A Film a Week - Operation Hadal / Jiao Long Xing Dong

 previously published on Asian Movie Pulse

What to make of a movie when undeniable technical skills, advanced CGI and a budget of (reportedly) 1 billion yuan (around $150 million) cross paths with the intentions to make a propaganda movie about the Chinese superiority (moral and otherwise) in the clash with the decadent West? Or, to reformulate the question, how to respond to a movie in which the propaganda speaks the language of a movie spectacle? Because Dante Lam’s “Operation Hadal” is a stark example of the case.

Coming as the third instalment of Lam’s unofficial “Operation” serial, and uniting two of the common places of his filmography (military action flicks and maritime surroundings), “Operation Hadal” tells the story of the conflict between the brave Chinese commando unit and the rogue Western mercenaries. The latter have taken over the offshore platform as an integral part of a bigger plot that includes nuclear submarines and underwater bases, while the former try to regain the control of their facilities. After the first clash on the platform, the action moves underwater, with a risk of both the nuclear and the volcanic explosion.

As one could imagine, it is “one battle after another” kind of plot, garnished with the political propaganda preaching, even with quotes by Mao, for the whole runtime of nearly 150 minutes. There are some nice touches of spectacle, like jetpacks and robo-dogs, but they can do the trick only for a while. Although the visual effects are not of the cheap kind and they look solid, while the action is decently depicted by the altering approaches of quick-cut close-up combat and rotating panning shots that provide some sense of the space, it becomes tiresome and borderline tedious before too long.

The reason for that lies in sub-par work by Lam and his co-writer Zhi Yaqing in the characters department, as they never pass the level of rough sketches that either speak in the military jargon or try to connect with each other in the most stereotypical ways. There is little distinction between the “good guys” beyond their position in the formation, as they are all good and just and brave, and the actors either do not have the skill or the liberty to imbue them with any sense of personality. Contrary to them, the “bad guys” are either cartoonishly evil or cowardly and treacherous. Those might be the reasons why the complete memory of them (and the whole film actually) disappears only minutes after the end of the screening.

Sure, this is the matrix that was established a long time ago in a completely different part of the world. Namely, in Hollywood since its beginning when the characters’ alignment could be determined by the colour of the hats they wore. In more modern times, the matrix was kept only in the B-movies, but they were fronted by charismatic stars. The cinema of the communist countries took the matrix and imbued it with the ideology in order to make propaganda movies to serve the purpose of social cohesion in glorifying the collective efforts in wars, real or imaginary. The examples are numerous in the former USSR, Yugoslavia and China.

“Operation Hadal” might add some contemporary technology and the technical skills of the filmmaker who made his name by directing straight action (and other genre) flicks in Hong Kong before putting himself in service of the Chinese propaganda. With little room for the nuance that would add some sense of grit and realism, the film became yet another piece of propaganda for the domestic use. However, its cinematic value declines...

Her Private Hell

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

U dva ključna momenta filma Her Private Hell Nikolasa Vindinga Refna pominje se određeni film. Prvi put pri početku, kada protagonistkinja kaže da će taj film biti pakao, i drugi put negde na dve trećine kada se kaže da nas taj film neće spasiti. Film u filmu, kao i strip na kojem je baziran, tek su ovlaš, i uz impoznantno odsustvo ikakvog smisla i koherentnosti, utkani u tkivo Refnovog povratka bioskopskom filmu nakon decenije odsustva provedenog na serijama za Amazon i Netfliks (Too Old to Die Young, Coppenhagen Cowboy, The Famous Five), u kratkom metru i na video-formatima. Ne možemo, doduše, reći da nas Refn nije upozorio...

Zaplet je toliko meandrirajući i ovlaš povezan, pa da prebrinemo prvo to. U neimenovanom metropolisu iz budućnosti (gde je tehnologija ostala na našem sadašnjem nivou, samo uz upadljivu stilizaciju), misteriozna magla, ponekad siva, ponekad plavkasta, a ponekad ružičasta, prekrila je ulice i na površinu izvela demona iz podzemlja, Ledermena (Jason Hendil-Forsel) koji otima i/ili ubija žene, a naročito zabludele kćeri. Njega zbog toga juri američki (okupacioni) vojnik redov Kej (Čarls Melton kao kopija Rajana Goslinga).

Istovremeno, čini se da El (Sofi Tačer) živi sigurno i bezbrižno kao kći gangstera Džonija Tandersa (Dagrej Skot, savršeno u tipu B-filmskog zlikovca). Njena najveća briga je da joj otac ne preotme prijateljice/devojke, kao što je to prethodno učinio s Dominik (Havana Rouz Liu). Sada se na njegovom udaru može naći i najnovija „pokupljena“ cura Hanter (Kristine Froset, prilično u tipu mlade El Fening).

Kada El vidi Ledermena u akciji, a otac iznenađujuće nestane iz priče baš pred njen rođendan prethodno joj poklonivši zlatnu sekiru kao oružje za ubijanje demona, postaje joj jasno da mora da preduzme nešto. Istraga je vodi preko dve misteriozne Azijatkinje koje deluju kao androidi ili lutke, kao i očevog zakletog neprijatelja i konkurenta Nika (Diego Kalva). U međuvremenu, Kej je takođe na putu potrage za Ledermenom na kojem se sukobljava s lokalnim jakuzama (stilski, svet filma je oblikovan u stilu Japana neposredno nakon Drugog svetskog rata) i policijom. Dve glavne linije radnje će se sresti u konačnom obračunu.

Ovako prepričano sve deluje relativno koherentno, ali za to bi se trebalo zahvaliti vašem vernom filmskom kritičaru koji je uložio izuzetni mentalni napor da to sve sabere i sažme. Naime, scenario koji potpisuju Refn i ikona kvir- i trans-aktivizma Esti Đordani nema ni trunku ambicija u tom smeru. Naprotiv, gubi se u mnoštvu skretanja, besmislenih dijaloga koji zvuče kao drogirano baljezganje, motiva koje je moguće, ali nije obavezno učitati, pa čak i doslovno lajanja u jednoj sceni.

Opet, iskreni da budemo, Refn ne važi za autora od smisla i logike, već od instinkta i visceralne reakcije. Samo je na početku karijere shvatao da narativna koherencija ipak drži film da se ne raspadne (trilogija Pusher, Bleeder). Nakon neuspelog kockanja s američkim prvencem Fear X, te povratka na siguran teren s nastavcima Pushera, Refn je, čini se pogodio formulu koliko izrečenog, a koliko izostavljenog treba biti u tekstu da bi gledaočeva emocionalna reakcija dostigla maksimum s filmovima Bronson i Valhalla Rising.

Nakon toga usledio je pad, možda upravo zbog toga što je Refn utripovao da je Autor (s velikim A). Drive se još nekako držao, najviše zbog sirove snage Hilovog originala The Driver, scenarija Hoseina Aminija koji se tek pred kraj raspada i delimično zbog šljašteće stilizacije, ali su elipse i prodor prljavštine iz akcionih trilera drugog tipa ipak uzele svoj danak. Još neona, elipsi, psihoanalitičkog lupetanja i paušalnih ocena o prirodi Istoka i Zapada nauštrb smislene priče udavili su Only God Forgives, dok mu je hororična satira Holivuda, The Neon Demon, samo prilepila etiketu „style over substance“ autora koji jedino zna da film učini vizuelno atraktivnim, dok se u pričanju priče samo i isključivo oslanja na druge, starije i bolje koje obilato citira.

Zapravo, igra lova na reference je jedina stvar koja gledaoca može spasiti od toga da zaspi od muke gledajući ovo baljezganje, proseravanje i besomučno rokanje vizuelnim senzacijama (okej, okej, Refn ima problema da vidi boje, pa pojačava intenzitet). Opa, vidi, hodnik kao mešavina Kjubrika i Džona Vika. Evo sad malo Šredra – ovo je iz The Yakuza, a ono iz Hardcore. Kostimi kao u Barbarelli. Tarantino i Kill Bill, može. Hodorovski, Linč i Gaspar Noe, to smo već radili, može, daj sve đuture. De Palma i njegov voajerizam. Majstori „đala“, Arđento i Bava, uvek i svugde, a naročito kroz muziku Pina Donađa koju se baš-baš forsira, i to klasični deo „skora“, iako onaj sintisajzerski i elektronski funkcionišu mnogo bolje. Karpenter i naročito majstor balansiranja između B-filma i čistog treša, Lari Koen. Verhoven, što da ne. Kako da zaboravimo silne adaptacije Stivena Kinga, daj i toga malo.

A kad smo kod toga, kako da zaboravimo da postoji već film s istim naslovom. U pitanju je britanski „seksploatacijski“ uradak iz 1968. koji je potpisao Norman Dž. Voren, sam po sebi mešavina drame, romanse, trilera i nešto mekšeg pornića. Zašto Refn onda ne bi zadržao elemente toga, recimo nebulozni dijalog i „pornićarsku“ glumu, samo bez nagrade u vidu seksa.

Samo, štos je što su sve to neki drugi uradili em bolje, em smislenije i filtriranije, em manje pretenciozno, a zapravo jednako upadljvo i efektno. Piter Striklend, na primer. Ili pogotovo Elen Katet i Bruno Forcani. Na kraju smo došli do toga da oni koji se oslanjaju na Refna ili ga čak citiraju, to čine na smisleniji, umereniji i pametniji način nego što bi to sam Refn uradio.

Her Private Hell bi se najbolje moglo opisati kao Refnov i tipično „refnovski“ pokušaj da izvede ono što je Linču za dlaku pošlo za rukom u njegovom poslednjem dugometražnom kino-filmu Inland Empire (2006) – da se svi rastreseni komadići mozaika autorske psihe na kraju slože u apstraktnu, a ipak koliko-toliko celovitu sliku. Linč je nakon toga batalio kombinaciju dugog metra i kino-filma i bavio se nekim drugim stvarima i formatima, zapravo sve vreme eksperimentisao, ali s Refnom nismo i nećemo biti takve sreće. Refn, naime, priprema još barem dva dugometražna filma, od kojih je jedan rimejk Koenovog kultnog uratka Maniac Cop, a drugi opet neki gangsteraj (jakuza-usmerenja) s čudnim i uvrnutim likovima i verovatno „umočen“ u neon.

Jedino što je u situaciji u kojoj smo, gde se kritičari i filmski festivali, čak i najveći Kan, boje da „otkače“ samozvanog genija kako ne bi slučajno ispali glupi u društvu, pohvalno je činjenica da su studiji već u solidnoj meri okrenuli leđa Refnu i prisilili ga da radi za svoj groš. Istina, Neon je u priči i kao produkcijska kuća i kao distributer, Mubi takođe, ali i pored toga Refn dosta zavisi od tržišta. A ono je po pravilu dosta nemilosrdno prema ego-tripovima.

Family Movie

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

- drugi deo dužeg teksta -

Možda je stvar jednostavnija kada se radi o snimanju treš-filma u porodičnoj radinosti jer je to ipak prirodno okruženje za tako nešto. Ali, familija Bejkon-Sedžvik, dakle poznati glumci Kevin i Kira, zajedno sa svojom decom Trevisom i Sosi, pokušavaju da to nije baš tako s filmom Family Movie. Film je u Karlovim Varima imao evropsku premijeru, a njegova glumačka postava je gostovala na festivalu.

Ko-reditelji Kevin Bejkon i Kira Sedžvik igraju bračni par Džeka i Elen Smit. Džek je autor ultra-niskobudžetnih horora, a Elen je njegova muza i često glavna glumica. U posao su uključena i deca, Ula (Sosi) kao glumica, a Trent (Trevis) kao tonac, mada bi želeo da bude i kamerman. Oni trenutno oko svoje kuće snimaju film Blood Moon na temu ritualnih ubistava i žrtvovanja, budžet im iznosi oko 10.000 dolara koje je lokalni gangster donirao kako bi njegova kći Maja (Liza Koši) snimila dokumentarac o snimanju filma.

Snimanje u tim uslovima je ekstremno stresno i nepredvidljivo. Glavni glumac se povredio i pitanje je hoće li se vratiti. Komšija ih zeza i proizvodi buku. Ula i Trent bi voleli da ispitaju i neke druge karijerne mogućnosti – Ula kao glumica u pravoj televizijskoj seriji u kojoj je dobila pristojnu ulogu, a Trent bilo kao pevač metal benda, bilo kao kikbokser koji planira da se veštini uči na Tajlandu. To sve unosi razdor u porodicu kojoj još veći problem može da predstavlja to što je majka i zaštitnica Elen zapravo serijski ubica.

Zvuči uvrnuto i blesavo, što i jeste, posebno uzevši u obzir da su Bejkonovi na ovu ideju došli u doba korone i karantina, ali je njihov „kućni projekat“ privukao pažnju još nekih koji su ga podržali. Zato u sporednim ulogama možemo da vidimo, primera radi Džona Kerola Linča, Skuta Meknerija i horor-legendu Džekija Erla Hejlija, između ostalih, i svi oni dodaju na faktor zabave. Roditelji proždiru scenario, pri čemu je Kevin pouzdan, a Kira nesputana i briljantna u preterivanju, dok podmladak ipak malo kaska za njima.

U suštini, Family Movie nije naročito originalan, reference na koje se hvata su providne – Votersov film Serial Mom je možda najočitija, ali tu imamo još i gomilu treš-filmova, a i polu-parodični ton fingira odjeke stila braće Koen. Čini se da je najozbiljniji rad ipak uložen u rekreiranje inserata iz filmova unutar filma koji su pravi primer treš-horora. Opet, Family Movie je čista zabava koju nijednog trenutka ne treba uzimati preterano ozbiljno.

Storm Rider: Legend of Hammerhead / The Islander

 kritika pročitana u emisiji Filmoskop na HR3

Po nekim znanstvenim i filozofskim krugovima, ističe se kako vlastitom planetu i ljudskom znanju činimo nepravdu time što više ulažemo i samim time postižemo bolje rezultate u istraživanju svemira nego oceana. To se ocrtava na postocima koliko je mapirano naše kozmičko okruženje, a koliko morsko dno. Psihološki, donekle je i razumljivo da beskonačni svemir više i lakše potpiruje maštu od nepreglednog, ali ipak konačnog oceana, pa je samim time pogodniji za izmišljanje nevjerojatnih zgodbi i saga, ili preslikavanje naših zemaljskih storija na veće platno. Neki su filmski autori radili i pomjerali granice na oba fronta, primjerice James Cameron: prvo 80-ih s diptih filmovima Aliens i Bezdan, a onda i u novom mileniju s Avatarom i njegovim dvama nastavcima, dakle triptihom. Između prva dva Avatara, Cameron je i zaronio do Marijanske brazde, valjda zato što mu je to bilo moguće, za razliku od putovanja na neki novi planet. Također, filmovi o svemiru su bolje prolazili kod publike, a nerijetko i kod kritike, od filmova na moru, što vrijedi i za Cameronove ostvaraje. Ali, uzmimo sada par ekstrema za primjer. S jedne strane imamo Star Wars (Ratove zvijezda) kao jednu od najuspješnijih franšiza ikada, a s druge Water World (Vodeni svijet) kao jednu od najvećih financijskih katastrofa u Hollywoodu.
No, ostavimo se Hollywooda o kojem mnogi autori, među njima i naši regionalni, sanjaju i pogledajmo prema dostupnijim ešalonima američke slikopisne produkcije. Naši autori tamo ostvaruju tu i tamo neke uspjehe, ali smo u posljednje vrijeme počeli „izvoziti” svoje lokacije i servisne usluge. Za Hrvatsku, posebno njezine obalne gradove i utvrde, prekretnica je bila fantazijska televizijska serija Igra prijestolja koja je velikim stranim produkcijama otkrila Dubrovnik i druge atraktivne lokacije. Srbija je, s druge strane, jedno vrijeme radila na izgradnji studijskog sustava. Nije to posebna novina – tih tendencija bilo je i za vrijeme Jugoslavije, čak na vrlo visokoj razini s hollywoodskim autorima poput Sama Peckinpaha i Normana Jewisona, ali s digitalizacijom produkcije i posljedičnim pojeftinjenjem, sada se može igrati i na kartu masovnosti, kao i na kartu art-profilacije. Konkurencija u širem okruženju je oštra i posjeduje duži kontinuitet, ali svejedno vrijedi probati. A tu nam možda mogu pomoći i regionalni autori s američkim adresama, odnosno američki autori našeg porijekla.
Najnoviji primjer, film Gospodar oluje: Legenda o Hammerheadu, i u Srbiji kao zemlji s manjim produkcijskim učešćem, i u Hrvatskoj gdje je većinom snimljen, najavljuje se kao „svjetski, a naš” hollywoodski spektakl u kojem se kombiniraju znanstvena fantastika, akcija, avantura i post-apokalipsa u morskom okruženju. Istina je, međutim, ponešto drugačija od najava, a za otkrivanje je dovoljno pogledati u radne biografije kreativnog tima koji stoji iza filma. Autor priče, američki glumac i producent hrvatskog porijekla Neb Chupin svoju je reputaciju izgradio neumornim radom u B-produkciji. Scenaristi i redatelji filma, Domagoj Mažuran i Zoran Lisinac, također nisu dobacili dosta dalje od toga. Mažuranu je ovo dugometražni filmski prvijenac (premda trenutačno radi i na razvoju svog drugog filma), a Lisinac je u našoj regiji najpoznatiji kao koredatelj filma i televizijske serije Toma koje je realizirao s Draganom Bjelogrlićem. Autorskom trojcu ambicija nije manjkalo, kao što nije nedostajalo i referenci iz hollywoodske i globalne filmske baštine na koju su se pozivali, pa ćemo tako, gledajući film, vidjeti odjeke serijala romana Dina Franka Herberta, Igre gladi Suzanne Collins, filmskog serijala Mad Max Georgea Millera i Costnerovog Vodenog svijeta. Gospodar oluje je, međutim, svakako prijelomni uradak kao prvi (i za sada, a možda i trajno jedini) predstavnik „kalamari znanstveno-fantastičnog” filma, ali i to je termin koji su autori izmislili, pa možda ni tomu ne treba pridavati previše značaja.
Radnja je smještena tristo godina nakon velikog potopa. Svijetom vladaju besmrtni Osnivači iz svoje utvrđene prijestolnice Argos, dok sebi podređene otoke iscrpljuju za resurse. Za podanike se jednom godišnje organizira utrka oklopljenim motornim čamcima po namještenim pravilima: otoci poraženih u utrci, bilo da predstavnici završe posljednji, bilo da ih gradski čamac potopi, moraju gradu predati svoje teritorije i resurse i biti prognani na otvoreno more, dok pobjednici svojim su-mještanima osvajaju pravo da žive u gradu, dok grad, opet, dobiva pravo na eksploataciju resursa otoka. Resurs je, naravno, nedefinirani Element koji Osnivačima donosi besmrtnost. Cijeli akvatorij je, međutim, okružen neprobojnim „zidom” od oluje koji drži otočane unutar granice. Legenda kaže da se jednom mitski junak Hammerhead probio kroz oluju, žrtvovao joj se i postao njezin vitez. U tom svijetu odrasta i mladi Neb (internacionalna zvijezda Billy Barratt igra ga kao tinejdžera, a Marco Ilso kao odraslog mladića) koji pod patronatom svog Dide (James Cosmo) i vođen prijateljstvom i ljubavlju koju osjeća prema djevojci Ani (Ivana Dudić) ulazi u utrku. Neb također ima vizije o Hammerheadu, za koje ne može biti siguran dolaze li iz mitske prošlosti ili vlastite budućnosti, a i među Osnivačima se pojavljuju razmimoilaženja i intrige između vođe Tarusa (Gilles Geary) i njegove zamjenice Barunice (Caroline Goodall).
Kao što se iz opisa razabire, mitologije i likova kojima treba profilacije i sukoba između njih ima za cijelu dugotrajnu seriju, ili makar za epski format filma, svakako duži od stotinjak minuta koliko Gospodar oluje traje. U prijevodu, izuzetno kompleksna priča je ispričana uglavnom nekoherentno, pritom redovito upadajući u logičke rupe i računajući na nedovoljnu pozornost gledatelja da ih ne zamijeti. Tako komplicirana priča čak i ne uspijeva ispuniti svoju prvenstvenu namjenu: držati gledatelja u iščekivanju dvije-tri doista spektakularne trke, odnosno borbe na moru. U smislu režije, Mažuran i Lisinac tu ulažu najviše kreativne energije, dok su dijaloške scene odrađene uglavnom školski, u kombinaciji ručno nošene kamere i plan-kontraplan kadriranja. Dinamičko akcentiranje se uglavnom vrši kroz ekstenzivnu upotrebu filmske po pravilu glasne, ali zato posve nepamtljive glazbe, dok interesantno dizajnirane unutarnje lokacije i u namjeri atraktivne, a zapravo odveć „razgledničarske” vanjske, privlače pozornost šire publike svojim šarmom egzotike. Regionalni gledatelji će možda prepoznati, a možda i neće, regionalne glumce u sporednim i epizodnim ulogama: maskiranog Sergeja Trifunovića čiji lik gine na početku filma, Gorana Bogdana kao instruktora, pa i Marinka Prgu u svom sve češćem tipu jezivog pomagača negativcu koji je ovdje potpisan kao Lovac. Jednako tako će biti prepoznate lokacije otoka Brača, Hvara, Paga, Kornatskog otočja, beogradskog Kalemegdana i Splita 3, ali čini se da autori nisu ni imali namjere da ih, tako uslikane, spoje u neku novu koherentnu geografiju. Na koncu, Gospodar oluje: Legenda o Hammerheadu ostaje film neke niže B-produkcije, na rubu „treša”, pa bi, kao takav, svoju globalnu sreću mogao potražiti u video- i televizijskoj distribuciji. Tamo će zasigurno naći svoju publiku sastavljenu od žanrovskih entuzijasta, serijskih nekritičkih konzumenata i „kompletista”.

Rosebush Pruning

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Iz nekog razloga, fascinirani smo bogatstvom, bogatašima, njihovim raskošnim i raskalašnim životom. Makar nam se gadili i smatrali ih glupima, mi često samo hranimo njihov ego i njihove imperije, i to ne samo simbolički i metaforički, već i opipljivo finansijski. Možda je vreme za radikalni rez, okretanje glave od svega njihovog i demonstraciju otvorenog prezira, pa neka se pokazuju jedni drugima, dok mi živimo svoj život.

Tog načela se svakako nije držao Karim Ainuz sa svojim najnovijim filmom i drugim na engleskom jeziku, Rosebush Pruning, u kojem prati psihološko-seksualne i druge igrice i intrige u okviru jedne američke bogataške porodice u Španiji. Time su nas takođe Ainuz i scenarista Eftimis Filipou, najpoznatiji po saradnjama s Jorgosom Lantimosom na filmovima kao što su Dogtooth (2009), Alps (2011), The Lobster (2015), The Killing of a Sacred Deer (2017) i Kinds of Kindness (2024), sprečili da u svom naumu istrajemo.

Naime, još od premijere na Berlinalu, Rosebush Pruning „šokira“ i oštro deli kritiku i publiku, pa se kvalifikuje za film o kojem je nemoguće ne imati nekakvo ekstremno mišljenje. Konačno je dolijao na festivalu Crossing Europe u austrijskom Lincu, gde je prikazan u noćnom programu.

Naš narator i vodič kroz priču je Ed Tejlor (Kalum Tarner) koji bi, da ima petlje, mogao da prođe kao pravi pravcati „američki psiho“. Opsednut je modom, ne zanima ga puno toga drugog. Samom sebi stalno ugađa. Ne čita, ne piše, ne vozi. Snima audio-aforizme i izmišlja lažne citate. Za sebe i svoju familiju kaže da su svi lenji, isprazni, mediokriteti i egoisti, i to apsolutno stoji.

Nakon majčine (Pamela Anderson u flešbek-scenama, ali i u „spojler“ scenama) smrti, pošto su je, navodno, rastrgli vukovi dok je šetala šumom kilometrima od kuće, od čega je stvoren mesečni porodični ritual hranjenja vukova tek zaklanim jaganjcima, stisak slepog, ali zato kapricioznog oca (Trejsi Lets) nad decom je postao još i jači. Od majke je ostao samo spomenik nje gole u atrijumu moderne vile, i on sada služi kao neka vrsta svetilišta. Otac je, pak, tip čoveka koji će najstarijeg sina pitati da mu detaljno opiše kako izgleda i u koje marke je obučena njegova devojka, kojih je „dimenzija“ u predelu grudi i zadnjice i sve u tom stilu.

Ed je gej koji je na rubu da se ispolji nakon poznanstva s grčkim doktorom Džordžom, ali nema petlje. Mlađi brat Robert (Lukas Gejdž) je epileptičar stalno upleten u igre ljubomore i zavođenja. Sestra Ana (Rajli Kijou) je očajnica koja bi bila zadovoljna čak i kada bi mesar koji opslužuje porodicu obratio pažnju na nju, ali ona zapravo lovi „glavnu nagradu“ – najstarijeg brata Džeka (Džejmi Bel) – i u tome ima konkurenciju u vidu ostatka familije.

Džek je, pak, idol svima njima zato što pokazuje makar nekakve naznake da je funkcionalno ljudsko biće, a ne nakupina gadosti kao svi ostali. Kao takav, on može da preživi i u spoljnom, a ne samo perverznom zatvorenom svetu, što i čini. Ima novu devojku, Martu (El Fening) i na putu je da za nju i sebe kupi kuću u koju će se par preseliti. Takva tektonska promena u porodičnoj dinamici u kojoj se podrazumeva koja su čija „zaduženja“, ma koliko perverzna ona bila (otkrićete i sami šta znači „oprati ocu zube“), dovodi do okapanja, suludih „sapuničastih“ preokreta, igara zavođenja, pa na kraju i ubistva.

Vrednost šoka ovog i ovakvog filma obrnuto je proporcionalna iskustvu u gledanju šokantnih i „šokantnih“ filmova, jer je namera Filipoua i Ainuza jasna: oni su na misiji da nam okreću glavu, otvaraju oči i ubeđuju kako je sav taj kemp i „treš“ koji oni rade neverovatno hrabar, šokantan i nadasve nov. Oni njime, navodno, kako je to već postao običaj „kritikuju kapitalizam i patrijarhat“, ali zapravo nehotično (iz gluposti ili blaziranosti) ili cinično-hotimično zapravo reklamiraju njima omiljene dizajnere i marke, od Donatele Versaće, preko Balensijage do Botege, na isti način na koji bi to činili neki nedotupavni „rijaliti“ programi. Ta ultra-bogataška ekscentričnost savršeno je otporna na šokove zalivanja pljuvačkom, spermom, sekretom, krvlju, životinjskim iznutricama, ili da glumi pozadinu za slike mlitavih sredovečnih udova. Naprotiv, te „intervencije u prostoru“ sa homoseksualno-incestuozno-pedofilskim pod-tonovima samo dodaju na ekscentričnosti i šokantnosti u pokušaju. (Vidite kako smo šokirani mi koji smo preturili i nešto Džona Votersa, a naročito oni koji su taj „kemp-treš“ gledali onda kada mu je zapravo i bilo vreme.)

Stilski, oseti se u Filipouovom pisanju da je navikao da piše za Lantimosa, baš kao što se u Ainuzovoj režiji oseti da on nije Lantimos i da čak i ne može da pozira kao da jeste. Nema one potpisne svetle hladnoće i distance, jer direktorka fotografije Elen Luvar operiše u svom uobičajenom ultra-zasićenom analognom modusu, a Ainuz od nje često traži i krupne kadrove i detalje, dok od glumaca traži nekakvo unošenje u ulogu. Ali, ni Kalum Tarner kao „glavni“, ni Džejmi Bel kao navodno najinteresantniji nemaju snagu i harizmu originalnog filmskog „Američkog Psiha“ – Kristijana Bejla.

Lukas Gejdž je, očekivano, potrošan, Rajli Kijou preglumljuje i afektira, dok je El Fening očekivano providna i vazdušasta, kao i u većini svojih uloga. Srećom, imamo „teškaše“ – pozorišnu veliku zverku Trejsija Letsa kojem bi ovakve uloge u ovakvim filmovima po svoj zdravoj logici bile ispod časti, Elenu Anaju koja dostiže nivoe kempa i „treša“ Penelope Kruz u najboljim (ili najgorim?) danima u još jednoj „spojler“-ulozi, kao i ženu-majku-kraljicu na tom planu, Pamelu Anderson koja putem razuzdane auto-ironije pokušava da sama sebi ponovo lansira karijeru, ovog puta u domenu „arthaus“ filma.

Moramo priznati, te neke stvari su zabavne, baš kao i neki retki uspeli štosevi, vicevi i dosetke. Drugi, pak, samo „ljosnu“, a ni ti šokovi, intrige i spoznaje nisu baš toliko novi da ne može da im se prepozna čime su mogli biti inspirisani. Neka se kao svedoci oglase serija Succession, noviji Lantimosov štanceraj, svi ti Dangerous Liaisons / Cruel Intentions klonovi i Saltburn u čije se ruho sve to pakuje. I to pritom bez istinske transgresivnosti.

Zapravo, jedini pravi šok dolazi na kraju, na odjavnoj špici filma gde nam autori otkrivaju da je ono što smo upravo pogledali labavi rimejk dugometražnog prvenca Fists in the Pocket (1965) italijanskog velemajstora Marka Belokija. Istini za volju, nešto od porodične povuci-potegni dinamike prisutno je u oba filma, s time da Belokio nikada nije bio vulgaran, barem ne toliko. Zato i ne treba da čudi da je u ona vremena nadolazeći veliki autor zaista uspeo da šokira i uvredi malograđanštinu, izvitoperi neorealizam i nakon hladnog prijema ponosno se pohvali kultnim filmom, dok će Filipou i Ainuz sa svojim uratkom tako nešto samo (bezuspešno) pokušavati.

They Will Kill You

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Napomena: Drugi deo 3-u-1 "kapsula"-kritike

Možda junakinja-osvetnica u filmu They Will Kill You Kirila Sokolova nije nevesta u beloj, pa od skorene krvi tamno-crvenoj venčanici, ali se zato i ona bori protiv satanističkog kulta. Samo što je ovaj kult malo drugačiji od onog u prethodnom filmu, jer njegovi članovi postaju besmrtni.

Ejža Rivs (Zazi Bits) je, pokušavajući da zaštiti svoju mlađu sestru Mariju, ubila oca koji ih je zlostavljao, pa zbog toga odrobijala deset godina. Sveže izašla iz zatvora, javila se pod lažnim imenom na oglas za posao spremačice u pomalo zlokobnoj zgradi Virdžil u Njujorku koju posećuje malo ekscentrična klijentela, pa i šefovi među osobljem deluju malo ekscentrično. Na primer, kućepaziteljica Lili (Patriša Arket) mora da istera domara (Paterson Džozef) iz sobe namenjene novoj devojci. Ejžina motivacija je da u zgradi pronađe Mariju (Miha‘la) koja je tu navodno nestala, došla je naoružana i sa znanjem borilačkih veština, ali izgleda da nije baš shvatila s kim će imati posla. Akcija koja će uslediti je, dakle, puna odsečenih glava i udova i zalivena hektolitrima krvi koja šiklja.

Jasno, Sokolov ovim filmom ne otkriva ništa novo, i mladi prebegli ruski reditelj je toga itekako svestan, budući da lepi referencu na referencu, a to tek tu i tamo preseče nekom svojom dosetkom. U centru njegovog panteona svakako stoji Kventin Tarantino, budući da They Will Kill You jako podseća na Kill Bill, od koreografiranih borbi do objašnjavanja motivacija pojedinih likova kroz flešbekove, ali izveden u Grindhouse maniru, i to kao da bi se u priču umešao Sem Reimi sa svojim osećajem za set-pis scene i praktične efekte. Ima i drugih referenci i citata, makar vizuelnih, od Kjubrika i The Shining, pa do Gospodara muva, a sama zgrada deluje kao da je ispala iz nekakvog John Wick serijala, ali „obrnutog“ za siromašne, ali mlaćenje junakinje s negativcima (među kojima je i Heder Grejem kao najpoznatije lice) postaje pomalo repetitivno i zamorno. Srećom, film sa svojih 90-ak minuta ne traje predugo, Zazi Bits ima onu pravu „bleksploatacijsku“ energiju akcione heroine iz geta, a i sve je od početka do kraja nepatvoreni „treš“ i zezalica koju ne treba uzimati preterano ozbiljno.

Cold Storage

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Originalno je u principu dobro, ali opet ne može sve biti novo i revolucionarno. Klišei su tu s razlogom i zapravo je prava veština probijati se kroz njih i kroz već poznate elemente na elegantan način. U tome takođe, makar po pitanju ambicija, valja biti skroman – to što nas nešto možda neće oboriti s nogu ne znači da nas ne može dobro zabaviti.

Cold Storage u režiji TV-veterana Džonija Kembela, a po romanu i scenariju Dejvida Kepa, je možda i pravi primer za to. Kod nas se skoro paralelno pojavio na „mreži svih mreža“ i u bioskopu i zapravo funkcioniše jednako dobro, ili makar solidno, u oba konteksta. Čak je moguće da će s godinama dobiti i nekakvu patinu filma „stare škole“ kakvu danas, recimo, nose slični „pop-korn“ radovi iz 90-ih.

Premisa je takva da je američka svemirska stanica odradila svoje, pa je nasilno prizemljena u Indijski Okean blizu zapadne obale Australije. Rezervoar kiseonika uspeva da dopliva do obale, pronađe ga jedan farmer i oko njega složi improvizovani muzej. U rezervoaru su, međutim, bili prisutni tragovi zaraznih gljivica koje su bile predmet super-tajnog eksperimenta. Tridesetak godina kasnije su one izazvale epidemiju koja je pobila ljude i životinje u tom selu.

U selo dolaze specijalistkinja mikrobiologije Hiro Martins (Sosi Bejkon) i dvoje američkih agenata, Kvin (Liam Nison, još uvek u vrlo dobroj akcionoj formi) i Romano (Lesli Menvil) da reše situaciju, ali u doktorkin sistem ipak nekako uđe zaraza. U trenutku lucidnosti pre nego što će joj mozak eksplodirati i proširiti zarazu, ona uspeva da se ubije, a dvoje agenata zove pomoć koja nuklearnom opcijom briše selo s lica Zemlje. Agenti uspevaju da sačuvaju uzorak i zbrinu ga u federalnom krio-skladištu u Kanzasu.

Petnaestak godina kasnije, agenti su penzionisani, a skladište, makar njegov gornji deo, prodato investitoru i prenamenjeno u komercijalne svrhe poslovanja s običnim građanima. U tom skladištu radi nezainteresovani omladinac Trevis zvani Ti-Kejk (Džo Kiri, poznat iz serije Stranger Things) i nova, elokventnija koleginica Naomi (Džordžina Kembel, viđena u hororu Barbarian) a šef im je ljigavi i nepristojni Grifin (Gevin Spouks). Ti-Kejk se novoj koleginici udvara, a ona prolazi kroz raskid s ne baš uravnoteženim dečkom Majkom (Aron Hefernan).

Kako to obično biva, noćna smena se pretvara u haos jer se na hladnjači upalio alarm za zagrevanje, zbog čega agenti dolaze da provere šta se dešava, iako zvanično nemaju mandat da na bilo koji način reaguju. Zaraza je, međutim, izbila i u spoljni svet i zakačila životinje, a pitanje je minuta kada će i ljude. Da stvar bude šašavija, baš tu noć je Grifin izabrao da sa svojom bandom bajkera opljačka jednu od jedinica u koju su pristigli novi televizori.

Ono što sledi je opšti pičvajz sa zelenom ljigavom masom, životinjama kojima eksplodiraju glave i ljudima koji se pretvaraju u agilne zombije pre nego što i sami eksplodiraju. I u tom pičvajzu smo zaboravili udovicu (Vanesa Redgrejv) koja je ranije ušla u skladište s namerom da se ubije, ali je tu, tako naoružana, zadremala...

Možda je i više od pola posla tu odradio Kep već sa svojim romanom. Za popularnu naučnu fantastiku je izuzetno važno da bazična nauka i kros-žanrovska dramaturgija funkcionišu. U ovoj naučno-fantastičnoj horor-komediji su „prirodni“ zakoni jednostavno postavljeni i dosledno ispoštovani. Što se dramaturgije tiče, ona se kreće očekivanom stazom, ali pomalo skokovito i proizvoljno, pritom otvarajući logičke rupe i prostor za neugodna pitanja.

To bi predstavljalo problem ako bismo film uzimali sasvim ozbiljno (na šta su Kep i Džoni Kembel pokušali da nas „navuku“ s uvodnom karticom teksta), ali Cold Storage treba posmatrati kao komad vrlo namernog „treša“ i zezanja. Dve potonje kvalifikacije, međutim, nisu nikakav alibi za ošljarenje, a Kep i Kembel zadatku pristupaju krajnje ozbiljno i uspevaju da uvežu žanrove i da u taj kontrolisani haos ubace i nešto od društvene kritike, kako na temu nemara vlasti, tako i na temu sitnog ljudskog govnarluka.

S rediteljske pozicije, Džoni Kembel nam prilično neprimetno menja perspektive između dva para protagonista, dva tipa antagonista i natprirodne pretnje, i to čini tako da film ostane pratljiv i lagan za konzumaciju. Glumački, hemija unutar dva para protagonista i između tih parova funkcioniše kako treba: četvoro glumaca tačno zna kada povući koji potez. U slučaju negativaca i epizodista, oni imaju po manje vremena na ekranu, ali zato imaju i više slobode za neke malo šire ili grublje poteze, što sasvim solidno ide uz ovakav film. Kada se na to dodaju i vrlo opipljivi i uverljivo gadni specijalni efekti, zabava je, makar za ljubitelje žanrovskog filma, zagarantovana.

Naravno, prepoznaćemo tu skoro doslovne isečke iz klasičnih žanrovskih dela, od Karpenterovog The Thing, preko Krajtonovog romana The Andromeda Strain i njegove filmske adaptacije u rukama Roberta Vajza, pa do Dawn of the Dead. To nam, međutim, neće puno smetati jer ćemo ih samo notirati, a ne i aktivno misliti na starije, bolje i kultnije filmove. Možda ćemo Cold Storage porediti s, recimo, dosta sličnim naslovom Evolution, ali će to poređenje ići u korist Kembelovog filma.

S druge strane, možda će nas iznervirati i polu-otvoreni kraj kojim se očito traži nastavak, ali takva su, izgleda, pravila igre u savremenoj komercijalnoj kinematografiji. Problem je što to podriva ono što je filmu možda i glavni adut, jer Cold Storage je zapravo uradak namenjen jednom opuštenom i neobaveznom gledanju, a ne serijalizaciji.

The Bluff

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Možda je kritičarska pozicija ugodna, ali naš posao nije uvek lak. Ne možemo baš uvek da budemo od volje da o svakom filmu pišemo nadugačko i naširoko, nalazimo mu jače i slabije strane. Ponekad nam samo dođe da napišemo: „ne valja ništa, bežite od njega kao od kuge“ i da tako završimo posao, bez daljnjeg objašnjavanja zašto je to tako i ulaženja u detalje. The Bluff u režiji Frenka Flauersa koji nam se upravo ukazao na Amazonu jedan je od takvih filmova.

Nekoj velikoj sreći nismo ni mogli da se nadamo još od prve najave pre pet godina. Flauers kao reditelj pre svega video-spotova nije ulivao previše poverenja, baš kao ni njegov ko-scenarista Džo Balarini koji je uglavnom radio na lošim dečijim i treš-filmovima. Možda je neke nade ulivalo prisustvo Zoi Saldanje kao glumice koja je nakon uspona s prvim Avatarom održavala formu u holivudskoj prvoj ligi, ali se ona povukla na rezervni položaj producentkinje. Na njeno mesto došla je Prijanka Čopra Džonas, bolivudska glumica i pevačica koja je u američkim produkcijama do sada uglavnom igrala uloge „token“ indijskih lepotica. Neka nam je sa srećom!

Po žanru, The Bluff spada u donekle realističnu akcionu avanturu smeštenu na Karibe kolonijalnog doba i centriranu oko pirata. Razlika od kanonskih predstavnika žanra je, pak, ta da umesto glavnog junaka imamo junakinju mračne prošlosti koja mora da se bori kako bi očuvala svoj miran i pošten život. Ona se zove Ersel Boden i nju, pogađate, igra Prijanka Čopra. Odrekla se avanturističkog života i skrasila na ostrvcetu pod upravom britanske krune, tamo se udala za „civilnog“ kapetana (Ismael Kruz Kordova u jednoj kasnijoj sekvenci), rodila mu sina Ajzaka (Vedanten Naidu) i uselila se u kuću koju je kapetan delio sa svojom sestrom Elizabet (Safia Oukli-Grin).

Njihov miran život prekinut je dolaskom ljudi iz Erseline prošlosti, dok je ona još bila poznata kao Krvava Meri, strah i trepet morskih dubina. Njih predvodi kapetan Konor (Karl Urban iz Džeksonove Lord of the Rings trilogije, Star Trek filmova, Dredda i još mase naslova), a on i njegovi ljudi traže blago koje je Ersel sakrila. Ono što sledi su vijanje po ostrvu, obračuni i ucene, ali i preokreti u odnosima unutar piratskog tabora.

S pozitivne strane, borbe su krvave i prljave, bez nekakvog fantazijskog odmaka kao u, recimo, Pirates of the Carribean serijalu. U masovnijim scenama takođe ponekad zna da zablista i neka dosetka, poput onog improvizovanog snajpera kojim Konorov pobočnik Li (Temuera Morison) „skida“ svakoga ko bi hteo da pripuca iz jedinog(?) topa na ostrvu.

Sve bi to, međutim, dosta boje izgledalo kada bi režija bila nadahnutija i sigurnija od toga da se upotrebljavaju haotična nošena kamera i bliski planovi kako bi se istakao haos. To bi možda imalo smisla u manjim i zatvorenim prostorima, ali na otvorenom deluje ili kao da se štedelo na danima snimanja ili kao da je znanje zaposlenih na tome dosta krhko. Utisak jeftinoće i nemaštovitosti dodatno pojačava upotreba plavih i žutih filtera koji se na sredini ekrana stapaju u neku neodređenu boju peska, kao u „zlatno doba“ filmske i televizijske produkcije Džerija Brukhajmera. Prosto deluje čudno da su vodeći producenti, braća Džo i Entoni Ruso, te njihova sestra Anđela Ruso-Otstot na takav „fuš“ pristali, pa nam ostaje da se pitamo koji su oni „ugao“ s ovakvim filmom imali.

Na glumačkom planu, film takođe pokazuje prilična ograničenja. Osim par izuzetaka, postavu uglavnom sačinjavaju „drugoligaši i trećeligaši“, a njihovo izražavanje ometa i šablonska koncepcija likova i cele priče ukalupljena u drvene dijaloge koji glume da zvuče starinski. Ti izuzeci se takođe mogu naći pre svega kod negativaca i u njihovim odnosima kada se međusobno posvađaju (ipak su Urban i Morison tu najveći „teškaši“), ali taj podzaplet dolazi prekasno i traje prekratko da bi popravio utisak. Kao glavna zvezda, Prijanka Čopra Džonas je prilično neuverljiva kao akciona heroina i teško ostvaruje hemiju sa svojim kolegama.

Konačna presuda nije daleko od one s početka: ako baš ne morate da ga pogledate, The Bluff možete komotno da zaobiđete. Ne isplati se da potrošite sto minuta na njega.

Sisu: Road to Revenge / Sisu 2

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Da se podsetimo, „sisu“ je neprevodiva reč na finskom jeziku koja se može opisati kao hrabrost, odlučnost i svesno preuzimanje rizika na sebe kada se situacija čini beznadežnom. Sisu je takođe i naslov filma Jalmarija Helandera iz 2022. godine koji je, mimo svih očekivanja, postao globalni hit. U njemu smo pratili Jormu Tomilu u ulozi krupnog, ćutljivog bradonje Atamija Korpija i u postupku tamanjenja Nemaca po Laplandu 1944. godine. Sada imamo nastavak u kojem reditelj i glumac repriziraju saradnju, a kad god imamo planirani i još izdašnije nastavak originala koji se uspeo do statusa kulta postavlja se i pitanje koji tip nastavka ćemo ovde imati.

Jezikom franšiznih referenci, Sisu: Road to Revenge je prema originalu ono što je Evil Dead 2: Dead by Dawn u odnosu na originalni Evil Dead. Odnosno, prevedeno na jezik običnog sveta, dobili smo „isto to, samo malo drugačije“, možda čak i malo brže, jače, energičnije i zanatski zahtevnije. Upravo pred ulazak u globalnu bioskopsku distribuciju koja počinje u Evropi, film je prikazan u svojstvu posebne projekcije na festivalu Black Nights u Talinu. Lokacija za gledanje ovog i ovakvog filma teško da bi mogla da bude bolje odabrana, budući da se u ovom filmu finski heroj suprotstavlja ruskim zlikovcima.

Rat je, dakle, gotov, a nova granica između Sovjetskog Saveza i Finske je povučena tako da je Atamijeva kuća u Kareliji ostala relativno duboko na sovjetskoj strani. Zato on u teškom kamionu i u pratnji samo svog dosta pitomog psa odlazi da je uzme, razmontira, dasku po dasku namontira na kamion i preseli negde na teritoriju sadašnje Finske. Njegov dolazak, međutim, nikako nije prošao nezapaženo jer ipak je on pobio preko trista „crvenoarmejaca“, pa neimenovani oficir KGB-a (Ričard Brejk) iz sibirskog zatovra vadi prognanog ratnog zločinca Igora Draganova (Stiven Lang), istog onog koji mu je pobio porodicu, da mu, u zamenu za sopstvenu slobodu, „stane na rep“. Dosta priče, pripremite se za akciju u kojoj jednog čoveka love motorima, avionima, transporterima, tenkovima i čak vozom.

Jedna od Helanderovih referenci za prethodni film je svakako bio Mad Max serijal Džordža Milera, a to postaje još očitije u nastavku koji svojom dinamikom i nepatvorenom cirkuskom otkačenošću podseća na direktno Fury Road. Akcija u njemu je, u odnosu na original, još za par nijansi luđa i neobuzdanija, s rezultatima koji možda gađaju spektakl, ali svakako dobijaju njegovu B-filmsku verziju u kojoj je smeh u publici jednako bitan koliko i napetost. A kako biste vi reagovali na to da čovek pokušava da istovremeno pobegne od aviona iz kojeg mitraljezom pucaju na njega i pokušava da istom namesti zamku? Ili kada čovek sam sebi namesti eksploziju ne bi li se s ukradenim tenkom katapultirao preko granice?

Svi ti ekstremno komplikovani kaskaderski „stantovi“ itekako imaju svoju svrhu, baš kao i praktični efekti maske i šminke, nasuprot digitalnom pipkanju. Ako ništa drugo, oni podsećaju na stara vremena kada je akcionog filma bilo i više i kada je on bio nesputaniji, manje opterećen politikom i političkom korektnošću. S time u vezi, poslednja „Snowpiercer“ sekvenca u vozu deluje pomalo kao izdaja iz prostog razloga što je režirana na moderan način, uz drmusanje kamere i kratke rezove.

Opet, Sisu: Road to Revenge je strašno zabavan, lagan film s minimalnom pričom i puno entuzijazma i zanatske pismenosti u koju je sad dodato i nešto više novca. Ali, štos je da se, osim u smislu izbora negativaca i njihovog ponašanja (sada je razlika između njihovog brbljanja i Atamijeve tišine još upečatljivija), ovaj nastavak ni na koji način ne prevazilazi prethodnika koji je makar mogao da igra na kartu iznenađenja. Super je što se Lang, Brejk i Tomila zabavljaju igrajući u filmu i što i mi možemo gledajući ih, ali će za treći deo, ako ga bude, a sva je prilika da hoće, Helander morati da smisli nešto kako bi nas iznenadio.

The Woman in Cabin 10

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Postoji razlog zašto je Agata Kristi – Agata Kristi, a oni koji je kopiraju jednostavno ne mogu da dobace do njenih visina. U pisanju Agate Kristi se, doduše, oseti nekakva rutiniranost i štanc, ali i talenat, pažnja posvećena detaljima i autorski stav o izvesnim društvenim pojavama. U svojim romanima i kratkim pričama, britanska spisateljica krimića nije samo postavljala pozornicu za misterije oko ubistava ili krađa, već je kroz likove i njihove odnose komentarisala i ljudsku prirodu i društvo koje su ljudi određenih osobina i klasne pripadnosti skrojili.

Jedna od onih koji neuspešno pokušavaju da je iskopiraju je i britanska spisateljica Rut Ver, ali njeni romani dobacuju do nivoa „aerodromske literature“, dakle nečega za jednokratnu konzumaciju s limitiranom pažnjom u pauzi dok se čeka na nešto značajnije. The Woman in Cabin 10 je prvi njen roman koji je adaptiran u film, dok čekamo još par filmskih i televizijskih adaptacija. Ovu kao reditelj potpisuje Sajmon Stoun, inače čovek pre svega teatra koji iza sebe ima već dva pomalo manjkava, ali uglavnom solidna filma The Daughter (2015) i The Dig (2021). Kao što je to bio slučaj i sa prethodnikom, i The Woman in Cabin 10 je snimljen za Netflix.

Naša vrla junakinja je Lora zvana Lo (Kira Najtli), istraživačka novinarka uvek spremna da otkrivanjem istine promeni svet, ali i umorna i cinična od toga što joj to još uvek nije uspelo. U poslednje vreme je još i dodatno istraumirana zbog toga što je njena sagovornica za važan članak ubijena iz osvete. Njena urednice Rouan (Gugu Mbata-Ro) za nju ima novi zadatak dovoljno lak da se malo relaksira, a pritom i sa dodatnim bonusom.

Lo, naime, treba da isprati prvu plovidbu luksuzne jahte od Engleske do Norveške, a u svrhu lansiranja fondacije za lečenje raka koju žele da lansiraju umiruća norveška naslednica neizmernog bogatstva Ane (Lisa Loven Kongsli) i njen muž Ričard Balmer (Gaj Pirs). Međutim, to krstarenje dolazi s određenim iznenađenjima. Ne samo da je među putnicima njen bivši dečko, fotograf Ben (Dejvid Adžala), nego Lo zapravo deluje kao uljez među putnicima, sve samim trulim bogatašima, donatorima i njihovim ispraznim pratiocima.

Pravi zaplet počinje kada Lo tokom noći čuje komešanje u susednoj, naslovnoj kabini i sa svoje terase vidi ženu koja je upala ili je bačena u more. Ona je uverena da je tu ženu (Gite Vit) videla ranije tog dana kada se u njenu kabinu sakrila da izbegne neprijatnu socijalnu situaciju. Ostatak putnika i posada na brodu je uveravaju da je pogrešila i da joj se učinilo, budući da u toj kabini, prema spisku putnika, nema nikog, a da te noći niko nije nestao. Lo je, međutim, uverena da je ona u pravu, što joj predstavlja motivaciju da ispita slučaj do kraja i otkrije zlokobnu zaveru...

Prethodni filmovi Sajmona Stouna su dobijali na vrednosti zbog glumaca, ali to ovde nije slučaj. Ponajbolji u postavi, Gaj Pirs, ovakvu ulogu može da izvede i dok mesečari, što ovde i radi. Kira Najtli je, po svom običaju, iritantna i histerična, što možda ide u prilog „karakterizaciji“ njenog lika, ali postaje zamorno. Gugu Mbata-Ro je potrošena na jednu scenu dijaloškog ping-ponga, slično važi i za Hanu Vodingem, Dejvida Morisija i Kaju Skodelario, dok ostatak postave popunjavaju ili anglofoni „trećepozivci“ nedorasli čak i svojim grubo napisanim likovima, ili manje poznati norveški glumci.

Veći problem, međutim, skriva se u scenarističkoj adaptaciji, ali i u samom izvornom materijalu. Karakterizacija je, podsetimo, skoro nepostojeća, a likovi su svedeni na stereotipe ili služe da ispune određenu funkciju u šlampavo napisanom zapletu. Pritom, za razliku od romana Agate Kristi Ubistvo u Orijent ekspresu i Smrt na Nilu na koje se pisanije Rut Ver blatantno poziva, ovde samo jedan lik ima ikakvog motiva za konspiraciju, dok mu ostali u najboljem slučaju služe kao pomagači, pa ni ubicu, ni bit zavere nije teško otkriti prilično rano. Da budu sigurni, pak, Stoun i saradnici će nam sve to i ispričati direktno kroz jedan lik.

Zapravo, u filmu postoji jedan prelomni momenat za filtriranje pažljivih gledalaca od onih manje pažljivih. Kada se Ane prvi put pojavi u kadru, jasno se vidi da joj gusta kosa niče iz obrijane glave, što ne može biti slučaj s nekim ko je kosu izgubio u terapijama za lečenje raka. Takav previd detalja jasno ukazuje na to da je The Woman in Cabin 10 sniman za „drugi ekran“, dok se pod budnim gledalačkim okom raspada u paramparčad. Ali ovo za pažljivog gledaoca čak nije ni film koji će ga uspavati ili isključiti, pa mu ostaje samo da gleda u neverici koliko nešto loše i aljkavo može da bude.

The Strangers: Chapter 2

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Kao što rekosmo, krčag ide na vodu dok se ne razbije, pa ponekad ide i okrunjen ili ulubljen. Ali šta ako krčag od početka ne valja, ako nije napravljen da izdrži, pa od samog početka ne drži vodu? Ništa, ide dok se ne razbije.

Iskreno, ni originalni The Strangers (2008) nije bio revolucionaran kako mu pripisuju. Fora s napadačima bez poznate pozadine koji upadaju u kuću i seju teror bez razloga provaljena je još sa Funny Games, bilo originalnom (1997), bilo američkom verzijom (2007), a The Strangers su u priču doneli maske za napadače i „slešerski“ modus operandi. Istina je, međutim, da je obilato citiran kasnije, naročito u filmovima baziranim na upadu u kuću.

Citirani su određeni elementi i u nastavku Prey at Night (2018) koji je očito zakasnio da bi mogao da podigne priču na novi nivo. Ali su „stranci“ pod maskama strašila s maskom od džaka na glavi i dve lutke makar ostali stranci i stoga misteriozni. Nevolja je u tome što u dugom metru horora glupe ne ispadaju samo žrtve, već i počinioci koji iz pokušaja u pokušaj ne uspevaju da ih ulove.

Čemu onda „rimejk“ tako nečeg? To je pitanje za scenariste Alana R. Koena i Alana Fridlenda, kao i za legendarnog reditelja najčešće akcionih filmova Renija Harlina. Ideja je bila da se pozamašni scenario podeli u tri dela, ali da se sve snimi zajedno s istim likovima u neka dva meseca i da se filmovi izdaju jedan za drugim u kratkim razmacima prošle godine. Ali ljudi iz produkcijske kuće Lionsgate koji su ujedno zaduženi i za distribuciju nisu bili naročito zadovoljni kritikama prvog dela (2024) koji je zapravo bio prilično verna kopija originalnog filma, pa je distribucija drugog odložena za godinu dana.

Podsetimo se, na putu za Portland gde je Maja (Medlin Peč) dobila fantastičan posao, ona i njen verenik Rajan (Froj Gutierez) ostali su zaglavljeni u neprijateljski nastrojenom i prilično čudnom gradiću Venus zbog kvara na automobilu. Već prvu noć su ih napali „stranci“, prvo im je jedna devojka kucala na vrata i tražila Tamaru, a onda se vratila s nožem, maskom i ekipom takođe pod maskama. Rajan nije preživeo napad, ali Maja jeste.

Drugi deo počinje s njom u bolnici, dok je medicinska sestra Denika (Bruk Džonson) obaveštava o Rajanovoj smrti, a prava sestra Debi (Rejčel Šenton) preko telefona da pomoć stiže, odnosno da će je sutra sanitetom prebaciti u Portland. Šerif (legenda žanra Ričard Brejk) je ispituje o napadu, ali u tome deluje vrlo jezivo i dvolično, kao da nešto krije, svoju nesposobnost ili čak identitet napadača. Čim padne mrak, Maji nestaje signal na mobilnom telefonu, što je siguran znak da će uskoro biti ponovo napadnuta.

Ono što sledi je potera za poterom u različitim okruženjima: bolnica, ranč sa štalom, šuma, kuća za odmor, druga kuća na jezeru, kola hitne pomoći... Maja uvek uspe da utekne napadačima, čak i da povremeno povredi nekog od njih, ali je oni uvek ponovo nađu. A kada je ne nađu oni, nađe je džinovski CGI divlji vepar koji je već nekako i iz već nekog razloga zalutao u film.

Harlin je, dakle, dobio zadatak da samom sebi uradi ono što je Rik Rozental (Halloween II) uradio Džonu Karpenteru (Halloween), odnosno da nastavi direktno gde je stao sa pričom. Problem je, međutim, što Medlin Peč svakako nema ni blizu toliko talenta, znanja i harizme kao Džejmi Li Kertis, a ni „stranci“ nisu ni izbliza ikonički kao Majkl Majers. Istini za volju, nije ni Harlin Karpenter, možda je veštiji zanatlija od Rozentala, ali u hororu mu je domet da orkestrira „set-pis“ scenu ili više njih.

Nevolja je, međutim, što se one po smislu ne uklapaju jedna s drugom u neku logičnu celinu i priču, što je svakako stvar scenarija. Takođe, nepromišljenost, glupost i nespretnost postupaka protagonistkinje i njenih nemezisa kako vreme prolazi sve više nervira svesnog gledaoca. Na kraju, možda je i najveći krimen scenarija što ruši kanon, pa „stranci“ dobijaju pozadinske priče (na stranu što je odmah na početku jasno sugerisano ko je jedna od njih), pa tako prestaju da budu misteriozni.

Da, ovo je onaj tipični drugi deo trilogije, praznjikavi i klimavi most između postavke u prvom i velikog otkrovenja u trećem. Taj treći ćemo svakako dobiti, ali nemamo baš čemu dobrom da se nadamo.

Dracula: A Love Tale

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Može li neko sada već i zvanično da 2025. godinu proglasi godinom Drakule? Možda i da izmisli nekakav praznik za avgust mesec? Jer tri dugometražna filma eminentnih autora u rasponu od godinu dana, a dva čak istog meseca su možda ipak malo previše.

Egersov Nosferatu je, konstatovali smo, više funkcionisao kao nekakva književna kritika izvornog Stokerovog romana, pa i piščevog opusa generalno, te kao rasprava iz domena filmske teorije, s pitanjem paradigme koje se provlači kroz sve autorove filmove. Sasvim nedavno je premijeru imala i „domaća“ verzija Drakule po scenariju i u režiji idiosinkratičkog rumunskog autora Radua Žudea, koja se zapravo nije bavila Stokerovim romanom, a njegove ranije ekranizacije je koristila za sprdnju, već je na naslovnog junaka gledala kao na kulturološki fenomen i komercijalni izvozni proizvod. Transilvanski grof zapravo nije bio predmet filma, već predmet predstave u okviru istog, dok nas je Žude zapljuskivao idejama koje su mu padale na pamet, a koje su od Drakule bivale udaljene i po nekoliko koraka. Priča se da doajen rumunskog art-filma zapravo i nije hteo da radi film o Drakuli, pa je na svoj način činio sve da projekat sabotira i od njega napravi suludi „treš“.

Navodno ni Luku Besonu, čiji nam je film Dracula: A Love Tale upravo sleteo na bioskopski repertoar, Drakula nije bio neka naročita želja. Zapravo, kruži teorija da je produktivni, da ne kažemo hiperaktivni, francuski autor i producent hteo da ponovi saradnju s Kejlebom Lendrijem Džounsom nakon filma DogMan (2023). Džouns je navodno izrazio želju da ovog puta odigra istorijsku ličnost, lik iz literature ili nešto iz „panteona“ klasičnih monstruma, pa je nakon nekog vremena razgovora izbor pao na Drakulu koji zadovoljava sve kategorije.

Obično je loš znak da se film centrira oko glumca koji je možda interesantan u određenom tipu uloge (Džouns je idealan lepuškasti psihopata), ali koji zapravo do sada nije pokazao neki naročiti raspon ili makar sirovu glumačku snagu. Srećom, Drakulu i njegovog proto-piratizovanog „rođaka“ Nosferatua su igrali mnogi, pa možda nije teško pronaći neku potpornu tačku. U slučaju ove ljubavne priče o Drakuli i Mini, to je svakako bio luksuzno producirana Kopolina vampirska melodrama iz 1992. godine. „Žanrovac“ i „štancer“ Beson je u mikser ubacio više seksa, akcije i „palpa“, čak i nešto humora, što u teoriji ne zvuči loše, ali praksa zna da ispadne prilično drugačija od onoga što smo zamišljali.

Dakle, Vlaška u današnjoj Rumuniji, XV vek. Kada ne vodi bitke s Osmanlijama, princ Vlad (Džouns) uživa u ljubavi sa svojom princezom Elizabetom (Zoe Bleu Sidel). Zapravo, ne može i ne želi ni da zamisli život bez nje. Zato pred odlučujuću bitku naređuje svešteniku da se moli Bogu za njenu sigurnost, a on će u Božje ime prolivati krv svojih protivnika. Iako Vlad bitku dobije, Elizabeta u procesu sklanjanja na sigurno mesto upada u zamku, a on ne uspeva da stigne na vreme da je spasi. Iznerviran, odriče se Boga i kao kaznu dobija večni život u senci i prepisanu „dijetu“ koja se sastoji od krvi, najbolje ljudske.

Četiri veka kasnije, Pariz. Doktoru Dimonu (Gijom de Tonkedek) šaka je pala neobična žena, puna energije i sa ogromnim seksualnim apetitima koja kao da je „podemonila“ na vlastitom venčanju. Zbog toga mu u posetu dolazi sveštenik (Kristof Valc) iz misterioznog reda koji zaključuje da je Marija (Matilda De Angelis) vampirica, i to jedini primerak svoje vrste koji je živ uhvaćen. Traži se njen gospodar...

Istovremeno, iz Pariza u Rumuniju putuje advokat Džonatan Harker (Juens Abid) ne bi li ubedio misterioznog grofa Vlada II Drakulu (gle čuda, isto Džouns, samo pod perikom i šminkom) da proda svoj posed, zapušteni manastir u Parizu, kako bi se na tom mestu podigla bolnica. Kada zbog svog njuškanja prekrši pravila zamka, Drakula reši da ga „iscedi“ i nahrani se, a Džonatan ga za svoju poslednju želju moli da mu ispriča svoju priču. Drakula to prihvata i priča priču o svojoj ljubavi sa Elizabetom, svom prokletstvu i vekovnoj potrazi za njenom reinkarnacijom. Džonatan ga moli da mu poštedi život jer je i on čovek kojem ljubav prema verenici Mini (hm, hm, Zoe Bleu Sidel, samo s tamnijom kosom nego ranije) znači sve na svetu.

Mozaik se, dakle, sklapa, a priča se onda vraća u Pariz pre velikog finala u zamku u Rumuniji koje se, prema Besonovoj „kreativnoj geografiji“ u ovom filmu graniče. Uostalom, i engleski plemići i nemački popovi stoluju u Parizu, a i crkva je jedna i jedina za celu Evropu, bez podela. Zlobnici bi rekli da je čak i svuda licemerna na isti način.

Mi ćemo u međuvremenu dobiti nekoliko „besonovski“ efikasnih scena bitke ili makar borbe snimljenih drmusavom kamerom u krupnijim planovima i garniranih vizuelnim efektima promenljivog kvaliteta, malo „slepstika“ koji kao da je ukraden od Polanskog iz filma The Fearless Vampire Killers (1967), jednu plesnu montažnu sekvencu, suludu priču o parfemu kao oruđu hipnoze, mamcu za žene i nove sluge, pa čak i nešto humora u pokušaju. Sve to se spaja u jednu papazjaniju čiji generalni ton varira, a pravila kosmologije se menjaju kada i kako to reditelju odgovara.

Džounsovo besomučno glumatanje i lelujavi lažno-rumunski akcenat siguran su znak toga ambicija nije potkrepljena ni talentom ni tehnikom, toliko da se ne može sakriti ni šminkom ni vizuelnim efektima. Volc se prepušta svojevrsnom „sigalizmu“ (u pitanju je „poremećaj“ u kojem glumac stalno igra jedan te isti lik, samo pod različitim imenima) pa njegov bezimeni Van Helsing zapravo podseća na Hansa Landu i zubara Šulca iz Tarantinovih filmova Inglorious Basterds i Django Unchained. Pop zapravo nema pametnijeg posla nego da mudruje i ispada elokventan, čak pomalo slatkorečiv dok odiše nekim svojim zenom. Zoe Bleu Sidel, inače kći Rozane Arket, čini se, nije nasledila talenat od majke, a još manje od tetke, niti je savladala tehniku, mada zna da pogodi facijalnu ekspresiju da se pitamo o čemu njen lik u datom trenutku razmišlja. Ostali glumci su manje ili više potrošni i zadatak im je da nam fiksiraju pažnju na sebe viškom uživljavanja kada na njih dođe red za krupni plan.

Ništa od ovog, naravno, ne zvuči nužno loše kada se prepričava. Zapravo, zvuči makar kao interesantan, možda i zabavan „treš“ koji je ponekad produkt Besonove namere, a ponekad njegovog nemara. Ali taj meandrirajući ton, odsustvo celovite vizije, nekonzistentnost u egzekuciji i generalno ošljarski pristup čine da Dracula: A Love Tale bude beskrajno dosadan film. Nema tu ni trunke obećane romantike.

Dracula

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

„Ja sam Drakula, a vi svi možete da mi popušite kurac.“ Ovom rečenicom, ponovljenom nekih 15-20 puta od strane različitih verzija najpoznatijeg rumunskog i svetskog vampira Radu Žude započinje svoj film Dracula, verovatno najzvučniju svetsku premijeru na festivalu u Lokarnu. Te verzije, međutim, nisu glumci nego likovi generisani pomoću veštačke inteligencije.

Drakulu kao filmski lik ne treba posebno predstavljati, posebno ne u periodu od poslednjih godinu dana, u kojima se Žude smestio između Roberta Egersa i njegove kniževne kritike / disertacije maskirane u film (Nosferatu) i Lika Besona i njegovog predstojećeg verovatno preskupog „treša“ Dracula: A Love Tale. Štos je, međutim, u tome što Drakula nije naročit predmet interesa internacionalno najuspešnijem rumunskom filmskom stvaraocu. Naprotiv, kruži priča da je projekat Dracula nametnut Žudeu, a on je, pak, činio sve što je u njegovoj mogućnosti ne bi li ga sabotirao. Čak je i autor sam izjavio, upravo na premijeri u Lokarnu, da je sebi postavio zadatak da napravi glup, neozbiljan „treš“ film.

Uostalom, ako smo pratili Žudeov rad u poslednje vreme, a i inače, mora nam biti jasno da je u pitanju autor koji se nikada nije držao konvencija i koji zapravo sam sebi postavlja pravila igre. Nije on tip koji će, kao njegove kolege i ispisnici, servisirati festivale servirajući im mizerabilizam, niti će ići niz dlaku nacionalnoj mitomaniji, niti će se držati pravila dobrog ukusa. Žude ima svoju poetiku i politiku, a kome se ne sviđa može da mu... ma znate već. Nije da nismo upozoreni odmah na početku.

To upozorenje, međutim, ne znači da ćemo moći da se pripremimo na ono što ćemo pod maskom Drakule dobiti. U pitanju je zapravo „Frankenštajn“ od filma sačinjen od možda dve glavne priče i gomile digresija koje s Drakulom i adaptacijama istog možda imaju veze, a možda i ne. Usput će Žude gledati da koliko god može potkači domaću i svetsku politiku, nacionalnu istoriju i klasike nacionalne književnosti, kapitalizam kao takav i njegovu primenu u Rumuniji i, zapravo, sve što mu padne na pamet.

Prvi, glavni okvir je priča o reditelju (Adonis Tanca) koji je ostao bez inspiracije, pa u pomoć mora da priziva AI program Žudeks2000 verzija 0.0 koji ga onda hrani idejama i pomaže mu da svoj projekat ekranizacije Drakule za globalno tržište učini primamljivim svima. Treba mu, dakle, seks, melodrama, spektakl, emocije, komercijalna isplativost i šta sve ne. Ali jedno je kada na tome radi ljudi, a drugo kada to čini veštačka inteligencija. Rezultati potonje su, hm, urnebesni.

Drugi okvir je njegov film koji zapravo počinje kao kabaretska predstava za domaće i strane posetioce, sa sve pevanjem (Tanca je ovde voditelj kabarea), simuliranim seksom između Drakule (Gabriel Spahiu) i Vampire koja igra Minu (Oana Maria Zaharia), aukcijskom prostitucijom njih oboje u pauzi i simuliranim lovom na njih od strane posetilaca ulicama Drakulinog rodnog grada Sigišoare. Jednom kada dvoje propalih glumaca shvate da su zapravo eksploatisani, na pamet im pada da pokušaju da pobegnu zapravo, ali onda lov na njih postaje stvaran i – predmet aukcije.

(U ovoj priči zanimljivo je videti i svog kolegu iz zadnjih redova bioskopskih dvorana koji se ovom prilikom oprobao i ispred kamere. U pitanju je britanski filmski kritičar Nil Jang kao jedan od turista i posetilaca kabarea uvek spreman da baci neku filmsku ili literarnu referencu, od Serđa Leonea, preko Vernera Hercoga do Agate Kristi.)

Između su, dakle, digresije i umeci, i to tona njih, tako da Dracula traje skoro tri sata. Kroz njih ćemo videti adaptaciju soc-realističke romanse, adaptaciju rumunske vampirske novele iz 30-ih kroz koju se čuju odjeci fašizma, Drakulu kao nacionalnog heroja u spektaklu iz socijalističkih vremena, Drakulu danas u poseti rodnoj kući pretvorenoj u muzej, parafrazu klasične pripovetke u kojoj su seljaku-psovaču rodili falusi umesto kukuruza, priču o klinici stvarne gerontologinje Ane Aslan koja je sad pretvorena u prevarantsku shemu koja bogatašima nudi besmrtnost, AI-orgiju na temu Kopolinog filma Bram Stoker‘s Dracula, Murnauovog Nosferatua priređenog u reklame za pornografiju i fašističke skupove, Drakulu kao kapitalistu koji sisa krv modernim radnicima i na njih pošalje zombije ako se oni pobune, Tik-Tok verziju Drakule kao populističkog političara, jedan lažni nemi film i verovatno još ponešto. Usput, čućemo i citate i parafraze od Marksa do Vitgenštajna, saznaćemo za verovatno najbezobrazniju koruptivnu shemu u Rumuniji gde je država namenski opljačkala svoje građane nudeći im obveznice za nikada dovršeni Drakula Park koji je zamišljen kao „Diznilend Istočne Evrope“, a sve uz obilje psovki.

Glumci i glumice, među kojima Ilinka Manolaće (zvezda filma Don‘t Expect Too Much from the End of the World), Alina Šerban, Šerban Pavlu, Ester Tompa, Ana Dumitrasku i drugi, uglavnom igraju po više uloga u različitim pričama i digresijama. Sve to izgleda ružno i „trešerski“, direktor fotografije Marius Panduru je snimao „ajfonom“, i to bez posebnih objektiva, a CGI efekti su jeftiniji od najjeftinijih i stalno „pucaju“, dok je „upliv“ AI-ja vidljiv na svim poljima, i to ne na dobar način. Zapravo, Žude i montažer Katalin Kristuću to čak i namerno potenciraju.

Rezultat je, dakle, „Žude bez filtera“, onaj koji izjavljuje i radi ono što mu padne na pamet, bez ičije mogućnosti da ga zaustavi ili makar moderira. Opet, ako ćemo tražiti nekakve potporne tačke, naći ćemo ih – tu su svakako američki treš-filmadžija Ed Vud (Žude ga je u intervjuima citirao kao inspiraciju), te apsurdno-humorni skečevi grupe Monti Pajton s dodatkom „slepstika“ iz humorističkih emisija Benija Hila. Razlika je, međutim, u tome što navedeni nisu radili sve od toga u isto vreme i što ih je zapravo bilo više briga za granice gledalačke percepcije. Niko od njih se nije usuđivao da publiku „zatrpava“ onako kako to čini Žude.

Međutim, za razliku od Žudeovog prethodnog filma „bez filtera“, Don‘t Expect Too Much from the End of the World kojeg je teško bilo uhvatiti i za glavu i za rep, ovde ipak postoje neki aspekti koji služe kao kičma filma i provlače se kroz svih tri sata trajanja. Na narativnom planu, tu su svakako okviri kojima se vraćamo, a na izvedbenom – AI, odnosno nade lenjih i strahovi opreznih šta će nam dotični napraviti od filmova, umetnosti, kulture i života.

Ništa od toga, međutim, nije Drakula koji Žudea zapravo ne zanima dalje od toga da bi se sprdao s njime. I taj nedostatak fokusa je jedan od problema „Žudea bez filtera“ i filmova koje on na taj način radi. Drugi je, pak, upravo nedostatak tog „filtera“. Jer da je Dracula upola kraći, a njegove digresije pročišćenije ili veštije poturene, bio bi to dosta, dosta bolji film.

Love Hurts

kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Za početak, možda ne bi bilo loše da se malo našalimo, pa makar to imalo i jednu neslano-lascivno notu. „Ljubav je bolna!“, reče zec i siđe s ježa. Tako će se osećati protagonista filma Love Hurts Džonatana Euzebija. Ljubav na stranu, ali nije isključeno da bismo i mi mogli da se osećamo kao dotični zec ako smo primorani da pogledamo ovaj film.

Ambicije, naročito one da potrpa što više toga u što zgusnutijem obliku u nekih 80-ak minuta trajanja, nikako ne možemo da mu negiramo. Tako ćemo tu imati kliše naoko kukavnog čovečuljka koji skriva tajni set veština, komično potenciranje nesporazuma, tabačine i pucačine, čak i svojevrsnu krimi-zaveru oko zamračenih para sa sve nestalim, navodno mrtvim ljudima koji su, eto tako, odlučili da odjednom „uskrsnu“. Dodajmo da je Love Hurts i romantična komedija tempirana za ulazak u distribuciju za Dan zaljubljenih, čisto da zbrka bude veća.

Da pojednostavimo komplikovanu, a ne naročito suvislu radnju. U njenom centru imamo Marvina Gejbla (Ke Huj Kvan) čije i ime zvuči lažno. On ne samo da pozira kao kukavni broker nekretnina, već u svoj miran život iskreno veruje. To će se promeniti kada baš za vreme kancelarijske žurke za Dan zaljubljenih u njegovoj kancelariji zaskoči plaćeni ubica i nesuđeni pesnik Gavran (Mustafa Šakir). Njega, pak, šalje Marvinov brat, mafijaški bos Alvin (Danijel Vu) s namerom da Marvina uhvati živog.

Cela priča se, međutim, vrti oko Alvinove računovotkinje Rouz (Arijana De Bouz) u koju se Marvin zaljubio, pa umesto da je u svojstvu bratove desne ruke i mašine za ubijanje reši po kratkom postupku, on joj je pomogao da pobegne s parama. Svoju igru tu, međutim, igraju i Alvinov pomoćnik Merlo (Kem Džigandet) koji je poslao dvojicu svojih pajsera da zveknu i Marvina i Rouz pre nego što gazda otkrije da ih je on potkradao. A ni Rouz nije samo računovotkinja, već ima plan kako da se osveti bandi, a da Marvina trgne iz sna o mirnom životu.

Sledi pičvajz koji vrši posao dok je samo pičvajz i ništa više. Treniraniji gledaoci ionako znaju da u takvim stvarima ne treba cepidlačiti i tražiti logiku, već je bolje prepustiti se i uživati. Ima i u čemu: akcija je solidno koreografirana, pregledno snimljena, kompetentno režirana i izvedena (bez vidljivih CGI intervencija) jer i reditelj Euzebio i glavni glumac Kvan imaju iskustva s kaskaderskim zanatom, a sve to je još i zgodno dizajnirano u neonskim bojama koje su i inače potpis producenta Dejvida Liča (prvi John Wick, Atomic Blonde, Bullet Train, The Fall Guy). Kada se na to dodaju štosevi s muzikom, od „šansoniranja“ u jednoj namerno patetičnoj sceni smaknuća jednog od nebitnih nesvesnih pomagača, pa do veselih ritmova nakratko prekidanih žestokim rifovima u poslednjem obračunu, možemo prihvatiti da je ekipa ušla u projekat s nekom idejom.

Trojac scenarista, međutim, ima pretenzije da nam priča priču i objašnjava pozadinu u kratkim pauzama između sekvenci šorke golim rukama, noževima, strelicama i improvizovanim priručnim materijalom, ili, pak, pucačine. To ekipica čini na prilično nevešt i nemušt način, obilato se koristeći „pomagalima“ višestrukih naratora što će čak i u najstrpljivijem gledaocu izazvati seriju frustracija. Ipak smo došli po tuču neopterećenu viškovima logike i, ne dao bog, romanse!

Upravo je romansa, odnosno ideja da je možemo „kupiti“ kao ozbiljnu, tu najveći višak. Ona i glumce stavlja pod pritisak, a među njima ionako nema nikakve hemije, što verovatno nije njihova krivica. Ariana De Bouz je zavodljiva, ali prema kameri, odnosno nama, a ne prema Kvanu, dok Kvan koji je karijeru počeo kao „onaj klinac“ u The Goonies i Indiana Jones and the Temple of Doom da bi je posle alterirao između koreografskog posla i glasovne glume u crtanim filmovima ne može s njom da se poveže kao što je to mogao sa Mišel Jeo u svom „kambeku“ Everything Everywhere All at Once. Svoje primarne zadatke, akcione i komične, Kvan, međutim, obavlja sasvim solidno, zapravo na tragu Džekija Čena koji je kroz celu svoju karijeru spajao vic i akrobatiku, ali u nekom trenutku i to postaje stari štos koji se već previše puta ponovio.

Na kraju, Love Hurts ostaje makar veran svom naslovu. Ali ne na dobar način.

The Final Lap / Poslednji krug momci

 kritika je pročitana kao deo većeg teksta u emisiji Filmoskop na HR3

- prvi deo -

Višemjesečni protesti koji su spontano započeli nakon pada nadstrešnice na željezničkom kolodvoru u Novom Sadu stalno rastu, poprimaju nove forme i nedvojbeno imaju utjecaja na događanja u Srbiji, i to prije na nekom svakodnevnom nego na nivou visoke politike. Ni kulturni život nije izuzet od toga: kazališta su u trenutku pisanja ovog teksta u štrajku, a nema ni podataka o novom izdanju najveće beogradske filmske manifestacije, Festa. Tradicionalno, Fest se održava nakon Berlinalea, krajem veljače i početkom ožujka, ali o ovogodišnjem izdanju nema informacija, ni programskih, ali niti terminskih. U zvaničnim objašnjenjima protesti se, naravno, ne spominju, već se ističe kako je programskom direktoru Jugoslavu Panteliću istekao mandat, kao i većini članova upravnog odbora koji se, pak, od prošle godine nije sastao kako bi popunio redove i izabrao novo rukovodstvo. Čuju se glasine kako se Fest definitivno prebacuje u drugi termin, ali ni one nisu unisone: negdje se nagađa sa svibanjskim terminom, pred Cannes, ili, pak, s rujanskim nakon Venecije i Toronta, a usporedo sa San Sebastianom. Izostanak Festa u tradicionalnom terminu ove godine poslužio je potpisniku ovih redaka kao provokacija za misaoni eksperiment da li bi za tri filma iz recentne srbijanske produkcije teorijski bilo mjesta u nekoj varijanti te manifestacije.

Sve počinje s iznenadnim napadom disleksije. Vaš je kritičar, naime, krivo pročitao naziv filma Poslednji krug momci kao Poslednji krug u Monci, krivo predviđajući da se tu radi o „remake”-varijanti kultne gangsterske drame iz 1989. godine po scenariju muzičara Dušana Prelevića-Preleta i u režiji Aleksandra Boškovića, s Draganom Nikolićem u glavnoj ulozi. Povoda za pogrešku je bilo jer još od 90-ih godina se šuškalo o mogućem nastavku (relativno otvoreni kraj je ostavljao tu mogućnost). Sa svoje strane, srbijanska kinematografija je ušla u fazu nekakve reciklaže i prenamjene ideja iz kultnih starih filmova, pa smo tako, primjerice, jesenas dobili film Prva klasa – Pun gas Vladimira-Miće Popovića. On kultnu Nacionalnu klasu Gorana Markovića iz 1979. godine preoblači u ruho satkano od Južnog vetra i sportsko-trkačke drame američkog stila. 

Pogrešno čitanje naslova od strane potencijalne publike bilo je nešto na što je i računao autor Ilija Stojimirović. Naime, u meta-filmskim momentima vraća se na to: naslov komentiraju komičar Dragoljub Ljubičić Mićko i komičar i muzičar Prljavi inspektor Blaža, redajući zatim sprdnje na temu izmijenjenih naslova domaćih i stranih filmova. Radnja filma odvija se na tri nivoa. Kao narativni okvir služi intervju novinarke (glumi je Anđelka Prpić) vodi s ekipom „najuspješnijeg srpskog filma svih vremena” nakon rasprodane projekcije na festivalu u Pekingu koja dolazi pri kraju uspješne svjetske turneje. Druga dva nivoa se odvijaju paralelno u „flashbacku”: jedan od njih prati kontroverzne događaje oko beogradske premijere (kojoj, primjerice, prisustvuju i poznati glumci, recimo Goran Sultanović i Tanja Bošković, koji igraju fikcionalizirane verzije samih sebe), a drugi sam naslovni film. A on je od „trash”-akcijske sorte u kojoj se trojica tajnih agenata iz Amerike, Europe i Rusije bore protiv iskonske mistične prijetnje. 

Domete filmova ovog tipa teško je procijeniti jer je teško znati što je autor zapravo htio postići osim rafalnog ispaljivanja humorističnih štoseva, spajanja nespojivog u farsu i ispaljivanja otrovnih satiričnih strelica prema različitim metama. Štosevi sami za sebe najčešće nisu naročito smiješni, improvizacije nisu tempirane i usuglašene glumački, a dosta humora je teško prevodivo jer je ili internog porijekla ili je njegovo razumijevanje uvjetovano poznavanjem prilika iz srbijanskog kulturno-zabavnog života. U konačnici, ovakav film teško da bi mogao zaigrati na smotri poput Festa čak, ali bi svoje „prirodno stanište” mogao naći na jednom festivalu u Hrvatskoj – Trash Film Festivalu u Varaždinu.

- nastaviće se -