Masterplan

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Ne treba da čudi da između žanrova trilera i komedije koji umnogome zavise od tajminga u pisanju, režijskoj postavci i glumačkoj egzekuciji postoji i idealan spoj u vidu filmova o pljački ili prevari. Oni od trilera uzimaju napetost, a od situacione i „skrubol“ komedije mehaniku zapleta i razgaljivanje gledaoca kao ultimativni cilj. Filmovi o pljački se ne uzimaju previše ozbiljno, što im je često i olakšavajuća okolnost, pa se u njima mogu tolerisati i rupe u zapletu i nelogični preokreti, dokle god cela stvar dobro „vozi“ i dok je gledanje prijatno. Čini se zato da tu postoji nekakav recept za uspeh, ali i taj recept treba iz filma u film i provesti, ali i dodatno „začiniti“ kako ne bismo imali utisak da je svaki film u žanru isti.

U slučaju filma Masterplan čiju režiju potpisuje francuski autor Toma Vensan, žanrovska forumula je provedena solidno, a varijacije u smislu začina makar pokušane. Krajnji rezultat je gledljiv, relativno zabavan film koji ipak ne unosi previše inovacija u pod-žanr, zbog čega preovlađuje utisak da smo u životu pogledali dosta sličnih, a boljih filmova. Kao i Vensanov prethodni uradak, Masterplan je ušao u globalnu distribuciju preko Amazonovog servisa Prime.

Masterplan očekivanja podiže svojim uvodom koji prkosi preovlađujućoj logici „drugog ekrana“ i svog gledaoca zapravo tera da pomno prati zbivanja na ekranu. U pitanju je paralelna montaža dve sekvence pljačke u kojima je dijalog sveden na minimum i uopšte ne objašnjava nepažljivom gledaocu šta se dešava na ekranu. S jedne strane, Kjara (Simona Tabasko, viđena u seriji The White Lotus) se oslanja na tehnologiju i svoje hakerske veštine, ali i glumu i zavođenje kako bi opelješila svoju metu u Rimu. S druge, u Parizu, Džej (Viktor Belmondo, unuk slavnog Žan-Pola) je vešt provalnik koji je u stanju da brzo upadne u stan neprimećen, uzme šta je naumio i pobegne u kratkom vremenu.

Njih dvoje će se upoznati na zajedničkoj „misiji“ provale u vilu na jezeru Komo koja im je stigla preko aplikacije koju oboje koriste. Uprkos međusobnom podbadanju i nadmetanju, oni moraju da sarađuju kako bi upali unutra. Tamo ih, pak, čeka stariji gospodin Kevendiš (Stenli Tuči) koji im poručuje tri stvari. Prva je, očekivano, da su prošli test. Druga, svakako neočekivana je informacija da su njih dvoje brat i sestra, a da im je Kevendiš, i sam legendarni lopov, oboma otac.

Treća je da ima novu misiju za njih: krađu Mona Lize iz Luvra. Ulog je veliki, vremena je malo, plan je hrabar, ali i lukav: treba iskoristiti dan, odnosno noć štrajka zaposlenika muzeja, provaliti kroz tunel koji ide ispod Sene, te pogasiti svetla i onesposobiti nadzor na tačno onoliko vremena da se slika ukrade i zameni, a da niko ne posumnja. To je, dakle, posao za organizatora, provalnika i hakerku, ali, kako to obično biva, mnogo je toga nepoznatog i pitanje je ko kome i koliko može zaista da veruje.

Glavni adut filma je svakako Stenli Tuči, sam po sebi jako simpatičan čovek, naročito kad kuva i skuplja recepte od italijanskih bakica, ali i glumac od formata sposoban da se u tren oka pretvori u čudaka ili psihopatu. Kao takav, on je idealan izbor za uloge slatkorečivih prevaranata. Dvoje mlađih, međutim, nisu na njegovom nivou. Doduše, solidni su, imaju dosta energije svaki za sebe, ali nešto manje hemije koja se bolje ocrtava u nadmetanju nego u saradnji, ali to je delimično greška i scenarija koji ne razvija likove detaljno, ali i prilično školske Vensanove režije.

Pozitivna je vest da su i scenario i režija funkcionalni, te da demonstriraju osećaj za dosetku i vic, od aplikacije za lopove i provalnike, preko visokog uloga i hrabrog plana pljačke globalno najpoznatije i najbrižljivije čuvane umetnine na svetu, do poznate konstatacije da je među lopovima malo časti, čak i kad su tobože familija. Generalni ton filma je dovoljno lagan i osvežavajuće neozbiljan da je moguće progutati i preteranu eksplikaciju na par mesta, ali i neke nagle, a očekivane obrate. Same scene i sekvence akcija izvedene su s dužnom pažnjom, ali i rediteljskom radošću. Na kraju, Masterplan nije „masterpis“ u svetu u kojem već imamo The Sting ili Ocean‘s serijal, ali je vredan jednog neobaveznog gledanja.

The Vault / Trezor

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

U Jugoslaviji nismo imali neku izraženu kulturu kriminalistike ni u literaturi, pa shodno tome ni u kinematografiji, a ni na televiziji koja je kao porodični medij forsirala porodične serije. Možda zato što se o kriminalu nije toliko govorilo javno, osim kad bi buknula neka privredna afera, a možda što se kriminal kao takav smatrao bolešću kapitalizma.

Stanje se nakon raspada bivše države polako menjalo. Kriminala je bilo i bio je naočigled svima tih ratnih 90-ih, ali je nedostajalo žanrovskog znanja i u pisanju i u režiji. Stidljivo su se pojavljivale krimi-drame, pa onda i trileri s psihološkom i socijalnom potkom, pa čak i nešto čistijih žanrovskih naslova, ali isprva samo u bioskopu, dok je televizija i dalje forsirala porodične serije, komedije i sapunice.

Kasnije su se pojavile nespretne kopije uglavnom američkih, britanskih ili francuskih uzora koje su već na nivou dijaloga zvučale nespretno. A onda su, ohrabreni skandinavskim primerom i iskustvom, i autori iz Srbije, Hrvatske, Slovenije i Bosne i Hercegovine počeli da proizvode krimi-serije i da ih prikazuju na nacionalnim i komercijalnim televizijama. Neke od prednosti bile su jasne same po sebi: isti ili sličan jezik značili su širu, regionalnu publiku, pa se onda isplatilo da se izmenjuju glumci i ulazi u koprodukcije.

Te nove serije, nastale u poslednjih možda petnaestak godina, dobile su izraz blizak skandinavskom, ali se još neko vreme održala poslovna logika iz porodičnih serija i sapunjara da se sve meri isključivo minutažom ili brojem epizoda. Kako bi se „nabudžio“ kvantitet „sadržaja“, često bi se u postupku žrtvovao ritam i tempo, pa je prosede tih serija (najčešće srpskih, budući da je tamošnja serijska produkcija nedavno prolazila kroz zlatno doba) izlagan presporo i repetitivno.

Pomenusmo već, u Srbiji se do pre koju godinu snimalo neverovatno mnogo serija, na šta je trošeno prilično sredstava nacionalnog telekomunikacionog operatera, i krimići su tu samo jedna od strana medalje. Međutim, čini se da se najviše sistematski promenilo u najsevernijoj i najzapadnijoj bivšoj jugoslovenskoj republici, Sloveniji. Razlog za to može da bude stanje na medijskoj sceni, gde su komercijalne televizije preuzele dnevne sapunice i komediju, a nacionalka onda vidi šansu da bude konkurentna s kriminalističkim serijama, pa je sklona i javno-privatnim partnerstvima i regionalnim, pa i međunarodnim koprodukcijama, što je postao trend na celom kontinentu.

Tako je par sezona imala serija Slučajevi inspektora Vrenka (Boris Jurjaševič, Slobodan Maksimović), a po sezonu naslovi Jezero (Matevž Luzar, Klemen Dvornik), Lenjinov park (Dvornik), Dolina cveća (Luzar) i, nedavno, Monstrum iza Gvozdene zavese (Tomaž Gorkič). Potonja nije baš bila klasičan krimić, više nekakva periodna socijalna horor-drama u kojoj je prikazana okolina koja je pogodovala za razvoj serijskog ubice Metoda Trobca.

Bilo kako bilo, RTV Slovenija i Matevž Luzar su nam pripremili još jednu TV seriju, Trezor. Nama je ona posebno zanimljiva zbog crnogorskog koprodukcionog učešća u njoj preko ko-scenariste Stefana Boškovića, RTCG kao koprodukcijske kuće i glumaca Aleksandra Gavranića i Miša Obradovića u zapaženim ulogama u seriji. Na program nam sleće već u nedelju, ritam prikazivanja će biti sedmični, epizoda je ukupno pet, a mi smo dobili malo detaljniji uvid u seriju čije su prve dve epizode prikazane na gala-premijeri u Sarajevu, a sama prva epizoda i na festivalu u Herceg Novom.

Radnja, nakon jezive uvodne sekvence u kojoj majka uspeva da izgubi sina na plaži jednog jesenjeg jutra, pa tražeći ga i sama završi zarobljena u nekom postrojenju, počinje in medias res. Policija dolazi u jednu modernu ljubljansku banku i njen trezor koji je prethodne noći bio ciljano i, reklo bi se, profesionalno opljačkan. Kamere su prelepljene, nema znakova provale. U trezoru se nalazi čuvarka Sonja (Tina Vrbnjak) koju policija probudi. Ona je pri svesti, ali je zbunjena i ne seća se ničega otkako je prethodne večeri preuzela smenu i obavila prvu patrolu.

Slučaj vodi inspektorka Deja (Jana Zupančič), a pomaže joj mlađi kolega Jaka (Nejc Cijan Garlati). Direktorka banke Alenka (Nataša Barbara Gračner) nije baš spremna na otvorenu saradnju s policijom jer su klijenti koji su koristili trezor banke uglavnom ličnosti visokog profila, između ostalih i favorit na predstojećim izborima za gradonačelnika, Gabrijelčič (Igor Samobor), pa joj je diskrecija prioritet. Osiguravajuća kuća, pak, želi da smanji količinu odštete koju će platiti, pa zato šalje svog specijalistu iz Zagreba, Sotlera (Leon Lučev), da provede svoju istragu. Ispostavlja se, međutim, da ni oštećeni klijenti nisu baš spremni da prijave šta im je sve ukradeno, što govori o tome da su oni u trezoru nešto skrivali.

Ono minimalno dokaza ukazuje na Sonju kao izvođačicu ili makar saučesnicu pljačke. A u prilog joj ne govori ni to što je falsifikovala potvrdu o nekažnjavanju za posao. Ona je, naime, bivša narkomanka osuđivana i za krađe. Zbog toga joj je za vratom i socijalna služba koja preti da će joj oduzeti starateljstvo nad sinom. Čini se da može da računa jedino na pomoć svoje majke (Barbara Nola) koja je i sama bolesna, i eventualno svog dečka Petra (Petja Labović) koji, izgleda, nešto krije od nje i koji petlja nešto s Crnogorcima (Gavranić, Obradović).

Serija Trezor može da se pohvali sa znalački napisanim scenariom koji potpisuju Luzar, u poslednje vreme izuzetno aktivni Bošković, Miha Hočevar i pokojni Srđan Koljević. Potonja dvojica su napisala scenario i za Hočevarov prošlogodišnji uradak Skriveni ljudi, što govori o dugotrajnijoj saradnji, kao i da se projekat serije „krčkao“ već neko vreme. Ono što je poseban uspeh je što je scenario potpuno autorski, a ne tezgaroški napisan po američkom modelu gde jedan ili dvojica autora vode celu stvar, a ostali šegrtuju, a da se opet te autorske ruke ne sudaraju.

Trezor je izuzetno napeta serija koja se netremice prati, ali ta napetost ne izvire iz akcije (naprotiv, pristup je izuzetno dijaloški, kao kod procedurala), već iz toga kako se uvode i pozicioniraju likovi, sami po sebi pomalo tipski, ali ne mari, i kako svako od njih ima neki svoj ugao, svoj interes, ali i osetljivo mesto zbog kojeg je izložen riziku. Pritom, to ne važi samo za marginalce, već i za potencijalne moćnike, pa i inspektorku.

Tu tenziju iz scenarija Luzar održava u svojoj preciznoj režiji koja po pravilu nije nametljiva, ali je zato izuzetno efikasna i deluje filmski. Stil serije je tehnokratski i hladan, kao što i možemo da očekujemo od uradaka u sličnom žanru (ipak je glavni uticaj Skandinavija), scenograf Miha Knific je tu glavni zaslužni, kao i direktor fotografije Miloš Srdić koji te kompozicije suvereno hvata. Naravno, Matevž Luzar s pozicije reditelja, te montažeri Tomislav Pavlic i Ana Štulina tome doprinose puštajući da kadrovi budu duži, čime se napetost gradi organski, a ne pomoću prečica.

Prostor da se iskažu imaju i glumci koji su vrlo dobro izabrani i kojima Luzar upravlja mekom rukom. Autor je i sa svojim filmom, hiperlink-dramom Orkestar (2021) pokazao da je vešt u žongliranju mnoštva likova i glumaca različitih reputacija za potrebe filma. Ovde su Tina Vrbnjak, po prvi put u ulozi ovako visokog profila, i veteranka žanra Jana Zupančič sjajno uparene kao strane u sukobu, a intrigantni su i Nejc Cijan Garlati i Petja Labović u svojim ulogama. Veterani velikih ekrana kao što su Igor Samobor, Gregor Zorc i Saša Tabaković su uobičajeno pouzdani. Leon Lučev se opet pokazuje kao jedan od najjačih glumaca u regiji – ovde kao i u filmu Rudar Hane Slak opet mora da kalibrira koliko će dobro govoriti slovenački jezik, a to čini na sasvim drugačiji način nego prošli put i sasvim u skadu s likom. Što se, pak, crnogorskog dvojca tiče, čini se isprva da i Gavranić i Obradović igraju dvojac koji funkcioniše samo kao grupni lik, i to pomalo stereotipni, ali i oni će kasnije dobiti više prostora kako se polako uvedeni crnogorski ugao gradi.

Konačno, Trezor je mini-serija koja se izvrsno uklapa u svoj format od pet epizoda: nije razvučen film i nije zbrzana veća serija. Takođe, to je i serija koja je toliko dobro tempirana i što se tiče uvođenja i pojedinih poteza likova i novih saznanja u radnji i preokreta da grabi gledaočevu pažnju i ne popušta. S time u vezi, dolazimo i do jedinog pravog problema, a to je sedmični tempo prikazivanja. Naime, „klifhengeri“ u Trezoru su toliko jaki da je ova serija kao naručena za „bindž“-gledanje.

Crime 101

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Gde su nam s velikih ekrana nestali lopovi i žandari? Nekada su upravo oni bili glavne zvezde, onda su se pod naletom velikih priča povukli prema video-klubovima, da bi sada, kada su video-klubovi izumrli, a bioskope okupiraju sadržaji za roditelje i decu, bilo malu, bilo neodraslu, oni uglavnom završavali na „drugom“, onom većem, ali daljem ekranu putem Netfliksa ili nekog sličnog servisa. Amazon je, pak, bio milostiv da Crime 101 Barta Lejtona prvo pusti u bioskop kako bi filmski gurmani mogli da se podsete nekih starijih i boljih vremena kada se ovakve filmove konzumiralo u mraku i sa velikog ekrana.

Naslov je višesmislen: budući da brojka 101 istovremeno označava autoput uz zapadnu obalu Sjedinjenih Država i uvodni kolokvijum u američkom sistemu studija. Time je prevoditeljski posao otežan, pa Autoput zločina zvuči kao kompromis, niti dovoljno širok da obuhvati jedan ovakav zapravo kompleksan film, niti dovoljno precizan da nanišani njegovu suštinu. Jer Crime 101 je svakako nešto puno više od pukog nateravanja lopova i žandara, mada ima i toga, i to po modelu filmova u kojima je igrao glumac Stiv MekKvin ili koje je režirao Majkl Man, premda se njih dvojica nikada nisu sreli na filmskom setu.

Sve počinje pljačkom dragulja koju izvodi lopov imena Majk (Kris Hemsvort). Meta je kurir koji je dragulje nosio, a pristup profesionalan, bez nasilja, ali uz uverljivu pretnju da će do istog doći ako se neko bude junačio. Mesto radnje je Los Anđeles i relativna blizina naslovnog autoputa, kako bi Majk mogao da pobegne u svojoj „nabudženoj“ crnoj limuzini.

To što Majk pazi da ne ostavi tragove ne znači da će pljačka proći neprimećeno i da neće biti istražena, i to sa dve strane. Od svoje osiguravajuće kuće koja bi volela da pronađe propust u obezbeđenju i izbegne isplatu premije, taj zadatak dobija Šeron (Hali Beri), ambiciozna zaposlenica koja već godinama čeka obećano unapređenje. Sa strane policije, tu je temeljiti malo stariji inspektor iz odeljenja za pljačke i razbojništva, Lu (Mark Rafalo), a on ima teoriju da su pljačke draguljarnica duž autoputa delo istog profesionalnog pljačkaša koji jako pazi da ne počini nasilje i da ga ne uhvate, što njegov šef odbija jer bi to značilo ponovno otvaranje već rešenih slučajeva.

Kada Majk počne da prati Šeron koja bi mogla da ga odvede do nove mete, kada Lu počne opsesivno da traži misterioznog lopova-džentlmena i kada Šeron pokuša da šarmira Lua kako bi ga navela na trag da je pljačka prve draguljarnice posao iznutra, počinje i nadmudrivanje u trouglu. Ali, taj trougao se širi i na još neke nivoe, budući da svi troje od glavnih likova imaju i svoje šefove i mladu i nelojalnu konkurenciju, čime Crime 101 postaje nešto nalik na socijalnu studiju koja se ipak usuđuje da ide dalje od truizma da bogati postaju još bogatiji dok siromašni ostaju siromašni. Zapravo, svako od njih troje je radnik u jednom od tri „sektora“, javnom, korporativnom i kriminalnom, i kao takav se suočava sa svojim nadređenim koji ne ceni dovoljno njegov rad i koji bi ga u pohodu na profit zamenio nekim mlađim i beskrupuloznijim.

U slučaju Majka, šef je Mani (iliti „Novac“) kojeg igra Nik Nolti, čovek koji se pravi da sluša njegove opservacije, e da bi prvo isti posao dao novom klincu Ormonu (Beri Kjougen) kojeg će kasnije nahuškati da opljačka Majka kada ovaj krene u posao sam za svoj račun. U slučaju Šeron, njoj njen šef u firmi na odloženo obećava unapređenje, dok njene uhodane poslove i klijente daje novoj, mlađoj koleginici. Kod Lua, osim šefa koji želi da očuva narativ da se nešto radi, i to brzo, problem su i njegove mlađe kolege voljne da na to pristanu, uključujući i njegovog partnera Tilmana (Kori Hokins).

Poseban lik u filmu je i Los Anđeles kao grad. Mi odrasli na filmovima smo čak spremni da poverujemo da je ceo višemilionski grad samo iluzija i kulisa za holivudske filmove i serije, ali on zapravo postoji i ima svoju mitologiju i dinamiku. Ovde je nalik nekoj frigidnoj manipulativnoj ljubavnici koja daje iluziju da očajnika i premorenog radnika sreća čeka iza ugla, dok ga tako voda i iscrpljuje, što fizički, što finansijski.

Možda je prva stvar koja će nekome upasti u oči format filma, gotovo epski od 140 minuta, ali malo toga je tu u ovoj jednostavnoj, a slojevitoj priči višak. Ima usporavanja, preko potrebnog za relaksaciju i refleksiju, ali nema nepotrebnih digresija čak i kada se čini da ih ima. Uzmimo za primer Majkov romantični pod-zaplet s Majom (Monika Barbaro) koji on sam pokušava da zakoči i koji kao da ne vodi nigde. Ali, i on, zajedno s Luovim razvodom od Endži (Dženifer Džejson Li, nažalost prisutna samo u jednoj sceni) i Šeroninim samotnjačkim životom začinjenim jogom, poručuje da ne postoji formula po kojoj život radnika postaje uspešan.

Osim toga, valja napomenuti da Lejton, inače prethodno poznat po krimi-dokumentarcima, ovde radi po noveli Dona Vinsloua kojeg unekoliko „dopisuje“. Iako to može ponekad da deluje vulgarno i zbog toga da zasmeta (recimo kroz ono prikazivanje beskućnika u par navrata u kadru kako bi se podvukla socijalna poenta), Lejton ipak uglavnom pazi da poštuje svoje gledaoce i da im ostavi mogućnost zaključivanja i tumačenja. Ponekad je to dopisivanje gotovo „koenovski“ duhovito, posebno kada se baci pogled u atmosferu nesposobnosti kojom su Šeron i Lu okruženi na poslu (samotnjak Majk tih problema nema).

Izbor glumaca se može nazvati rizičnim, ali uglavnom ima smisla. Hali Beri kao glumica koja je brzo ispala iz fokusa javnosti nakon što se kao još uvek relativno mlada popela na vrh nameće se kao logičan izbor za Šeron. Kris Hemsvort je možda čak i malo previše „kockast“ i „daskast“ čak i za standarde savremenog klona Stiva MekKvina (možda pokojni glumac nikada nije dobio pravu šansu u vidu prave drameske uloge), ali stvar rešava na isti način kao i MekKvin, podglumljivanjem. Mark Rafalo ima neku neurotičnu energiju kao, na primer, Vinsent D‘Onofrio, što može biti ili pun pogodak ili totalni promašaj, ali ovde je sud ipak ostavljen nama – možemo njegovo histerisanje da prihvatimo ili ne, zapravo nema ni veze jer je lik koji on igra definisan određenim navikama i praksama (stari auto, cigarete). Beri Kjougen je očekivano dobar u ulozi mladog psihopate, dok povratak Nika Noltija iz nezvanične „penzije“ možemo samo da pozdravimo.

Uz odmerenu i pametnu režiju, citate koji su efektni čak i kada se ponavljaju, fotografiju Erika Vilsona koja savršeno hvata lokacije Los Anđelesa i ljude u njegovom grotlu i muziku elektro-pionira Blanck Mass, Crime 101 je zanatski na visokom nivou. Nivo postaje još viši kada shvatimo da nema laži, prevare i CGI-ja, već da je sva akcija bazirana na kaskaderskim, pre svega vozačkim veštinama, nalik na citirane filmove sa Stivom MekKvinom. Ovako staromodan i stamen, Crime 101 deluje osvežavajuće na bioskopskom repertoaru.

Play Dirty

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Donald Vestlejk je bio izuzetno plodan pisac, da ne kažemo štancer, krimića koji su većinom bili prilično „palp“, ali zgodni za filmske i televizijske adaptacije. Knjige iz serijala o amoralnom i sebičnom, ali inteligentnom lopovu Parkeru doživele su bezbroj filmskih verzija, što zvaničnih, što nezvaničnih, premda su se „tragovi“ poput imena glavnog lika po pravilu uklanjali. Među njima, roman Lovac je posebno inspirisao filmske adaptacije: 1967. godine kao Point Blank u režiji Džona Burmana s Lijem Marvinom u glavnoj ulozi i 1999. kao Payback u režiji Brajana Helgelanda s Melom Gibsonom u glavnoj ulozi.

Play Dirty čiju režiju potpisuje Šejn Blek je najnovija, najlabavija i prilično osavremenjena adaptacija romana. Nastala u produkciji nekada velikog, a sada posrnulog studija MGM, dostupna nam je putem servisa Amazon koji je sada vlasnik MGM-a.

Parkera (Mark Valberg) upoznajemo kako se ekipom planira da opljačka „banku“ na hipodromu. Kako to obično biva, dolazi do nepredviđenih okolnosti kada ekipu iznenadi zaposlenik u automobilu sa ženom i detetom, a sa planom da sebi osigura budućnost tako što će opljačkati lopove. Kada Parker uspe da ga sredi, pokaže da ima makar nekakav moralni kompas, ili osećaj za preživljavanje, tako što delićem plena kompenzuje suprugu ubijenog ili je podmiti da ne uvlači organe reda u priču.

Ono što sledi je izdaja koju izvodi vozačica kola za beg, Zen (Rosa Salazar) koja uspeva da smakne svu ekipu, osim Parkera, i da pobegne s celim plenom. Udovica jednog od njih, Filija (Tomas Džejn), Grejs (Grečen Mol) daje jedva oporavljenom Parkeru zadatak da osveti smrt njenog muža. U tu svrhu, on mora da uđe u trag Zen, a ona je zapravo na poslu velike pljačke u Njujorku.

Za Parkerea i ekipu koju je on okupio: zaluđenika za eksperimentalni teatar Grofilda (LaKit Stenfild), bračni par Eda (Kigan-Majkl Ki) i Brendu (Kler Lovering) i šuntavog vozača Stena (Čai Hansen), to znači i petljanje u politiku jedne neimenovane latinoameričke zemlje, ali i sukob s velikom kriminalnom organizacijom. Tu organizaciju predvodi Lozini (Toni Šelhub) koji je Parkera proglasio personom non grata u Njujorku. Zapravo, kako to biva s velikim blagom u priči, puno je tu suprotstavljenih strana, klanova i ekipa koje ponekad sarađuju jedne s drugima, pa haos može da počne...

U tom haosu neće sve uvek imati smisla, kao što ne mora ni da ima, niti će svaka likvidacija biti opravdana, kao što ne mora ni da bude. Serijal o Parkeru je ionako moralno ambivalentan, da ne kažem otvoreno mizantropski, pa sve prolazi samo dok je zabavno. A sa Šejnom Blekom, autorom scenarija akcione trilere kao što su Lethal Weapon, The Last Boy Scout, The Last Action Hero i The Long Kiss Goodnight u kojima se ne stidi ni cinizma ni mizantropije, zabavu možemo očekivati.

Ima tu Blekovih potpisnih verbalnih eskapada i ubeđivanja, kao i ponešto situacionog i čak fizičkog humora, što filmu svakako daje nekakvog šmeka, ali to jednostavno nije dovoljno da se Play Dirty uzdigne do nivoa solidnog filma. Razlog tome je skupa, a ošljarska produkcija koja odzvanja „fejkom“ i prazninom studija u kojima je snimana. I to ne samo oni konji iz prve akcione sekvence koji očito mogu postojati jedinu na kompjuteru, već ni Njujork kao prizorište događaja nijednog treutka ne deluje stvarno. Čak ni džezerska orkestracija Alana Silvestrija ovde ne paše.

Drugi problem je glavni glumac. Mark Valberg je funkcionalan kao akcioni junak koji radi po algoritmu i naređenju – neki vojnik, policajac, vatrogasac, radnik koji radi svoj posao, ali zna da sluša svoje instinkte. Od „životnijih“, „ljudskijih“ likova, njemu leže naivci i čak tupsoni dobrog srca s jedne, ili bezočni ljigavci s druge strane. Svakako, međutim, ne možemo da ga zamislimo kao pametnog lika, još manje kao mozak operacije. Beskoristan je i za emocionalnu i seksualnu tenziju i tu može da parazitira kada je uparen s glumicom jakom da povuče oboje: ovde je to slučaj samo u jednoj sceni, s Grečen Mol, ali ne i u scenama koje deli s Rosom Salazar.

Čini se da je Valberg bio iznuđeni izbor, jer se na spisku producenata krije ime jednog glumca koji se s rediteljem automatski razume i kojem bi glavna uloga u ovom trenutku sjajno legla – Roberta Daunija mlađeg. Blek je njemu već spasavao karijeru sa svojim rediteljskim prvencem Kiss Kiss Bang Bang, pa su posle njih dvojica zajedno spasavala Marvel i njegov projekat univerzuma superheroja s Iron Man 3. Blek, doduše, možda nije uspeo da revitalizuje serijal o predatoru s vraćanjem na početak u filmu The Predator koji ipak nije bio toliko loš, a neće uspeti ni da Amazonu podigne prestiž s pričom o lopovu Parkeru u Play Dirty.

The Delinquents / Los delincuentes

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Argentinska kinematografija solidno je razvijena i bogata kvalitetnim naslovima, ali je takođe oštro podeljena na repertoarsku i „art“ komponentu koje prilično često deluju nespojivo. „The Delinquents“ Rodriga Morena, premijerno prikazan u Kanu i nedavno uhvaćen u Karlovim Varima, možda se ispostavi kao prelomni film koji će te dve odvojene grane spojiti, a možda i samo kao prelomni film. Tačka. Premda, autor iz, pre svega, art miljea i trajanje od tri sata „na neviđeno“ pre mogu delovati kao znak za uzbunu nego kao reklama.

Moreno, pak, film otvara pseudo-žanrovski i elegantno, scenom u kojoj proćelavi bradonja javnim prevozom putuje na posao jednog buenosaireskog jutra. On je Moran (Daniel Elias), bankarski službenik sa zadatkom da novac nosi od blagajni do trezora, i od trezora do blagajni. Živi sam, čini se bez životnih radosti, osim puš-pauza na poslu na kojima se druži i upušta u nadmudrivanja sa jednom koleginicom sa šaltera i šefom Del Torom (bard argentinskog glumišta German de Silva). Ono što ne znamo, a uskoro ćemo saznati, jeste da on planira pljačku, odnosno da za nju čeka pravu priliku koja će se ukazati kada njegov kolega sa šaltera Roman (Esteban Biljardi) uzme slobodno popodne da ode kod doktora koji će mu maknuti plastičnu kragnu sa vrata.

Pljačka je, naime, genijalna u jednostavnosti i skromnosti. Banka je neugledna, lokalna poslovnica, sef krajnje nisko-tehnološki, a suma koju Moran mrtav-hladan i pred kamerom uzima sračunata je formulom tako da pokriva dvostruku vrednost njegove plate (do kraja karijere) u dolarima, plus još nešto u pezosima za operativne troškove. Moran, dakle, nije gramziv, već je prilično pošten u nameri da na taj način osigura egzistenciju i oslobodi se svakidašnje torture posla.

Za tako nešto spreman je i da ode u zatvor na nekoliko godina, ali za operaciju potreban mu je i partner koji će mu novac čuvati i sa njim po potrebi manipulisati. Idealnog kandidata pronalazi u Romanu. Njih dvojica nisu bliski, a i Romanu je već dosta i posla i banke, pa bi mogao da „odrobija“ na poslu onoliko koliko Moran leži u zatvoru, pa da na kraju oni podele novac i odu u prevremenu penziju.

Nakon prvotnog nećkanja (jer makar ima nešto od života, devojku Flor sa kojom se, doduše, ne razume najbolje), Roman je stavljen pred svršen čin: ako odbije da mu pomogne, Moran će ga potkazati kao saučesnika i poslati u zatvor.

Dok Moran leži u zatvoru, gde ga maltretira brazilski mafijaš Garinče (opet German de Silva), Roman za njega obavlja poslove na slobodi, pritom izbegavajući da bude uhvaćen u internoj istrazi koju osiguravajuća kuća provodi u banci. Ti poslovi uključuju putovanja u provinciju Kordoba, posebno do jedne stene na brdu pored reke. Roman se tako i upoznaje sa sestrama Mornom i Normom, i Morninim dečkom, režiserom Ramonom koji tu žive i snimaju film.

Na tom mestu, dakle, i pre isteka prve trećine, „The Delinquents“ posve prestaje da bude krimić, odnosno lagano satirična varijacija na temu trilera sa pljačkom banke, pa postaje egzistencijalna drama sa komičnim momentima, zabunama, distrakcijama i meandrima, te filozofska rasprava o slobodi i njenoj ceni. Naravno, ima nekih rupa u celom planu koje Moreno, pak, nema nikakvu nameru da krpi, zato što to zapravo i nije potrebno, niti je tema filma.

Verovatno prva poveznica koja upada u oči (odnosno, u uši) jesu imena petoro glavnih likova u anagramima: Moran, Roman, Ramon, Morna i Norma. To može signalizirati nekakav jeftini pseudo-filozofski kliše o povezanosti svih nas, ali sva je prilika da se Moreno na tom mestu malo zeza. Uostalom, čak i da se ne zeza, nego zeza nas kao gledaoce, nema veze jer mu „žica“ za humor radi perfektno, i to u prilično diskretnoj formi.

Druga očita poveznica može biti German de Silva u duploj ulozi „šefovskih“ figura, kako u banci, tako i u zatvoru. Na tom mestu trebalo bi dodati ono što je ipak malo skrivenije, a to je da i banka i zatvor izgledaju zapravo slično po konfiguraciji i po osvetljenju, što možemo primetiti u sukcesivnim scenama Moranovih i Romanovih rutina. Treću poveznicu je šteta otkrivati (iako je nije teško predvideti tokom gledanja filma), a ona će postati ključna za peripetije u poslednjoj trećini.

Morenov izbor glumaca je savršen. Oni perfektno igraju svoje uloge mimikom, pokretom, stavom i govorom, trudeći se da ne „razbiju“ karakter čak i kad ih autor na to poziva dijalozima. Autor takođe svesno drži narativ labavim i sporovoznim, otvarajući u poslednjoj trećini drugu liniju i vraćajući se delom u prošlost, a za to se u velikoj meri oslanja na inovativnu montažu u kojoj njegov tim kreativno koristi tehnike podeljenih ekrana, pretapanja i premetanja jedne scene u drugu; kao i na fotografiju Aleha Malja u kojoj pogled stalno puca na impozantne pejzaže koji sugerišu slobodu i nesputanost, ili, pak, stešnjenost „normalnih“ života.

Tročasovni format filma rizičan je prema pravilu, ali u svakom slučaju trebalo bi ga pravdati kao pravi izbor. Ma koliko „The Delinquents“ kao film bio neapologetski iskren, njegov tempo bio ujednačen u sporom hodu; ma koliko Moreno bio jasan u obznanjivanju namere da je on tu, zapravo, da filozofira i podvaljuje šale koje su njemu zabavne, a ne da nas zabavlja; na kraju krajeva, ma koliko tih 180 minuta bilo ugodno i relaksirajuće, a mi zainteresovani za likove i njihove sudbine nakon kraja filma (toliko da bismo ga možda pustili još da traje) - zamerke na trajanje su poprilično očite i lako odbranjive.

„The Delinquents“, pak, ne bi bio ništa slabiji ni da traje 45 minuta kraće. Filmadžija Ramon kao lik zauzima previše vremena koje služi kao uvod za šablonsku tvrdnju o smrti filma i kinematografije. Ili bi, lagano premontiran, mogao da se pretvori u mini-seriju od tri ili četiri epizode. Doduše, onda briljantna montaža ne bi imala smisla i ne bi došla do izražaja, iako bi Moreno na taj način možda bolje komunicirao sa širom publikom. Ali, i ovako, reč je o jednom od najosobenijih filmova ovogodišnjeg festivalskog ciklusa.

Three Day Millionaire

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Kada se neki film reklamira kao „vintidž“ uradak Gaja Ričija smešten u svet Kena Louča, očekivanja, prirodno, rastu u nebesa. Naravno, da bi se takav koncept proveo od početka do kraja, potreban je autor koji je iznimno talentovan ili iskusan, a najbolje oba.

Šta se dešava kada dotični jednostavno nije na visini zadatka, kao što to ni scenarista Pol Stivenson, a ni reditelj Džek Spring nisu? U odbranu potonjeg možemo reći da je reč o mladom momku (rođen 1996. godine), ali da iskustvo stiče munjevitom brzinom: ovo mu je već šesti dugometražni film, a prvi je režirao kao devetnaestogodišnjak. Opet, fenomen Gzavijea Dolana teško da može da se ponovi (Kanađanin je ipak odrastao na filmu i sa filmom u kući), ali Three Day Millionaire je u suštini gledljiv, lagan film, ali ne i nešto više o toga.

Naslov je izreka i običaj u britanskim ribarskim mestima. Kada se ribari vrate s višenedeljnih „šarži“ na moru, najčešće dolaze na produženi vikend u toku kojeg daju sve od sebe da čašćavanjem i opijanjem potroše mukom stečenu platu, do nove ture istog. Junaci našeg filma se ne razlikuju puno od viševekovne tradicije, ali uskoro bi mogli da, silom prilika, ostanu bez iste. Njihovom gradu Grimzbiju preti ono što je pod svoje uzelo mnoge britanske radničke gradiće i radničke četvrti većih gradova – džentrifikacija, odnosno prenamena oronulih industrijskih sadržaja u nešto profitabilnije i „hipsterskije“.

S time nas upoznaje naš protagonista i narator, Kovrdžavi Din (Džejms Berouz u prvoj glavnoj filmskoj ulozi), jedan od ribara kojima preti nezaposlenost ili „prekvalifikacija“ za konobara koji služi „mafine i lošu kafu“ jednom kada se luka prenameni u urbani kompleks. Opasnost preti od beskrupuloznog gazde, lokalnog bogataša Bara (Kolm Mini, skoro pa karikaturalno zao), pa zato Din okuplja svoju ekipu, drogiranog Kodža (Majkl Kinsi) i Badžija (Sem Glen) koji ima običaj da odluta mislima s planom da, tokom jednog od vikenada odmora, opljačkaju svog neprijatelja. U tome će im, voljno ili nevoljno, pomoći prijatelji, devojke, pa i Badžijeva mama, inače gazdina ljubavnica (zbog čega, je li, Badži uopšte još uvek ima posao)...

Gaj Riči je svakako prisutan kao referenca i kao uzor koji Spring pokušava da dostigne, sa silnim brzim i „napucanim“ montažnim sekvencama i kompleksnom pričom s mnogo likova od kojih jedni pokušavaju da „odrade“ druge. Opet, Stivensonov scenario nije ni izbliza čvrst kao Ričijevi, a pritom je i problematično strukturiran da skoro pola filma otpada na ekspoziciju, uvođenje likova i objašnjavanje njihovih odnosa. I to je čak izvedeno šablonski, a u određenim slučajevima čak i uvredljivo do granica mizoginije: ovo malo ženskih likova je definisano (seksualnim) odnosima sa svojim partnerima zbog čega imaju ili pasivnu ili nevoljno-aktivnu ulogu u priči. Spring takođe pokušava da, kao mnogi pre njega, izborom muzike komentariše stanje u društvu, ali to čini uglavnom prvoloptaški.

Prisutni su i odjeci Kena Louča koji je i sam znao da kroz mešavinu socijalne drame, komedije i „pljačkaškog“ trilera odapne pokoju otrovnu strelicu prema društvenoj nepravdi. Three Day Millionaire ipak nema ni toliko duha, a ni dubine kao, recimo, The Angel‘s Share, i zapravo se mnogo više oslanja na standarde britanske soc-komedije 90-ih. A Full Monty i slične filmove smo već gledali kad je bilo vreme, pa možemo da baš njih ponovimo, a ne da gledamo recikliranu varijantu.

Ma koliko Three Day Millionaire bio „neloš“ film, problem je to da nije baš ni dobar, a ni nov.

Locked Down

 kritika objavljena na XXZ

2021.

Režija: Doug Liman

Scenario: Steven Knight

Uloge: Chiwetel Ejiofor, Anne Hathaway, Dulé Hill, Jazmyn Simon, Ben Kingsley, Ben Stiller, Mindy Kaling, Claes Bang

Zapravo, bilo je samo pitanje dana kada će se „lockdown“ preseliti i na filmske ekrane, podići se do nivoa glavne teme filma, a možda čak i postati žanr za sebe. Sa ekipom ispred i iza kamere, Lock Down, čiju režiju potpisuje Doug Liman, scenario Steven Knight, a glavne uloge Chiwetel Ejiofor i Anne Hathaway, podizao je očekivanja koja će na kraju izneveriti time što je, raspoloživom talentu uprkos, ovo još jedan isprazan film niskih ambicija koji puca na lake mete i uglavnom ih promašuje

Paxton (Ejiofor) i Linda (Hathaway) su „budući bivši par“ koji je zatvaranje uhvatilo usred raskida. Njihova veza je, saznajemo, započela strasnim vožnjama na motoru, ali se pretvorila u kolotečinu zapravo odvojenog života i međusobnog prebacivanja. Ona ga je, čini se, nadrasla: dok je on samo vozač kombija, doduše sa pesničkim ambicijama, ali i sa osudom zato što je nekog prilično povredio u tuči, ona ganja direktorsku karijeru u globalnoj korporaciji koja sumnjivim klijentima prodaje visoku modu i skupi nakit.

Njih i pandemijska realnost drugačije tretira, on je na prinudnom odmoru s neizvesnom budućnošću, a ona je zadužena za otpuštanje bivših kolega na zoom sastancima, zbog čega joj se smeši i unapređenje i selidba u New York. Ni jednom ni drugom zapravo nije lako, ali se s time nose drugačije, on čitajući poeziju na ulici „kolegama robijašima“ i, nakon slučajnog otkrića u bašti, konzumacijom „kućnog“ opijuma, a ona zadržavanjem fasade normalnosti preko dana i rutinom alkohola i cigareta uveče.

Taman kada pomislimo da ćemo kroz ceo film samo gledati njih dvoje kako „pucaju s mozgom“ svako za sebe, trtljaju, drže monologe i svađaju se jedno s drugim, sudbina umeša svoje prste: njena firma je prodala dijamant izložen u elitnoj londonskoj robnoj kući koja se zatvara, a on je zadužen za prevoz. Neko bi pomislio da će njemu kao (bivšem) pobunjeniku i avanturisti na pamet pasti ideja o krađi (jer su pravila distance takva da je tako nešto zapravo ne samo moguće, nego i lako izvedivo), ali ideju zapravo dobija ona, smorena svojim korporativnim poslom i nemoralom u koji je njena firma ogrezla. Pljačka će biti njihova poslednja zajednička avantura pred konačni rastanak.

Uprkos naslovu i gotovo mandatornim naklonima prema ikoničkim momentima prvog „lockdowna“ u proleće 2020. godine, poput uvođenja pokrivala za nos i usta (ko nije imao masku, mogla je i marama da posluži), redova ispred radnji, frikova koji opsesivno kupuju toalet-papir, aplaudiranja medicinskim službama i trovanja vestima (tako čujemo da je Boris Johnson zaglavio u bolnici s koronom), Knight i Liman u svom scenariju možda donekle dokumentuju taj period, ali zapravo vrlo retko hvataju njegovu suštinu. Da, videćemo zoom razgovore i šta se dešava u njihovoj pozadini (od toga da tinejdžeri šalju poruku sloganima, preko toga da jednom otpuštenom radniku sin predškolske dobi ušetava u kadar u ključnom trenutku, pa sve do „navika“ koje su pojedini likovi usvojili u komunikaciji), likovi će nam pričati i o umoru koji od takve komunikacije osećaju, kao što će nam pričati o svom skliznuću u ludilo ili se truditi da ostanu normalni, ali sve to zapravo deluje veštački i skriptirano od opštih mesta.

To smo ludilo svi doživeli i u svojim životima, pa ovom filmovanom nekako manje verujemo, ma koliko glumci inače bili uverljivi (ovde su opterećeni teatralnim monolozima, pa su u problemu) i ma koliko se ikoničkih simbola tog vremena sećali. Naravno, dodatni problem je i što se sa likovima baš ne možemo ni saživeti u potpunosti (rečenica „U ovome smo svi zajedno.“ jedna je od odvratnijih manifestacija licemerja) jer osećamo da oni zapravo i nisu tako loše prošli s pljačkom ili bez nje. Naravno, određena logika snimanja nalaže da je lakše raditi s velikim kućama nego s tesnim stanovima, što onda zahteva i određeno klasno pozicioniranje likova, ali ovo dvoje nam u najboljem slučaju deluju kao siroti mali truli buržuji, a on pomalo i kao parazit u njenoj kući i na njenoj plati.

Čak i pokušaj demonstracije nekakvog stava ili makar okretanja filma u interesantnijem pravcu od prizora iz propale veze ovde deluje zatupljeno. Zapravo, takva su pravila igre, ako rizik nije veliki, onda ni pljačka u „caper“ krimi-komičnom maniru nije napeta, ne angažuje gledaoca dovoljno i zapravo deluje nakalemljeno. Liman se kroz svoju karijeru znao pokazati kao darovit i igriv reditelj sposoban da svašta zapakuje u igrani film, a Knight je makar sa scenariom i režijom filma Locke (2013) pokazao kako se žonglira s malim brojem likova i ograničenim prostorom, pa je bilo očekivano da njih dvojica naprave makar pristojan film na temu „lockdowna“.

Zapravo jedino što možemo smatrati nesumnjivo interesantnim su poznati glumci u epizodnim ulogama preko Zooma, pa ćemo tako videti i Bena Kingsleya i Bena Stillera i Mindi Kalling na kratke trenutke. Sami njihovi likovi i nisu toliko interesantni koliko činjenica da su ih odigrali preko Zooma, odnosno da su makar asistirali Limanu i direktoru fotografije Remiju Adefarasinu nameštajući svoje kamere i zauzimajući pozu, možda čak i koristeći vlastitu scenografiju. Ako je najintrigantnije u filmu da li vidimo stvarnu dnevnu sobu Bena Stillera i stvarnu garažu / kabinet Bena Kingsleya, onda zaista ne sluti na dobro...

The Heist of the Century / El robo del siglo

 kritika objavljena na XXZ

2020.

režija: Ariel Winograd

scenario: Alex Zito, Fernando Araujo

uloge: Diego Peretti, Guillermo Francella, Luis Luque, Pablo Rago, Rafael Ferro, Mariano Argento

 

Ima li boljeg letnjeg filma od lagane krimi-komedije o pljački banke koja gledaocima drži i skreće pažnju po želji za skoro dva sata trajanja? Ono što je donekle atipično u slučaju filma The Heist of the Century (u ovoj sasvim atipičnoj godini) je, pak, to da nam ovakav film ne dolazi sa hollywoodskim predznakom, nego iz Argentine. Za ovaj letnji hit presudan je bio faktor sreće: premijera u januaru (u južnoj hemisferi je to leto, a bilo je to pre izbijanja epidemije i zatvaranja javnog života) u matičnoj zemlji i širom Južne Amerike, gde je već zaradio status hita, te gladak transfer u letnje bioskope mediteranske zone u našim letnjim mesecima.

Publika u Hrvatskoj je imala prilike da ga pogleda na zatvaranju Festivala Mediteranskog Filma u Splitu, što je rezultiralo rasprodatom projekcijom (što je impresivno, bez obzira na to što se tu radilo o „najrepertoarskijem“ filmu festivala i o za 70% smanjenim kapacitetima gledališta). Odatle se film uputio prema svom „prirodnom staništu“, letnjim bioskopima na svežem vazduhu u okviru FMFS-ove turneje.

U osnovi svega stoji stvarni slučaj pljačke poslovnice Banco Rio u predgrađu Buenos Ajresa 2006. godine koja je izvedena sa zavidnom dozom planiranja i elegancije u egzekuciji. Većinu pljačkaške ekipe sačinjavali su karijerni kriminalci, ali je organizator bio amater koji je došao na ideju i koji je bio odgovoran za detalje hrabrog, zahtevnog, ali savršeno logičnog plana. Plen se merio u milionima dolara (u američkoj i argentinskoj valuti, zlatu i nakitu). Tu uglavnom prestaje faktografija, a počinje dramatizacija, ionako nužna za pričanje filmske priče.

Amater u središtu zbivanja je Fernando (Diego Peretti, poznavaocima argentinske kinematografije poznat iz filmova Resurection i The German Doctor), sam po sebi prilično osebujan tip. Kako saznajemo iz narativnog okvira psihijatrijskih seansi (savršeno logičan žanrovski standard zbog poverljivog odnosa terapeuta i klijenta), on je u sebi pomirio slikarsku umetnost i borilačke veštine kojima se bavi. Na ideju o pljački banke je došao jedne kišne noći, prateći kuda je bujica odnela njegov džoint, shvativši da upotrebom trigonometrije može tačno trasirati tunel koji bi ga uveo u trezor banke. Njegova motivacija, kako saznajemo, nije pre svega novac (premda i za uzimanje novca ima etičku racionalizaciju: klijenti banke će biti isplaćeni od osiguranja, na gubitku su samo banka i osiguravajuće kuće), nego sam poduhvat.

Za poduhvat mu pak treba ekipa profesionalnih lopova. Nije tu samo stvar ulaska i izlaska iz banke ili kopanja tunela i obijanja sefova, trebalo je rešiti i silne detalje transporta plena, što posebno dolazi do izražaja kada se plan promeni u hodu, pa ideja o visoko-sofisticiranoj provali i pljački bude napuštena u korist (SPOILER) savršeno kontrolisane talačke krize. Fernando možda ima plan za sve, ali ključni čovek za provedbu istog postaje urugvajski karijerni pljačkaš Mario (Guillermo Francella, igrao u filmovima The Secret in Their Eyes i The Clan, između ostalih). Njih dvojica su karijerno i svetonazorski različiti, ali će zajedničkim snagama komandovati ekipom u različitim fazama operacije.

Iz ovakvog opisa zvuči prilično generički, kao gomila „heist“/„caper“ filmova u kojima komika izvire iz hrabrosti i neverovatnosti pljačkaškog poduhvata. Istini za volju, scenario dosta hoda utabanim stazama žanrovskih klasika kao što su to filmovi iz Ocean's serijala ili The Inside Man Spikea Leeja. Poveznica sa potonjim filmom je i to da je Winograd kao mlad momak stažirao na Leejevom filmu. Čak je i njegova režija zapravo kanonična, od veštih skokova po nekoliko vremenskih linija tako da gledalac zna tačno koliko mu je potrebno da bi ostao zaintrigiran, pa do „soundtracka“ ispunjenog rock zvukom (sa prizvukom punka) u argentinskoj varijanti, uz skretanja prema jazz i lounge vodama. Winograd svoje uzore ne krije, dajući nagoveštaj kroz elemente dekoracije, odnosno rekvizite: filmski plakati u Fernandovom stanu su direktan znak.

Ono što donekle odstupa od žanrovskog kanona je specifična vrsta humora, pomalo mračnog, a uvek suvog, mediteranskog, inače tipičnog za argentinsku kulturu i kinematografiju. U tom smislu, The Heist of the Century svoj kinematografski DNK deli jednako sa omnibusom Wild Tales Daniela Szifrona, koliko i sa „caper“ remek-delom argentinske kinematografije Nine Queens Fabiána Bielinskog. U smislu dometa, ne dostiže ni jedan ni drugi uzor, ali je rezultat svejedno gladak, solidan i zabavan, usled čvrstog scenarija, sigurne režije i izvrsne glume, posebno u slučaju dvojice „lidera“.

Najvažnije od svega, The Heist of the Century se ne pretvara da je nešto što nije. Naprotiv, film je sasvim pošten u svojim namerama da razgali i zabavi publiku pričajući jednu neverovatnu, a istinitu priču. Dodatno, The Heist of the Century je potvrda o savršeno zdravom stanju argentinske žanrovske i repertoarske kinematografije i njenoj univerzalnoj razumljivosti i prijemčivosti. U sušnoj godini poput ove, ovakav letnji hit je izuzetno dobra vest.

Heroic Losers / La odisea de los giles

kritika objavljena na XXZ

2019.

režija: Sebastián Borensztein

scenario: Sebastián Borensztein, Eduardo Sacheri (prema romanu Eduarda Sacherija)

uloge: Ricardo Darín, Luis Brandoni, Verónica Llinás, Rita Cortese, Marco Antonio Caponi, Andrés Parra, Chino Darín

Jedna stvar je sigurna: ako u filmu igra Ricardo Darín, to je već dovoljna garancija da je film vredan gledanja. Nije stvar samo toga da je Darín verovatno i najbolji aktivni glumac na svetu, malo je i do njegovog osećaja za izbor uloga koje mu omogućavaju da bude versatilan, ali i da održava neke konstante i time daje svoj lični pečat. Što će reći, treba opasno promašiti fudbal, pa Darínov talenat protraćiti onako kako je to učinio Asghar Farhadi u Everybody Knows kada mu je dao minijaturnu ulogu naivca i gotovo blesana.

Osim Darínovog prisustva u filmu, i to u glavnoj ulozi, za Heroic Losers je dobra reklama takođe i kontekst tog prisustva. Režiju filma potpisuje Sebastián Borensztein koji je Darína već režirao u The Chinese Takeaway (2011), izuzetno simpatičnoj komičnoj drami gde je veliki glumac perfektno odigrao nervoznog, ekscentričnog provincijalnog gvožđara. Scenario je, pak, Borensztein napisao u saradnji sa Eduardom Sacherijem, i to po Sacherijevom romanu. Sacheri je inače poznat kao autor romana i scenarija za njegovu filmsku adaptaciju u slučaju filma The Secret in Their Eyes (2009). Dotični film nije samo pokupio Oscara za najbolji strani film (te godine u izuzetno jakoj konkurenciji), nego je i lansirao Darínovu međunarodnu karijeru. Treća referenca koja reklamira Heroic Losers je žanrovska odrednica "caper" trilera, što je opet asocijacija na film Nine Queens (2000) koji je Darína iz televizijskog glumca promovisao u filmsku zvezdu kod kuće u Argentini.

Heroic Losers počinje sa naracijom njegovog glavnog lika Fermína Perlassija (Darín), bivšeg fudbalera i maskote u svom malom gradiću, o značenju pojma "budala". Nije to slučajno, originalni naslov filma prevodiv je kao "Odiseja budala", a do kraja filma ćemo shvatiti da budala nije nužno nešto negativno i da se svakome može desiti da ispadne budala, najčešće ne svojom krivicom. U prvoj trećini filma ćemo saznati kako je Fermín ispao budala...

On je imao dobre namere da pokrene propalu lokalnu poljoprivrednu zadrugu tako što će uložiti svoj novac, ime i integritet kako bi svoja sredstva uložili i drugi građani, ne nužno bogati, ali sa nekom ušteđevinom. Osim njegovog najboljeg prijatelja Fontane (Brandoni), njegove žene (Llinás) i vlasnice lokalne fabrike Carmen (Cortese) koja ulaganjem osigurava posao za svog sina (Caponi), ostali ulagači uglavnom dolaze iz redova radničke klase i predstavljaju galeriju manje ili više blesavih likova.

Taman kada se prikupilo dovoljno novca da se na osnovu toga podigne kredit, dogodilo se nešto istorijsko: ono što Argentinci nazivaju "Corralito", kriza dostupnosti gotovine u domaćoj valuti koja je trajala više od godinu dana, a bila je tek jedna od etapa finansijske krize koja je na prelazu vekova tresla Argentinu. Naši junaci su, naravno, preko noći ostali bez svog novca koji je pomoću ljigavog bankara pokupio beskrupulozni advokat Fortunato Manzi (Parra). Kada se od inicijalnog šoka oporave i kada načuju da je Manzi iskopao podzemni sef nasred polja, naši će simpatični luzeri krenuti na put osvete. To, međutim, nije tako jednostavna akcija, već zahteva pomno planiranje i egzekuciju...

Heroic Losers tada počinje da se kreće utabanim žanrovskim stazama, sa jasnim uzorom u Ocean's Eleven (2001) Stevena Soderbergha, sa razlikom da umesto kiča i "glamura" Las Vegasa sada imamo posla sa Argentinskom provincijom, vrućom krvi i improvizacijom. To funkcioniše ne samo zato što Ricardo Darín ima gotovo istu harizmu kao George Clooney, već i zbog njegove igre sa drugim glumcima u timu, pre svega sa još jednim veteranom argentinske filmske i televizijske glume, Luisom Brandonijem. Ortačka prepucavanja između dvojice likova su uverljiva i pravo ih je zadovoljstvo gledati, dok galeriju sporednijih likova, odnosno "šrafova u mašineriji" popunjavaju uglavnom manje poznati glumci (uz par izuzetaka među kojima je i Darínov sin Chino) koji vidno uživaju u svojim ulogama. Iako retko kad predstavlja direktnu pretnju ekipi pljačkaša, Andrés Parra je izvrstan kao živčani negativac Manzi, a ceo koncept jednostavno funkcioniše.

I na zanatskom i tehničkom planu, Heroic Losers je vrlo solidan film. Detalji perioda s početka milenijuma su sasvim na mestu, a direktor fotografije Rodrigo Pulpeiro bez problema hvata štimung zaboravljenog provincijskog gradića osuđenog na propadanje. Atmosferu podiže i muzika Federica Jusida u blues-rock štihu, pa Heroic Losers, iako ne baš originalan u ideji, deluje prijatno retro.

Upravo je ta prijatnost ključ svega, to da kao gledaoci možemo da se opustimo i komotno navijamo za "naše" koji pokušavaju da izvade svoju štetu tako što će prevariti prevarante i opljačkati pljačkaše. Tako jednostavna postavka, uz vešto ukomponovane citate Bakunjina, neke druge političke štoseve i reference na kratku, ali burnu argentinsku istoriju i truističke opservacije da govnar ne misli za sebe da je govnar, već radi ono što jedino ume, uspeva da nas razgali i čak nam pruži (lažnu) nadu da će možda sve biti u redu kada se postavimo za sebe. Na kraju, to je samo film i deo magije je baš u tome da se stvari tamo raspliću drugačije nego u životu.

Stockholm

kritika objavljena na XXZ

2018.

scenario i režija: Robert Budreau

uloge: Ethan Hawke, Noomi Rapace, Mark Strong, Christopher Heyerdahl, Thorbjorn Harr, Bea Santos, Shanti Roney, Mark Rendall, John Ralston

Svi znamo, makar laički, šta je to štokholmski sindrom: to je situacija u kojoj osoba koja je oteta ili uzeta za taoca razvija osećaje za svog otmičara ako on pokaže makar ikakvu humanu notu. Naziv je skovao švedski kriminolog Nils Bejerot, referirajući se na slučaj talačke krize prilikom pljačke Kreditne Banke na trgu Norrmalmstrong u švedskom glavnom gradu. Pozadine fenomena iz domena psihologije su već neko vreme legitimna i poželjna tema u kinematografiji (primera radi The Stanford Prison Experiment Kylea Patricka Alvareza koji se bavio zatvorskim eksperimentom Stanleya Milgrama), pa je red došao i na štokholmski sindrom, odnosno pljačku banke usled koje je isti otkriven. I tako smo dobili Stockholm u režiji Roberta Budreaua, zapaženog zbog svog ranijeg "biopica" o Chetu Bakeru Born to Be Blue u kojem je Ethan Hawke ostvario jednu od svojih najboljih uloga, a imao ih je onoliko u karijeri.

Budreau je opet pozvao Hawkea u svoj film, što se pokazalo kao iznimno dobra odluka imajući u vidu kako američki indie glumac ume da snagom svoje interpretacije podigne nivo čak i najbesmislenijem filmskom materijalu. Ovde je u ulozi simpatičnog pljačkaša banke i svoj lik dočarava bežeći istovremeno od klišea, sentimentalnosti i karikature, što je svojevrstan podvig. Drugi glumački adut je svakako Noomi Rapace, originalna devojka sa tetovažom zmaja iz originalne švedske Millenium trilogije čija je potonja internacionalna karijera obeležena listom dobrim ulogama u lošim filmovima ili filmovima koji su jednostavno loše prošli kod kritike i publike. što ovde nije slučaj jer je blagajnica u njenoj interpretaciji vrlo životan lik. Prisustvo Marka Stronga u ulozi opasnog tipa je uvek dobrodošlo, a ostatak uloga pokrivaju, sasvim solidno, skandinavski i severnoamerički glumci iz ipak nešto nižih ešalona.

Hawke igra Larsa Nystroma, karijernog kriminalca koji je maskiran u filmskog kauboja jednog letnjeg dana 1973. godine uleteo u najveću ekspozituru jedne banke u Švedskoj sa automatskom puškom u torbi. Posle standardnog uvoda, pucanja u plafon, "ruke u vis, ovo je pljačka" i sličnog asortimana, Nystrom je pustio sve taoce osim dve blagajnice, Biance Lind (Rapace) i Klare Mardh (Santos). koje je zadržao dok se ne ispune njegovi zahtevi. Jasno, u pitanju nije bila obična pljačka, novac je tu bio od sekundarnog značaja, čak se Nystrom nije ni potresao kada je Bianca aktivirala alarm i prizvala policiju, već ju je pohvalio. Ne, njegov plan je primarni cilj bio je nešto drugo: da njegovog prijatelja i kolegu Gunnara Sorenssona (Strong) puste iz zatvora, što će šef policije Mattsson (Heyerdahl) ispuniti ubrzo, ali sa svojom agendom i u cilju da se talačka kriza razreši brzo i bez žrtava.

Stvar, međutim, zapinje oko nečeg sasvim drugog: pljačkaši i otmičari po prirodi svog posla žele "i jare i pare", odnosno i novac i slobodu, a taoci su, u njihovim glavama, savršen živi štit. Policija oličena u šefu Mattssonu i njegovim podređenima, pak, želi da se poštuje zakon i red, što je cilj i politike oličene u tadašnjem premijeru Olofu Palmeu (kojeg Shanti Roney igra u atipično komičnom kontekstu). Taoci bi, pak, samo da prežive i da se vrate kući svojim porodicama, a javnost ima prilike da sve to gleda u direktnom televizijskom prenosu.

U principu nam je jasno kako se stvari dalje kreću, čak se može reći da je primenjena tipična "cigla-malter" dramaturška formula. Tako imamo priču između Biance i Larsa koja vuče na romansu, a i reditelj i glumci tu rade dobar posao obuzdavajući se da ne preteraju i odu u pravcu sladunjavog. Primera radi, beg sa otmičarem u zalazak sunca nikada nije opcija o kojoj Bianca mašta jer zaista voli svog smotanog muža (Harr) i dvoje male dece. Sa druge strane, imamo pritisak i mentalne igrice koje inicira šef policije čiji primarni cilj postaje da utera strahopoštovanje i kriminalcima i civilima koji su, čini se, stali na njihovu stranu, toliko da čak zanemaruje dobrobit talaca, što zajedno sa premijerovim držanjem razvija apsurdno-komični potencijal filma. Na koncu nam je epilog kao takav poznat: posle raznih peripetija, Lars je završio u zatvoru, a Bianca je nastavila da ga posećuje, osećajući mešavinu zahvalnosti što se osećala sigurnom u ekstremnoj situaciji zahvaljujući njemu i nekakvu iskricu fantazije o avanturi.

Iz svega viđenog je jasno da Stockholm zapravo nije film o štokholmskom sindromu, njegovim dubinskim mehanizmima, uzrocima i posledicama, pa nas kao takav neće učiniti ne znam kako pametnijima i upućenijima na datu temu. U pitanju je film o "apsurdnim ali istinitim" događajima (kako stoji u uvodnoj tekstualnoj kartici) po kojima je isti dobio ime, dakle film o pljački banke i talačkoj krizi. Budreau nije filmski stvaralac koji je došao niotkuda pa da je nesvestan da su pljačke banki i talačke krize već bile tema filma. Itekako je svestan da u filmskoj istoriji imamo, recimo, Lumetov Dog Day Afternoon koji, u suštini, priča sličnu priču na sličan način, ali sa više osećaja urgence i socijalnog angažmana. Budreau se trudi koliko može da ton održi pero-lakim, u čemu se povremeno oslanja na visprene, premda površne opservacije o stanju stvari u ondašnjem švedskom i američkom (globalnom) društvu, a da pritom ne zanemari ljudsku dramu koja je prirodna za takvu situaciju i trilersku napetost po uzusima žanra. Dok se sa dramom solidno drži, više zahvaljujući glumačkim instiktima Hawkea i Rapace, a manje vlastitim dramaturškim dostignućima koja retko izlaze iz standardnih okvira, Budreau ipak ne uspeva da uverljivo kreira trilersku atmosferu. Za utehu je da je film i bez toga zabavan i lako pratljiv, premda ne baš angažirajući.

Problematična je donekle i uvodna kartica koja insistira na istini i apsurdu iako nijedno od ta dva nije naročito tačna ocena. Naime, događaji i u filmu i u stvarnom životu teško se mogu nazvati baš apsurdnima, oni su tek malo verovatni i nestandardni, ali, realno gledano, i "posao" pljačke banke i uzimanja talaca je takav: bez jasno definisanih pravila. Takođe, događaji u filmu i u stvarnom životu nisu baš posve jednaki, tako da o istini je teško govoriti, naročito ako uzmemo u obzir da je ista dokumentovana na televiziji i raščlanjena u stručnoj literaturi. Neke intervencije su tu, filmski gledano, smislene (insistiranje na pop-kulturi i referiranje na američke filmove kao što su Bullitt i Butch Cassidy and the Sundance Kid, kao i Bob Dylan kao muzička i literarna referenca), neke nužne (zapravo ponašanje talaca za vreme krize nije smatrano čudnim, već kooperativnim u odnosu na situaciju, nešto čudno je primećeno tek sa odbijanjem svedočenja), neke se mogu smatrati dobrim ukusom (promena imena svih aktera u priči). Nešto drugo tu još i može da prođe, iako nije bilo potrebno (recimo ona nikada do kraja objašnjena veza Larsa sa Amerikom), ali je zato i bilo intervencija koje su posve nepotrebne (uvođenje trećeg taoca koji se, eto tako, našao u zgradi).

Takođe, Budreauov stil se teško može nazvati vrhunski inovativnim, ali se zato iskupljuje promišljenošću. Rad sa glumcima mu je odmeren, izbor saradnika iza kamere pametan. Montaža Richarda Comeaua je glatka i tečna, fotografija Brendana Steacyja u stilu "lažnih 70-ih" sa insistiranjem na prirodno zasićenim tonovima je oku ugodna, a i izbor muzike (folk-rock standardi), kao i originalni "score" Stevea Londona sasvim su odgovarajući. Reditelj se ne snalazi baš sjajno u akcionim scenama, posežući za drmusavom kamerom iz ruke kao lakim i očiglednim rešenjem, ali je zato u svim ostalim segmentima apsolutno na visini zadatka da napravi film koji možda nije epohalan, ali je svakako vredan gledanja.

Destroyer

kritika objavljena na XXZ

2018.

režija: Karyn Kusama

scenario: Phil Hay, Matt Manfredi

uloge: Nicole Kidman, Toby Kebbell, Tatiana Maslany, Sebastian Stan, Scoot McNairy, Bradley Whitford, Toby Huss, James Jordan, Beau Knapp, Jade Pettyjohn

Čak iako zanemarimo reputaciju Akademije kao kluba sredovečnih do starijih muškaraca i ne povedemo se za zaključkom da je Destroyer izvisio za nominacije za Oscare zato što ga je režirala žena, ovakvu (pogrešnu) odluku možemo objasniti pomoću barem dva dodatna razloga. Prvo, u pitanju je pravi žanrovski film (doduše oplemenjen psihološkom dramom i ženskom, čak feminističkom perspektivom) za kakav se nominacije u poslednje vreme dele škrto i po kvotama. I drugo, svakome će prvo upasti u oči da je Nicole Kidman za ulogu u njemu deglamurizirana i poružnjena, a to više nije tako očit trend kao u neka prošla vremena, naročito ne u filmovima koji nisu o stvarnim događajima i ličnostima. Akademija je, kao po običaju, pogrešila jer je ovde reč o jednom izuzetnom filmu.

Iz opisa radnje, Destroyer će se učiniti kao standardni "riff" prisutan još od 70-ih godina prošlog veka kojeg od mase drugih izdvaja jedino to što u fokus umesto muškarca stavlja ženu. Erin Bell (Kidman) je detektivka u očitim problemima, neuredna, često pijana i mamurna, sa lošim zubima i popucalim kapilarima, na poslu ošljari i stagnira, a ni u privatnom životu joj nije ništa bolje. Razvedena je i njen bivši muž (McNairy) se oseća neprijatno u njenoj blizini, a šesnaestogodišnja kćerka (Pettyjohn) se ponaša problematično, beži iz škole, banči i u vezi je sa ljigavcem i barabom (Knapp). Kćerka živi sa ocem koji misli da je pametnije da se ne meša, ali se zato majka petlja više nego što bi trebalo i na potpuno krivi način. 

Te scene iz privatnog života su samo jedan pod-zaplet u filmu koji uspeva da nas dodatno zaintrigira da se zapitamo kako nekome život može baš toliko iskliznuti iz ruke. Glavni zaplet je, međutim, vezan za njen posao i poruku koju je, odmah nakon uvodne scene za koju će se ispostaviti da nije onakvom kakvom se čini, Erin dobila. U koverti se nalazi samo novčanica od 100 dolara isprskana mastilom za praćenje, što je sve povezano sa pljačkom banke od pre šesnaest godina (koliko ima i Erinina kći) i njenim tajnim zadatkom koji je pošao po zlu. Ona se, skupa sa partnerom prvo samo na zadatku, onda i u romantičnom smislu Chrisom (Stan) infiltrirala u lokalnu bandu razbojnika predvođenih nasilnim i psihotičnim Silasom (Kebbell), međutim ona je tu, pretpostavljamo, nešto uprskala, pa je glavnina bande pobegla s novcem, a pljačka je odnela ljudske žrtve.

Ovo nam je izloženo kao misterija, dozirano u flashback scenama razasutim po filmu, što dodatno podgreva atmosferu. Njena solo istraga u sadašnjosti, dakle van komandnog lanca i bez ičije podrške, je, doduše, prilično linearna, pa jedan ispitani otkriva i izdaje sledećeg i tako dalje. Napetost se pojačava tek kod ljigavog advokata (Whitford) koji pere Silasov novac i koji će otkriti njegovu još uvek devojku Petru (Maslany), a Erin će prateći nju upasti u novu Silasovu pljačku..

Poneke od tih scena su napete same za sebe (susret s advokatom, recimo), neke druge su šokantne i služe da pokažu na šta je Erin sve spremna kako bi došla do Silasa (recimo "usluga" koju čini smrtno bolesnom bivšem članu bande sveže puštenom iz zatvora), dok u nekima rediteljica Karyn Kusama demonstrira da zna da režira akcionu scenu na nivou Kathryn Bigelow, iako se time uglavnom nije bavila ranije (obe pljačke i jurnjave koje im slede).

Međutim, Kusama ovde ima i druge adute sa kojima dokazano zna da barata. Atmosfera koju kreira skupa sa scenografkinjom Kay Lee i direktorkom fotografije Julie Kirkwood izuzetno je snažna i neponovljiva u svojoj subjektivnosti tako da vidimo i osećamo svet onako kako ga doživlava Erin, očima i kožom alkoholičara, sunce uvek prži, dah posustaje, a daljine se gube u magli dok nas, kao i nju, neljudski umor savladava, možda za sva vremena. Kada se u priču uvede i muzička podloga koju potpisuje Theodore Shapiro (radio na njenom prethodnom filmu, indie-horor remek-delu The Invitation), vrlo dobro napisan scenario Phila Haya i Matta Manfredija (takođe The Invitation) i precizna montaža Plummy Tucker (gle čuda, opet The Invitation), te činjenica da je Kusama sposobna citirati majstore zanara od Michaela Manna do pomenute Kathryn Bigelow, jasno je da je Destroyer jedan od onih filmova koji grabe i ne puštaju.

Posebnu pažnju treba obratiti na glumačku postavu koju predvodi Nicole Kidman i shvatiti da ovde nije reč o kalkulantskoj deglamurizaciji u lovu na nagrade, već u bazičnoj fizičkoj slici unutrašnje psihološke drame, ili pre konstantne traume, sa kojom se njen lik nosi. Usuđujem se da ustvrdim da Nicole Kidman nikada nije bila bolja, istovremeno krhkija i opakija, uverljivija nego što je to ovde kao majka shrvana brigom, kao "hard boiled" policajka koja trpi udarce, fizičke i metaforičke, na svakom koraku i kao ruina od žene koja mora da se nosi sa gadošću sveta, ali i sa svojom krivicom. Poružnjavanje dobija dodatni smisao u scenama koje deli sa Tatianom Maslany, skoro neprepoznatljivom, na čiji su lik godine života u ilegali, u lošoj, možda nasilnoj vezi i pod uticajem narkotika delovale jednako. Ostatak glumaca je na nivou (Scoot McNairy posebno i Jade Pettyjohn kao svojevrsno otkriće) koliko im uloge to dozvoljavaju, uz zamerku da je Silas mogao i profiliraniji negativac.

Na kraju krajeva, reč je o izvanrednom filmu, originalnom dalje od samo ženske perspektive, čiji prepoznatljivi sastavni delovi ostavljaju dojam familijarnosti kao sa kakvim starim, omiljenim žanrovskim delom. Njime Karyn Kusama demonstrira ne samo svoj talenat (koji u savremenom dobu sve češće mora da prodaje televiziji), već i to da je njen autorski glas jedan od najsnažnijih i najartikuliranijih kada je reč o ženama na filmu.

Widows

kritika pročitana u emisiji Filmoskop na HR3

U dosadašnjem tijeku karijere Stevea McQueena ništa nije ukazivalo na to da ga zanima žanrovski film, i to triler pljačke koji je jedan od zahtjevnijih podžanrova u kojem treba dobro paziti na tempo radi pitkosti, zbog čega se smatra trivijalnim, ali i na ekonomiku pripovjedanja koja je esencijalna da bi takav film uspio. Bivši vizualni umjetnik s iskustvom u video-performansima, McQueen je za filmom kao medijem po pravilu posezao da bi se bavio temama koje njemu nešto znače, usput propitujući mehanizme nasilja i brutalnosti kao krajnje manifestacije odsustva humanosti, bilo da je riječ o štrajku glađu irskih političkih zatvorenika u filmu Glad, seksualnoj ovisnosti i urbanoj otuđenosti u filmu Sramota ili ropstvu, odnosno robovlasništvu u Americi u filmu 12 godina ropstva koji je bio obilato nagrađen Oscarima. Za takve teme McQueen je birao prigodan izraz, bila to minimalistička arthouse drama, kao led hladna i kao skalpel precizna psihološka drama pomalo na tragu Michaela Hanekea, ili kostimirana drama fokusirana na detalje perioda.

Sada priča zahtjeva trilerski pristup, odnosno mješavinu trilera pljačke, političkog trilera, socijalne i obiteljske drame, jer je materijal zapravo takav. Riječ je o temeljitoj preradi britanske mini-serije s početka 80-ih (čiji je McQueen bio fan kao mladić), prebačenoj u suvremeni vremenski kontekst i američko okruženje, što je vjerojatno i najjači adut filma Udovice po pitanju aktualnosti. Sam materijal je “pulp” i to do bez zadrške, ali McQueen od toga ne bježi, kao što ne pristaje ni na “plaćenički”, štanc-pristup, ali ni ne pokušava popraviti materijal, kao što pojedini “arthouse” redatelji čine. Rezultat je dobar i slojevit, kompleksan film sa svojim nedostacima, koji nalazi balans između prijemčivosti i dubinskih zaključaka koji se iz njega mogu izvući.

 

Sve počinje paralelnom montažom akcijske scene pljačke koja je pošla po zlu i scena iz dnevnog života u tu pljačku upletenih kriminalaca koje dijele sa svojim ženama. Vođa bande Harry Rawlings (Liam Neeson) živi naizgled idiličan život sa svojom crnom suprugom Veronicom (Viola Davis). Carlos više odmaže nego što pomaže supruzi Lindi (Michelle Rodriguez) u pokretanju biznisa. Florek tuče svoju ženu Alice (Elizabeth Debicki), ali joj po ukorijenjenom slavenskom patrijarhalnom modelu poklanja pozornost i omogućava finansijski ugodan život. Jimmy i Amanda imaju četvoromjesečnu bebu. Potjera za kombijem, skoro u cijelosti snimljena u atraktivnom kadru prvo fiksiranom, a onda pomičnom kamerom kroz zadnja vrata vozila, završava tragično kada policija pred garažom sačeka i izrešeta rezervni kombi. Pljačkaši ginu, a kombi i plijen u njemu odlaze u zrak.

Naslovne udovice i same znaju da su u problemu bez svojih muževa za koje možda i nisu znale da su karijerni kriminalci jer su navikle na određeni priljev sredstava: Linda ostaje bez radnje, Alice majka (fenomenalna Jacki Weaver) nagovara da se uključi u “dating industriju”, odnosno suvremeni oblik prostitucije preko interneta, a Amanda se mora sama brinuti o djetetu, ali je Veronica jedina pod dvostrukim pritiskom. Opljačkani novac je, naime, pripadao Jamalu Manningu (Brian Tyree Henry), kriminalcu koji je posao prepustio izuzetno nasilnom i beskrupuloznom bratu Jattemeu (Daniel Kaluuya), a sam se pokušava uključiti u lokalnu politiku kao kandidat za vjećnika u okrugu u kojem tradicionalno vlada obitelj Mulligan, stari rasist Tom (Robert Duval) i njegov naoko progresivniji sin Jack (Colin Farrell) koji se po prvi put kandidira. Manning želi svoj novac nazad, a Veronica ima mjesec dana da ga skupi. Na sreću ili da zbrka bude veća, muž joj je ostavio rokovnik s planom za sljedeći posao, pa ona odlučuje okupiti ekipu udovica koje će same, bez potrebnog iskustva, u gotovo očajničkom pokušaju, izvesti pljačku…

 

Film odatle kreće u mnogim pravcima kojima McQueen vješto žonglira. Tako imamo pripreme za pljačku s momentima koji bi drugdje djelovali komično, poput nabavke automobila na dražbi i oružja na sajmu, praćenih apsurdnim nesporazumima, ali ovdje to nije slučaj. Prvo, znamo da je Veronica pod pritiskom, kao što znamo da je Linda vrlo svjesna razmjera neprilika koje samo što joj ne zakucaju na vrata. Također, u krajnjoj liniji, znamo da je Alice ruina od žene, žrtva prvo svoje majke, pa onda svog pokojnog muža, žena nenaviknuta i nesposobna da se uzdržava radom, i koja kao takva mora u kratkom roku izgraditi ličnost u poslovnoj transakciji - kroz vezu s klijentom Davidom (Lukas Haas) za kojeg je ona investicija poput kuće ili automobila, ali mora se izgraditi i u životu općenito.

Druga linija radnje je sam pritisak koji Manningovi vrše na Veronicu pletući mrežu oko nje, i naročito napdajući i ubijajući Harryjeve znance, vlasnika kuglane u kojoj je često boravio i vozača. U tome se za McQueena karakteristična brutalnost iskazuje kroz lik Jatemmea kakav nismo imali prilike vidjeti vjerovatno još od tv-serije Žica, brutalnost koja kulminira scenom nasilja njegovih suradnika prema vozaču izvan kadra, dok sam Jatemme mirno gleda utakmicu na televiziji. Žica se može iščitati i kao ideja-vodilja zapleta o političkoj kampanji, propratnoj korupciji i razmimoilaženju između stare i nove “škole” koje pak skreće u pravcu obiteljske drame između oca i sina.

 

Sve to kvalitetno je snimljeno kamerom Seana Bobbitta koji materijalu pristupa gotovo pjesnički, a opet proračunato, fokusirajući se na hladno-sive tonove urbanog pejzaža, te podjednako kvalitetno montirano od strane Joea Walkera (obojica su McQueenovi stalni saradnici), dok redatelj svoju viziju pokazuje između ostalog i uzdržavajući se od upotrebe muzike negdje do polovice filma, a da pritom ne gubi ništa na napetosti (glazbu je skladao Hans Zimmer, i to mu je jedan od najdiskretnijih radova u opusu). Glumačka postava je takođe jedan od aduta filma – tu je McQueen opet na svom terenu kao jedan od najvećih majstora u radu s glumcima, ma koliko pojedini od njih imali zapravo sitne uloge. Viola Davis briljira kao nikada do sada u karijeri, pred Cynthiom Eviro, čiji lik Belle kasnije ulazi u priču kao Lindina dadilja i istovremeno zaposlenica u frizerskom salonu koji Mulliganovi reketiraju, blistava je budućnost, Liam Neeson i Daniel Kaluuya igraju kontra svog tipa, a Elizabeth Debicki pravo je otkriće.

 

Razlog za uspješnost filma donekle leži i u rukopisu koscenaristice Gillian Flynn, koji smo već imali prilike pročitati u Fincherovom kompleksnom trileru Nestala. Dolazeći iz svijeta novinarstva, kritike i literature, ona voli u filmu obraditi više tema, od kojih je ona oko koje se gradi centralni zaplet zapravo i najtrivijalnija, otkrivajući daljom razradom podzapleta splet anomalija poput korupcije, reketiranja, institucionalnog rasizma i naslijeđenog patrijarhata koje tvore današnje društvo. Navedene teme relevantne su za Udovice, u Nestaloj se, na primjer, bavila roditeljskom eksploatacijom djece, masmedijskim društvom, tabloidizacijom, “reality” programima i bračnim nevjerstvom. Takav pristup u Udovicama ipak uspjeva samo donekle, jer opterećuje centralnu priču odveć oštrim skretanjima koja podrivaju elementarnu internu logiku do tada viđenog ili, pak, odveć brojnim i prečestim obratima koji osnovni žanrovski zaplet izbacuju iz tračnica. Preskoci u logici su pritom manji problem, jednostavno dolaze s pulp literaturom i pulp filmom, a i oplemenjeni su s nešto artističkog pristupa i socijalnog angažmana. Pravi problem je, međutim, autoričina manira da pod svaku cijenu pokušava održati originalni materijal u integralnom obliku, pa makar i na štetu filma u konačnici. To je bilo razumljivo u slučaju Nestale jer ipak je adaptirala za film vlastiti roman, ali ovdje za tako što nema opravdanja: izvorni materijal nije njen i već je bio obrađen u jednom drugom formatu koji ima svoje zakonitosti po pitanju ritma i logike, te stoga trpi i zapravo traži više obrata, doduše drugačije raspoređenih. Steve McQueen s glumcima i kao redatelj-pripovedač čini što je u njegovoj moći, a to nisu čuda, pa tako film ne može spasiti od pada u poslednjoj četvrtini ili čak trećini, samo može učiniti toliko da ne potone do kraja. Rezultat na kraju je dobar, možda čak i vrlo dobar film koji ipak nije odličan, a to je mogao biti.