi dočarala rezignaciju, Wagner Moura uvjerljivo kanalizira razmetljivost kojim prikriva strah, Henderson je sasvim uvjerljiv kao blagi profesorski tip, a Cailee Spaeny kao početnica koja naglo odrasta i postaje prekaljena profesionalka u roku od dva-tri dana. Posebno priznanje moramo, međutim, odati Jesseju Plemonsu u ulozi jezivog vojnika u najuspjelijoj epizodi filma koja direktno prikazuje ratne zločine. Sam Garland, pak, ovdje ima priliku pokazati svoje vještine u režiji scena bitaka; u tome se dosta ugleda na noviji opus Kathry Bigelow, dok u ostalim aspektima želi dostići visine Elema Klimova (iz filma Idi i gledaj), Stanleyja Kubricka (Full Metal Jacket) i Francisa Forda Coppole (Apokalipsa sada) u demonstraciji prirode rata kao takvog, u čemu ipak ostaje ponešto „kratak”.

Iako sam po sebi nije nužno slab, scenarij je, začudo, najslabija karika filma. S čisto zanatske strane gledano, dosta toga je diktirano epizodičnom strukturom koju „ratni film ceste” kao takav diktira. To se vidi i po nejednako uspjelim pojedinačnim epizodama od kojih nijedna nije loša, ali je samo jedna toliko potentna da ćemo je upamtiti, međutim i po vrlo šablonskom razvoju likova koji je pravolinijski, što njihove sudbine čini prilično predvidljivima svakome tko se ratnih filmova nagledao. Većina dijaloga, kada ne služi direktno za ekspoziciju situacije, za svrhu ima objašnjenje zanimanja likova, njihova statusa, iskustava i svjetonazora, a sve skupa na koncu djeluje kao uvodni kolegij na studiju novinarstva. Spomenuti koncept već smo ranije imali prilike vidjeti u ratnim filmovima što progovaraju iz perspektive novinara, mirotvoraca ili civila-bjegunaca, doduše u kontekstu postojećih ratova i previranja izvan američkih granica (primjeri mogu biti Godina opasnog življenja, Salvador, Polja smrti...). Ovdje je taj koncept spojen s konceptom filma katastrofe, distopijom ili čak zombi-filmom smještenim po pravilu u ruralni, središnji dio Sjedinjenih Država. Stvar je u tome da prva grupa filmova teži prikazati rat kakvim on zaista jest, iz čisto humane, ljudske perspektive, a da druga grupa svoju snagu crpi iz jasnih, ali ipak kodiranih metafora koje „gađaju” postojeće mete u stvarnosti.

U želji da bude kriptičan i „univerzalan” u izbjegavanju ikakvih paralela s današnjim „stanjem stvari” na terenu američke domaće politike, a opipljiv i potentan toliko da njegova dobronamjerna upozorenja shvatimo ozbiljno, Garland se gubi u svojoj mutnoj i ne baš utemeljenoj „kozmologiji”. U svemu tome najmanji su problem naoko arbitrarno i nelogično sastavljene frakcije kako bi se izbjegle poveznice sa sadašnjim američkim demokratima i republikancima, što je svakako namjerna odluka (zlobnici bi rekli iskalkulirana tako da nijedna strana u trenutnoj „debati” ili sukobu ne bude uvrijeđena). Tek će neki navesti repliku u kojoj se spominje neodređeni „Antifa masakr” i to u još neodređenijem kontekstu (jesu li anti-fašisti tu bili žrtve ili, pak, počinitelji) kao smišljenu kalkulaciju ili provokaciju jedne ili druge strane. Veći bi logički problem svakako bio nepoštivanje karakteristika američkog vrlo kompliciranog sustava raspodjele moći koji jednom čovjeku nije baš lako savladati i preuzeti, ma koliki on diktator ili fašist bio. Tu je također i povijesna činjenica da je i prethodnom Građanskom ratu u SAD-u trebalo barem pet decenija da se „zakuha”, a razlike između strana bile su i ekonomske i egzistencijalne, a ne samo svjetonazorske, dok je tehnologija za to vrijeme ipak nezadrživo napredovala. Ovakvim doziranjem konteksta „na žličicu”, Garland kao da iznevjerava svoje protagoniste, pa na kraju i samoga sebe i namjeru da nas prodrma i preplaši svojom na momente visceralno nepodnošljivom, ali zato cerebralno nategnutom, možda čak i nemogućom spekulacijom kako će to izgledati kada se rat preseli na „domaći teren”. Možda bi s ekstenzivnim kontekstom Građanski rat bio glomazniji film, možda bi bez ikakvog konteksta bio još direktniji i efektniji prikaz sloma sustava koji bi sam po sebi imao katastrofalne posljedice; ovako ostaje negdje između, kao tehnički dorađen, isprva morbidno intrigantno zasnovan, ali pod povećalom analize ipak plitak film šoka.

The Creator

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Ovo leto na filmsko-festivalskoj sceni obeležila su dva vezana štrajka, scenaristički (završen tek nedavno) i glumački (koji još uvek traje). Razlog za oba je činjenica da se veštačka inteligencija sve više upotrebljava u svakodnevnom životu i poslovnim aktivnostima, te bojazan da se sve to ne prevali i na njihove kreativne delatnosti. Zahtevi su se svodili na zakonsku regulaciju i ograničenje upliva tih novih alata na stvaranje sadržaja u budućnosti.

Možemo to opisati ili odbaciti kao preuranjenu reakciju, budući da alati tog tipa nisu ni izbliza toliko napredni da mogu ljudsku kreativnost zameniti onom digitalno generisanom, ali rasprava o veštačkoj inteligenciji se sve više zahuktava. Alati koji zapravo samo pretražuju internet brže nego čovek i na osnovu kompilacije nađenog generišu zadati sadržaj zapravo ne mogu imati stav neophodan za kreaciju, tako da zavise od ljudskog vođenja, od unosa podataka nadalje. Plastično objašnjeno, može neki takav alat napisati preciznu deklaraciju za šampon ili usisivač, ugrubo prevesti manje zahtevan tekst ili rešiti kompleksan matematički zadatak, ali teško da može napisati, za početak, filmsku kritiku (probali smo, rezultat je smehotresan), a da ne govorimo o filmskom scenariju.

S jedne strane, pojava filma The Creator, sa sve najavom da se tu radi o inteligentnom „blokbasteru“ na temu veštačke inteligencije za period između letnjih hitova i sezone nagrada, baš u ovom trenutku deluje kao pun pogodak. Sa druge, kompilacijski autorski pristup Gereta Edvardsa i njegovog ko-scenariste Krisa Vajca (koji su već zajedno radili na Rogue One: The Star Wars Story, jednom od najbolje primljenih filmova iz novog, „raširenog“ Star Wars univerzuma), metafore s kojima njihov scenario barata, a na kraju i stav koji zauzimaju u ovom trenutku deluje kao malo neukusan, odnosno da oni pomalo i „navijaju“ za veštačku inteligenciju.

Film se otvara tekstualnom karticom s definicijom pojma „nirmata“. Ovaj pojam iz hindu-jezika označava stvaraoca, iliti boga, a kartica ga uvodi i u kontekst filma kao (ljudsko) biće koje veštačka inteligencija sluša, štuje i obožava.

Nakon toga dobijamo dva retro-futuristička inserta. Prvi od njih govori o istorijatu razvoja veštačke inteligencije, od ranih robota do naprednih skoro čovekolikih simulanata, te njenog uvođenja u domaćinstva, na tržište rada, u vojni sektor i sektor zabave i izveden je u stilu američkih namenskih filmova iz 50-ih godina prošlog veka. Drugi je, pak, u stilu 80-ih i vodi nas u Pentagon gde general saopštava groznu vest da je veštačka inteligencija detonirala nuklearnu bombu u Los Anđelesu koja je ubila milion ljudi, te istoj objavljuje rat. Naime, zapadna koalicija je veštačku inteligenciju promptno zabranila, ali država Nova Azija (sudeći po karti, ona obuhvata dobar deo Jugoistočne Azije, od Tajlanda i Mjanmara, preko Indokine i Malezije do Indonezije) još uvek koristi benefite te opasne tehnologije. Srećom, „naši“ su uspeli da razviju orbitalnu stanicu zvanu Nomad koja pronalazi i (nuklearnim?) bombama uništava baze pobunjenih robota.

Našeg junaka Džošuu (Džon Dejvid Vašington, sin Denzelov) upoznajemo kao invalida s bioničkim protezama koji u Novoj Aziji živi sa svojom suprugom Majom (Džema Čen). Njih dvoje su zaljubljeni i čekaju bebu, a okruženi su robotima i simulantima koji ih štite. To jest, sve dok ne dođe do racije i Nomadovog napada u čemu otkrivamo da je Džošua ubačeni agent američke vojske, a da Maja možda može da ih odvede direktno do Nimrate, odnosno čoveka koji vodi vojsku robota. U pičvajzu koji nastaje zbog ljudske (američke?) aljkavosti, Džošua biva ekstrahiran, a Maja, čini se, gine u bombardovanju prilikom pokušaja bekstva.

Još koju godinu kasnije, Džošua živi u Los Anđelesu i radi na čišćenju terena od ostataka robota. Sve dok ne dobije kućnu posetu od žestoke pukovnice Hauel (Alison Dženi) i njenog posilnog kapetana Mekbrajda (Mark Menčaka) koji ga zovu na novu tajnu misiju. Naime, roboti su razvili tajno oružje Alfa O koje može da uništi Nomad i koje treba uzeti, ispitati ili uništiti. Kako postoje indicije da je Maja možda živa, Džošua nevoljno pristaje na misiju...

Kako to obično biva, misija odlazi dođavola (opet ta ljudska i američka aljkavost i brutalnost), ali Džoš uspeva da se probije do skrovišta gde se Alfa O nalazi. U pitanju je, ispostavlja se, simulant „spakovan“ u dete koje jako liči na njegovu i Majinu nerođenu kćerku, i to dete je sposobno da bez dodira kontroliše tehnologiju. Za sada, može da posluži kao univerzalni daljinski upravljač za televizor i ponekog robota ili da popravi auto, ali kako raste i spoznaje svet, njene moći će uskoro moći da naude Nomadu.

Džošua, iako ima priliku, ipak nema srca da ubije devojčicu (Medlin Juna Vojls) koju „krsti“ Alfi, pa njih dvoje zajedno beže i kreću u potragu za Majom. Za petama su im i Džošovi (bivši) saborci iz vojske, ali i robotski i ljudski policajci Nove Azije koji žele spasiti svoje oružje i figuru obožavanja iz ruku otmičara.

Uticaje i citate brojnih filmova, od neizbežnih naučno-fantastičnih (A.I, Ex Machina, Children of Men, Terminator serijal, Blade Runner u smislu neonskog dizajna, pa i Star Wars u smislu „used future“ stila), pa do onih koji tretiraju rat u Vijetnamu (Apocalypse Now kao okosnica priče potrage za kapetanom Kurcom koji se ovde odaziva na ime Nirmata, Platoon) vrlo je lako prepoznati. To, međutim, ne smeta da u prvoj polovini The Creator savršeno funkcioniše, svojoj kompilacijskoj suštini uprkos. Za to možemo navesti tri jaka razloga.

Prvo, dizajn je perfektan i izuzetno promišljen, od robota, preko struktura, pa do lokacija, a fotografija Grejga Frejzera (koji je, doduše, radio samo na pripremama jer je morao da se javi na dužnost za nastavak Dune) i njegovog pomoćnika Orena Sofera je izuzetna. Drugo, scenario dvojca vrlo inteligentno ubacuje detalje izgradnje sveta dok vodi priču koja funkcioniše u više žanrovskih registara, i kao naučna fantastika s elementima distopije, i kao ratni film, i kao akcioni triler s poterom u centru. Treća stvar je Edvardsova izuzetno kinetička režija zbog koje želimo još, još i još spektakla. Kao ne-esencijalni dodatak, možemo još navesti i muziku koja kombinuje orkestraciju Hansa Cimera za epski ugođaj i stari rok kao još jednu referencu na „vijetnamske“ ratne filmove.

Zbog toga možemo da tolerišemo i tanke, tipizirane likove, dokle god su oni funkcionalni i dokle god je njihova funkcija jasna, pa čak i nelogičnosti u njihovoj izgradnji. Primera radi, Džošua je toliko otvoren da bi ga teško bilo čak i zamisliti na nekoj tajnoj operaciji, a i Alfi je već viđen koncept deteta fantastičnih moći i deteta-čuda. Glumci se snalaze, što prezentnošću, što naglašavanjem tih par karakteristika njihovih likova (Menčaka kao sadistički nastrojeni oficir, Ralf Ineson kao ljigavi i beskrupulozni general), što pokušajem diskretnog poglumljivanja (recimo Ken Vatanabe kao orijentalno-mudri simulant), što variranjem svog stadardnog tipa (verbalna agresivnost Alison Dženi je sad dobila i fizičku komponentu).

Na pola filma, međutim, stvari se okreću. Ne samo da dolazi do zamora materijala, već na dramaturškom planu Edvards i Vajc konstantno podižu uloge. Preokreti postaju sve oštriji i sve besmisleniji, pa koherentna priča ustupa mesto ne naročito vešto sročenoj političkoj agendi punoj opštih mesta kritike američkog intervencionizma. Ako je smislena, ta kritika je itekako dobrodošla, ali dvojac nam ni tu ne daje ništa više od onoga što smo videli u, makar na tom planu, superiornijim filmovima poput celog spektra onih na temu rata u Vijetnamu. Pritom se njihova naivno-eskapistička poenta o nužnosti tolerancije i saradnje različitih entiteta može protumačiti kao apologija bilo kakvog militantnog delovanja protiv američkog imperijalizma.

Na kraju, oni promašuju ceo fudbal. The Creator tako ne govori o ljudima i veštačkoj inteligenciji kao spoju mašine i onog ljudskog, niti se problematika koju koncept sa sobom nosi može svesti samo na Ameriku, na Zapad i Istok ili na takozvani razvijeni svet. Srećom, pa je do kraja film makar auditivno i vizuelno ugodan, pa gledaoci mogu dobiti makar nekakvu satisfakciju.

Golda

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Ima stresnih i odgovornih poslova, a ima i onih ekstremnih poput pozicije izraelskog premijera u drugoj polovini XX veka. Golda Meir je bila prva, i do sada jedina žena na toj poziciji i čini se da je na tom mestu imala najmanje sreće. Ostala je samo u jednom mandatu, ali za vreme istog su se dogodila čak dva traumatična događaja: „Crni septembar“, odnosno teroristički napad na izraelske sportiste na Olimpijadi u Minhenu 1972. godine i Četvrti izraelsko-arapski („Jom Kipur“) rat u oktobru 1973. godine. Nije da Golda Meir nije imala stresa u životu da je na to pripremi, od detinjstva u senci pogroma u carskoj Rusiji, preko odrastanja u Americi, do političke karijere koju je gradila među doseljenicima u kibucima pre i za vreme Drugog svetskog rata, te angažmanu na uspostavljanju, odbrani i održanju izraelske države.

Film Golda izraelsko-američkog reditelja Gaja Nativa (najpoznatijeg po Oskaru za kratki film Skin) je „biopik“ koji se koncentriše upravo na jedan period njene vladavine, na ratne dane oktobra 1973. U toku tog perioda od neke dve-tri sedmice, premijerka mora da donosi vojne i političke odluke vođene što principima, što stanjem na terenu, što različitim informacijama koje joj serviraju ministri i načelnici različitih organa sile (sve sami muškarci, što možda iz današnje perspektive deluje znakovito, ali se tada podrazumevalo). Na „domaćem terenu“, pak, ona se hvata ukoštac s opakom bolešću (limfomom, od čega je na kraju i umrla 1979. godine), kao i sa stresom svoje pozicije i možda pogrešnih odluka koje je donela, a njen prvi odgovor na sve su crna kafa i cigarete koje konzumira u velikim količinama.

Kada bi se tražio filmski uzor za Goldu, onda bi to najpre mogao biti film Darkest Hour u kojem pratimo kako Vinston Čerčil uspostvalja ratni kabinet, obećava otpor nacistima, a „krv, znoj i suze“ svom narodu za viši cilj. Doduše, Nativ ubacuje tu intervencije dvostrukog okvira za priču, onaj širi je njen odlazak u bolnicu po poslednji put, a uži saslušanje pred komisijom po pitanju mogućih propusta za vreme rata, pa se paralela s Nolanovim Oppenheimerom ne može izbeći iako je Golda premijeru imala ranije, na Berlinalu.

Nativ zapravo s Goldom radi pristojan posao, kako u momentima kada je pokazuje kao stamenu ženu sposobnu da upravlja „alfa“-muškarcima u smeru višeg cilja, čak i nakon prvih poraza i pogrešnih koraka, tako i u intimnijim trenucima u kojoj se ona poverava svojoj sekretarici, pokušava da od drugih sakrije svoju bolest ili joj stres udara na moć rasuđivanja. U tome ima veliku pomoć Helen Miren koja, iako se čini krajnje neortodoksnim izborom za ulogu izraelske premijerke (što su neki od kolega osporavali po liniji političke korektnosti) i između njih nema fizičke sličnosti, uspeva da kanališe njenu auru rešene žene. Otežavajuća okolnost je svakako prostetička maska koju britanska glumica za ulogu mora da nosi, ali Helen Miren i ispod nje uspeva da odigra emociju.

Za ostatak ansambla, Nativ je izabrao internacionalni miks, često igrajući na kartu stvarne ili šminkom pojačane fizičke sličnosti, što se pokazalo kao pametno, posebno u slučaju arhivskih inserata koji često idu na televiziji u istoj prostoriji. Lior Aškenazi je uverljiv kao načelnik generalštaba David Elazar, Rami Hojberger kao ministar odbrane Moše Dajan (sa sve povezom na oku), ali Liv Šrajber ima najkoloritniju epizodu kao Henri Kisindžer u misiji „šatl-diplomatije“, sa sve onim nezaboravnim verbalnim ping-pongom između njega i Golde.

Manje dobronamerni kritičari će filmu zameriti jednostranost, ali to ide sa singularnom perspektivom koju Nativ na kraju i pravda tekstualnom karticom na kojoj piše da se Golda Meir još uvek smatra kontroverznom figurom u Izraelu. Istini za volju, Nativ ume da skrene u hagiografski ton, pa i u patetiku (posebno na kraju kada pesma Leonarda Koena Who By Fire zameni do tada ultra-dramatičnu skoro pa atonalnu neoklasiku na gudačima), ali malo ko će film suditi po čisto filmskim kriterijima.

Zapravo, dva su pitanja ovde ključna: volite li biografske/ratne/političke filmove koji se detaljno bave procedurama odlučivanja i koliko vas zanimaju sukobi na Bliskom Istoku, posebno iz izraelske perspektive. Treće i dopunsko, za poznavaoce, bilo bi kakvo mišljenje imate o Goldi Meir. Ako je na sva tri pitanja odgovor pozitivan, onda je Golda film za vas. Ali i bez toga je svakako još jedan veliki glumački uspeh Helen Miren.

The Covenant

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Iako Gaj Riči zapravo nikada nije pauzirao, ovogodišnji učinak bismo mu mogli nazvati ni manje ni više nego hiperaktivnim. Tek su četiri meseca prošla od izlaska Operation Fortune: Ruse du Guerre, a britanski reditelj ima već drugi film ove godine, The Covenant.

Doduše ponešto od toga bi moglo da se objasni i distributerskim strategijama: Operation Fortune je bio najavljen za prošlu godinu, ali je distribucija odložena na januar ove, najverovatnije zbog osetljivosti trenutka, odnosno gorkog ukusa koji bi ostavio film s negativcima iz redova ukrajinskih gangstera čija distribucija kolidira s ruskom invazijom na pomenutu susednu zemlju. The Covenant, pak, igra ili će igrati u bioskopima tek na nekim teritorijama, osim Amerike i nekim čudom Rusije, tu su većinom azijske zemlje, ali je brže-bolje izašao na internetu.

Jedna druga, čisto filmska stvar je ipak na ovom mestu zanimljivija. Gaj Riči je već pokazao i dokazao da se najbolje snalazi u okruženju stilizovano nasilnih i hiper-verbalnih crnohumornih gangsterskih „screwball“ komedija s mnoštvom likova s kakvima se zapravo i proslavio. Autor filmova Lock, Stock & Two Smoking Barrels i Snatch je to potvrdio svojim povratkom žanru u The Gentleman dobro primljenom od strane publike i kritike toliko da „popravi“ činjenicu da u svoje vreme Revolver i Rocknrolla nisu bili lepo sačekani od strane istih. Riči se, naime, iz petnih žila trudi da se dokaže kao akcioni reditelj, a to je u poslednje vreme postalo očito. Prvo su tu bila dva akcijom i CGI-jem neotpornim na starenje nabijena dva Sherlocka Holmesa, pa onda zgodna varijacija na temu klasičnih Bondova The Man from U.N.C.L.E, pa onda onaj nesrećni King Arthur, pa kačenje na Diznijeve trendove igranih „rimejka“ animiranih filmova s Alladinom, pa rimejk francuskog originala Wrath of Man i ranije ove godine moderna špijunska akcija Operation Fortune.

U svima njima, Riči je ubacivao svoje potpisne štoseve, bilo rasparčanu kompoziciju putem koje se izokola, ljuštenjem slojeva, otkriva suština priče, bilo provokativni humor izveden kroz verbalni ping-pong, a ponekad i oba. Onda kao nekakvo čudo možemo uzeti da The Covenant praktično nema ništa od ta dva navedena potpisna štosa: izlaganje je linearno i podeljeno na klasične dramske činove, a humor nakon ekspozicije, gde je prisutan u svojoj sirovoj, vojničkoj formi, isparava iz ostatka filma. The Covenant je, dakle, prilično klasična ratna akcijada s elementima drame centrirane oko duga i dužnosti.

Mesto radnje je Afganistan, a film počinje objašnjenjem da je nakon početka američke intervencije 2001. godine u narednih dvadesetak godina broj vojnika s 1.000 narastao na 100.000, a domaćeg osoblja koje s američkom vojskom sarađuje na celih 50.000. Svima njima je za njihovu saradnju po potrebi obećana američka useljenička viza za njih same i njihove porodice. Tako nešto bi poslužilo kao odličan materijal za ozbiljnu političku ratnu dramu, naročito na temu sudbina tih pomagača nakon američkog povlačenja 2021. godine, ali The Covenant nije taj film.

Protagonista je narednik Džon Kinli (Džejk Gilenhal), vođa tima vojnika kojima je zadatak da eleminišu opasnost od improvizovanih eksplozivnih naprava, uglavnom „policijskim“ zadacima koji se svode na kontrolu puteva i pretresanje vozila ili na obijanje pragova u potrazi za radionicama u kojima se te stvari prave. Već u prvoj sceni, dva Džonova vojnika i lokalni prevodilac ginu kada zaustavljeni kamiondžija detonira bombu skrivenu u svom vozilu. Zbog toga, Džon i ekipa dobijaju novog prevodioca, Ahmeda (Dar Salim).

Ahmed je, pak, misteriozna figura. Kaže da je po struci mehaničar, a da mu je prevodilački zadatak posao kao svaki drugi, a glavna motivacija za njega je američka useljenička viza. Ipak, otkrićemo da Ahmed poseduje određeni set veština koje nisu mehaničke ni jezičke, od toga da zna šta se iza kojih zatvorenih vrata krije, preko toga da može da nanjuši laž, pa do toga da vrlo vešto barata s oružjem.

To će se pokazati korisnim kada Džonov tim nabasa na ilegalnu radionicu u blizini napuštenog rudnika, pa tamo upadne u zasedu. Veći deo tima ubrzo gine, a preživljavaju jedino Džon koji ubrzo biva ranjen i Ahmed koji mora da ga u neprijateljskom okruženju na negostoljubivom planinskom terenu tako ranjenog dopremi do stotinjak kilometara udaljene baze. Zbog svog podviga, Ahmed dobija status heroja, ali zbog toga njegova glava biva ucenjena od strane Talibana, a Amerikanci od njega peru ruke na birokratske vadeći se na birokratske štoseve.

Džon, pak, oseća dug i dužnost prema čoveku koji mu je spasio život, pa pokušava da mu se oduži prvo birokratskim pritiskom, pa onda naplatom starih dugova svom pukovniku (Džoni Li Miler) i potezanjem veza kod svog prijatelja (Aleksander Ludvig) koji ga upućuje na privatnu kompaniju vodi Parker (Entoni Star). Džon će ipak morati da se i sam vrati u Afganistan (supruga koju igra Emili Bičam ga u tome podržava, što joj je, čini se, jedina uloga u filmu) i da sam stupi u akciju kako bi pronašao i izvukao svog prijatelja.

Na stranu apolitičnost, odnosno nedovoljna političnost i oklevanje da se problematizuje američka „izuzetnost“ (zbog koje njihova vojska može da interveniše po svetu i obećava useljeničke vize, dok će se oko tih obećanja birokrati praviti ludi), The Covenant deluje kao generički, zanatski solidno izvedeni, ali zato ofrlje napisani ratni film. Naravno, prijateljstvo, dug i dužnost da se dug vrati legitimne su filmske teme, ali i teme diskursa oko rata i ratovanja, a The Covenant pritom nije komad patriotskog guslanja, već decentno tretirana istinita priča, i to je sve u redu.

Jednako tako, sasvim u redu je i Ričijeva režija u smislu postavljanja scena i vođenja glumaca, odnosno one dvojice koji u filmu imaju imalo supstancijalne uloge. Opet, i na tom planu, The Covenant nije film od kojeg zastaje dah i koji će makar na zanatskom i tehničkom nivou uneti revoluciju u žanr. Neki od štoseva na koje se Riči oslanja prilično su standardni, od toga da se serija događaja koje smo videli ponavlja kao ubrzana montažna sekvenca iz drugog ugla kada se Džon toga konačno u snu seti, pa do toga da, kako ulozi na kraju filma rastu, scene postaju sve bombastičnije, akcija „napucanija“, a „slow motion“ kadrovi još usporeniji za akcenat.

Dvojici glavnih glumaca se nema šta zameriti jer oni svoj posao obavljaju odlično. Dar Salim je izvrstan kao samozatajni i u sebe dovoljno sigurni Ahmed koji je spreman da se upusti i u raspravu i u pucnjavu i koji je „kadar stići i uteći i na strašnom mestu postojati“. Glumac je do sada igrao uglavnom u skandinavskim filmovima i u njima je, naročito kod Tobijasa Lindholma, pokazao zavidnu versatilnost, pa ga ovakva uloga može lansirati na globalni nivo (kad već ona u seriji Game of Thrones nije).

Nasuprot njemu, imamo Džejka Gilenhala koji, čini se, kao i Riči, pokušava da okrene svoj profil od dramskih prema ulogama u žanrovskim filmovima, pre svega akcionim i trilerima (pre ove, poslednje tri uloge su mu bile u filmovima Spider-Man: Far from Home, The Guilty i Ambulance), ali sa nekim dramskim legitimitetom u pristupu glumi u filmovima tog tipa. To se čini kao pametan izbor, a u ulozi Džona itekako ima „mesa“ za jakog glumca, posebno u momentima u kojima dotični mora da igra onesposobljenost na rubu smrti, ali opet ne možemo, a da se ne setimo da je Gilenhal igrao u dosta kvalitetnijem i potentnijem ratnom filmu – Jarhead.

Problem sa The Covenant pre svega leži u manjkavom scenariju koji Riči potpisuje sa svojim čestim saradnicima Marnom Dejvisom i Ajvanom Etkinsonom. Karakterizacija je minimalna (neki bi rekli funkcionalna), dijalozi imaju tendenciju da zvuče rogobatno, a tretman same izvorne priče nekonzistentan tako da ide od faktografske hladnoće do mužjačke ratničke fantazije, dok o tretmanu Afganistanaca koji u najboljem slučaju dobacuju do nivoa u starim vesternima B-produkcije ne treba ni trošiti reči. Dobra gluma, zanatski sigurna režija i unekoliko evokativne fotografija i muzika stvari popravljaju, ali samo do nivoa podnošljivog, ne i dobrog. Imao je Riči i većih promašaja, ali The Covenant svakako ne spada u red njegovih boljih filmova.

Sisu

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Tokom svoje aktivne karijere, nekadašnji šampion Formule 1 Mihael Šumaher se nije libio da vozi prljavo i ulazi u riskantne duele u kojima je često silom izguravao svoje rivale sa staze. Šumaher je vozio dugo, od ere Sene i Prosta, pa sve do vremena Alonsa, Raikonena i Hamiltona, uz još jedan povratak u igru kasnije, ali postojao je samo jedan vozač kojeg se čak i on bojao. U pitanju je finski as Mika Hakinen, a razlog za strah je bio karakteristični finski koncept životne filozofije „Sisu“.

Ovaj termin je neprevodiv na druge jezike, ali ga možemo objasniti kroz opis. „Sisu“, naime, predstavlja hrabrost, odlučnost, rešenost i svesno preuzimanje rizika u teškim situacijama, čak i kada se one čine bezizlaznim. Zapravo, naročito kada se one čine bezizlaznim. Jer kako drugačije objasniti to da se jedna mala, retko naseljena zemlja u prvoj polovini prošlog veka tri puta suprotstavljala Sovjetskom Savezu i njegovoj Crvenoj Armiji, e da bi zemlja na koncu sama proterala i razoružala naciste kojima je do tada garantovala prolaz preko svoje teritorije i sebi obezbedila neutralnost tokom Hladnog rata.

Info-karticom na neke od ovih tema počinje film Sisu Jalmarija Helandera koji je svoju festivalsku turneju nastavio i u noćnom programu festivala Crossing Europe u austrijskom Lincu. Godina je 1944, potpisan je Moskovski sporazum o prekidu vatre između Finske i SSSR-a, Finska se obavezala da razoruža naciste koji preko severnog dela zemlje, Laplanda, beže u Norvešku koja je još pod njihovom kontrolom. U to vreme, međutim, jedan čovek shvata da mu je dosta rata za sva vremena i umesto toga bira povučen život kopajući zlato daleko od očiju drugih negde na severu na kojem je snežnu belinu zamenilo zlatno sunce.

Naravno, naš krupni, ćutljivi bradonja u džemperu i pantalonama na tregere će svoje zlato naći, prvo grumenčić u potoku, onda i celu žilu pod zemljo, iskopati je i u društvu svog konja i psa se uputiti dalje. Problem je, međutim, što Laplandom vršljaju nacisti, ostavljajući za sobom trag spaljene zemlje. Baš na jednu njihovu četu, predvođenu komandantom Brunom (Aksel Heni) i njegovim sadističkim zamenikom Volfom (Džek Dulan), u toku povlačenja tokom kojeg sa sobom vode i zarobljenike i zarobljenice (koje će kasnije, predvođene Aino koju igra Mimoza Vilamo, postati neka vrsta antičkog „hora“ koji nam objašnjava pozadinu), naleteće i naš junak za kojeg kasnije saznajemo da se zove Atami (Jorma Tomila).

Nacisti su, međutim, našli baš „pravog“ da mu kradu zlato. Atami je, naime, bivši komandos iz Zimskog i Nastavka rata koji je iz osvete za ubistvo svoje porodice ubio preko 300 Rusa i sa kojim čak ni vojska ne želi ništa da ima. Ono što sledi je krvavi sukob pun klanja, eksplozija, preživljavanja i jurnjave raznim prevoznim sredstvima u kojem nijedna strana nije spremna da odustane.

Zamislite, dakle, mešavinu partizanskih filmova, serijala o Rambu, američkih ultra-nasilnih akcionih B-filmova iz 80-ih, „špageti-vesterna“, posebno Leoneovih, i Tarantina na prelazu iz „Grindhouse“ u „Inglorious Basterds“ fazu svoje karijere, pa možete pretpostaviti kakav je Sisu film. U pitanju je ultra-nasilni, ali zato ništa manje zabavni spektakl u kojem naš junak, tiši i misteriozniji od Klinta Istvuda pobije više Švaba nego Bata Živojinović i to na skoro psihopatski kreativne i spektakularne načine kakvi se danas retko viđaju u filmu visoke produkcije.

U tako nečemu nema puno mesta za karakterizaciju ili nekakvo produbljivanje ili apstrakciju konteksta prema popularnim univerzalnim temama (kolonizacija i slično), a čak i glavni protagonista progovara samo dva puta u filmu, i to na kraju. Scenario je, dakle, postojan u svojoj nepoderivoj jednostavnosti koncepta i replikama na lošem engleskom, režija je ingeniozna za niskobudžetni film, efekti maske praktični i uverljivo grozni, a „kasting“ zanimljiv, što u slučaju Jorme Tomile koji je s autorom Jalmarijem Helanderom već sarađivao i ima „hemiju“, što u slučaju norveškog glumca Aksela Henija koji sada „obrće“ svoju najpoznatiju ulogu, onu u filmu Headhunters u kojem je bio proganjan.

Ima li boljeg poklona za Dan pobede od jednog ovako zabavnog filma u kojem na tekućoj traci ginu nacisti? I gde bi nam kraj bio kada bi i naši partizanski filmovi bili neopterećeni ideologijom, realnošću i poukom i naprosto – stripovski zabavni?

All Quiet on the Western Front / Im Westen nichts Neues

 kritika objavljena na XXZ

2022.

režija: Edward Berger

scenario: Edward Berger, Lesley Paterson, Ian Stokell (prema romanu E.M. Remarquea)

uloge: Felix Kammerer, Albrecht Schuch, Aaron Hilmer, Moritz Klaus, Adrian Grünewald, Edin Hasanović, Daniel Brühl, Thibault de Montalembert, Devid Striesow, Andreas Döhler, Sebastian Hülk

Još jedan dokaz samouverenosti Netflixa, kao i rešenosti servisa da opstane kao vodeći u svom još uvek rastućem polju bio bi i taj da se priličan novac ulaže u projekte na jezicima koji nemaju nužno „prođu“ na globalnom tržištu. Nemački svakako nema zastupljenost francuskog, španskog, hindi, mandarinskog, kantonskog i pre svega engleskog, ali ipak sa sobom nosi solidne brojke dovoljno situiranih govornika u Evropi, a i Remarqueov roman Na zapadu ništa novo dovoljno je prepoznatljiv i van nemačkog govornog područja. Adaptacija Edwarda Bergera (inače reditelja iz redova drugog ešalona nemačkih filmskih stvaralaca koji se uglavnom kalio na televiziji, studijskim komedijama, ali i festivalskim dramama) zapravo je prva adaptacija navedenog romana na nemačkom jeziku, nakon dve na engleskom, one Lewisa Milestona (1930) koja spada u prelomne zvučne filmove i one televizijske Delberta Manna iz 1979. godine. Rezultati su za sada i više nego solidni: dve nagrade EFA u tehničkim kategorijama, status nemačkog kandidata za nagradu Oscar uz solidne šanse za nominaciju i u toj i u par tehničkih kategorija.

Zapravo, Bergerov All Quiet on the Western Front se u priličnoj meri drži izvronog romana, premda preskače uvodni deo u kojem se pisac bavi pogubnim uticajem „patriotske“ propagande na mladiće, kao i deo sa odsustvom protagoniste i njegovim suočavanjem sa svetom kod kuće, što kompenzuje ubacivanjem dva pod-zapleta. Jedan od njih baziran je na stvarnim ličnostima i tretira pregovore o primirju, a drugi je zajednička večera i razgovor jednog nemačkog generala sa svojim štabnim majorom.

Glavnina, pak, prati Paula Bäumera (Kammerer, debitant na filmu) koji u rat odlazi pun usađenih ideala da bi se kasnije razočarao, te njegove prijatelje sa studija, kao i one koje će steći u rovovima severoistočne Francuske, među kojima je najznačajniji Kat (Schuch), stariji i iskusniji vojnik koji će mu postati neformalni mentor. Ono što u tom centralnom zapletu imamo prilike da vidimo je prilično verna adaptacija romana i ništa manje verna „žanr-slika“ naturalističke klanice Prvog svetskog rata, rovovske bitke, blata, prljavštine, gladi, bede (materijalne i drugačije), razornog dejstva artiljerije, pojave tenkova i bojnih otrova.

Dva manja pod-zapleta tematiziraju pregovore između Nemaca i Francuza iz vizure Matthiasa Erzbergera (Brühl), stvarne ličnosti i kasnijeg ministra finansija Weimarske republike u kojima on pokušava da ubedi oficire i političare da se klanica zaustavi po svaku cenu, te večeru na kojoj general (Striesow) pokušava da ubedi majora (Hülk) u neophodnost i plemenitost ratovanja. Osim što zauzimaju različite omere filmskog vremena, ove se priče odvijaju i u različitim rasponima relanog vremena: glavna se, uz duže prekide, prostire preko dve godine, dok se „politička“ odvija u rasponu od nekoliko dana, a večera u rasponu od nekoliko sati.

Taj štos kao da je preuzet iz Dunkirka (2017) Christophera Nolana, doduše bez uverljivog „tehničkog“ razloga (kod Nolana je to bilo pravdano različitim tempom akcije na kopnu, moru i u vazduhu), ali tu ne prestaju reference na starije i novije ratne filmove na koje se Berger poziva. Ima tu i naklona Kubricku i njegovom Paths of Glory, naturalizma koji je Spielberg u ratnom filmu uspostavio sa Saving Private Ryan, stvarnog šoka kao u Klimovljevom Come and See, a i onog iznuđenog kao u recentnijem (i podosta slabijem) The Painted Bird Vaclava Marhoula, asocijacija na 1917 Sama Mendesa sa dugim kadrovima koji ipak ne idu toliko daleko da bi se pomislilo da Berger pokušava da simulira ekstravagancu jednog kadra. Sve to itekako ima smisla u kontekstu toga da se trendovi u žanru ratnog filma menjaju i napreduju i u tehničkom i u smislu filmske poetike, pa Berger u svemu tome vešto bira i slaže uzore u tehnički upeglanu, uverljivo realističnu i dojmljivu smesu ispranih boja, upadljivog dizajna zvuka i uz vrlo veštu upotrebu filmske muzike od klasike do elektronske neo-klasike.

Problemi, pak, nastaju na jednom drugom polju, u smislu dramaturgije i upotrebe likova. Naime, Paulovi saborci jedva da imaju vremena da se razviju kao likovi pre nego što poginu u nekoj od elaborirano orkestriranih scena bitke, a našoj nemogućnosti da ih propisno razlikujemo dodatno doprinosi i taj namerno „zamuljani“ dizajn sivih i smeđih tonova kiše i blata. Tu je pre svega na delu razlika između medija (literature i filma), kao i razlika u formatima (film je zapravo pre pripovetka nego roman), ali i pored toga se All Quiet on the Western Front može uzeti kao vrlo dobar ratni film koji, u emotivnom smislu, udara dovoljno snažno.

Operation Mincemeat

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Drugi svetski rat i dalje služi kao inspiracija i za stvari sasvim životne, i za umetnost u raznim oblicima, pa i za film.

Ratova kasnije nije manjkalo do dana današnjih, i o njima je snimljeno dosta filmova, ali Drugi svetski je sam po sebi nešto posebno, možda kao poslednji rat u kome se znalo „ko je ko“, odnosno ko je šta zastupao i ko se protiv koga borio i zašto (fašizam i antifašizam), pa se oko njega herojski narativ sam nameće. Sad, znamo li zaista ili samo mislimo da znamo?

I u takvom ratu, odnosno oko takvog rata u kome je navodno sve jasno (mada nas tu istina demantuje tako da rat postaje predmet raznih revizija čak i u bazičnom smislu ko je u njemu pobedio), postoje priče koje još nisu ispričane. Ili makar nisu dovoljno. A neke od njih bi čak mogle da budu i ključne. Operacija Mleveno meso je svakako jedna od njih i kao takva je sasvim legitiman predmet za ratnu dramu Džona Medena pod nazivom ,,Operation Mincemeat“ koja nam se ukazala na Netfliksu nekoliko dana pre „uplovljavanja“ u bioskope.

Za početak, podsetimo se istorije. Jedan od prvih frontova na kojima su saveznici odneli totalnu pobedu nad silama Osovine bio je onaj južni, u severnoj Africi, što je obezbedilo dalji tok događaja u vidu invazije na Italiju, kasnije i Normandiju, pa sve do pada Berlina. Onda pogledajmo geografsku kartu Sredozemlja i prisetimo se da je Adolf Hitler možda bio arogantan, ali da svakako nije bio ni slep ni glup da ne vidi da je udaljenost između Tunisa i Sicilije toliko mala da je za pretpostaviti da će iz tog pravca ići sledeći saveznički napad. Opet, u noći između 9. i 10. jula 1943. godine, obala Sicilije bila je gotovo nebranjena. Zašto?

Priča kaže sledeće... Da se na obali neutralne Španije, gde su obe zaraćene strane imale razgranate i funkcionalne mreže, pojavio leš ubijenog britanskog oficira, u čijoj su tašni nađeni dokumenti o planovima savezničkih sila za desant na Grčku. Sve je, naravno, bilo lažno: oficir je zapravo bio skitnica i umro je u Londonu, a ne u ratnim operacijama, a „dokumenti“ su bili čisti falsifikat. Nemci su, međutim, „zagrizli udicu“ i utvrdili se na mesto gde im zapravo nije pretila opasnost.

To je bila operacija Mleveno meso: potvrda da su špijunske igre ponekad važnije i više odlučujuće od bitaka na terenu. Sama operacija nije nepoznata, a i teško da može biti usled tolike bizarnosti. O njoj su pisane knjige, a po nekim njenim delovima i „pod-zapletima“ su snimani i filmovi.

Međutim, Medenov ,,Operation Mincemeat“, nastao kao ekranizacija nefikcijske knjige Bena Mekintajera, prvi je takav uradak koji operaciju sagledava „u totalu“. Usput uspeva i da nas ponegde iznenadi...

Prvo iznenađenje je identitet našeg naratora. U pitanju je Ijan Fleming (igra ga glumac i pevač Džoni Flin), kreator književnog serijala od Džejmsu Bondu, kojem su špijunske igre i podvale kojima je svedočio kao službenik obaveštajne službe. Možda je upravo ova operacija bila inspiracija za one neverovatnije delove knjiga o agentu 007.

Ključnu ulogu u operaciji, međutim, igrala su druga dva muškarca, kao i dve žene. Glavnokomandujući je bio Juan Montagju (Kolin Fert), a ideja u neku ruku potekla od Čarlsa Čolmondelija (Metju Makfejden). Njih dvojica su zapravo nepoverljivi jedan prema drugome, uz određenu dozu rivalstva i sumnji, ali su spremni da za operaciju ovog tipa razlike ostave po strani.

Sad, kako neverovatna priča mora da bude elaborirana i zapravo koherentna da ne bi bila odbačena od poslovično pedantnih Nemaca, tu na scenu stupa ženski deo ekipe. Penelopa Vilton igra iskusnu službenicu Hester Leget koja je bila odgovorna za dobar deo kreacije lažnog identiteta kapetana Vilijama Martina za leš koji nosi dokumenta. A u priču je iz pozadine ušla i Džin Lesli (Keli Mekdonald), prvo time što je posudila svoju fotografiju koja daje lice Vilijamovoj izmišljenoj devojci Pameli, a onda dopisujući zajedno s Juanom pozadinsku priču o njih dvoje. Dok se izmišljena ljubavna priča piše i izmišlja, ona prava između Juana i Džin preti da bljesne i ugrozi i operaciju i njihove karijere i reputacije, tim pre što je ona udovica, a on je ženu poslao u izbeglištvo u Ameriku.

,,Operation Mincemeat“ baš je onakav film kakav očekujemo od ratne tematike, dramskog, pa čak i dokudramskog pristupa, ali i od reputacije Džona Medena najpoznatijeg po vrlo klasičnim, čak konzervativnim filmovima kao što su ,,Shakespeare in Love“ (1998) i ,,Captain Corelli‘s Mandolin“ (2001).

U pitanju je, dakle, ispoliran, engleski nepretencioznan film pun poštovanja sa posebno studioznim okom za detalje perioda koji čine njegovu teksturu bogatom. Medenova režija je zgodno bešavna i potpuno u funkciji usmeravanja pažnje na priču, dok fotografija Sebastijana Blenkova hvata detalje scenografije Džona Pola Kelija i Andree Fleš, koji na izuzetan način rekreiraju detalje vremena (ratno) i mesta (od kišnog Londona do sunčane Španije).

U našem fokusu su, pak, glumci koje Meden izvrsno usmerava i između kojih se javlja uverljiva i ubedljiva hemija bez potrebe za prenaglašavanjem. Zato bez problema kupujemo rivalstvo između Juana i Čarlsa koje je ukroćeno i pravilima službe i dubljim osećajem patriotske dužnosti. Ali i ljubavnu priču koja bi, da je drugačije osmišljena i izvedena, bila čisti višak. Pod Medenovom kontrolom i u izvedbi sjajnih Kolina Ferta i Keli Makdonald, ta ljubavna priča je diskretna, setna, od početka do kraja motivisana prijateljskim i pokroviteljskim osećajima pre nego romantičnim, i kao takva služi da obogati emocionalnu teksturu filma.

Problem sa tim upadljivo pristojnim filmovima punim poštovanja ponekad zna biti upravo ta njihova pristojnost i poštovanje prema temi koje ih sputava da se razmahnu. To vredi i za ,,Operation Mincemeat“, što se posebno oseti u scenariju Mišel Ešford, kojem možda ne nedostaje humora i emocije, ali mu nedostaje nekog akcenta i „udara“ u pojedinim momentima. Dva su potencijalna razloga za to: prvi bi bio scenaristkinjino televizijsko poreklo, a drugi dokumentarno poreklo izvorne knjige.

Mišel Ešford i Džon Meden nisu uspeli do kraja da „razigraju“ tu istinitu priču koja je sama po sebi čudnija od bilo čega što bi se moglo izmisliti. Ali u svom fahu istorijski korektnih ratnih drama, ,,Operation Mincemeat“ je sasvim solidan film.