Masterplan

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Ne treba da čudi da između žanrova trilera i komedije koji umnogome zavise od tajminga u pisanju, režijskoj postavci i glumačkoj egzekuciji postoji i idealan spoj u vidu filmova o pljački ili prevari. Oni od trilera uzimaju napetost, a od situacione i „skrubol“ komedije mehaniku zapleta i razgaljivanje gledaoca kao ultimativni cilj. Filmovi o pljački se ne uzimaju previše ozbiljno, što im je često i olakšavajuća okolnost, pa se u njima mogu tolerisati i rupe u zapletu i nelogični preokreti, dokle god cela stvar dobro „vozi“ i dok je gledanje prijatno. Čini se zato da tu postoji nekakav recept za uspeh, ali i taj recept treba iz filma u film i provesti, ali i dodatno „začiniti“ kako ne bismo imali utisak da je svaki film u žanru isti.

U slučaju filma Masterplan čiju režiju potpisuje francuski autor Toma Vensan, žanrovska forumula je provedena solidno, a varijacije u smislu začina makar pokušane. Krajnji rezultat je gledljiv, relativno zabavan film koji ipak ne unosi previše inovacija u pod-žanr, zbog čega preovlađuje utisak da smo u životu pogledali dosta sličnih, a boljih filmova. Kao i Vensanov prethodni uradak, Masterplan je ušao u globalnu distribuciju preko Amazonovog servisa Prime.

Masterplan očekivanja podiže svojim uvodom koji prkosi preovlađujućoj logici „drugog ekrana“ i svog gledaoca zapravo tera da pomno prati zbivanja na ekranu. U pitanju je paralelna montaža dve sekvence pljačke u kojima je dijalog sveden na minimum i uopšte ne objašnjava nepažljivom gledaocu šta se dešava na ekranu. S jedne strane, Kjara (Simona Tabasko, viđena u seriji The White Lotus) se oslanja na tehnologiju i svoje hakerske veštine, ali i glumu i zavođenje kako bi opelješila svoju metu u Rimu. S druge, u Parizu, Džej (Viktor Belmondo, unuk slavnog Žan-Pola) je vešt provalnik koji je u stanju da brzo upadne u stan neprimećen, uzme šta je naumio i pobegne u kratkom vremenu.

Njih dvoje će se upoznati na zajedničkoj „misiji“ provale u vilu na jezeru Komo koja im je stigla preko aplikacije koju oboje koriste. Uprkos međusobnom podbadanju i nadmetanju, oni moraju da sarađuju kako bi upali unutra. Tamo ih, pak, čeka stariji gospodin Kevendiš (Stenli Tuči) koji im poručuje tri stvari. Prva je, očekivano, da su prošli test. Druga, svakako neočekivana je informacija da su njih dvoje brat i sestra, a da im je Kevendiš, i sam legendarni lopov, oboma otac.

Treća je da ima novu misiju za njih: krađu Mona Lize iz Luvra. Ulog je veliki, vremena je malo, plan je hrabar, ali i lukav: treba iskoristiti dan, odnosno noć štrajka zaposlenika muzeja, provaliti kroz tunel koji ide ispod Sene, te pogasiti svetla i onesposobiti nadzor na tačno onoliko vremena da se slika ukrade i zameni, a da niko ne posumnja. To je, dakle, posao za organizatora, provalnika i hakerku, ali, kako to obično biva, mnogo je toga nepoznatog i pitanje je ko kome i koliko može zaista da veruje.

Glavni adut filma je svakako Stenli Tuči, sam po sebi jako simpatičan čovek, naročito kad kuva i skuplja recepte od italijanskih bakica, ali i glumac od formata sposoban da se u tren oka pretvori u čudaka ili psihopatu. Kao takav, on je idealan izbor za uloge slatkorečivih prevaranata. Dvoje mlađih, međutim, nisu na njegovom nivou. Doduše, solidni su, imaju dosta energije svaki za sebe, ali nešto manje hemije koja se bolje ocrtava u nadmetanju nego u saradnji, ali to je delimično greška i scenarija koji ne razvija likove detaljno, ali i prilično školske Vensanove režije.

Pozitivna je vest da su i scenario i režija funkcionalni, te da demonstriraju osećaj za dosetku i vic, od aplikacije za lopove i provalnike, preko visokog uloga i hrabrog plana pljačke globalno najpoznatije i najbrižljivije čuvane umetnine na svetu, do poznate konstatacije da je među lopovima malo časti, čak i kad su tobože familija. Generalni ton filma je dovoljno lagan i osvežavajuće neozbiljan da je moguće progutati i preteranu eksplikaciju na par mesta, ali i neke nagle, a očekivane obrate. Same scene i sekvence akcija izvedene su s dužnom pažnjom, ali i rediteljskom radošću. Na kraju, Masterplan nije „masterpis“ u svetu u kojem već imamo The Sting ili Ocean‘s serijal, ali je vredan jednog neobaveznog gledanja.

Mayday

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Osamdesete kao dekada odjekuju karijerom autorskog tandema Džon Frensis Dejli – Džonatan Goldstin. Njihov prvenac Vacation (2015) bio je nastavak, rimejk i „ribut“ kultne komedije iz 80-ih, National Lampoons Vacation (1983). U filmu Game Night (2018) iskombinovali su duh After Hours (1985) s tipom drugarskog humora iz komedija 80-ih. Konačno, Dungeons & Dragons: Honor Among Thieves (2023) je filmska verzija društvene igre koja je 80-ih bila na vrhuncu popularnosti, a duh filma zadržao je duh načina na koji je igra igrana tokom navedene decenije.

Bilo je, dakle, pitanje vremena kada će neki svoj film zapravo postaviti u 80-te i to smo dobili s akciono-drugarskom Mayday koji nam se upravo ukazao na „strimingu“. Globalna filmska kritika je počela da se utrkuje s kojim će sve kultnim naslovima iz te dekade da ga uporedi, od Red Heat, preko Black Rain do Top Secret. Nije, uostalom, da Dejli i Goldstin za to nisu sami dali štofa obilatim referiranjem na Top Gun i špijunske i političke trilere onog doba. Međutim, u našoj regiji imali smo naslov čija se radnja mogla skoro doslovce prepisati i preraditi za potrebe ovog filma.

U pitanju je pomalo zaboravljeni Pad u raj Miloša Radovića iz 2004. godine. U njemu zagriženi rodoljub Ljubiša (Lazar Ristovski) uspeva da obori američki avion tokom NATO-bombardovanja 1999. godine i da zarobi njegovog pilota (Sajmon Lindon). Peripetija, međutim, nastaje kada se Ljubišina sestra Dušica (Branka Katić) u pilota zaljubi, pa se i Ljubiša prema njemu smekša, pa od tamničara postane pomagač u bekstvu.

Kod Dejlija i Goldstina je, međutim, preskočen rom-kom deo zapleta tako što je, u ovom slučaju, kćerka jednog od dvojice protagonista (Marija Bakalova) iz evidentnih razloga nezainteresovana za drugog protagonistu. Zbog toga njihova saradnja od početka počiva na drugim osnovama. Na koncu, ovo je više akcioni film, a manje komedija karaktera, a i zanatske kompetencije Dejlija i Goldstina se razlikuju od Radovićevih. Pa opet, poenta filma da lično prijateljstvo znači više od državnih politika, ma koliko se one međusobno objektivno razlikovale, ostala je očuvana.

Nakon što je uspeo da izvede manevar kojim je pomogao drugu iz eskadrona da se prizemlji na nosač aviona, mornarički pilot Troj Keli (Rajan Rejnolds) dobija tajni zadatak da u tandemu s još jednim pilotom špijunskim avionom preleti preko teritorije u dubini SSSR-a i uslika šta treba. Avion biva presretnut i oboren, Trojev kolega gine, a on uspeva da se na vreme katapultira negde duboko u ruskoj provinciji.

Čini se kao sreća u nesreći da ga je spasio Nikolaj Justinov zvani Nik (Kenet Brana), bivši agent KGB-a za ispitivanje i sadašnji pustinjak koji je entuzijasta za američku kulturu, od filmova (Top Gun), preko muzike (Brus Springstin) do politike (demokratija i ljudska prava). Pitanje koliko Troj može da veruje bivšem špijunu, naročito kada u potragu za njim krene nadobudni KGB-ovac Volkov (Marčin Doročinski), ali izgleda da nema izbora jer Nik jedini hoće, može i zna kako da mu pomogne.

Za svoje usluge, pak, želi azil u Americi za sebe i svoju kćerku, ali pitanje je koliko u datoj geopolitičkoj situaciji (godina je 1987, Hladni rat se bliži kraju, Gorbačov pokušava da reformiše Sovjetski Savez iznutra i pregovara s Reganom) Amerika sme da prizna da šalje svoje špijune u Sovjetski Savez i koliko sme da prihvati prebege sovjetskih špijuna... Čini se da nespretno uparen dvojac nema izbora nego da sarađuje, a Troj i Nik će putem naučiti dosta jedan o drugom, o zemljama sa suprotne strane konflikta, ali i o svojim zemljama i njihovim politikama.

S pozitivne strane, detalji perioda su solidno pogođeni, ruski likovi međusobno razgovaraju na ruskom jeziku (a ne na lošem engleskom s preglumljenim akcentom), a fotografija Berija Petersona i montaža Džejmi Gros i Džona Lija su dovoljno glatke i dinamične da se čini da je film stalno u pokretu i da nema praznog hoda. To je priličan uspeh za „striming“-film koji se po pravilu gleda usput, ali sve troje su stalni saradnici dvojca, i deluje da svi znaju šta treba činiti.

S negativne, pak, imamo standardne boljke striminga kao koncepta, odnosno potrebu da se „crta“ ono što bi trebalo da se podrazumeva svakom fokusiranom gledaocu s predznanjem bilo iz istorije, bilo iz filmova, kao i potrebu da se na mahove gledalačka pažnja privlači veštačkim putem. Tu dolazimo do problema Rajana Rejnoldsa i njegove glume kao takve: izgleda da je on toliko ušao u određeni tip likova u rasponu od iritantnih akcionih komičara do Dedpula da mu je sada već teško, ako ne i nemoguće, da iz toga izađe. Možda nije samo do glumca, već i do filmskih autora i studija koji više ne znaju kako da ga drugačije upotrebe, a Dejli i Goldstin pritom i propuštaju priliku da bolje razviju epizodne likove i razigraju glumce koji ih igraju.

Srećom, stvar vadi Kenet Brana, zaista školovan, multi-talentovan i slojevit glumac koji pritom zna da razmišlja i kao autor. U rukama nekog drugog, bradati Nik bi ispao kao karikatura – hibrid između drvoseče i Raspućina ili, pak, kao generički akcioni čiča iz B-filmova. Međutim, Brana uspeva da mu udahne nešto ličnosti i duše, pa se zbog toga i isplati pogledati Mayday.

By Any Means

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Možda neće zvučati kao toliko iznenađenje, ali i policija, čak na najvišem nivou kao što je to FBI, često je prinuđena da igra prljavo i sarađuje s nekim kriminalcima ne bi li došla glave nekim drugim, većim njuškama. Uostalom, stvarni slučaj Džejmsa „Vajtija“ Baldžera je, zajedno s trilogijom Infernal Affairs, poslužio kao inspiracija Martinu Skorsezeu za The Departed. Jedna od tih saradničkih njuški bio je i mafijaški snagator i hladnokrvni ubica Gregori Skarpa, jedan od protagonista filma By Any Means u režiji Elegansa Bretona.

Sa Skarpom (Mark Volberg) na zadatku film i počinje. Godina je 1964. i negde u saveznoj državi Misisipi su nestali neki (beli) aktivisti za građanska prava Afroamerikanaca jer ih je oteo Kju Klaks Klan. FBI šalje Skarpu tamo dole ne bi li razrešio slučaj, što Skarpa i čini proverenim gangsterskim metodama prebijanja, mučenja i zastrašivanja.

Dve godine kasnije, crni agent FBI-ja Vejn Strajder (Jahja Abdul-Matin II) vraća se sa suprugom Alison (Nikol Behari) iz Čikaga u rodni Hetisburg u Misisipiju, ali ga lokalni šef Mur (Dejvid Stratern) krije od očiju javnosti u arhivu. Spremaju se izbori i lokalni crni preduzetnik Vernon Damer (Đankarlo Espozito) obećava da će svakom crnom glasaču koji nema novca da sam plati taksu za upis u birački spisak on sam pomoći s time. To se nikako ne sviđa lokalnom ogranku Klana čiji vođa Sem Bauers (Itan Embri) organizuje napad na njegovu kuću.

Federalci, nemoćni da sami rasvetle slučaj jer svedoci ne žele da govore, upomoć zovu Skarpu, a Strajdera zadužuju da mu bude pratilac i partner u istrazi. Razlika u načinu rada između njih dvojice je evidentna jer Strajder veruje u red i zakon, čak i kada ga zbog njegove boje kože niko ne uzima ozbiljno, a Skarpa samo u grubu silu na granici psihopatije i možda u osvetu. Mogu li oni tako loše upareni sprovesti istragu na mestu gde još uvek vlada rasistički nastrojeni Klan?

Kod Bretona i njegovog scenariste Saše Pena (Creed II) nije teško prepoznati žanrovske obrasce doku-drama i proceduralnih trilera na temu rasizma, te „drugarske“ akcione komedije s policajcima u centru zbivanja i čak elemente filma ceste. Sve to znamo iz brojnih drugih filmova, od klasika kao što su In the Heat of the Night, Mississippi Burning i 48 Hrs, pa do nešto mlađih naslova Training Day i Green Book, da pomenemo samo neke od njih. Čak i saundtrek Terensa Blanšarda koji varira od melanholično-refleksivnih „detektivskih“ deonica na saksofonu do dominantnih bubnjeva i udaraljki za akcione scene deluje kao da smo ga već toliko puta čuli.

Problem je u tome što ni scenarista ni reditelj nikada ne uspevaju da sve te žanrove pomire i uspostave odgovarajući ton filma. Ključ toga leži u koncepciji likova koja glumce lišava bilo kakve slobode alternativne interpretacije. Abdul-Matin je pristojan i ozbiljan kao crni policajac efektivno bez šansi da nešto promeni igrajući po pravilima, a Mark Volberg sa sve perikom, veštačkim nosem i čačkalicom u ustima deluje kao karikatura.

Zato kao ozbiljna triler-drama na temu rasizma i borbe protiv istog, By Any Means naprosto nikada nije dovoljno efektivan film i pritom u toj pojednostavljenoj slici sveta iz koje se čak mogu izvući moralno sumnjivi zaključci da su osveta i pravda ista stvar. Opet, za akciju ima previše hoda, a potencijal za komediju loše sklopljenog dvojca istražitelja nikada ne uspeva da iskoristi kako i koliko treba.

Film naprosto ne funkcioniše, ali štos je da bi u nekom drugom ključu taj materijal možda i poslužio svojoj svrsi. Recimo, ovakvu priču, posebno ako je istinita, kao što autori na kraju podvlače, mogli bismo da zamislimo kao „bleksploataciju“ 70-ih godina prošlog veka, kao čistu „badi“-komediju 80-ih ili, pak, kao serioznu društveno-angažovanu triler-dramu i moralku 90-ih kada se na taj način pristupalo borbi protiv rasizma. Ovako, utisak je da By Any Means kasni trideset do pedeset godina, da je zalutao u bioskope i da mu je mesto u beskonačnoj rotaciji na kablovskim TV kanalima.

Runner

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Prvi zadatak koji bioskopski film Runner Skota Voa (Need for Speed, The Expendables 4) treba da obavi je da se kod gledalaca odovoji od striming-naslova The Runner u kojem Gal Gado mora da trči kao Tikverova Lola (Franka Potente) dok joj preko telefona neko daje zadatke i ucenjuje je kao u moru akcionih filmova. Takođe, Runner nikako nije ni Rajtov The Running Man, a nije ni litvanski romantični triler Runner (2021) Andriusa Blaževičiusa u kojem protagonistkinja, za razliku od drugih filmskih Lolá, ne trči da bi nekog ulovila ili da bi od njega pobegla, već da raščisti neke emocionalne račune.

Ali, ako ste pomislili da se kod Voa iza generičkog naslova krije sasvim originalan akcioni film, ipak ste se zeznuli. Runner u suštini „čekira“ masu žanrovskih klišea, i to ne na naročito originalan način, pritom ne mareći puno za logiku. Zapravo, jedina originalnost se nalazi u kontekstu naslova, budući da ovde nemamo nikakvog trkača, već više potrčka, odnosno kurira.

On, Henk Maloun (Alan Ričson, nabildovan skoro kao bivši košarkaš Karl Maloun koji je, interesantno, imao sličan nadimak – Poštar), bivši je američki specijalac koji je spletom okolnosti završio u Australiji gde radi kao kurir i pokazuje nesvakidašnji interes za francuski jezik i kuhinju. Iz solidno tempirane karakterizacije otkrivamo zašto je to tako. On se, naime, propio u Afganistanu, zbog toga zeznuo brak s Monikom (Džeraldin Hejkvil) i nije bio tu za svoju kći kada je ona umirala od leukemije. Cela stvar s Francuskom je zapravo pokušaj naknadnog povezivanja s kćerkom koja je bila veliki fan crtaća Ratatouille i kojoj je životna želja bila da poseti Pariz.

Na svom poslu dostavljanja robe i ljudi, Henk ponekad mora da pokupi političara iz razuzdanog provoda s prostitutkama ili da postane deo brakorazvodne prepirke između bogataša i sponzoruše. Jednog dana, kada obavi ta dva zadatka, uleće mu naizgled jednostavan posao: da pokupi avionsku isporuku medicinskog materijala i dostavi je na adresu. Prvo iznenađenje za njega je što taj paket dolazi „u paketu“ sa svojim „medicinskim kurirom“, iritantno žovijalnim i brbljivim Benom (Oven Vilson), a drugo je da se adresa koju mu Ben kaže razlikuje od one koju mu je šef dao.

U paketu je, naime, jetra koja treba da bude transplantirana teško bolesnoj devojčici Eli čija majka Kejt (Lejla Džordž) ima napade panike, nade i straha pred bolničkim osobljem. Međutim, za jetru retke krvne grupe je „zainteresovana“ još jedna strana: kolumbijski kartel čija šefica Dona (Sesilija Tusent) umire od raka, pa njen sin Damian (Rodrigo Santoro) i njegova vojska sačinjena od lokalnih bajkerskih bandita ne prezaju ni od čega kako bi joj osigurali taj novi organ. I tako kreće jurnjava, tučnjava i pucnjava po raznim lokacijama Brizbejna i obližnje Zlatne Obale...

Koliko će film „uraditi“ gledaoca zavisi od gledaočeve sposobnosti da toleriše scenarističke proizvoljnosti, izmišljotine, gluposti i budalaštine. Neka doza proizvoljnosti po verovatnoće događaja se podrazumeva za akcione filmove i čini ih spektakularnim. Ovde je to koincidencija da imamo troje ljudi „zlatne krvi“ (neutralnog Rh faktora) – pokojnika i dva kandidata za transplantaciju, kao i jedan od retkih organa koji se iz odrasle osobe mogu presaditi i u dete.

S druge strane, kako to da kolumbijski karteli, ako su tako moćni, nemaju svoju opremljenu bolnicu, već operišu u skladištu bajkerskog bara? Kako nemaju pristup crnom tržištu organa, ako već mogu da potkupe ili ucene bilo koga bilo gde bilo kada? Kako ne mogu kandidata prvo da kidnapuju pa da ga ubiju taman pred operaciju, naročito ako već imaju kidnapovanog ili potkupljenog doktora na svom platnom spisku? Zašto njihov „prestolonaslednik“ govori portugalskim, umesto španskim jezikom, kad već njegova majka izdaje komande na španskom? Nešto od toga je, slažemo se, bilo potrebno za nategnutu konstrukciju fabule, a ostalo je, pak, dubioza iz koje scenaristi Majls Habli i Tomi Vajt i ne pokušavaju da se izvade.

Režijski, Runner je primer savremenog akcionog filma u kojem se jakim senzacijama maskira manjak vičnosti zanatu. Kratki razovi, bliski planovi, kamera iz ruke, pojačavanje tona, ma, znate sve... Glumački, pak, Alana Ričsona treba da prihvatimo kao onog jakog, stamenog i ćutljivog tipa, ali on svejedno više deluje kao klasični balvan, dok uparivanje njega s rođenim komičarem Ovenom Vilsonom ima nešto šarma, ali nedovoljno da bi od „žvake za mozak“ što Runner svakako jeste napravilo akcijadu koja se gleda netremice.

Coyote vs Acme

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Ne znam za vas, ali u sukobu između Kojota i Ptice Trkačice, ja sam uvek više cenio Kojota. Mislim, lik se trudi, razmišlja izvan okvira i ima interesantne izume, dok je Ptica prilično jednodimenzionalna – ona samo juri. Urbana legenda kaže da je jednom prilikom neki bogataš ispod stola platio ekipi iz kompanije Warner da samo za njegove oči napravi seriju animacija u kojima Kojot sređuje pticu. Razumem čoveka u potpunosti.

Možda smo se mi, Kojotovi navijači, nadali da ćemo u dugometražnom formatu dobiti nešto u tom fazonu, ili da ćemo makar dobiti ponešto i od toga. Međutim, izgleda da smo ponešto i prevideli. Naime, nisu Kojot i Ptica Trkačica nekakvi antonimi i nemezisi, oni su jedno drugome svrha postojanja. Čak se nekako intuitivno može osetiti da Kojot nikada neće uloviti Pticu, možda čak i da to ne želi jer bi u tom slučaju ostao permanento uskraćen za draž jurnjave.

Pravi neprijatelj i izvor frustracije se skriva negde drugde. U pitanju je kompanija Acme koja mu liferuje nedostatne proizvode. Ta osa sukoba je definisana već samim naslovom igrano-animiranog filma Coyote vs. Acme Dejva Grina koji je, pak, inspiraciju uzeo iz istoimenog esejističkog članka Iana Frejžera objavljenog u magazinu Njujorker 1990. godine.

Nakon uvoda u kojem animirani naučnik Dr Lor šalje poruku s tajnim podacima na nepoznatu adresu pre nego što bude kidnapovan, radnja se seli trideset godina kasnije u našu sadašnjost u kojoj Kojot i dalje ne uspeva da ulovi pticu. Frustriran zbog neuspeha on u svojoj pećini čuje reklamu za advokatsku kancelariju koja se bavi zaštitom potrošača i reši da se uputi u grad kako bi tužio Acme.

Ispostavlja se, međutim, da je kompanija Ejveri, Džouns i Maltiz (jasna referenca na trojicu glavnih i odgovornih za Looney Toons: Teksa, Čaka i Majkla) klasična pilićarsko-parničarska varijanta koja gađa sitne nagodbe predvođena trojcem koji sačinjavaju ošljar Kevin Ejveri (Vil Forte), permanentno zabrinuti Sal Maltiz (Tone Bel) i depresivna Doti Džouns (Marta Keli). Oni Kojotu nude par stotina dolara odštete za neispravne rolšue na raketni pogon, ali previđaju da njihov novi klijent ima gomilu neispravnih proizvoda za koje želi da tuži Acme.

Naravno da neće pristati na siću, a neće pristati ni na nešto krupniju odštetu koju mu nudi predsednik kompanije, petao Sofronije Leghorn u modusu seljački lukavog tajkuna i njegov advokat Badi Krejn (Džon Sina), inače Kevinov drugar sa studija koji je uspeo u životu. Kojot, međutim, na svojoj strani ima Kevinovu nećakinju i stažistkinju u firmi, Pejdž (Lana Kondor), pa celu stvar tera na sud na kojem kod strogog sudije Tropogrosa (Luis Guzman) njegov tim nema baš puno šansi.

Kojot možda celo suđenje koristi i kao zamku kako bi ispunio svoje zadnje namere, ali putem se otkriva velika kapitalistička zavera, pa „mali čovek“, odnosno u ovom slučaju prerijski vuk uspeva da pridobije simpatije javnosti, kako crtane, tako i one ljudske koje žive zajedno u ovom igrano-animiranom svetu. Slučaj će dobiti i političku komponentu – saslušanje pred kongresom.

Daleko od toga da je Coyote vs. Acme prvi igrano-animirani film svoje vrste. Čak je i studio Warner već spojio likove iz svojih Luni Tuns crtanih filmova s američkim košarkašima za ne baš potpuno uspeli Space Jam. Ovde te crtane junake, recimo to tako, ubacuje u svet advokatske komedije prilagođen današnjem vremenu kakav bi mogao da izleti iz pera Dejvida E. Kelija (The Practice, Ally McBeal, Boston Legal). Uostalom, nije slučajno da se konzervativni advokat preziva baš Krejn.

Ipak, najtačnija asocijacija ovde je Who Framed Roger Rabbit, igrano-animirani film u kojem animirani zec mora da se brani od nameštaljke za ubistvo u čemu mu pomaže upitno sposobni detektiv. Robert Zemekis se tu dobrano poigrao s filmom Chinatown kojeg je prepakovao kao farsu s elementima gorke satire, dok Dejv Grin zapravo čini isto s filmovima kao što su Erin Brokovich i Michael Clayton.

Scenario Sem Berč (May December), po priči koju je sastavila zajedno s Džejmsom Ganom i Džeremijem Slejterom poprilično prevazilazi naša očekivanja. Ne samo da u „ljudskom“ delu imamo komičarski obračun sjajno raspoloženog Vila Fortea i nikad boljeg Džona Sine, već i crtani likovi dobijaju vrlo ljudske osobine. U slučaju Kojota to uspeva čak i bez reči – lik ne govori, komunicira „ograničenim brojem znakova“, baš kao u originalnim crtanim slepstik-skečevima, ali svejedno sad možemo da ga dubinski razumemo kao osobu. S Pticom Trkačicom to nije slučaj, makar ne do samog kraja, ali to se lako pravda vernošću originalnom materijalu.

Razrađeni su i drugi Luni Tuns likovi. Patak Dača je dobio pozadinsku priču za svoje ludilo. Duško Dugouško je postao doušnik. Elmer Davež – konzervativni senator. Tasmanijski Đavo – „stručni“ svedok. Tviti – ucenjeni pomagač. Kameo-uloge su dobili i Josemiti Sem, Silvester, Baka, koka Prisi, Pepe le Tvor... Mesto radnje je, naravno, Albukerki. Jedini potencijalni nedostatak je što se dosta verbalnog humora, posebno onog koji oponaša govorne mane koje je pokojni Mel Blank utkao u likove, često gubi u prevodu, pa je aktivno znanje engleskog apsolutno potrebno za uživanje u forama u punoj meri. (Srećom, nije ni bilo ideje da se film sinhronizuje.)

Uz još gomilu crtanih dosetki koje dobijaju meta-nivo u igranom svetu, sve je to vrlo fino upakovano u akcionu komediju jakog ritma koja teče neverovatno glatko. U tehničkom smislu, ovo je najbolji igrano-animirani još od uratka The Congress (Ari Folman, 2013), ako ne i od Zeke Rodžera. (Za Sin City su ipak važila drugačija pravila.)

Autori su, međutim, imali i veće ambicije od toga – da komentarišu našu stvarnost, ranjivost, zavisnost od konstantnog naručivanja (Acme je i Amazon i Temu i Apple i Tesla i šta sve ne) i izloženost korporativnoj manipulaciji. Stvari deluju još čudnije kada u obzir uzmemo da je film koji je već neko vreme gotov, pa je bio stavljen „u fioku“, konačno izašao nakon brojnih peripetija, i to preko relativno skromne kompanije Ketchup koja ga je otkupila. Navodno, ne radi se tu o cenzuri anti-korporativnog sentimenta, već o običnom pokušaju poreske mućke, mada razlog može biti i pogrešna procena ili loše odrađena fokus-grupa.

Bilo kako bilo, Coyote vs. Acme je konačno izašao, i to tamo gde treba – u bioskope. Zaista, bila bi velika šteta da nije, jer je reč o jako uspelom filmu, ujedno pametnom, na mestu i jednom od najzabavnijih uradaka ove godine.

The Virus of Pathological Kindness / Virus patološke dobrote

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Jeste li znali da od dobrote može da se umre? Dobro, sad, ne baš da se umre, ali zamislite kada bi ljudi jedni drugima nesebično činili usluge preko svojih mogućnosti, delili novac i robu besplatno, žrtvovali se... Ekonomija bi propala, i to bi značilo da su kapitalisti bili u pravu od samog početka jer pohlepa stvara dodatnu vrednost i pokreće svet. Takvu patološku dobrotu koja izaziva kolaps treba sprečiti po svaku cenu!

To bi bila premisa priče za drugi dugometražni film Predraga Ličine, Virus patološke dobrote, ali sam film, u Ličininom poznatom maniru, na duhovit, satiričan i žanrovski referentan način govori o mnogim drugim stvarima. Najviše o jugoslovenskoj prošlosti i post-jugoslovenskoj sadašnjosti koja je na rubu da se premetne u post-apokaliptičnu budućnost. Premijera se odvila na Sarajevo Film Festivalu u sekciji Open Air Premijere, dok se bioskopska distribucija očekuje za novembar.

Jedne hladne zimske noći 1983. godine, profesorka hrvatsko-srpskog jezika Zorka Vasiljević (Hristina Popović) dolazi u svoj stan u Zagrebu. Veče teče posve normalno, sve dok se iznenada u njenom stanu u krugu munja ne stvori goli muškarac. Zorka beži, zaključava se u kupatilo i naoružava makazicama za nokte ne bi li pokušala da se odbrani od nezvanog gosta. Posetilac, međutim, nije nimalo neprijateljski nastrojen, čak naprotiv, ali je njegova priča prilično neverovatna.

On se predstavlja kao Luka Radivojević (Nikola Đuričko), antikvar iz Beograda, putnik kroz vreme, rođen 1986. godine, koji je tada već staru Zorku upoznao u njenom beogradskom stanu 2031. godine. Luka je poslat na zadatak da spreči Zorkino upoznavanje s budućim mužem doktorom Hrvojem Perkovićem, te rođenje njihovog sina Zigija (Gordan Kičić u svojoj verovatno najluđoj epizodi), propalog političara i ludog naučnika koji je smućkao virus patološke dobrote.

Zorka mu, naravno, ne veruje, jer njeno najgore iskustvo u dotadašnjem životu je to da sused Novak (Rade Šerbedžija) zove miliciju zbog glasne muzike, pa patrolu koju čine Bogdan (Goran Bogdan) i Sutjeska (Tihana Lazović Trifunović) mora da časti kafom i rakijom, da joj koleginica i najbolja prijateljica Josipa uvaljuje frajere i da je zeza struja u stanu, posebno po nevremenu. Posetilac iz budućnosti, međutim, nekako zna da će baš te večeri na dnevniku javiti da je umro njen omiljeni pisac Tenesi Vilijams, te da će Josipina majka javiti da je Josipa doživela nesreću.

Zorka mora da utvrdi je li čudak potpuno lud, da li je zeza i s kojom namerom, ili je, pak, poslednja nada za čovečanstvo suočeno s pretnjom istrebljenja. U međuvremenu, Luka joj priča o filmovima koji će se tek snimiti, o sportistima koji će se tek roditi, o raspadu Jugoslavije, prešaltavanju tvrdih komunista na tvrdu nacionalističku liniju, Evropskoj Uniji, bankomatima, internetu i trolejbusima koji će i dalje postojati i u XXI veku u kojem su svi očekivali leteće automobile. Za Zorku, koja voli Bouvija, Kazimirov Kazneni Korpus i oko sebe vidi svet pun nade u bolje sutra, neke od tih stvari su simpatične, a druge deluju jezivo i – još više od toga – sasvim neverovatno.

Ličinina poenta je sasvim jasna: mi, narodi i narodnosti Jugoslavije, smo u toj državi dostigli svoj istorijski maksimum razvoja i otvorenosti za koje možda i nismo bili spremni, pa smo, zaraćeni i posvađani, postali lak plen stranom kapitalu i političkim interesima. Možemo se s time složiti, sporiti ili pomalo od oboje, ali to je legitiman stav. Štos je što je sve to upakovano u zabavan žanrovski i repertoarski film s dozom satirične gorčine, kao naručen za inteligentnu, ali ne nužno artistički zahtevnu publiku.

Reference nije teško uhvatiti i identifikovati, u suštini Virus patološke dobrote je spoj prvog Terminatora i izvrnute verzije originalnog Back to The Future, ali uglavnom ograničen na prostor jednog stana, što mu daje određenu pozorišnu notu. To ograničenje takođe ide u prilog filma koji se manje rasplinjava i manje klizi u digresije od Ličininog dugometražnog prvenca, Poslednji Srbin u Hrvatskoj, ali povremena odstupanja od tog naizgled statičnog okvira film uvode u probleme i manje logičke rupe, naročito u scenama flešbeka u budućnosti. Stilizacija tih scena je dopadljiva, ali i ponešto gruba (ograničeni budžeti), pa dosta zavisi od vizuelnih efekata, a sve na kraju deluje pomalo kao spot nekog alternativnog benda, i to možda iz 80-ih, na temu distopijske budućnosti.

Drugi problem je takođe karakterističan za Ličinu, ne samo njegove filmove, već i pisanje i javnu personu. Reč je o pristupu humoru da se fore i fazoni ispaljuju rafalno, pa šta pogodi metu, a šta je promaši. Takođe, nisu sve mete iste za različitu publiku koja film gleda, a neke zahtevaju pred-znanje o prilikama u Srbiji ili u Hrvatskoj, pa čak i lokalne medijske napise. Iako uglavnom pogađa, Ličina ponekad i promašuje, što pomalo izbacuje film iz ritma, ali ne zadugo. I ovde čvršći koncept nego kod prethodnika radi u prilog filma.

Stvar koja ga dodatno rešava su i raspoloženi i pravilno izabrani glumci. Istina, Hristini Popović se ponekad čuje da glumi purgerski akcenat, ali ima prezentnost na ekranu, pa to možemo da progutamo. Nikola Đuričko je pouzdan u ulozi urbanog šarmera, premda je Luka dosta mekši i smotaniji lik nego njegovi uobičajeni. Gordan Kičić ima priliku da luduje, Goran Bogdan i Tihana Lazović Trifunović su očekivano pouzdani, dok Rade Šerbedžija koristi i minimum vremena na ekranu da odigra još jednu pamtljivu rolu i ispali najcitatniju repliku filma.

Na kraju krajeva, i naslov je faktor, a Virus patološke dobrote je jedan od boljih i atraktivnijih naslova u regionalnom filmu. Nevolja je što takav naslov može da podigne očekivanja u nebo, ali tu su kritičari da kažu kako stvari zapravo stoje. Nije ovo neko remek-delo, niti ima ambicije i sredstva da to bude, ali je zabavan film, što je i bio cilj.

Skateboarding Is Not for Girls / Skejtanjeto ne e za devojčinja

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

I drugi dugometražni uradak Dine Dume, Skejtanje nije za devojčice, imao je zvučnu festivalsku premijeru, na festivalu Tribeka u Njujorku. Zbog toga je i malo drugačije upakovan, onako „po američki“, u žanr filmova o odrastanju, te „umočen“ u smesu balkansko-romske egzotike i potpuno fokusiran na temu sukoba prevaziđenih tradicija i modernosti. Po tom pomalo kalkulantskom pristupu se razlikuje od autoričinog prvenca Sestre (2021) koji možda nije donosio ništa kapitalno novo na globalnom planu, ali je na regionalnom bio osvežavajući u načinu na koji tretira fenomen savremenog sramoćenja, i može se reći da je imao dušu.

U centru pažnje imamo devojčicu Adelu (Efkjar Abaz) čiji je hobi skejt. Njena porodica je u problemu jer je otac Bajram, umesto da šalje novac iz Švajcarske, tamo pronašao novu ženu. Majka Esma (Simonida Selimović) zbog diskriminacije ne može da pronađe posao u struci, a novac koji zarađuje čisteći po kućama nije dovoljan da izdržava porodicu. Jedini spas je, po viđenju majke i tetke, da starija sestra Zara (Džefrina Jašari) stupi u dogovoreni brak s dečkom iz „bolje kuće“, iako već ima svog momka. Adela u skejt-turniru vidi priliku da spasi svoju sestru od udaje protiv njene volje i da finansijski pomogne svojoj porodici.

Za razliku od filma 17, ovaj je čak i preterano lagan, reklo bi se zašećeren. Fotografija pršti u svetlim, osunčanim tonovima, zajedno s montažnim trikovima poput podeljenih ekrana i povremenog usporavanja fingiraju estetiku video-spota. Portretirani običaji deluju pre suludo i egzotično nego preteće i diskriminatorno, naročito prema ženama, pa sve počinje da pomalo liči na bajku. Na taj način, Dina Duma kao da nastavlja trend egzotizacije za strano, pre svega američko tržište koji je bio prisutan u festivalskim hitovima Domaćinstvo za početnike (Goran Stolevski, 2023) i DJ Ahmet (Georgi M. Unkovski, 2025). Šteta je što ta egzotika priređena za festivale retko kad deluje autentično.

Minions & Monsters

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Minioni. I to bez Grua?! I bez Stjuarta, Kevina i ostalih malaca oko čijih su spački i ludiranja konstruisani zapleti prethodnih filmova u franšizi... Kako li će to ispasti?

Minioni su nastali kao „spin-of“ serijala Despicable Me koji je uspešno poslužio da redefiniše pojmova zla i haosa na deci (i njihovim roditeljima) prihvatljiv način. Mada, možemo li govoriti o „spin-ofu“ ako su pomoćnici u svojoj masi zapravo upečatljiviji od samog anti-junaka? Bilo kako bilo, svi prethodni filmovi iz oba serijala bili su međusobno uvezani po principu nastavaka i „prikvela“.

Zato se možda kreator cele franšize Pjer Kofan odlučio da ovu priču odvoji i žanrovski uglavi u meta-film u kojem mali žuti monstrumi prave svoj film s čudovištima i tako pišu istoriju Holivuda. Jeste li spremni za priču o Henriju i Džejmsu (evo prve od guste šume referenci)?

A za početak, malo minionske mitologije koju je Kofan za ovaj film raspisao. Naime, minioni nisu kompaktna masa, već su razdeljeni u plemena. Svakom plemenu je cilj da nađu nekog zlikovca za velikog šefa. Stjuart, Kevin i društvo su našli Grua, a Henri i Džejms, njihov pomoćnik Veliki Ed i poglavica Dik su prvo služili jednog kiklopa za kojeg su izmislili lego-kocke koje su njihovom gospodaru došle glave, pa onda i zlog čarobnjaka od kojeg su iz radoznalosti ukrali knjigu mostruma i čarolija za prizivanje istih. Onda su, misleći da pomažu pljačkašu banke, uleteli na set holivudskog nemog filma.

Tamo su postali velike zvezde, ali njihova slava nije dugo trajala: godine su kasne 20-te i njihov studio prelazi na zvučne filmove, a kako minioni nisu u stanju da govore artikulisano, tako su otpušteni i izbačeni. Ipak, maštoviti Džejms koji sanja o Oskaru koji izgleda kao zlatna banana, kao i njegov verni pratilac Henri i njihov drug Ed nisu odustali od sna o filmu.

Njihov film bio bi o čudovištu koje oni prizovu iz knjige. Naravno, nisu uspeli da prizovu čudovište koje su hteli, a Gumi kojeg su prizvali je manipulativac koji ima planove da sa svojim kompanjonima zavlada svetom dok svi misle da se samo snima film. Druga ekipa miniona na čelu s Dikom potražila je novog gospodara i našla ga u vanzemaljcu Dortu koji takođe ima plan da pokori Zemlju, ali se prethodno zaljubi u sufražetkinju. Dve grupe će se, po oprobanom holivudskom receptu, spojiti...

Fora s filmom Minions & Monsters je što vozi paralelno na dva koloseka za dve odvojene publike, dečiju i filmofilsku, ali se te publike sreću u samo jednoj generalnoj tački: slepstik komediji koja je deci po definiciji smešna, a filmofile podseća na doba Bastera Kitona i Čarlija Čaplina. Na ostalim poljima publike se razmimoilaze: deca neće pokupiti obilje filmsko-istorijskih referenci, dok će odraslima sama radnja biti suviše haotična, slučajna, preglasna i zauzeta, naročito kada se dve grupe miniona razdvoje.

Situaciju, makar za odrasle u publici, dodatno pogoršava i preterano čvrsto oslanjanje na generičke pod-zaplete umesto na haos koji minioni kreiraju, kao i neujednačenost u tonu između odlične prve i prilično slabe druge polovine filma. Kada se na to dodaju i određeni propusti i povremeno bizarne odluke da se animacija ponekad lepi na fotografsku pozadinu koja čak i ne odgovara periodu, konačni utisak o filmu ostaje upadljivo polovičan. Pa opet, ako želite da vaši malci fokusirano gledaju u jedan ekran tokom sat i po vremena, Minions & Monsters je pravi izbor.

Family Movie

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

- drugi deo dužeg teksta -

Možda je stvar jednostavnija kada se radi o snimanju treš-filma u porodičnoj radinosti jer je to ipak prirodno okruženje za tako nešto. Ali, familija Bejkon-Sedžvik, dakle poznati glumci Kevin i Kira, zajedno sa svojom decom Trevisom i Sosi, pokušavaju da to nije baš tako s filmom Family Movie. Film je u Karlovim Varima imao evropsku premijeru, a njegova glumačka postava je gostovala na festivalu.

Ko-reditelji Kevin Bejkon i Kira Sedžvik igraju bračni par Džeka i Elen Smit. Džek je autor ultra-niskobudžetnih horora, a Elen je njegova muza i često glavna glumica. U posao su uključena i deca, Ula (Sosi) kao glumica, a Trent (Trevis) kao tonac, mada bi želeo da bude i kamerman. Oni trenutno oko svoje kuće snimaju film Blood Moon na temu ritualnih ubistava i žrtvovanja, budžet im iznosi oko 10.000 dolara koje je lokalni gangster donirao kako bi njegova kći Maja (Liza Koši) snimila dokumentarac o snimanju filma.

Snimanje u tim uslovima je ekstremno stresno i nepredvidljivo. Glavni glumac se povredio i pitanje je hoće li se vratiti. Komšija ih zeza i proizvodi buku. Ula i Trent bi voleli da ispitaju i neke druge karijerne mogućnosti – Ula kao glumica u pravoj televizijskoj seriji u kojoj je dobila pristojnu ulogu, a Trent bilo kao pevač metal benda, bilo kao kikbokser koji planira da se veštini uči na Tajlandu. To sve unosi razdor u porodicu kojoj još veći problem može da predstavlja to što je majka i zaštitnica Elen zapravo serijski ubica.

Zvuči uvrnuto i blesavo, što i jeste, posebno uzevši u obzir da su Bejkonovi na ovu ideju došli u doba korone i karantina, ali je njihov „kućni projekat“ privukao pažnju još nekih koji su ga podržali. Zato u sporednim ulogama možemo da vidimo, primera radi Džona Kerola Linča, Skuta Meknerija i horor-legendu Džekija Erla Hejlija, između ostalih, i svi oni dodaju na faktor zabave. Roditelji proždiru scenario, pri čemu je Kevin pouzdan, a Kira nesputana i briljantna u preterivanju, dok podmladak ipak malo kaska za njima.

U suštini, Family Movie nije naročito originalan, reference na koje se hvata su providne – Votersov film Serial Mom je možda najočitija, ali tu imamo još i gomilu treš-filmova, a i polu-parodični ton fingira odjeke stila braće Koen. Čini se da je najozbiljniji rad ipak uložen u rekreiranje inserata iz filmova unutar filma koji su pravi primer treš-horora. Opet, Family Movie je čista zabava koju nijednog trenutka ne treba uzimati preterano ozbiljno.

Little Brother

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Sada već davne 1988. godine, Ivan Rajtman je režirao krimi-komediju visokog koncepta Twins. Glavna fora se skrivala u „kastingu“ dva glumca koja nisu mogla da budu fizički različitija za uloge naslovnih blizanaca. Deni Devito je igrao malog, prepredenog lajavca koji je upadao u nevolje, pa je morao da ga iz njih vadi krupni, jaki i glupi dobrica kojeg je igrao Arnold Švarceneger. Film nije bio remek-delo, ali je u interakciji njih dvojice i otkriću novog Švarcenegerovog talenta za komediju bio zapravo zabavan.

Skoro četrdeset godina kasnije, dobili smo film na sličnoj, premda malo izmenjenoj premisi, s još očitijom razlikom u izgledu i karakteru likova, ublaženim moralnim pozicijama i objašnjenjem da oni zapravo nisu braća, uz još dodatno zapletene porodične, romantične i prijateljske odonose koji služe da bi se uvodilo više likova i stvaralo više haosa iz kojeg, u teoriji, treba da izleti komedija. Little Brother, u režiji Meta Spajsera (Ingrid Goes West, 2017), po scenariju Džereda Pola i Endrjua Mogela, a s dvoje glumaca s izraženim komičnim personama, bivšim kečerom Džonom Sinom i Erikom Andreom (Bad Trip) u glavnim ulogama, sleteo nam je Netfliks.

Ne, Rad Lendi (Sina) i Markus Pinčer (Andre) zapravo nisu braća, što je zapravo jasno čim vidimo jednog i drugog. Ali su nekada davno obojica bili deo istog humanitarnog projekta druženja dece iz privilegovanih porodica s „domcima“ u kojem je Rad bio veliki, a Markus mali brat. U odrasloj dobi, Markus je usamljeni štićenik psihijatrijske ustanove, a Rad broker nekretnina koji se popeo do statusa omanjeg magnata. Obojica su zapravo nesigurni u sebe, a izvor Radove frustracije je taj što je u stvarnom životu on zapravo mali brat koji nije izašao iz senke svog dominantnijeg i uspešnijeg brata Džoša (Kristofer Meloni), iako zapravo vodi sasvim ugodan život sa suprugom Dirdri (Mišel Monahan) i dva sina tinejdžera.

Radov plan za budućnost je da se proslavi i na taj način ojača svoj biznis, a sredstvo za to je učešće u „rijalitiju“. Međutim, baš kad treba da počne snimanje, u njegov život se vraća Markus. Naime, Markus je mislio da se dopisivao s Radom, ali je zapravo komunicirao s njegovom sekretaricom Miom (Šeri Kola). Pritom, Markus je na putu do Njujorka doživeo saobraćajnu nesreću u kojoj se dobro ugruvao, a zapravo je nespretan, „bez filtera“ i često mu na pamet padaju sumanute ideje.

Iako Rad ne želi nikakvu distrakciju jer se sprema za snimanje, njega u kuću uvodi rođena humanitarka Dirdri, pa on postaje njen novi projekat za spasavanje. Slično reaguju i producenti emisije koju Rad snima jer im se čini da Markus zapravo svojim šarmom, ali i nespretnim reakcijama, može da okrene emisiju. Pitanje, dakle, nije hoće li nešto poći po zlu, već šta, kada i koliko.

Što se filma tiče, sve je po zlu pošlo već u scenariju. Pol i Mogel zapravo nemaju ideju kako bi kreirali komediju i odakle bi crpili humor, pa su rešili da pokušaju sve kako bi izvlačili smeh publike. Ima tu puno „krindža“, odnosno transfera blama, oslanjanje na sličnosti i razlike u „karakterima“ (ako se to tako može nazvati) grubo skiciranih likova, pokušaja da se nešto „izmuze“ iz apsurdnih situacija, glupavih gegova i nepristojnih seksualnih insinuacija.

Ništa od toga, naravno, ne deluje organski, ma koliko se glumci u tom smeru trudili, a potrudili su se prilično. Jedino što možda ponekad upali je efekat iznenađenja, jer gledalac zaista ne može da očekuje većinu slučajno ubačenih fizičkih gegova, nedokuvanih šala ili logičkih vratolomija ubačenih da zapetljaju manje ili više providnu fabulu i da navuku trajanje na preko 90 minuta. U svemu tome, opet, najviše stradaju likovi i glumci koji ih igraju, jer takve spodobe nije moguće naći u stvarnom svetu, već samo u ćoravim komedijama.

Možda smo očekivali nove Blizance, ali za „diverzifikovanu“ tik-tok generaciju koja zapravo ne gleda filmove. Ali smo umesto toga dobili film od kojeg će nas proći žmarci da je Idiocracy (Majk Džadž, 2006) postao dokumentarac. Jer fore u Little Brother su na nivou fiktivne serije Oh, My Balls, a generalni utisak je na nivou takođe fiktivnog filma Ass iz Džadžovog vizionarskog remek-dela.

In the Grey

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Gaj Riči i dalje održava tempo od prosečno jednog filma godišnje koji je sam sebi zadao još i pre pandemije. Kvalitet filmova koji izlaze je, kao što to obično biva, neujednačen, ali se svejedno filmovi u tom novijem opusu, baš kao i oni u starijem, mogu podeliti u dva grupe. U jednu spadaju oni koje Riči radi za nekog drugog, po zadatku, ili kolokvijalno rečeno „tezge“, a u drugu oni koje radi s uživanjem, za sebe. Kod tih drugih su možda prisutne i određene „zadnje namere“ u vidu samoreklamerstva i preporučivanja za buduće projekte.

Što se tezgi tiče, one su u poslednje vreme uglavnom solidne, jer kakvi god produkcijski uslovi bili, Riči je ipak reditelj s određenim autorskim potpisom koji je teško sakriti. U taj koš svakako spadaju Wrath of Man (2021), The Covenant (2023) i, posebno, The Fountain of Youth (2025) snimljen za AppleTV+. U pogledu Ričijevih „autorskijih“ filmova, pak, vidi se da bi Riči više od svega voleo da dobije kreativnu kontrolu nad nekom franšizom, recimo o Džejmsu Bondu ili Mission: Impossible u koju bi ubacio svoj potpis agilne montaže, lagane parodije mačizma i logorejičnog nadmudrivanja iz njegovih „klasičnih“ filmova. Tu opciju gura još od The Men from U.N.C.L.E. (2015) koji nekim čudom nije dobio nastavak, pa je s Operation Fortune: Ruse de Guerre (2023) kreirao varijaciju na temu modernih špijunskih akcionih trilera, a s The Ministry of Ungentlemanly Warfare (2024) predložio „Bond prikvel“ spojen s „tarantinovskim“ revizionizmom na tragu Inglorious Basterds.

Pred pandemiju, Riči se nakratko vratio svojim korenima i autorskom svetu engleskih brbljivih gangstera s The Gentlemen (2019), i tu je uspeo da uspostavi franšizu makar u formi serije. I to možda najjasnije govori o tome šta publika i filmska industrija od Ričija zapravo žele, ma koliko se on preporučivao za nešto drugo. Zbog toga ga distributeri možda po kazni smeštaju u neatraktivne termine i puštaju u bioskope ili na striming s malo do nimalo pratećeg marketinga.

To je svakako slučaj i s novim Ričijevim filmom In the Grey nad kojim je imao potpunu autorsku kontrolu i kao scenarista i kao reditelj. Doduše, deo problema možda izvire i iz toga da je kompanija u usponu Black Bear ovaj film preuzela od kompanije u padu Lionsgate, pa je šparala resurse u nadi da je ime Gaja Ričija dovoljno marketinški jako.

Opet, dakle, imamo ljude posebnog kova koji obavljaju posebne zadatke u, kako sam naslov kaže, sivoj zoni između legalnosti i kriminala. Razlika od Ričijevih prethodnih „špijunaca“ je u tome što ovde nemamo nikakve državne ili političke organizacije, već se sve odvija u svetu biznisa. Druga razlika je, pak, u tome da celu operaciju vodi žena koju njoj podređeni muškarci zovu „mama“ iako je ona od njih mlađa barem desetak godina.

Ona je advokatica-fikserka Rejčel Vajld (Ričijeva veteranka Eiza Gonzales) i angažovana je od strane magnatske familije Goldstin preko njihove bankarke Bobi (Rozamund Pajk) da od „kontroverznog biznismena“ Manija Salazara (Karlos Bardem, Havijerov stariji brat) naplati dug od milijardu dolara. Kako prvi razgovor sa Salazarovim advokatom Vilijamom Horovicom (Fišer Stivens u „koenovski“-parodičnoj imitaciji Džina Hekmana) ne urodi plodom, ona sa svojom ekipom specijalista i plaćenika kreće u seriju akcija sabotaža, sudskih udara, hakerskih napada i špijunskih trikova kako bi ojačala svoju pregovaračku poziciju.

Ekipu predvode Sid (Henri Kevil, veteran Ričijevih „špijunaca“) i Bronko (Džejk Džilenhol) koji su joj beskrajno odani jer ih je jednom spasila iz zarobljeništva. Oni su toliko međusobno bliski i uigrani da deluju skoro kao (aseksualni) bračni par, na temu čega se često zezaju međusobno i pred drugima. S njima su još i koloritni saradnici Bejker (Kodžo Ata), Guči (Džejson Vong), Dan (Emet Dž. Skenlan) i Moreno (Kristijan Očoa Laverina), dok kompjutersku podršku pruža Glover (Majkl Vu). Sa Salazarom, njegovim bankarom Volfgangom Kloseom (Mohamed Al Turki), Horovicom i drugim pomagačima ekipa se preganja po američkim sudovima, Kanarskim Ostrvima i delom u Džedi.

Zaplet je previše gust i natopljen detaljima da bi imalo smisla trošiti previše reči na to, ali se mehanika po kojoj se on kreće često svodi na planiranje, uvežbavanje različitih akcija, njihovu egzekuciju, te prilagođavanje kada nešto ne pođe po planu. Tako imamo puno izviđanja, jurnjave različitim vozilima, bežanje preko klanca pomoću „zip lajna“, infiltracije i pucnjave, a sve je, kako to obično biva, začinjeno za Ričija tipičnim hiper-verbalnim humorom.

Scenario je, dakle, jedna od jačih strana filma, i vidi se da ga je Riči pisao sam za sebe. Likovi su možda tipski – svi do jednog vrlo efikasni u svom poslu i spremni da to pokažu, ali bez velike pompe, baš kao i situacije u koje upadaju, ali to osigurava apsolutnu pratljivost i angažman gledaoca od kojeg se ne traži previše truda i napora. Riči tu pokazuje i sklonost ka „popravljanju“ određenih B-filmskih klišea iz akcionih filmova 80-ih i 90-ih godina, pa u njegovoj „obradi“ oni uz malo „tehniciranja“ deluju dosta finije.

Takav scenario prati i efikasna Ričijeva režija koja je razmetljiva taman onoliko koliko to treba da bude. Od atraktivnih lokacija snimljenih kamerom njegovog stalnog saradnika Eda Vajlda, Riči tvori koherentnu „unutrašnju topografiju“ filma, dok montaža veterana Martina Volša i njegovog „šegrta“ Džima Vidona celu akciju drži u kompaktnom formatu od 100-ak minuta i u stalnom pokretu bez nenamernih viškova. Oni „namerni“ su, pak, deo Ričijevog stila i to mu teško možemo uzeti za zlo.

Riči odličan posao radi i sa glumcima, što je i logično kada se uzme u obzir da je s onim nosećima sarađivao na svojim recentnim projektima. Eiza Gonzales je uverljiva i kao poslovna žena, i kao pregovaračica, donekle i kao zavodljiva manipulatorka, ali i kao ranjiva potencijalna žrtva koju treba spasavati. Henri Kevil i Džejk Džilenhol su impresivni i sami za sebe kao iskusni operativci koji su svašta videli, ali i u tandemu, kako na bojnom polju, tako i u socijalnim situacijama. Karlos Bardem i Fišer Stivens su pomalo karikaturalni, ali sasvim funkcionalni kao negativci, dok Rozamund Pajk sjajno koristi svoju auru lukavosti. Nisu, dakle, samo likovi koncipirani kao efikasni, već su glumci efikasni u glumljenju istih.

Kao takav bi se, na kraju krajeva, mogao opisati i ceo film kojim Riči još jednom demonstrira koliko je vešt režiser i koliko je predan zabavljanju publike. Ono što nedostaje u In the Grey je možda malo više ekscesa zbog čega film možda bio malo manje efikasan, ali bi doneo više uživanja na tragu „grešnog zadovoljstva“ gledaocima u bioskopu. Doduše, Riči nas je počastio i s jednim „ničim izazvanim“ receptom za koktel, ali mogao je sebi da priušti još i malo više bezobrazluka te vrste, kao u svojim najboljim danima.

Hajduk u Beogradu

 kritika pročitana u emisiji Filmoskop na HR3

Čini se da mi, današnji roditelji, ponavljamo određene misaone obrasce koje su naši roditelji imali kada smo mi bili djeca. Nas su opominjali kako smo postali ovisni o modernim tehnologijama (tada su to još bile televizija, video i još uvijek „neumrežene” igrice na računaru ili konzolama), pa smo zaboravili na čitanje. Ni drugačiji načini zabave, odnosno divljanje i lutanje vani, također nisu dobro kotirali kod naših starih. Na tapetu smo mi, dječaci, bili češće nego stereotipno mirnije djevojčice, a „špotale” su nas češće majke i bake negoli očevi i djedovi. S današnjom umreženom tehnologijom, čak se i gledanje televizije i filmova čini staromodnim, a današnja djeca čitaju još i manje, posebno ako ih se sustavno ne tjera na to, pa se možemo uhvatiti kako djeci ponavljamo iste rečenice koje smo mi slušali u njihovoj dobi. Govoreći iz perspektive odrastanja u Srbiji 90-ih godina prošlog stoljeća, serijal romana o Gligoriju Pecikozi Hajduku iz pera Gradimira Stojkovića, a naročito prva knjiga iz serijala, Hajduk u Beogradu, predstavljala je izuzetak od najčešće dosadne i nedvojbeno anakrone lektire koju smo morali čitati za školu. Stojkovićevi romani su bili smješteni u dovoljno blisku prošlost, odnosno u deceniju ranije, njihovi junaci su živjeli na sličan način kao i mi, i mučili su ih isti problemi kao i nas. Stojković je u svojim romanima propagirao neke tradicionalne i univerzalne vrijednosti poput drugarstva i zajedništva kojima se korigiraju nedruštvene tendencije kod omladine, ali je to činio na jedan moderan način. Također, bio je dosta aktivan u obilasku škola i ciljanju svoje primarne publike, dječaka, kojima se rijetko tko od pisaca obraćao u to vrijeme. Rezultat je bio takav da su Hajduka u Beogradu čitale generacije i generacije, pa su se i nadležni kasnije prenuli i uvrstili ga u lektiru. Možda je ipak bilo prekasno za to jer je tehnologija u međuvremenu još brže napredovala, a način života kod mlađih se još više promijenio.

Kada se počelo govoriti o filmskoj adaptaciji, prije godinu ili dvije, očekivanja su bila visoka, prije svega od nas koji smo Hajduka čitali kao djeca. Među poklonicima romana je svakako bio i redatelj i producent filma Milan Todorović, poznat najprije po radu u sferi žanrovskog filma i televizije, i to u, uvjetno rečeno, B-produkciji i za globalno tržište. Mogli smo se pitati kako jedan hit-roman nije adaptaciju dobio i ranije, interesa je sigurno bilo, ali je Stojković, izgleda, izabrao Todorovića. Drugi razlog za podgrijana očekivanja bio je trenutni val filmova za djecu i mlade kojem svjedočimo ne samo u srbijanskoj, već i u regionalnoj kinematografiji: imali smo tako Ljeto kada sam naučila letjeti Radivoja Raše Andrića po romanu Jasminke Petrović, Dnevnik Pauline P. i Drugi dnevnik Pauline P. Nevena Hitreca po romanima Sanje Polak, prije toga snimani su filmovi po romanima o Koku Ivana Kušana, a u posljednje vrijeme imamo i filmove po originalnim scenarijima – u kinu nam se relativno nedavno ukazao i naslov Glavonja Marine Andree Škop i Vande Raymanove, a prije toga smo mogli gledati, primjerice, slovenske naslove Kapa Slobodana Maksimovića i Blok 5 Klemena Dvornika. Zbog svoje edukativne vrijednosti i potencijala za organizirane projekcije, čini se da su filmovi za mlađu publiku sigurna investicija, obraćanje svojoj ciljnoj publici na pravi način garantira još veće brojke gledanosti, a dodana umjetnička vrijednost daje šansu i za međunarodne uspjehe na festivalima. Hajduk u Beogradu, doduše, nije izlazio na međunarodne festivale, ali je u Srbiji ostvario vrlo solidnu gledanost, crpeći gledatelje iz dvije baze. Prvu od njih činili su pragmatični mladi kojima bi gledanje filma oduzelo manje vremena nego čitanje knjige za lektiru, a drugu odrasli nostalgičari i postojeći fanovi knjige.

Za provjeru vlastitih pretpostavki, na projekciju sam poveo i „pomoćnika”, odnosno sina. Knjigu nije čitao, vrijeme radnje čak i prije nego što su njegovi roditelji išli u školu mu je bilo donekle strano i daleko, posebno u smislu odnosa nastavnika prema učenicima, neki od problema s kojima se susreću junaci filma su ipak bili „preodrasli” za njega. Film mu nije bio ništa posebno, činio mu se predugim i unekoliko sporim, ali je prepoznao ponešto od grada u kojem mu žive baka i djed, i namještaj sličan onom kojim je opremljen njihov stan. Prepoznao je i neke od univerzalnih vrijednosti drugarstva, zajedništva i prihvaćanja pridošlica bez predrasuda. Filmski kritičar u meni prepoznao je surovu istinu da filmska adaptacija Hajduka u Beogradu neće naći zajednički jezik s publikom izvan postojeće baze poklonika, koju pritom sačinjavaju odrasli i nostalgični. Problem je u tom smislu sličan kao i u slučaju Hitrecovih adaptacija knjiga Sanje Polak – u oba slučaja scenariji Ivana Turkovića Krnjaka, odnosno Milice Konstantinović Stanojević drže se epizodične strukture literarnih izvornika koju nije lako „prevesti” u novi medij, dok redatelji to naprosto vizualiziraju. To također ostaje zadano izvornikom: Hitrecovim filmovima dominira „pomaknuta” stilizacija, dok Todorović slijedi Stojkovićev pomalo naivni realizam, dodatno ga bojeći nostalgičnim detaljima perioda iz svog (i mog) djetinjstva, poput crvenih kioska u kojima su se prodavale hrenovke, plakata za onda popularne filmove, onovremene popularne glazbe i stripova. Još neka od iskakanja prisutna su da bi se podmetnula još neka od pop-kulturnih referenci, „uskršnja jaja” ili kameo-uloge poznatih ličnosti, ponekad čak i u nekom pseudo-humornom ključu prvoloptaške dosjetke. Zanatski najuspjeliji moment je svakako umontiravanje spota za reklamnu pjesmu Belgrade, My Belgrade Nataše Gajović, koja je bila dio neuspješne kampanje Beograda za domaćinstvo Ljetnih olimpijskih igara 1992. godine.

Što se radnje filma tiče, ona prati radnju romana i oslanja se na tipske točke oslonca prisutne i u slično intoniranim romanima i filmovima. Mladi Hajduk (igra ga Todor Jovanović) dolazi iz sela Mramorak u Banatu u Beograd, gdje će završiti osmi razred osnovne škole. Isprva ga ne samo kolege iz razreda, već i nastavnici diskriminiraju kao „seljaka” koji „ništa ne zna”, ali Hajduk je ne samo bistar i pravedan momak, pravi sportaš i talentirani košarkaš, već i odličan učenik, dobar sin svojim roditeljima (tumače ih Dragan Mićanović i Sloboda Mićalović) i dobar drug. Momak nadimka Himalaja (Andrej Kostjukov) prvi će ga prihvatiti kao druga i štititi od diskriminacije koju zaziva Vlada Indijanac (Martin Zoričić), dok će se Hajduk naći i u centru ljubavnog trokuta, jer će se oko njega otimati prepredena štreberica Roberta (Vera Ćetković) i prostodušna zavodnica Vesna (Sofia Trifunović). U međuvremenu, Hajduku u posjet dolazi društvo sa sela, odnosno njegov nekadašnji tim s trenerom Jocom (Vojin Ćetković), profesori „rešetaju” razred ili se međusobno udvaraju, kao profesor fiskulture Rođa (Srđan Timarov) i razrednica (Ana Lečić), i sve zapravo ide redovnim tijekom školske 1985./86. godine, od jeseni do proljeća, s košarkaškim turnirom, novogodišnjom proslavom i ekskurzijom na Tjentište i Kadinjaču kao vrhuncima pokušaja preslagivanja strukture romana u „tročinku”. U odnosu na druge događaje koji se redaju, ti vrhunci nisu dovoljno akcentirani da bi se isticali, pa Hajduk u Beogradu ostaje pomalo izgubljen u vinjetama.

Glumački je film na solidnom nivou jer mlađi glumci imaju dovoljno međusobne kemije da prevladaju pomalo umjetne dijaloge koji blago fingiraju sleng 80-ih, ali ne odstupaju mnogo od književnog jezika. U tom smislu Todor Jovanović demonstrira solidnu prezentnost kao naslovni junak. Zanimljivo, on u romanu nije ni na jednom mjestu detaljno opisan, i to je možda išlo u prilog da upravo Jovanović postane i ostane prva vizualna asocijacija na lik, ali ni to se ne bi dogodilo da njegova energija nije pogodila onu koju smo mogli zamisliti dok smo čitali. Što se odraslih tiče, Dragan Mićanović se poigrava tipskom ulogom jugoslavenskog oca i radnika, Sloboda Mićalović ne može pobjeći od nesvjesnog karikiranja u ulozi majke i kućanice, Vojin Ćetković kao da uživa u varijaciji na temu nenametljivog mudraca, Jelica Sretenović dobiva dosta vremena kao školska čistačica, odnosno „tetkica” i karikatura generacije bivših partizana koji još nisu otišli u mirovinu, ali upada u zamku monotonosti. Toplina koju kanalizira Ana Lečić nije uvijek u skladu sa smotanošću na koju igra Srđan Timarov, dok su ostali nastavnici prisutni u sceni ili dvije, pa nemaju prilike razraditi svoj lik dalje od po jedne karakteristike. U tom smislu, izdvaja se Nikola Kojo koji ostaje upečatljiv u jedinoj kratkoj sceni koju ima, i to koristeći svoju tipičnu pozu strogog, prijetećeg roditelja.

Na tehničkom planu, neke komponente su uspjelije od drugih. Ton se opet pokazao kao problem srbijanske kinematografije: sveprisutna glazba, što originalna tema Nikole Jeremića, što u vrijeme odvijanja radnje postojeće grupe Kerber, Bajaga i Instruktori, Piloti ili Zana, često prekrivaju dijalog. Scenografija Sanje Bulat i kostimi Jelene Đorđević impresivni su, ali na onaj pomalo artificijelni „muzejski” način, bez mrlja i tragova upotrebe. Topli kolorit u fotografiji Dimitrija Jokovića kreira onaj nostalgični osjećaj koji Todorović traži i koji odgovara zadanom tonu filma. Trajanje filma od blizu dva sata može se učiniti pretjeranim, ali su repeticije u koje ponekad upada danak konceptu integralnosti, a garniranja danak redateljevom pokušaju oživljavanja materijala u drugom mediju. Na koncu, Hajduk u Beogradu kao film će zadržati i osvježiti postojeće poklonike književne franšize, ali uglavnom neće privući nove, osim ako se film ne iskoristi kao „prečica” do interpretacije lektire. Isto tako, nostalgija za Beogradom 80-ih godina prošlog stoljeća kao pogonsko gorivo pomalo naivnog eskapizma, preodjenutog u kvazi-realizam, teško da će lansirati Todorovićev film i literarni opus sada nažalost pokojnog Stojkovića preko granica repertoara u matičnoj zemlji, iako je riječ o korektnom filmu.

Outcome

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Naslov novog filma Džone Hila, Outcome, može se prevesti kao „Ishod“, ali ima i jedno drugo značenje koje možda ne bi bilo pristojno otkrivati. Ima veze s radnjom filma i „bezobrazno“ je, a svako ko zna dovoljno engleskog, pogotovo američkog nepristojnog slenga, nema šanse da to ne prokljuvi.

Tako nešto je tipično za Džonu Hila, inače glumca, pre svega komičara, kojem su bezobrazne i nepristojne fore neka vrsta potpisa. Zapravo, toliko je tipično da su filmovi koje Hil do sada režirao zapravo krajnje atipični za njega, odnosno njegovu glumačku personu, jer su zapravo topli i plemeniti. Podsetimo se, Hil je debitovao s nostalgično intoniranom karakternom „dramedijom“ o odrastanju Mid 90s (2018), a nakon toga je režirao i dokumentarac Stutz (2022) na temu anksioznosti i nošenja s istom.

Outcome bi po svemu tome mogao biti više „u tonu“ s Hilovom glumačkom personom. Ne samo što se reditelj pojavljuje ispred kamere i kao glumac u svojoj tipičnoj ulozi i tipičnoj veličini te uloge (u pitanju je bitna sporedna uloga), već i zato što film gradi oko delova svoje autobiografije (protagonista filma je glumac koji je odrastao na ekranu pred očima cele nacije) i oko nekih svojih preokupacija kao što su holivudsko licemerje, kultura otkazivanja i „selebriti“ kultura.

Protagonista je Rif Hok (Kianu Rivs), svačiji omiljeni holivudski glumac. Od detinjstva je bio zvezda, a sada kao pedesetogodišnjak iza sebe ima unosne franšize i dva oskara. Ima i „rupu“ od pet godina u karijeri koju teško može da objasni drugima, a sam zna da se tada intenzivno drogirao, ali se uz pomoć dvoje vernih prijatelja još od srednjoškolskog doba, Kajl (Kameron Diaz) i Ksandera (Met Bomer), „skinuo“ i ostao čist. Na svoj javni imidž intenzivno pazi, od toga da voditeljima „naručuje“ kako da ga predstave, do toga da svoj privatni život skriva od javnosti, iako je neoženjen i čak nema devojku. Pa ipak, ispod površine izbija njegova taština i kapricioznost.

Ta savršena slika, kao što to u filmovima biva, mora nekako da „pukne“, a inicijalna kapisla u ovom slučaju je navodno kompromitujući video kojim ga nepoznati neko ucenjuje. Rif ne zna o kakvom se videu radi, budući da strogo kontroliše kada se i zašto snima, pa zato angažuje svog „posebnog advokata“, zapravo „fiksera“ Ajru (Hil) koji mu savetuje da se priseti kome se u životu zamerio dok on uspe da uđe u trag ucenjivaču.

Nevolja je u tome što se Rif zamerio skoro svakome s kime je blisko sarađivao ili imao lični odnos: svom prvom agentu (Martin Skorseze) koji je sad spao na niske grane, rođenoj majci (Suzan Luči) s kojom je ceo život igrao igru prebacivanja krivice ko je kome i kako uništio život, bivša supruga (Velker Vajt) mu zamera to što mu je uvek bila „rezerva“ kad na vidiku nema nekog ili nešto zanimljivo. Čak ga ni kolege, poput Dru Berimor (u ulozi same sebe), zapravo ne vole jer ga smatraju nadmenim, iako će o njemu javno lepo govoriti i izbegavati da mu se zamere iz praktičnih razlika.

Rifa izluđuje što nema kontrolu nad situacijom i što ovog puta njegova omiljenost radi protiv njega, pa ne može da pronađe krivca. Zbog toga, po Ajrinom savetu, mora da ide okolo i da se izvinjava redom dok izokola ispituje ko mu namešta igru, a možda kasnije i da „spinuje“ situaciju tako da on ne ispadne krivac za svoju sramotu, već žrtva nameštaljke. Na toj misiji Rif zapravo osvešćuje i prihvata saznanje da on lično nije ni izbliza onako dobar čovek kao što šira javnost misli da jeste.

Outcome je film s puno potencijala, ali je takođe i film koji taj potencijal može ostvariti samo u rukama pravog autora. Loša vest je da Džona Hil, ličnoj investiciji uprkos, to nije, pa uprkos prijatno kratkom trajanju od ispod 80 minuta bez špice, film klizi u haos u kojem žanrovi u kojima operiše, a to su studija karaktera, drama koja zahteva puno investicije, savremena komedija bazirana na provokaciji i referencama, kao i satira na temu Holivuda i savremenog sveta uopšte, rade jedni protiv drugih, pa generalni ton filma vrluda.

To ne znači da Hil nije ponekad na tragu nečega, da nema uspelih štoseva i otrovnih strelica koje pogađaju metu s neverovatnom preciznošću, pa ni autorskih dosetki. Što se štoseva tiče, uspeh je varijabilan, ali moderna komedija je ionako bazirana na „rafalnoj paljbi“ istih. Najuspelije otrovne strelice su svakako otkriće da se pomirenje između Rifa i njegove majke odvija pred kamerama „rijaliti“-televizije, pa i Ajrino, a zapravo Hilovo, ingeniozno predavanje o evoluciji selebriti-kulture do sadašnjeg stadijuma „kapitalizma žrtve“. Što se tiče dosetki, one su najvidljivije u smislu „kastinga“, od izbora Kianu Rivsa koji je „idealno loš“ glumac za ovakvu ulogu, a u međuvremenu se dosta popravio samim time što je on postao svestan svojih glumačkih ograničenja, pa do kameo-rola poput Skorsezeove i Dru Berimor. Sa svoje strane i glumci (i „glumci“) često odrađuju sjajan posao da svoje u suštini tipski postavljene i ovlaš napisane likove ožive u detalje.

Opet, slabe strane odnose prevagu. Na svaki uspešan štos doleću bar dva bezvezna, a ima i likova koji su mogli i da budu izbačeni jer služe samo kao distrakcija, recimo Ajvi Volk kao Rifova asistentkinja Semi koja služi da pokaže tupost mlađih generacija – nepotrebno u ovom filmu. Čak je i lik Ajre koji reditelj sam igra pogrešno koncipiran na tragu Hilovih uobičajenih iritantnih tipova koji za pogonsko gorivo koriste transfer neprijatnosti na gledaoca. Scenario koji Hil potpisuje s Ezrom Vudsom (takođe prisutan u jednoj epizodnoj ulozi) ne uspeva da koristi pojedine dosetke za nekakvu konvergenciju, već se rasplinjava. Ni originalnost mu nije jača strana, budući da se u filmu mogu pronaći tragovi „mimova“ o usamljenom i tužnom Kianu Rivsu, ponešto poenti animirane serije Bojack Horseman, sastavni elementi drugih i boljih holivudskih satira, kao i „roud muvi“ uradaka u kojem je protagonista na putu spoznaje kroz svoju prošlost ne bi li shvatio šta bi želeo za svoju budućnost. Na kraju, i prezasićeni kolorit u fotografiji koju potpisuje Benoa Debi (poznat kao saradnik Gaspara Noea), naročito u onim očito lažiranim zalascima Sunca, deluje kao nepotrebno i ničim potkrepljeno preterivanje.

Outcome je američka kritika dočekala uglavnom na nož, što može da bude indikativno. Ovde, doduše, stvari nisu baš toliko intuitivne, budući da se kritikovao Hilov „karakter“ i pretpostavljale njegove pobude, a neki su se i našli prozvanima, makar kao najniži ešaloni na „vašaru taštine“. Istina, film nije uspeo i autor se rasplinuo, ali svejedno nije reč o katastrofi, već samo o neredu.

Heel / Good Boy

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Pristojnost u ophođenju i ispravnost u postupanju su, izgleda, postale toliko retke pojave da nam, kad ih vidimo, deluju staromodno i čak pomalo jezivo. Istina je da u vreme kada se postiče glupiranje radi privlačenja pažnje a jake senzacije često s komponentom nasilja dobijaju viralni status na društvenim mrežama za video-uratke, pristojnost nije naročito isplativa. Ali, isto tako, ona je jedan od mehanizama, možda čak i najbolji, zbog kojeg globalno društvo nije (još uvek) skliznulo u potpuno divljaštvo. Pitanje koje se ovde nameće je da li se pristojnost i ispravnost mogu zaista naučiti u formi nekakve rehabilitacije ili prevaspitavanja, dakle postupaka koji podrazumevaju nasilje i pretnju, pa ni oni nisu ni ispravni ni naročito poželjni u modernom društvu.

Pitanjima ispravnosti i pristojnosti se kroz veći deo svoje filmografije bavio i poljski autor Jan Komasa. Od toga možda unekoliko možemo da izuzmemu njegovu ratnu dramu Warsaw 44 i dokumentarac o Varšavskom ustanku (oba iz 2014. godine), dok su svi ostali njegovi filmovi bili pre svega moralke neke vrste. U njih svakako spadaju Suicide Room (2011) i njegov zvanično-nezvanični nastavak The Hater (2020), a i Corpus Christi (2019) koji je dobacio do nominacije za Oskara za strani film.

Komasa je nakon toga „promenio adresu“ i rešio da od poljskog postane evropski i globalni autor. Prošle godine je završio i izbacio dva filma, američki Anniversary i britansko-koprodukcioni Heel koji je i predmet ove kritike. Oba filma se, naravno, bave etičkim pitanjima, a i oba su smeštena u kućno i porodično okruženje. I što je indikativno, u oba Komasa uvodi žanrovske elemente neprijatnog trilera začinjenog s manje ili više čudačke komedije.

Mračniji od njih, Heel, razvijan je pod naslovom Good Boy. Oba ta naslova su zapravo komande u dresuri, najčešće pasa, ali i drugih subjekata, s time da je originalni pohvala za dobro obavljen zadatak, a novi direktna komanda kod nas prevodiva kao „k nozi!“ Za Komasu, producente i distributere se pojavila nevolja u vidu nekoliko već postojećih filmova istog naslova i neretko na istu temu „dresure“ ljudi, a poslednji od njih je američki nezavisni horor, doduše s psom kao junakom i tačkom gledišta, izašao tek nešto ranije od Komasinog filma.

„Loš pas“ koji posle dresure treba da postane dobar je Tomi (Enson Bun) i on je stvarno mustra. Huligan je i nasilnik koji se napija, drogira, maltretira ljude i razbija stvari, a i prema ženama se ponaša kao kreten, budući da, u noćnoj montažnoj sekvenci u kojoj ga upoznajemo, izaziva tuču između dve devojke oko njega kao „nagrade“. Nakon što jednu od njih, Gabi (Savana Stin) otprati, on, onako pijan i teturav, biva napadnut i otet.

U sledećoj sceni upoznajemo i njegovog otmičara. Kris (Stiven Grejem) je jedan skoro jezivo pristojan čovek koji u tom trenutku vodi intervju za posao kućne pomoćnice s Rinom (Monika Frajčik) u kojem insistira da ona nema nikakvih vidljivih oznaka na telu i nikakvih skrivenih poroka i zavisnosti. Kris je oženjen Katrinom (Andrea Risboro) koju zove „Princeza“ i tretira je u skladu s nadimkom, a sa čijim raspoloženjem ili možda kompletnom psihom nešto očito ne štima. Njih dvoje imaju sina Džonatana (Kit Rakusen) kojeg zovu „Sunce“ i koji je toliko dobar dečko da je to skoro sablasno. Žive u kući veličine omanjeg dvorca na osami, iza gvozdene kapije i duge šljunčane staze, a sama kuća je puna staromodnog luksuza, od stilskog nameštaja preko moderne tehnike za zabavu do ekstenzivne biblioteke.

Tomijevo početno mesto u toj kući je „tamnica“ u podrumu. Vezan je lancem za zid, spava na dušeku na podu, hranu dobija kad mu je Kris donese. Tomiju se, naravno, takav položaj nimalo ne sviđa, pa u početku reaguje s agresijom, vređanjem, psovanjem, pretnjama i pogađanjem, ali Kris je nepopustljiv u svojoj nameri da ga prevaspita. Fizičkoj sili prilazi u krajnjoj nuždi, ali mu zato „ispira mozak“ edukativnim videima i smirujućim audio-trakama. Do nekakvog pomaka će doći, makar iz prostog razloga što je „status kvo“ neodrživ, a to se vidi i na tome što Tomi počinje da čita, da razgovara pristojno i da se povezuje s porodicom, pre svih Džonatanom i Rinom.

Prvo pitanje je hoće li se Tomi „popraviti“ kao čovek zbog takve dresure ili će samo naučiti da igra ulogu „dobrog psa“ koji se umiljava umesto da reži i grize. Drugo bi bila misterija ko je tu zapravo idejni vođa cele akcije, jer Katrina nije baš krhka i nezainteresovana kao što se to na prvi pogled čini. Treće je pitanje motivacija bračnog para, pa i njihovog dragog i dobrog sina, za takav postupak. U tom smislu se pominje nekakav Čarli koji se nikada ne pojavljuje (sa sigurnošću možemo da pretpostavimo da je pokojan), ali nam do samog kraja neće biti jasno je li on izgubljeni sin ili prethodna žrtva otmice u svrhu prevaspitavanja.

Ti komadi misterije su odlika relativne autorske pameti i računice scenarističkog dvojca kojeg čine Bartek Bartosik i Nakaš Kalid da publiku održe u stanju angažmana i napetosti, te da joj pritom ne vređaju inteligenciju. Neke druge misterije i pitanja (poput statusa Rine kao lika) su tu ipak očiti logički propusti koji možda imaju neke praktične funkcije kasnije u priči, ali su i pokazatelj da je dvojac „zagrizao“ daleko više nego što to može da proguta u smislu preispitivanja etike u svetlu psihologije savremenog čoveka i društva.

Komasi ne ostaje ništa drugo, nego da proba da sve to nekako održi na okupu, što i čini s istančanim osećajem za vizuelno koji se oslikava u impresivnoj fotografiji Mihala Dimeka, dok neoklasična muzička pratnja Abela Korženovskog sasvim odgovara tipu filma i fino usmerava emocije gledaoca. Iako nije teško „uloviti“ reference, od Komasinih moralki, preko modernih žanrovskih filmova (Villains autorskog tandema Den Berk – Robert Olsen iz 2019. godine je u tom smislu svakako najsličniji), pa do klasika kao što je A Clockwork Orange (Stenli Kjubrik, 1971), stičemo utisak da gledamo posve originalan film koji je plod iskrenog interesa za etička, filozofska i ljudska pitanja.

Utisku svakako doprinosi i gluma vrlo raspoloženog ansambla. Bun mora da pleše na ivici karikature kako bi Tomi bio uverljivo odvratan lik koji, u neku ruku, svoje pojave i nepočinstava iz prošlosti zaslužuje kaznu i rehabilitaciju na silu. Stiven Najt uživa igrajući naizgled „mekog“, ali zapravo pasivno, pa i otvoreno agresivnog čoveka koji „ulozi“ upravnika zatvora prilazi krajnje ozbiljno. Andrea Risboro još jednom pokazuje svoj neverovatan glumački raspon, a Kit Rakusen je svakako pamtljivo prisustvo na ekranu, makar u toj jednoj ulozi.

Pa ipak, stvar nekako odlazi bestraga na kraju jer su se i Komasa i scenaristi našli pred izborom da li da puste da se cela stvar raspadne ili da je nekako „pritegnu“ uz pomoć klišea, budući da ni ranije nisu prezali od izvesnih predvidljivosti. Suočeni s izborom između dve loše opcije, oni su izabrali obe, a takva promašena kalkulacija je čak sasvim tipična za savremene žanrovske filmove s ambicijama da nam otkriju velike životne istine. Film na kraju završava na teritoriji „čemu sve to“ misaonog eksperimenta, ali je makar do tada „vožnja“ uzbudljiva i uspešna na zadatku okupiranja naše pažnje.