Hope / Hopeu

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

„Ostavite svaku nadu, vi koji ulazite“, stoji kod Dantea na vratima Pakla. Isto bi moglo da se kaže i, ironije li, za naslovni gradić Houp Harbor u korejskom mega-spektaklu Hope čiju režiju potpisuje Na Hong-đin. Jer čak i pre nego što se zbrka dogodi, jasno nam je da to nije neko idilično mesto koje nudi puno razloga za optimizam.

Kontekst saznajemo usput i tek ovlaš. Vreme radnje su 90-te ili možda čak 80-te godine prošlog veka, a mesto je pogranično, što prepoznajemo po natpisima koji apeluju na patriotizam građana i upozoravaju na špijune i infiltratore sa Severa. Mlađih ljudi uglavnom nema (otišli su makar da rade na brodovima), a oni koji su ostali preživljavaju od „sive ekonomije“. Sredovečni ili vode male biznise ili su u državnoj službi zapeli negde pri dnu hijerarhijske lestvice. I jednima i drugima se čini da je lov u obližnjim šumama jedina zabava i način da se dopuni kućni budžet. Ostatak stanovništva sačinjavaju starci koji čine nevidljivu većinu. U gradu ima i puno oružja vojnog nivoa čije poreklo ostaje nerazjašnjeno.

Radnja počinje s dolaskom nadobudnog lokalnog šefa policije Beom-seoka (Hvang Džung-min, s rediteljem je sarađivao na njegovom prethodnom filmu The Wailing iz 2016. godine) u pratnji svog rođaka, lovca Sung-kija (Zo In-sung) na mesto čudnog napada. Naime, nešto jako veliko je zaklalo bika i ostavilo ga nepojedenog nasred lokalnog puta. Tragovi kandži su veći od medveđih, pa „šerif“, lovac i njegove kolege pomisle da se možda radi o tigru kojeg, navodno, svakih par godina režim sa Severa pušta kako bi sejao teror po Jugu.

Ekipa se tu deli tako da Sung-ki i lovci odlaze u šumu da probaju da pronađu zver, a policajac nazad u grad da vidi je li životinja stigla do tamo. On će biti prvi koji će se iznenaditi i shvatiti da nije reč o zemaljskoj životinji, već o nečemu puno većem i opasnijem. Ono što sledi je produžena sekvenca bitke u urbanoj okolini gde će se šefu policije priključiti prvo jedan beskućnik, a na kraju i njegova mlađa, do zuba naoružana koleginica Sung-ae (Hojeon, zvezda serije Squid Game).

Ta sekvenca jurnjave i borbe s jednim „ejlienom“ kojeg po prvi puta vidimo tek negde na 45 minuta filma ujedno je i ceo prvi čin filma. U kompoziciji nalik na klasično muzičko delo, taj „presto“-stav praćen je „moderatom“ u kojem saznajemo (očekivano) da taj vanzemaljac nije sam, pa tako otkrivamo svemirski brod u šumi, još „ejliena“ različitih oblika i sposobnosti, te kako je i zašto sve počelo. Biće tu mesta još i za humorne intervencije, bilo „toaletne“, bilo satirične sorte. Sledi još jedna „alegro“ jurnjava, ovog puta u šumi, gde naši junaci moraju da trče, voze, jašu i pucaju, pa konačno epilog u kojem Majkl Fazbender i Alisija Vikander govore na „vanzemaljskom“, čime se jasno sugeriše da ćemo dobiti i nastavak.

Uz trajanje od preko dva i po sata, sve opisano više zvuči kao alarm nego kao pozivnica da se pohrli na gledanje filma. Istina, likovi su plošni i definisani samo svojom funkcijom u zapletu, poput američkog B-filma. Gluma je, u trenucima njihove međusobne interakcije, puna blentavog namigivanja. Premisa je prilično bazična, kontekst i neka dublja priča su potisnute na marginu. Kompjuterska grafika na koju se Na često oslanja u akcionim sekvencama zna da bude neujednačena. A „žicanje“ nastavka i nagoveštaj franšiziranja ostavljaju puno prostora za sumnju hoće li se klatno nagnuti na stranu Train to Busan kao nastavka za Seoul Station, ili, pak, filma Peninsula kao nastavka za Train to Busan.

Ali svaka od stavki iz prethodnog paragrafa se može itekako osporiti. Film je dugačak, ali nije dosadan, pa se ta dužina (osim u prologu i par momenata drugog čina) ne oseća. Naprotiv, ovakvu navalu adrenalina od čiste akcije nismo videli verovatno od Fury Road, a u par situacija se čak čini da bi Džordž Miler rekao Nau: „Brate, prikoči malo da ja ne ispadnem sporać“.

Likovi jesu jednostavno skicirani, ali se ispod toga bez puno namigivanja može naslutiti da njihove pozicije nisu jednostavno definisane. Posebno u slučaju „šerifa“ koji postaje primer nevoljnog protagoniste koji zna da zadatku nije dorastao, da će možda poginuti rešavajući ga, ali da mu dužnost nalaže da to svejedno učini. Što se glume tiče, ona je u slučajevima interakcije između likova prenaglašena, ali je ta sama interakcija parodična, što otvara jedan satirični ugao. Kada dođe do akcije, međutim, glumci se u tim kaskaderskim eskapadama drže kao Baster Kiton u najboljim danima.

Premisa jeste bazična, ali za akcionu simfoniju u pokretu i ne treba da bude naročito elaborirana, jer bi tako ugušila tu kinetičku energiju. Humor zna da bude nezreo, ali to je akcionom filmu inherentno. Reference na druge filmove i serije (Alien serijal, Predator, The X Files, Arrival) se mogu čitati dvosmisleno, i kao duboki nakloni i kao lagana sprdnja, a Na nam nikad ne otkriva na kojoj strani on stoji. Takođe, nikada ne znamo kada će nas autor zeznuti i eliminisati nekog od likova, o tome kojeg i kako tačno da i ne govorimo, čime ova naučnofantastična-horor-akcija postaje surovija od holivudskih pandana.

Dodajmo na to i muziku Majkla Ejbelsa (komponovao za filmove Džordana Pila) u epskom, klasičnom i simfonijskom ključu koja ne samo da prati ritam filma, već nas podseća na spektakle starog kova. Pohvalu zaslužuju i scenografija puna krša i loma koju potpisuje Li Hvo-kjung, specijalni efekti krvi, sluzi i vatre, te kamera Hong Kjung-pjoa koji je uslikao i Naov prethodni film The Wailing, ali i korejske klasike kao što su Snowpiercer, Parasite i Burning. Tako postaje jasno da nije tek skupi, a tupi spektakl, već nešto mnogo ambicioznije.

To smo mogli da pretpostavimo i iz filmografije Na Hong-đina čiji su prethodni radovi, Chaser (2008), The Yellow Sea (2010) i The Wailing svi igrali u Kanu, što je slučaj i sa Hope. Razlika je, međutim, što su prva dva bili manje-više čisti trileri bazirani na akciji, „saspensu“ i malo misterije, tu i tamo začinjeni s dozom crnog humora, dok je The Wailing ubacio još i natprirodno i horor. Hope u sve to ubacuje i naučnu fantastiku i spektakl, pa čudi da tako „najbioskopskiji“ Naov film zapravo bude u zvaničnoj konkurenciji najprestižnijeg svetskog festivala.

Hope nije samo Naov, već i najbioskopskiji film ovogodišnjeg Kana ili nedavno završenog Festa. Moguće da je u pitanju najbioskopskiji film ove godine. Hope zaista zahteva veliko platno i prepuštanje, zbog čega treba požuriti i pogledati ga upravo u takvim uslovima.

The Super Mario Galaxy Movie

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Kada se pre tri godine pojavio The Super Mario Bros. Movie, kritika sastavljena uglavnom od finih, sredovečnih ili starijih knjiških ljudi ga je dočekala na nož i sasekla često argumentima moralne panike na temu video-igrica. Nešto mlađi i manje knjiški ljudi među kritičarima su mu, pak, zamerili da se tu radi o očitom pokušaju servisiranja postojećih fanova i uspostavljanju franšize ili čak Nintendovog filmskog univerzuma, što samo po sebi ume biti jalova rabota. Publika je, pak, rekla svoje: još od vikenda otvaranja oko Uskrsa, ovaj animirani film je dostigao status komercijalno najuspešnije adaptacije video-igrice i približio se tronu najunosnijeg crtaća.

Tri godine kasnije, opet o Uskrsu, ista stvaralačka ekipa, znači scenarista Metju Fogel i reditelji Aron Horvat, Majkl Jelenić i Pjer Leduk, nam je servirala još jednu potragu za metaforičkim „uskršnjim jajima“ u vidu nastavka The Super Mario Galaxy Movie. Tema su opet italo-američki blizanci vodoinstalateri izgubljeni u svemiru različitih planeta kojima vladaju „diznijevske“ princeze i kojima preti kornjača-zmaj Bauzer. I pre nego što krenemo u detaljniju analizu uratka, recimo samo da je pristup ostao sličan, samo malo pojačan, ali da se faktor iznenađenja i noviteta u međuvremenu izgubio.

Kao što to kod igrica i njihovih adaptacija biva, najmanje bitan faktor svega je – radnja koja je ovde još vidljivije samo kostur na koji se kače drugi elementi poput akcije, referenci i misije ekspanzije univerzuma. Dakle, nakon što su Mario (glas u originalu pozajmio je Kris Prat) i Luiđi (Čarli Dej) uz pomoć princeze Pič (Anja Tejlor-Džoj) i Touda (Kigen Majkl-Ki) iz Kraljevstva Gljiva spasili univerzum, te smanjili i zatočili Bauzera (Džek Blek), nova nevolja je na horizontu. Željan osvete i nastavka misije svog oca, Bauzer Junior (Beni Safdi) je napao i uspeo da zatoči princezu Rozalinu (Bri Larson), pa naša družina opet mora da interveniše. Tu sledi „jedna bitka za drugom“, spektakularno-komična i igrački-kinetička, naravno, a naša ekipa je skupila nove članove i pomagače. Pa smo tako, logično, dobili dinosaurusa s oklopom kornjače, Jošija (Donald Glover kao nova zvezda franšize), kao i svemirskog pilota Foksa Mekklauda (Glen Pauel) koji je očita referenca na još jednu mega-uspešnu filmsku franšizu.

To što je radnja osnovna i izložena relativno linearno (kao, uostalom, i u prvom delu) ne znači da priča i scenario nisu pretrpani detaljima iz „gejmerske“ franšize, naročito onima koje dolaze iz novijih nastavaka. Kao da su autori samo tražili načine da u film ubace razne likove, manje ili veće negativce iz istih. Tako se naša družina susreće s gomilom kupa, šaj-gajeva, čompova i pirana-biljaka, a posebnije mesto dobijaju i manji „bosovi“ kao što su to Birdo, onaj žablji kralj kojem sam zaboravio ime i armija Nindžija, a uvodi se i „draj bouns“ kao koncept. Sve to će malo značiti onima koji igrice nisu igrali, dok će „gejmeri“ prepoznati ne samo te pojave, već i one na rubu kadra, a njih ima onoliko.

Sa svime time skupa, odnosno na gomili, film neumitno pada u kompletni haos i kakofoniju boja i zvukova. To, naravno, ne znači da poneke od tih akcionih sekvenci, kao što je, recimo, ona u kazinu koja se okreće po svih šest unutrašnjih strana kocke, nisu impresivne. Ili da reference na starije igrice nisu izvedene dosetljivo, a primer za to je sekvenca kada Mario, Luiđi i Joši moraju da vode računa o kraljevstvo koje im je u amanet ostavila Pič izvedena u montažnoj sekvenci na tragu šetnje po nivoima iz originalne igrice. Ali, svejedno, prevladava utisak da je svega previše, što je svakako slučaj sa skoro svim Mario-igricama nastalim u novom milenijumu. Ako nisu potpuno fokusirane, kao karting ili tenis, ili, pak, urađene u opuštenom ključu za grupno druženje i igranje (Party-serijal), njih šarenilo naprosto preuzima.

Svet se, naravno, menja kako vreme prolazi, a video-igrice su među stvarima koje se najbrže menjaju kako tehnologija napreduje. Mario je, sa sve svojim brkovima, kao lik nastao sasvim slučajno, kao čovečuljak koji mora da eskivira burad kojim ga gađa gorila Donki Kong u igrici za arkada. Prelaskom na Nintendo sisteme, on je postao zaštitno lice kompanije, a igrice su u tranziciji kroz koju je Nintendo prolazio od originalnog NES-a do Switch-konzole, i Mario kao lik i igrice s njim u centru su se transformisale i od jednostavnih platformskih postajale trodimenzionalne, šarenije i kompleksnije. Sve to je zapravo teško prebaciti u medij filma koji se ipak nešto sporije menja.

U tom kontekstu, nakon neuspelog prvog (igranog) pokušaja 90-ih koji je bio očajan (posebno zbog tada dominantne mode mračnih vizija za fantaziju i SF na tragu filma Blade Runner koji apsolutno ne odgovara Mariovom šarenom habitusu), prvi Super Mario animirani film je bio senzacionalni uspeh koji nam je pokazao i dokazao da ceo taj posao hvatanja i prenosa duha franšize na novi medij nije uzaludan. Ali je svejedno taj uspeh otvorio ono večito pitanje: Kako dalje? Odgovor koji su autori izabrali je: Isto kao u prvom delu, samo još više, šarenije i glasnije, da se ne pravi samo franšiza, već i filmski univerzum, pa kako se kome svidi. Nezahvalan je to posao, jer se u njemu ne vidi plan.

Vidi se, međutim, da su autori poslušali neke od kritika na prethodni film, ali se čini da su poslušali one pogrešne koje u startu nisu imale poentu. Na primer, u drugom nastavku se pazilo na političku korektnost, pa je sprdnja na račun njujorških Italijana svedena na minimum – jednu pesmu i možda par „mama mia“ uzvika, ali kritike te vrste iz prvog dela su ionako bile hvatanje za slamku. Uostalom, šta se smisleno može zameriti fiktivnim likovima u fiktivnim svetovima koje su kreirali japanski developeri, verovatno pod jakim uticajem supstanci?

Autori, međutim, nisu dovoljno pažnje obratili na one značajnije stvari, pa se vreme, umesto na nekakav razvoj likova (Luiđi je i dalje tretiran kao „levo smetalo“), troši na nebitne stvari. Na primer, na Bauzerov emocionalni luk koji zapravo ne vodi nikuda. On se, naime, makar na kraće staze „prodobrio“, ali i dalje ima probleme s ljutnjom. Ili na pozadinske priče o povezanosti Pič i Rozaline koje nam nisu neophodne. To sve produžava trajanje filma za nekih pet-šest minuta, a, na primer, Joši kao lik ostaje posve nedefinisan da bi, u teoriji, sve oko njega moglo da prođe.

Nije primetna ni neka naročita evolucija u grafici, pa sve ostaje u domenu šarenog 3D-a koji se kreće, okreće i prevrće, što „igračima“ mlađih generacija generalno bolje leži nego nama, starijima. Iz filma je izbačeno i Bauzerovo pevanje, odnosno ona „elton-džonovska“ eskapada Džeka Bleka, čime se gubi i na faktoru iznenađenja. I generalno, čini se da se izgubila sinergija da iste stvari budu smešne ili dražesne različitim profilima gledalaca (deci, mlađim „gejmerima“, roditeljima koji su stariji „gejmeri“ i onima koji to nisu), već kao da se sve te „demografije“ odvojeno „servisiraju“. U tome se The Super Mario Galaxy Movie približio serijalu filmova o Mariovom pandanu s rivalske konzole Sega – ježu Soniku. Od te svoje konkurencije je novi Super Mario film i dalje bolji, makar za dlaku, ali amalgam koji su nam autori servirali nije toliko gladak kao što je bio onaj od pre tri godine.

War Machine

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Akcioni filmovi su kao hamburgeri. Ako zanemarimo skoro neverovatnu situaciju da nam svetski poznati kuvar servira hamburger u fensi restoranu ili da nam Tarantino ili Nolan podastru akcioni film kao neke ekstremne situacije, ostaju nam tri osnovne kategorije. To su hamburger s kioska bez reputacije – probaj pa se iznenadi, proverena generička sigurica tipa Mekdonalds s kojom nema iznenađenja, i ambiciozno osmišljeni burger iz nekog hipsterskog lokala koji košta otprilike koliko bi na nekom drugom mestu koštala šnicla, što nikako ne može da bude opravdano, ali je barem zanimljiv i drugačiji, makar dok ga konkurencija ne iskopira i ne devalvira. Kod akcionih filmova, ekvivalenti bi bili krševi snimljeni direktno za video koji u najboljem slučaju završe na televiziji u terminu koji se alterira s Ligom Šampiona, studijski filmovi u poslednje vreme po pravilu snimani za „strimere“ i oni retki bioskopski koji pokazuju da njihov autor ima nekakav „personaliti“. Nekad je bilo još i starih roštilj-majstora na glasu koji su se u međuvremenu penzionisali, baš kao i majstori akcionih filmova, Mektirnan, Doner i slični, njihov povratak na scenu danas bio bi ravan čudu.

E, pa, dragi moji, ceo ovaj uvod služi da s vama podelim utisak da je War Machine, čedo kompanije Lajonsgejt koje nam se upravo ukazalo na Netfliksu, dupli burger s kečapom, krastavcima i onim izgovorom za sir iz Meka. Ide uz koka-kolu, može da se konzumira, ali će već sat ili dva kasnije magično iščeznuti iz pamćenja i ostaviti rupu i potrebu da se iskonzumira još nešto. Nema tu iznenađenja, bio vam film na jedinom ili na drugom, većem i daljem ekranu, ono što na kraju dobijemo u principu može da se iščita iz sinopsisa.

Neimenovani narednik kojeg igra Alan Ričson dolazi kao ispomoć zaustavljenom konvoju kojim zapoveda njegov brat (Džej Kortni). Braća glume svađu kako bi iznenadila ostale, ali onda najozbiljnije debatuju kako bi trebalo da se prijave u rendžere. Baš tada im doleti talibanska granata, pa onda i kiša istih, svi u konvoju ginu, uključujući i burazera, a naš narednik ostaje s traumom i misijom da se priključi elitnom odredu rendžera.

Trening koji mora da prođe je zeznut, svakako teži od onog viđenog u Full Metal Jacket ili An Officer and a Gentleman, ali je ipak lakši od onog u GI Jane, s time da Alan Ričson nije Demi Mur, pa umesto glave brije bradu koja je ionako izgledala kao delo prosečnog vlasuljara. Završni ispit na treningu je misija-simulacija koju izabrani „finalisti“ moraju da prežive sarađujući na šumovitom terenu.

Jednom kada narednik i njegovi drugovi budu pušteni tamo, opasno će se iznenaditi, jer će ih umesto ratnih igara sačekati naslovna ratna mašina. Ne, ona nije delo „naše“, američke vojske, a ni „neprijatelji“ Rusi i Kinezi sigurno ne vladaju tako naprednom tehnologijom. To čudo, kao i Predator, dolazi iz svemira, ali u pitanju nije biće, već robot, a našeg narednika i njegove saborce lovi kao što turiste u Jurassic Parku lovi Ti-Reks. Zapravo, u tom dvonogom dizajnu i podseća na nekakvog robotskog dinosaurusa. I isto tako ga treba preživeti.

Alan Ričson možda ima nešto malo sirove energije kojom može podsetiti na akcione zvezde starog kova, ali glumački dobacuje možda do ranga Dolfa Lundgrena, ali ne i Silvestera Stalonea i Arnolda Švarcenegera, o Brusu Vilisu da i ne govorimo. Njegovi saborci su blagosloveno lišeni ličnosti, pa ni glumce koji su ih odigrali nema razloga navoditi, a potencijalno jači glumci kao što su Kortni, Esai Morales i Denis Kvejd potrošeni su na male i generičke uloge brata koji gine da bi protagonista imao motiv, instruktora za obuku i majora koji objašnjava nešto na kraju.

Srećom, War Machine nije Netfliksov „oriđinal“, pa zato ne izgleda potpuno televizijski, iako mu je logika žicanja nastavka ili ekspanzije na seriju a la Walking Dead, doduše s robotima iz svemira umesto zombija, potpuno ista. Ipak, kamera je uglavnom stabilizovana, iako pravolinijska kretanja velikom brzinom sugerišu oslanjanje na dronove i efekte, montažni ritam drži napetost na određenom nivou iako je apsolutno sve predviljivo i već viđeno u drugim filmovima, a specijalni efekti deluju kao da su makar započeli kao makete pre nego što su se umešali oni vizuelni skloni „pucanju“. Za sve ostalo, tu su pirotehnika i eksplozije, makar da bi nas prenule od slaganja veša i blejanja u telefon.

Jasno vam je na šta ova kritika cilja. Ne, nije War Machine burger sa kioska kojeg drži neki tip s nadimkom Trovač, pa da završimo u bolnici na ispiranju. Nije ni onaj hipstersko-gurmanski koji pokušava da ponovo izmisli nešto odavno izmišljeno – ovde tačno prepoznajemo šta je režiser Patrik Hjuz (The Hitman‘s Bodyguard filmovi) odakle „digao“ i sa kojom namerom. Ovo je generički, bezukusni i bezvezni Mekdonalds-produkt od filma bez trunke originalnosti u sebi koji nam glad neće utoliti, već samo nakratko zavarati.

Sisu: Road to Revenge / Sisu 2

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Da se podsetimo, „sisu“ je neprevodiva reč na finskom jeziku koja se može opisati kao hrabrost, odlučnost i svesno preuzimanje rizika na sebe kada se situacija čini beznadežnom. Sisu je takođe i naslov filma Jalmarija Helandera iz 2022. godine koji je, mimo svih očekivanja, postao globalni hit. U njemu smo pratili Jormu Tomilu u ulozi krupnog, ćutljivog bradonje Atamija Korpija i u postupku tamanjenja Nemaca po Laplandu 1944. godine. Sada imamo nastavak u kojem reditelj i glumac repriziraju saradnju, a kad god imamo planirani i još izdašnije nastavak originala koji se uspeo do statusa kulta postavlja se i pitanje koji tip nastavka ćemo ovde imati.

Jezikom franšiznih referenci, Sisu: Road to Revenge je prema originalu ono što je Evil Dead 2: Dead by Dawn u odnosu na originalni Evil Dead. Odnosno, prevedeno na jezik običnog sveta, dobili smo „isto to, samo malo drugačije“, možda čak i malo brže, jače, energičnije i zanatski zahtevnije. Upravo pred ulazak u globalnu bioskopsku distribuciju koja počinje u Evropi, film je prikazan u svojstvu posebne projekcije na festivalu Black Nights u Talinu. Lokacija za gledanje ovog i ovakvog filma teško da bi mogla da bude bolje odabrana, budući da se u ovom filmu finski heroj suprotstavlja ruskim zlikovcima.

Rat je, dakle, gotov, a nova granica između Sovjetskog Saveza i Finske je povučena tako da je Atamijeva kuća u Kareliji ostala relativno duboko na sovjetskoj strani. Zato on u teškom kamionu i u pratnji samo svog dosta pitomog psa odlazi da je uzme, razmontira, dasku po dasku namontira na kamion i preseli negde na teritoriju sadašnje Finske. Njegov dolazak, međutim, nikako nije prošao nezapaženo jer ipak je on pobio preko trista „crvenoarmejaca“, pa neimenovani oficir KGB-a (Ričard Brejk) iz sibirskog zatovra vadi prognanog ratnog zločinca Igora Draganova (Stiven Lang), istog onog koji mu je pobio porodicu, da mu, u zamenu za sopstvenu slobodu, „stane na rep“. Dosta priče, pripremite se za akciju u kojoj jednog čoveka love motorima, avionima, transporterima, tenkovima i čak vozom.

Jedna od Helanderovih referenci za prethodni film je svakako bio Mad Max serijal Džordža Milera, a to postaje još očitije u nastavku koji svojom dinamikom i nepatvorenom cirkuskom otkačenošću podseća na direktno Fury Road. Akcija u njemu je, u odnosu na original, još za par nijansi luđa i neobuzdanija, s rezultatima koji možda gađaju spektakl, ali svakako dobijaju njegovu B-filmsku verziju u kojoj je smeh u publici jednako bitan koliko i napetost. A kako biste vi reagovali na to da čovek pokušava da istovremeno pobegne od aviona iz kojeg mitraljezom pucaju na njega i pokušava da istom namesti zamku? Ili kada čovek sam sebi namesti eksploziju ne bi li se s ukradenim tenkom katapultirao preko granice?

Svi ti ekstremno komplikovani kaskaderski „stantovi“ itekako imaju svoju svrhu, baš kao i praktični efekti maske i šminke, nasuprot digitalnom pipkanju. Ako ništa drugo, oni podsećaju na stara vremena kada je akcionog filma bilo i više i kada je on bio nesputaniji, manje opterećen politikom i političkom korektnošću. S time u vezi, poslednja „Snowpiercer“ sekvenca u vozu deluje pomalo kao izdaja iz prostog razloga što je režirana na moderan način, uz drmusanje kamere i kratke rezove.

Opet, Sisu: Road to Revenge je strašno zabavan, lagan film s minimalnom pričom i puno entuzijazma i zanatske pismenosti u koju je sad dodato i nešto više novca. Ali, štos je da se, osim u smislu izbora negativaca i njihovog ponašanja (sada je razlika između njihovog brbljanja i Atamijeve tišine još upečatljivija), ovaj nastavak ni na koji način ne prevazilazi prethodnika koji je makar mogao da igra na kartu iznenađenja. Super je što se Lang, Brejk i Tomila zabavljaju igrajući u filmu i što i mi možemo gledajući ih, ali će za treći deo, ako ga bude, a sva je prilika da hoće, Helander morati da smisli nešto kako bi nas iznenadio.

Predator: Badlands

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

U porodičnoj mitologiji Stojiljkovića, postoji figura Kaliska. Dotični Kalisko, čije ni pravo ime, ni poreklo nadimka ne znam, bio je osnovno-školski drug mog oca. U pričama je uvek spominjan kao neka vrsta šašave maskote koja ispaljuje „bisere“. Jedan od tih bisera bila je njegova ambicija da postane „automehaničar za avione“, pošto mu koncept aviomehaničara nije bio poznat.

Kalisko se kod nas u odrasloj dobi nije spominjao, pa ne znamo ni da li mu je onda ambicija narasla da, recimo, postane „aviomehaničar za svemirske brodove“, što bi bila zgodna koincidencija s najnovijim nastavkom Predataora s podnaslovom Badlanda. Naime, u novom filmu u franšizi Dena Traktenberga (franšizu je preuzeo od nastavka Prey, a pre toga je imao vrlo dobar i upečatljiv žanrovski film 10 Cloverfield Lane) takođe love nekog Kaliska. Doduše, njihov nema „o“ na kraju i nije klinac-maskota iz priča mog oca.

Elem, šta su Traktemberg i njegov tim obećali, to su i ispunili: novi film iz serijala o Predatoru po prvi puta naslovnog monstruma stavlja u centar zbivanja i postavlja kao protagonistu. Do sada je fokus uglavnom bio na ljudima, obučenim borcima, bilo da su u pitanju vojni (Maktirnanov prvi film, treći deo u režiji Nimroda Antala, pokušaj „ributa“ Šejna Bleka), policijski specijalci (drugi film) ili ratnici i lovci iz prošlosti (Komanči-indijanci u filmu Prey, vikinzi, samuraji i američki vojni piloti u animiranoj antologiji Killer of Killers), dok se Predatorov univerzum po pravilima „fanovske fikcije“ povremeno spajao i s franšizom Alien u igricama, stripovima i filmovima, što i nije čudno budući da je ista kompanija vlasnik obe franšize. Uostalom, epilog ovogodišnjeg animiranog odveo nas je i u „domaći svet“ nepobedivog monstruma gde su se, po gladijatorskim principima, prvo borili zarobljeni ljudski ratnici međusobno, a onda i sa Predatorom.

Upravo na platenti Jautja Prajm i počinje Badlands. Dek (glas, nadamo se ne i stas Dimitriusa Šustera-Koloamatangija) je omanji primerak svoje vrste kojeg otac (Ruben de Jong), poglavica jednog od klanova, smatra nedostojnim da bude deo istog, pa bratu Kveju (Majkl Homik) daje zadatak da „slabo štene“ pogubi. Kako se Kvej smiluje, a prema kodeksu predatora, slabost na slabost je slabost po sebi i kažnjava se smrću, otac ubije njega, ali ne pre nego što Kvej svog mlađeg brata uspe da pošalje na „planetu smrti“ Genu.

Gena je, pak, dom jedinog monstruma kojeg predatori do sada još nisu ulovili, spomenutog Kaliska, o kojem se malo zna, osim što se smatra da je nemoguće ubiti ga. U Dekovoj glavi, to je prilika da se dokaže kao ratnik i lovac i da s tim trofejem povrati svoju čast kod kuće. Ali, na Geni nije samo Kalisk biće koje može ubiti Predatora, već se čini da kompletna flora i fauna imaju ubilačke namere prema nezvanim gostima s drugih svetova. Tako imamo žive džinovske lijane, eksplozivne insekte, biljke koje ispaljuju otrovne strele koje plen uspavljuju, žilet-trava, zmajolike ptice, koštane bizone veličine triceratopsa i šta sve ne.

Dek, međutim, nije jedini posetilac na planeti, jer je tu i Tia (El Fening), ljudski sintetik, zapravo android, vlasništvo kompanije Vejland-Jutani (ako ime zvuči poznato, u pravu ste – predmet je Alien franšize). Odnosno, tu su njeni glava i trup, budući da su noge ostale u bazi, navodno nakon napada Kaliska. Nevoljno, usamljeni lovac i android sklapaju savez na obostranu korist, budući da Deku trebaju informacije o planeti koja biće može ubiti na nebrojeno načina, a jedini način za preživljavanje je poznavanje i razumevanje tog sveta, a Tiji je potrebna sila koja će je odvesti do nogu i možda preživelih članova ekspedicije, naročito njenog „sestrinskog modela“, Tese (isto Fening).

Družini će se putem pridružiti Bad (Rohinal Narajan), nekakav oklopljeni majmuno-gušter koji se po pitanju vernosti, zahtevnosti i zalepljenosti za svoje nove prijatelje ponaša kao nekakvo štene. Onda se, kako to obično biva u filmovima ovog tipa, ispostavlja da inicijalne postavke više ne vrede, dok će se junaci koje pratimo, a i mi ćemo se s njima, morati da naučimo novom značenju pojmova „porodica“, „sredstvo“, „slabost“, „alfa“, „lojalnost“ i „prijateljstvo“.

Na novog Predatora verovatno nismo došli zbog filozofije, već zbog akcije i borbe. U tom delu, film ne razočarava: sve akcione sekvence su izvrsno zamišljene i koreografirane, te sigurno izvedene tako da su sve različite i upečatljive, zbog čega se zapravo ne zna koja je bolja od koje. Traktenberg pritom u film ubacuje diskretne omaže filmovima o preživljavanju u uslovima surove prirode, vesternima, „drugarskim“ i akcionim komedijama, dok smišljeno uvodi i „malikovske“ meditacije o istraživanjima devičanskih novih svetova, evoluciji i potrebi za ravnotežom koju je lako poremetiti.

Kreacija novog sveta je izuzetno detaljna, bilo da se radi o lingvistici – predatori komuniciraju svojim, Jautja-jezikom – ili o biologiji i ekologiji, u smislu dizajna novih bića i eko-sistema u kojima oni obitavaju. S tom količinom pažnje posvećene takvim detaljima, prosto nam dođe da se zapitamo da li to Traktenberg i saradnici na scenariju namerno zanemaruju neke druge elemente iz nekih drugih prirodnih nauka, poput pitanja gravitacije u fizici ili sastava atmosfere iz domena hemije. Na paradoks iz domena društvenih nauka, onaj da društva s primitivnim rodovsko-plemenskim uređenjem mogu stvoriti visoku tehnologiju poput svemirskih brodova smo valjda već navikli u naučnoj fantastici, pa je i Traktenberg tu očekivano aljkav.

Ono u čemu Predator: Badlands zahteva možda i suviše vere od strane gledalaca je činjenica da se kroz ceo film jedna zver i jedan robot međusobno uče (ljudskoj) empatiji koja je, očekivano, postavljena kao ključ svega. Neki će možda „zagristi udicu“ i progutati ovakav paradoks, pa će film nazivati najljudskijim u franšizi, bez obzira na to što ovde ne postoji nijedan ljudski lik. Drugima će se sve to učiniti previše blesavim, arbitrarnim i u oštrom kontrastu s gotovo naučnom rigoroznošću s kojom su kreirani neki drugi elementi filma.

Pa opet, iz nekog poslovnog ugla gledano, čini se da je Badlands priličan uspeh u smislu utvrđivanja novog identiteta franšize, proširivanja i produbljivanja njenog sveta. To će se tek čerupati u godinama koje dolaze...

Superman

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Čini se da je „fandom“ koncept koji drži filmsku industriju ne samo iznad vode, nego i u veoma profitabilnim sferama, ali će joj, pre ili kasnije, doći glave. Za sada se čini da još uvek ima više ljudi koji na taj „voz“ uskaču od onih koji s njega iskaču. Opet, demografski trendovi u razvijenom svetu (onom koji ima taj luksuz da gleda filmove) su negativni, a starija publika je sklonija „kopčanju“ da je izlazak iz „fandoma“ i masovne konzumacije moguć.

Veliku grešku čine i najveći „dileri“ fanovskog sadržaja u mediju filma, DC i Warner s jedne, te Marvel i ostale velike produkcijske kuće s druge strane. Greška je u tome da jedni pokušavaju da privabe fanove drugih u svoj tabor, dok su izvorne, stripovske koncepcije junaka, a s njima i marketinške strategije autora i izdavača originalnih stripova sasvim drugačije. DC je uvek „pucao“ na decu, njihovu naivnost i spremnost da prihvate zadatost junaka većih od života. Marvel je, pak, svoje likove uglavnom „valjao“ tinejdžerima, apelujući na njihove osećaje neshvaćenosti. Izuzetnost, čak superiornost tih junaka im je zajednička, ali razlike u prezentaciji su ipak fundamentalne.

Naravno, dešava se da fanovi „igraju“ za oba tabora, pa čak i da samoinicijativno pređu iz jednog u drugi. Desi se i da filmadžije promene „tim“ za koji igraju. To je, recimo, bio slučaj s Džejmsom Ganom koji je stvorio Guardians of the Galaxy kao komični otklon od „marvelovske“ ozbiljnosti, pa mu je povereno da „vadi kestenje iz vatre“ sa Suicide Squad nakon što se Dejvid Ajer preigrao s prvim filmom. Ganov je dobio i prefiks „The“, koji možemo prevesti kako „onaj pravi“ ili „jedan i jedini“ i reklo bi se da je uspeo da održi i stripovsku kuću i filmski studio u superherojskoj trci za profitom. Za nagradu je dobio posao na krunskom dragulju franšize – Supermenu, i to kao „šouraner“ celog serijalizovanog sadržaja.

Zapravo, DC-Warner ekipi se prethodna „kocka“ s integracijom (skoro) svih junaka pod jedan krov u skladu s vizijom Zeka Snajdera nije isplatila, pa su krenuli da odvajaju. Dva filma o Džokeru su predstavljala izlet u to kako mali Perica (odnosno Tod Filips) vidi art-film, dok je Met Rivs Betmena vratio izvornim, detektivskim, čak „noarovskim“ korenima. Na red je došao i „re-but“ Supermena.

Naslovljen jednostavno Superman, Ganov film naleteo je na topao prijem i pohvale od strane većine filmske kritike. Hvaljene su reference na original i čak „povratak korenima“, premda, očigledno, nema tu ni traga od zvezdane moći koju je imao Kristofer Riv, da ne pominjemo Džina Hekmana kod Ričarda Donera. Hvaljena je i razboritost i zapravo originalnost u pristupu da ne dobijemo još jednu „priču o poreklu“ koju ionako svi već znamo. Međutim, Gan je, radeći upravo suprotno, pa se onda vraćajući da nam „činjenice“ koje znamo servira „na parče“ tokom filma, gledaoce ubacio u blender konfuzije i dezorijentacije. Zamislite da se negde na polovini treće sezone uključujete u seriju koju do tada niste pratili.

U trenutku kada film počinje, Supermen ne samo da je Klark Kent (Dejvid Korensvet), novinar lista Dejli Planet, već je u „tajnoj“ vezi s koleginicom Lois Lejn (Rejčel Brosnahan) i, uz to, globalni je „selebriti“. Njegovo herojstvo je nadaleko čuveno: zaustavio je invaziju Boravije (čijeg diktatora igra Zlatko Burić, sada i zvanično novi Šerbedžija po pitanju igranja ruskih negativaca u Holivudu) na susedni Džarhanpur.

Ali, Supermen je doživeo i svoj prvi poraz u tuči od Hamera, a Leks Lutor (Nikolas Holt) mu je namestio igru s Imigracionim, jer je kao neko s Kriptona u Ameriku ušao možda ilegalno. On će preko svojih pomagača Ultramena i Inženjerke (Marija Gabrijela de Farija) nastaviti s pokušajima da mu smrsi konce, dok Džastis Geng predvođen Grin Lanternom (Nejt Filon), a sa Mister Terifikom (Edi Gategi) i Hokgerl (Izabela Mersed) nema petlje da ga zaštiti. Uz to, na putu je da otkrije da poruka njegovih pravih roditelja nije bila baš tako mila i dobrohotna kakvom se činila. Ali, možda je još i veći problem od toga što mu je rođaka ostavila svog super-psa na čuvanje, a pas baš i ne zna da se ponaša.

Kada Boravija opet krene u invaziju, a Lutor uspe da zatvori Supermena u „džepni univerzum“ i pritom zaduži Metamorfa (Entoni Kerigen) da ga čuva, naš super-junak će opet morati da spasava svet. Opasnost preti i samom Metropolisu, a ključ spasenja se možda krije i u novinskoj redakciji i komunikaciji koju foto-reporter Džimi (Skajler Gizondo) ima sa Lutorovom devojkom Iv (Sara Sampajo) koja nije ni izbliza tupava kakvom se predstavlja.

Dobra stvar s novim filmskim čitanjem stripa Superman je to da, za razliku od mnogih recentnih blokbastera, traje tek nešto preko dva sata, a ne dva i po ili tri. Loše je, međutim, skoro sve ostalo: zaplet je konfuzan, a akcija puca od CGI-ja i pretumbacija kamere po skoro svakoj osi u inflatornim i prolongiranim scenama borbe. Ako imate tu nesreću da film gledate na 3D projekciji, slobodno možete da računate da će vas boleti oči, glava i mozak.

Pritom, Džejms Gan kao da ne može na pogodi jedan odgovarajući ton i drži ga, pa se, kao, vadi na duhovitost, satiru, migove, omaže i šale koje kao da ima već spremne da ih jednokratno „detonira“. Nemojmo zaboraviti da je za čitanje stripa kao što je Superman, koji je ipak namenjen iskrenoj publici, potpuna jedna određena doza ozbiljnosti. Ona ne mora biti velika, ali zato mora biti konstantno prisutna. Ironisanje tu ne pomaže, već pre odmaže.

Dobro, reći će fanovi, ovaj novi Supermen nije o stripovima i super-herojštini, već je o svetu u kojem mi obitavamo. Svoj će stav pravdati time da je Gan i sam iznova i iznova izjavljivao da svojim filmom „gađa“ MAGA pokret i naročito Donalda Trampa i Elona Maska. Ipak, Leks Lutor je skoro savršen hibrid njih dvojice: orijentisan je na tehnologiju i zaradu kao Mask, a patološki mrzi vanzemaljce, odnosno tuđince, to jest strance, kao Tramp. Takođe, Ganov Superman je i oštra kritika američkog intervencionizma.

...Osim što na kraju nije. A ni to s Maskom i Trampom nije ni izbliza toliko novo, sveže i neviđeno jer njih dvojica su toliko sveprisutni u medijima da su lake mete. Pritom kao da su oklopljeni i prilično imuni na sitnu pljuvačinu sa sigurne distance što Holivuda protiv kojeg mogu pokrenuti novi kulturni rat, što svojih ne-fanova kojima zapravo ne mogu da im naude, pa im ostaje ventiliranje frustracija.

Uostalom, je li moguće da je upravo Džejms Gan prvi koji se toga setio?! Naravno da nije, nagledali smo se filmova i filmova koji metaforički prozivaju MAGArce još od prvog Trampovog mandata. A u svom političkom popovanju i pokušaju da od junaka stvori mučenog, narodskog naivca, autor je čak i nepravedan prema Supermenu i lišava ga njegovog najvećeg aduta: njegove urođene izuzetnosti i superiornosti. (Svi smo gledali Kill Bill, ne treba Bilovu i Tarantinovu teoriju posebno ponavljati.)

U redu, ima tu nešto hemije između Korensveta i Brosnahan, ali njihova interakcija se praktično svodi na jednu scenu, i to rascepkanu i kompletno u flešbaku. Nejt Filon ima solidan komičarski tajming, Gategi je skoro pa otkrovenje filma jer njegov Mister Terifik ima nekog posla, a Nikolas Holt po običaju briljira u ulogama ludaka i psihopata, tu negde na nivou s ulogama prepredenih ljigavaca. Burić takođe ima svoj šou u par scena, posebno kada se dere na maternjem jeziku i akcentu. Nije loša ni deglamurizacija Supermenovih „zemaljskih“ roditelja koji deluju uverljivo kao farmeri, kao ni auditivno omažiranje Džona Vilijamsa i njegove ikoničke muzičke teme iz originala.

Ali to su sve komadići prašine na vetru i ostrvca u moru konstantnog cimanja, što ovaj novi Superman jeste pre svega. Ko je fan, taj je do sada već „čekirao“ stvar, ma šta kritičari o njoj pisali. Ko nije, nakon ovog filma neće postati.

F1: The Movie

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Život ponekad krajnje ironično imitira film. Tako smo nedavno dobili pomalo ispravljenu verziju misije iz filma Top Gun: Maverick kada su američki bombarderi B-2 s velike visine pogodili iranska nuklearna postrojenja. Ispravka propagande junačenja od strane reditelja Džozefa Kosinskog i producenta Džerija Brukhajmera se sastojala u tome da za vratolomnim junačenjem poput niskog uletanja u klance nije bilo potrebe kada je tehnologija već toliko superiorna da se sve može odraditi s bezbedne distance.

Kosinski i Brukhajmer su se opet okupili, ovog puta da nam „objasne“ i izreklamiraju Formuli 1. Sa sobom su skupili još i Breda Pita kao glavnog glumca i producenta, i Luisa Hemiltona kao producenta i kameo-glumca. Otkupljena su prava na logo i grafike, a cilj je svakako bio napraviti ultimativni ili makar žestoko promotivni film o Formuli 1. F1: The Movie pretenduje na to, ali koliko tako nešto zapravo može ostvriti imajući u vidu da Kosinski, Brukhajmer i Pit o Formuli imaju pojma otprilike koliko i Hamilton o filmu.

Konkurencija za „ultimativni F1 film“ je ipak žestoka jer nema Formula 1 status „kraljice“ moto-sportova bezveze. Istina, Moto GP je dinamičniji, Nascar je incidentniji, Gran Turismo adrenalinskiji, Indy „trkačkiji“, WRC zahteva oštrije vozačke, a trke izdržljivosti poput Le Mana, Dajtone i sličnih istesanije psiho-fizičke veštine. Opet, Formula 1 je najglamuroznija i takva je bila od svog uspostavljanja 1950. godine.

„Svoj“ prvi film dobila je u „rodnoj“ Italiji već 1951. Bila je to melodrama The Last Meeting Đanija Franćolinija. Svoj obol je dao i majstor jeftinog spektakla Rodžer Korman s filmom The Young Racers (1963), ali je zapravo prvi „ozbiljan“ film o Formuli 1 režirao Džon Frankenhajmer. Grand Prix (1966) bio je sportska drama stare škole koja je imala solidan, ali ne i fenomenalan uspeh i kod publike i po pitanju nagrada.

U međuvremenu se Formula 1 razvijala u više pravaca i prolazila kroz više faza, filmska umetnost to uglavnom nije pratila, osim u italijanskoj B-produkciji i kroz dokumentarce. A onda se pojavio Rush (Ron Hauard, 2013) koji je rekreirao stvarnu priču o rivalstvu Džejmsa Hanta i Nikija Laude u sezoni 1976, i to kao adrenalinom nabijen akcioni spektakl. Ako postoji igrani film koji je uhvatio suštinu Formule 1 i njenog evropskog glamura, onda je to upravo bio taj.

Istini za volju, oko „cirkusa“ Formule 1 se u nekom periodu 90-ih motao i Silvester Stalone u želji da svoju glumačku karijeru od uloga u akcionim filmovima skrene malo prema ozbiljnijem registru sportskih drama. Čini se da produkcija nije uspela da otkupi prava, pa je milje prebačen u Indy Car, i na kraju smo dobili popriličan „treš“ Driven (Reni Harlin, 2001) u kojem je Stalone odigrao trkačku varijaciju na temu Mikija Goldmila, a Kip Pardju varijantu mladog Rokija Balboe u filmu koji se može opisati kao kombinacija neuverljive melodrame i prvog Rocky-filma, samo na točkovima.

Ponešto od tog „DNK“ se može trasirati i u F1. Naš protagonista Soni Hejs (Pit), doduše, nije bivši šampion, nego bivši „talenat“ koji se trkao sa Senom, Prostom, Menselom i Šumaherom, ali je propustio svoje šanse zbog „lude glave“. Od tada se uglavnom kockao, ženio i razvodio, trkajući se u različitim serijama i pobeđujući po jednu trku pre nego što pređe na novi izazov. Nakon što sa svojim timom, ali zapravo isključivo zahvaljujući sebi i svojim riskantnim manevrima pobedi u Dajtoni, Sonija pronalazi bivši timski kolega iz Formule, Ruben Servantes (Havijer Bardem) i daje mu ponudu koja se ne odbija.

Ruben je sada, naime, vlasnik tima Apeks koji u dve i po godine nije osvojio niti jedan bod u trkama. Upravni odbor predvođen ljigavim Piterom Beningom (Tobijas Menzies) mu duva za vratom preteći da će tim prodati, prvi vozač mu ja dao otkaz, pa je ostao samo na novajliji Džošui Pirsu (Demson Idris) koji ima talenta, ali ne i iskustva. Usput, čini se da sa strogom majkom (Sara Najls) i menadžerom (Samson Kejo) on više razmišlja o javnoj pojavi i novom ugovoru nego o ispunjavanju postojećeg. Sa Sonijem u kokpitu, momak se možda može nečemu i naučiti. Usput, ni bolid ne valja jer tehnička direktorka Kejt MekKena (Keri Kondon) više brine za bezbednost nego za trkanje, a i sportski direktor Kaspar Smolinski (Kim Bodina) koji se hvali konstruktorskim titulama za Ferari je tamo bio samo mehaničar na zadnjoj dizalici.

Situacija je, dakle, očajna, a ni Soni nije baš naročiti timski igrač, već je pre nadobudni vođa ekipe koji za tako nešto nema ingerencije. Doduše, ima ideje i načina da ih ostvari kroz rizične i čak prljave manevre na stazi kojima zbunjuje konkurenciju. Takođe, bacio je oko na Kejt, što sve zajedno zvuči kao recept za katastrofu. Hoće li naši simpatični luzeri pronaći put iskupljenja i konačno ostvariti kakav-takav uspeh?

F1 stilski uspeva da „skine“ izgled prenosa trke u sekvencama na stazi i pored nje, za šta pre svega treba zahvaliti direktoru fotografije Klaudiju Mirandi i montažeru Stivenu Mirioneu. Obojica su već sarađivali s Kosinskim, rediteljem čija karijera uključuje i reklame i video-spotove, ali i ekstremno skupe filmske spektakle. Miranda i Mirione znaju šta se od njih traži i to isporučuju: Miranda se oslanja na širokougaone objektive koji mute konture na rubovima kadra čime se sugeriše ekstremna brzina, dok Mirione sasvim zgodno ubacuje brze rezove na reakcije inženjera i vodećih ljudi tima u garažama i pit-lajnu.

Van staze, stvar filmski funkcioniše zbog jasno profilisanih likova i glumaca koji ih igraju. Pitu odlično stoji lik vagabunde i šereta poput Sonija, dok Idris igra varijaciju na temu Luisa Hemiltona s početka karijere, dakle nadobudnog „tokeničnog“ junoše koji bi rado bio i šampion i mega-zvezda. Hemilton će, doduše, imati i kameo-pojavljivanje samog sebe pri kraju filma kako upućuje oštar i prekoran pogled našim anti-junacima. Havijer Bardem glumata tačno onoliko koliko je to potrebno da bi dočarao lik ocvalog plejboja, Kim Bodina ubira humorne poene na nedostatku smisla za humor svog lika, Menzies uverljivo igra ljigavca, dok Keri Kondon unosi pregršt emocija kao Kejt koja nije samo inteligentna, nego je i topla ispod hladne, liderske fasade. Prava snaga glume se, međutim, vidi u sinergiji, pre svega Pita kao neupitnog protagoniste s ostalima, naročito s Bardemom i Kondon, gde se on prilagođava njima barem koliko i oni njemu.

Međutim, ni jaka gluma, ni snimanje s kamerom montiranom na vrh bolida, ni uverljivi efekti udesa i posledica po isti, a ni frljanje s imenima bivših i sadašnjih vozača i tehničkim pojmovima, ne mogu da sakriju koliko priča zapravo nema smisla i koliko je nemoguća i u sadašnjim, a i u nekim prošlim vremenima Formule 1. Naprosto, u pitanju je vrlo tehnički i tehnološki napredan i precizan sport koji je, usput, i biznis koji se indeksira u desetinama i stotinama miliona, ako ne i u milijardama, pa tamo „druge šanse“ za likove poput Sonija nisu realne, a verovatno ni moguće. Kako novac i inžinjerski „fajn-tjuning“ igraju presudnu ulogu u Formuli, malo toga zapravo zavisi od vozača, pa će trkačko umeće ili taktičko dovijanje rezultirati možda s par bodova, ali ne i sa pobedama. Uostalom, setimo se tih nekih pravih autsajdera, tih Minardija, Fors Indija, Maruša i sličnih: oni su učestvovali, možda ponekad otkrivali perspektivne vozače, ali ti bi vozači prelazili u jače timove već sledeće sezone.

Možda je štos u tome što Amerikanci koji su radili ovaj film zapravo ne kapiraju i nikada nisu kapirali Formulu 1. Koreni auto-sporta u Evropi i Americi su drugačiji, u Evropi je to uvek bila aristokratska zabava, u Americi su prvi trkači bili šverceri alkohola za vreme prohibicije iz čega je kasnije nastao Nascar, a za njima su došli pronalazači iz ličnih garaža, odakle poreklo vode pravolinijske „dreg“ trke i napadi na svetske rekorde u brzinama na zemlji. Amerikanci su, doduše, imali dva šampiona, Fila Hila i Marija Andretija, ali su razni drugi ipak ostavili veći trag u sportu.

Možda je i štos u tome da izmišljene priče nikada ne mogu biti toliko snažne i arhetipske kao one koje su se zapravo dogodile. A njih u Formuli 1 nije manjkalo, naročito onih o rivalstvima i tragedijama. O mentorstvima i iskupljenjima ipak nešto manje. Ali, koji je smisao rekreirati Rush i samo ga prebaciti u vreme, na primer, Sene i Prosta, Šumahera i Hila, Hemiltona i Alonsa?

A možda autorski tima iza F1 samo osluškuju puls toga kuda bi Formula 1 htela da ide u budućnosti i kuda ide u sadašnjosti. Jer, možemo se s nostalgijom prisećati zlatnih dana Monte Karla, Monce, Silverstona ili Hokenhajma ili tinejdžerskih ekskurzija makar do Hungaroringa, ali trendovi sadašnjosti favorizuju Singapur, Las Vegas, Abu Dabi ili Baku. F1 ih dosta verno hvata, svidelo se to nama ili ne.

28 Years Later

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Neki nastavci nam dođu kada se najmanje nadamo. A kako sada možda ponajbolja dva od njih potpisuje Deni Bojl, možda možemo već da ga prozovemo za specijalistu za taj trik.

Pre nekih osam godina, Bojl nas je počastio neočekivanim nastavkom filma koji ga je lansirao u orbitu zvezdanih filmskih režisera, Trainspotting. T2: Trainspotting pratio je likove iz originala s odmakom od dvadeset godina, pritom izneveravajući naslodnije očekivanje, čak „tvrdu veru“ kod gledalaca da bi oni do tada već verovatno bili pomrli od dopa.

Sada smo dobili 28 Years Later, nastavak kultne zombi-akcije 28 Days Later. To što se u međuvremenu umešao 28 Weeks Later koji Bojl nije režirao (iako ga je producirao) zapravo i ne predstavlja neki naročiti faktor. Kao što ga ne predstavlja ni činjenica da je „ispušten“ među-nastavak 28 Months Later. Zajedno sa scenaristom originala koji se sada vratio, Aleksom Garlandom, Bojl mora kompletno da promeni pravila igre, i to je samo jedan od izazova s kojim se dvojac ovde suočio.

A nije da nas Bojl kroz celu svoju karijeru nije iznenađivao i vršio svojevrsne prevrate u filmskoj industriji. Kroz Trainspotting je kao prvi među filmadžijama progovorio o tamnoj strani „kul“ Britanije, pokreta (pop-)kulturne revolucije u učmaloj, konzervativnoj državi koju je izveo laburistički premijer Toni Bler. Bojl nam je posle toga otkrio dramaturški talenat pisca Aleksa Garlanda čiji je roman The Beach prethodno ekranizovao. To se dogodilo s prvim Garlandovim scenariom, za 28 Days Later, koji je, pak, uneo revoluciju u do tada potrošeni i na margine proterani zombi-žanr. Njih dvojica su nastavili saradnju s inteligentnim SF-om Sunshine, da bi Garland kasnije sarađivao i sa drugim autorima i na koncu se i sam otisnuo u rediteljske vode. Njegova dostignuća na tom polju su nam poznata.

Da se vratimo na 28 Days Later. Film nije samo revitalizovao zombi-podžanr akcijom nabijenih horor-filmova već ga je ujedno vratio na „fabrička podešavanja“ i revolucionizovao. „Fabričke postavke“ su Džordž A. Romero i njegov serijal o živim mrtvacima, pre svega prvi Night of the Living Dead (1968). Po toj doktrini, Garland i Bojl su uvažili činjenicu da su zombiji zapravo idealna metafora sa momentum društvenih masa u bilo kojem datom trenutku.

Revolucija je, pak, išla na dva plana. Prvi od njih je da su Garlandovi i Bojlovi zombiji postali agilni, odnosno da nedostatak inteligencije nisu kompenzovali samo kroz masovnost, već i kroz nadljudsku agilnost. Drugi plan revolucije je išao u smeru toga da se Garland i Bojl, kao i Romero pre njih, nisu zadovoljili samo time da se bave preživljavanjem katastrofe od strane protagonista, već su zapravo kreirali uverljivo motivisane dramske likove kroz koje su studirali odaziv pojedinaca, grupa ljudi, pa i celog društva kriznu situaciju.

28 Days Later je pokrenuo lavinu naslova na sličan kalup, ali reditelj Huan Karlos Fresnadiljo i scenaristi Rouan Džofe, Enrike Lopez Lavinj i Hesus Olmo nisu išli tim putem u 28 Weeks Later. Ne, taj film je još i manje bio o „besnim zombijima“, a još više moralka o odlukama koje znače život ili smrt za ljude, a donose ih oni na pozicijama moći. Pored toga, dva filma su nezavisni jedan od drugih i na planu likova čije priče prate.

I 28 Years Later je u tom smislu potpuno nezavisan od oba prethodnika. To nam je jasno kada umesto Londona kao prvu potpisanu lokaciju dobijemo škotske visove. Gomila klinaca u jednoj sobi gleda Teletabise na DVD-u, sve dok ih ne uznemiri buka spolja i upozorenje tetke da budu tiho. U kući se ubrzo nakon toga dogodi pokolj, a njega jedini preživi Džimi (Roko Hejns) koji uspe da pobegne u crkvu gde se njegov otac, sveštenik (Sendi Bečlor), moli verujući da dolazi apokalipsa. On mu daje zlatni krst na lancu za zaštitu i šalje ga dalje. Dok se otac žrtvuje, Džimi beži sam u šumu...

Radnja se onda prebacuje naslovnih 28 godina kasnije i na ostrvo koje, izgleda, nije na svojoj koži direktno osetilo posledice epidemije besnila. Nekakvo uređenje društva je očuvano, ali ono, osim u par relikata sveta pre apokalipse, više podseća na kombinaciju srednjeg veka, pionirskog i plemenskog komunizma. Sve što se ima se deli u okviru zajednice, deca idu u školu, a odrasli muškarci se smenjuju na straži, na poslovima na ostrvu i radovima izvan njega, na kopnu. Do tamo, pak, vodi nasip koji se može prepešačiti samo za vreme oseke.

Tu upoznajemo i našeg protagonistu, Spajka (Alfi Vilijams). On je dvanaestogodišnji momčić i sa ocem Džejmijem (Aron Tejlor Džonson) se možda malo preuranjeno sprema na prvu misiju na kopnu. Taj „ritual“ se obično prolazi nešto kasnije, s četrnaest ili petnaest godina, pa ne čudi da majka Ajla (Džodi Komer) nije oduševljena time da Džejmi njihovog sina jedinca tera tako mladog da ga ispuni. Ajla je, međutim, i sama nestabilna, ili je besna ili se žali na bolove u glavi, a ni sećanje je baš ne služi, što govori da je ozbiljno bolesna, ali i da je moguće umiriti je dobrohotnim lažima izrečenim u pravim trenucima.

Bilo kako bilo, otac i sin odlaze uz blagoslov starešina i upozorenje da se mogu vratiti, ali da ih niko neće tražiti ako se ne vrate, jer su na kopnu prepušteni sebi samima. Misija je zapravo završni čin Spajkove obuke da postane „pravi muškarac“. Da bi to učinio, on mora da svojim lukom prostreli i ubije najmanje jednog „zombija“. Ubiti onog sporo puzajućeg koji je očigledno nova vrsta nije nikakav problem, ali kada otac i sin nabasaju i na one brze, pa još predvođene divovskim i nešto inteligentnijim „alfa-zombijem“, oni moraju da potraže skrovište, zbog čega propuštaju prvu narednu oseku.

Dok noće na tavanu napuštene, ruševne kuće, Spajk opazi vatru u daljini. Sutradan ipak uspeju da uhvate početak oseke i da pobegnu pred „alfom“ koja ih juri skoro do same kapije. Zabava u krčmi se, pak, pretvara u Džejmijevo hvalisanje streljačkih veština svog sina, ali Spajk ostaje svestan da otac samo laže, kao i da dosta toga skriva od njega.

Kad od dede Sema (Kristofer Fulford) sazna da vatru verovatno održava njegov nekadašnji doktor Kelson, Spajk rešava da povede majku do njega kako bi je izlečio. Put ih vodi preko napuštenog zamka, susreta sa švedskim vojnikom s karantinske misije kojeg je brodolom zarobio u Britaniji, Erikom (Edvin Riding), svedočenja činu poroda zaražene žene koja rađa zdravu devojčicu, sve do samog doktora Kelsona (Ralf Fajns) i njegovog hrama od ljudskih kostiju u čijem centru stoji „ćele-kula“.

28 Years Later je pre svega film o odrastanju, spoznaji i suočavanju s neprijatnim životnim istinama čiji je smrt integralni, ako ne i predominantni deo. U tom smislu, mi smo i više nego spremni da se vežemo za Spajka, posebno kada on postane glavni nosilac radnje u drugoj polovini filma. Jer njegov svet je zapravo samo nešto ekstremnija verzija našeg: okrutnost je sveprisutna, a beg u ludilo ili pokušaj pronalaženja ili čak kreiranja nekakvog smisla čine se kao jedini način nošenja s time. Možda nemamo zaražene zombi-virusom, bilo „puzave“, bilo „brze“, a svakako ne „alfe“ čiji se prostetički penisi od pola metra klate u kadru, ali imali smo ekonomsku krizu, Brexit, pandemiju, nove i nove-stare ratove, političke trzavice i svakojake oblike nasilja kojima svedočimo iz dana u dan. Sve te pojedinosti će Garland i Bojl diskretno prokomentarisati (možda najefektnije kroz ubačene arhivske kadrove i „rovovsku poeziju“ iz Prvog svetskog rata), dok će fokus sve vreme biti na preživljavanju, ali i očuvanju ljudskosti.

Bojl sve to komentariše i rediteljskim izborima kao što su snimanje mobilnim telefonom (vrlo efektno i istinito, budući da i mi grozne vesti iz sveta dobijamo tim putem) i atraktivna montaža. Zbog toga valja pohvaliti direktora fotografije Entonija Doda Mentla, kao i montažera Džona Harisa. Muzika koju potpisuje sastav Young Fathers možda nije na nivou prethodna dva filma, ali je svejedno solidna i uklapa se u kombinaciju.

Sa svoje strane, Bojl i Garland su se takođe izborili s prvim izazovom promene „kosmologije“ koju su uspostavili s prvim filmom. Odustali su od toga da „zombiji“ umiru kad im ponestane ljudskog mesa, a umesto toga smo dobili čak zametke društvenog uređenja, ili makar životinjskog čopora, kod njih. Garland je takođe napisao ponešto upečatljivih likova koji su takvi i kada su očiti „aparati zapleta“, kao što je Ajla. Srećom, imamo i vrlo raspoložene glumce, u prvom redu upravo Džodi Komer koja igra Ajlu, ali i Ralfa Fajnsa i Arona Tejlora Džonsona, dok je Alfi Vilijams vrlo talentovan mlad momak.

Drugi izazov karakterističan samo za Bojla je „sprinterska logika“ od koje je patio, zbog čega su svi njegovi filmovi snažno započinjali da bi se od polovine „izduvali“. Ovde toga nema jer se čini da je Garland napisao scenario s rediteljskim iskustvom, tačno tempirajući akcione sekvence i otkrića, ali i trenutke za predah i za refleksiju. „Čini se“ jer je 28 Years Later deo neke veće filmske celine (sledeći film podnaslovljen The Bone Temple u režiji Nije DaKoste najavljen je za sledeću godinu), što otkrivaju pojedina rešenja i sugestije da ćemo se još sresti sa Spajkom, sa hramom, ali i sa odraslim Džimijem (Džejk O‘Konel) koji se niotkuda pojavio na kraju filma.

Da zaključimo ovu kilometarsku kritiku s pomalo blasfemičnom tezom da je 28 Years Later ne samo bolji nastavak nego što je 28 Days Later bio original, ma koliko kultan revolucionaran on bio, nego da se ovde radi i o boljem filmu. Jednostavno, ima dubinu koju dvadesetak godina stariji autori steknu u odnosu na te mlađe verzije sebe. Isto tako, u ovakva vremena, teško da će ovakav film izazvati revoluciju ili makar promenu svesti, ali svakako željno iščekujemo nastavak priče, pa makar nas on po svoj prilici razočarao...

Predator: Killer of Killers

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Kada su se nedavno javno posvađali Elon Mask i Donald Tramp, nije trebalo dugo vremena da internet postane poprište očekivanih „duhovitosti“ i „mimova“. Jedan od njih se pozivao na igricu i kasniju treš-filmsku adaptaciju Alien vs Predator, podvlačeći da „ko god pobedi, svi ćemo izgubiti“. Nije to bez neke, imajući u vidu da je Mask u Americi stranac, to jest tuđin, a Tramp i u Americi i izvan nje seksualni predator.

Navedene dve franšize, svaka za sebe, primeri su spajanja žanrova horora i fantastike čije premise nisu uvek iste ili čak kompatibilne na visokom nivou i kroz mehaniku akcionog filma. Obe su imale i još uvek imaju sličnu fan-bazu, pa je „krosover“ u fanovskoj fikciji bio neizbežan, što je rezultiralo prvo igricama, a onda i filmovima. Opet, prijem franšiza od strane velikih medija i filmskih studija je različit. Alien franšiza je ipak bila ta koja pomera granice pa je privlačila velike reditelje i puno publiciteta, pa su i podbačaji i skandali glasnije odjekivali. Predator je (kao franšiza, naravno) imao ipak nešto drugačiju auru.

Originalni Predator (1987) bio je prvi film koji je Džon Mektirnan radio za veliki studio, do te mere da su mu dodelili glumca sa scenarističkim ambicijama Šejna Bleka kao „tutora“ neke vrste. Uspeh prvog filma je doveo do drugog (1990), ali bez Mektirnana za kormilom koje je preuzeo Stiven Hopkins, dok je scenaristički dvojac (Džim i Džon Tomas) ostao isti. Podbačaj kod kritike i publike je doveo do toga da se svaka nova ideja o Predatoru (sa ili bez Aliena) preseli u sfere između internetskih naklapanja i B-filmskih realizacija. To je bila i sudbina filma Predators (2010) Nimroda Antala.

Pokušaj „uskrsnuća“ Predatora sa Šejnom Blekom kroz film The Predator (2018) nije uspeo iako film nije ni bio toliko loš, ali zato jeste sa Prey (2022) Dena Traktenberga, iako film zapravo nije bio toliko dobar. Traktenbergova ideja je, pak, bila prilično solidna i osvežavajuća: da se susret ljudi s vanzemaljskim lovcem na trofeje prebaci u neko drugo vreme i okruženje, u ovom slučaju okruženje indijanskih ratnika iz plemena Komanča.

Za nagradu, Traktenberg je dobio kontrolu nad franšizom, ali i „posao“ da osluškuje puls publike, odnosno interneta. Prey je potpalio maštu fanova dovoljno da traže „muzičke želje“ u stilu „predator i vikinzi“, „predator i samuraji“, „predator i Zulu-ratnici“, „predator i Džingis-Kan“ i tako dalje. A dok čekamo Traktenbergov Predator: Badlands najavljen za jesen ove godine, na „striming“ nam je sletela „predatorska antologija“ u tri priče sa zajedničkim epilogom Predator: Killer of Killers ko-režiran od strane Traktenberga i majstora vizuelnih efekata Džošue Vasunga.

Premisa je toliko jednostavna i u skladu s „fanovskom fikcijom“ s internetskih foruma da se može nazvati lenjom ili čak skoro tupavom. Traktenberg, Vasung i scenarista Mičo Robert Rutarej su samo ispunili neke od želja publike i ukrstili predatora s ljudskim ratnicima iz različitih istorijskih perioda. Ipak, ono što izdvaja Killer of Killers i propelira ga do kvalitativnog vrha franšize je promena forme: umesto igranog dobili smo animirani film.

U prvoj priči podnaslovljenoj „Štit“, pratimo vikinšku ratnicu Ursu (glas Lindzi LaVenši) na putu osvete prema poglavici jednog krivičkog plemena, Zoranu (Endrju Morgado) koji joj je ubio oca. S njom i njenim ratnicima je i njen sin Anders (Damian Has) koji treba da položi „ispit zrelosti“, ubije nekoga u borbi i postane pravi ratnik. Međutim, kad stignu do Zorana, nabasaće i na nešto puno strašnije od suparničkog plemena.

Druga priča „Mač“ smeštena je u feudalni Japan gde imamo braću Kendžija i Kijošija (obojici je glas pozajmio Luis Ozava) koji moraju duelom da odrede ko će naslediti oca koji je samuraj i niži plemić. Pošto Kendži odbija da se bori protiv brata, biva izgnan. Dvadeset godina, on se kao nindža vraća ne bi li se suprotstavio bratu, ali njega prati sila dosta veća i od brata i njegove vojske.

U trećoj priči zvanoj „Metak“ selimo se u Evropu za vreme Drugog svetskog rata. Tores (Rik Gonzales) je redov pri američkom vazduhoplovstvu prizemljen nakon što je oštetio naslovni avion i zadužen da ga popravi. Njegovi drugovi, međutim, na nebu su se susreli s neprijateljem mnogo silovitijim od nemačkih i kolaboracionističkih pilota. Rođeni avanturista Tores će se podići ne bi li pomogao njima i zapovedniku Vendiju (Majkl Bin) svojom srčanošću i znanjem.

Epilog nas, očekivano, vodi na drugu planetu gde će se ljudski ratnici ponovo susresti s predatorima. Plan predatora je da se ponajbolji predstavnici njihove lovine prvo sukobe međusobno, pa onda i s predatorom u areni, ali oni su tu potcenili ljudsku sposobnost saradnje jezičkoj i vekovnoj barijeri uprkos.

U idealno kompaktnom formatu od 84 minuta sa sve odjavnom špicom, Predator: Killer of Killers nam donosi pregršt akcije, a animacija se ispostavila kao efikasno sredstvo iako na momente deluje kao da je preuzeta direktno iz među-scena iz video-igrica. Jednostavni koncept da u sve tri priče i u epilogu kao četvrtoj imamo relativno kratku ekspoziciju praćenu elaboriranom akcionom sekvencom itekako drži vodu.

Prisutne su i stilske razlike između priča. Prva, vikinška, prilično je mračna i nasilna, na tragu onog pohoda s početka filma The Northman (Robert Egers, 2022), premda finalna sekvenca bitke između Urse i predatora u vodi suviše liči na komad igrice. Samurajska priča više inkorporira koreografiranu akciju i oslanja se na predatorovu skrivenost, tiho kretanje i iznenadne napade. Treća, na tragu ratnog spektakla, donosi nam možda i najimpresivniju sekvencu u celoj franšizi – bitku u vazduhu između američkih aviona-lovaca i svemirskog broda.

Što se same animacije tiče, ona je ponešto gruba i prebrza, u smislu da se oseti da nedostaje ponešto „crteža“, pa su pokreti nagli, ali to je verovatno plod što stilske (tako se to u principu radi u kompjuterskoj animaciji), što budžetski pragmatične odluke, budući da je Killer of Killers, kao i Prey, rađen za „striming“, a ne za bioskop. Ta grubost je konzistentna, pa je u njoj teško prepoznati neko ispadanje ili „krpljenje“.

Drugi relativni nedostatak filma posledica je samog koncepta. U njemu, naime, nećemo saznati skoro ništa novo o predatorima kao vrsti dalje od njihovog odnosa do ljudi kao njihove lovine. Možemo se nadati da će se to promeniti s novim, igranim filmom Badlands koji po prvi put naslovnog monstruma franšize postavlja kao protagonistu.

How to Train Your Dragon

 kritika objavljen u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Zašto i čemu? To bi bile dve upitne reči s kojima bi se mogla započeti skoro svaka rečenica u ovom kritičkom prikazu „fotorealističnog“ igrano-animiranog filma How to Train Your Dragon koji je upravo sleteo na bioskopske repertoare širom sveta.

Zašto se „rimejkuje“ tek 15 godina stari animirani hit koji prosto nije imao vremena da postane „klasik koji je podigao generacije“? Zašto to radi Din DeBloa, ali bez svog „ortaka“ Krisa Sandersa s kojim je ko-režirao original? Zašto se taj čisto animirani original jednostavno ponavlja u novom, fotorealističnom, kao igranom obliku kada je svejedno zasuto gomilom kompjuterske grafike? Čemu sve to?

Odgovori na ta pitanja su toliko jasni da se skoro podrazumevaju. Odnosno, na sva pitanja imamo jedan univerzalni odgovor: zbog para i jer je takav trend. Uostalom, kad to tako može da radi Dizni, zašto isto to ne bi mogao i Drimvorks?

Imamo vrlo svež primer u vidu filma Lilo & Stitch (2025) koji radi skoro istu stvar, samo sa nešto većim vremenskim odmakom od animiranog originala (2002). S druge strane, „eksperimenti“ s društveno-političkom „rekontekstualizacijom“ kakvom smo nedavno svedočili na primeru nove verzije Snow White, ispostavili su se kao visoko rizični i neisplativi.

Da se ne lažemo, ni originalni How to Train Your Dragon (2010) nije prštao od originalnosti u svojoj premisi i priči. Naprotiv, bila je to varijacija na temu E.T. (Stiven Spilberg, 1982), ali sa vikinzima i zmajevima umesto suburbanih amerikanaca i vanzemaljaca. Zapravo, nosio je istu poruku o nužnosti tolerancije i razumevanja među pripadnicima „različitih svetova“, umesto očekivane reakcije agresije, nasilja i sukoba. Koliko je išta od toga zaleglo na plodno tlo u „realnom svetu“, možemo da vidimo u bilo kojim vestima iz sveta.

Da se vratimo na stvar, ovde opet imamo Hikapa (Mejson Tems, poznat iz filma The Black Phone) kao našeg protagonistu i naratora, odnosno vodiča kroz svet u kojem se susreću i sukobljevaju vikinzi i zmajevi. Dok nam u uvodu objašnjava osnovne postulate po kojima funkcioniše njegovo selo, on nam otkriva i svoj položaj u njemu.

Iako je sin poglavice Stoika (Džerard Batler koji glasovnu ulogu u originalnom animiranom sada proširuje i onom „stasovnom“), Hikap nosi reputaciju slabića jer je zapravo smotan i uvek nešto zezne. Zato je „prekomandovan“ da bude šegrt bivšem prekaljenom borcu, a sada oružaru Goberu (Nik Frost).

Opet, on žarko želi da se uključi u borbu sa zmajevima, pomalo i zato što je bacio oko na perspektivnu mladu ratnicu Astrid (Niko Parker, viđena u filmovima Dumbo i Suncoast), pa hoće da je impresionira. Jedini način da to postigne je da upotrebi svoj najnoviji izum – neku vrstu praćke, katapulta ili topa, čime je moguće zmaja oboriti i zavezati.

Iako je, između ostalog i zbog Hikapove intervencije, poslednji napad zmajeva imao katastrofalne posledice po vikinško selo, on tvrdi da je uspeo da obori pripadnika eluzivne zmajske vrste noćnih besova. Ostali mu, naravno, ne veruju jer noćnog besa niko nikad nije video. Kada sutradan reši da proveri učinak svoje strave i po potrebi da „dovrši“ posao, Hikap će se susresti s Tutlesom, bezubim noćnim besom. On će zmaju poštedeti život, a ovaj će njemu, a nešto što se pamti kao viševekovni sukob će dobiti novu dimenziju i mogućnost razrešenja.

Ni kod ljudi, a ni kod zmajeva, nisu svi spremni na to. Hikap i Tutles možda jesu, ali Stoik svakako nije, a nisu ni drugi zmajevi bezuslovno odani svojoj kraljici, odnosno „matici“. U međuvremenu, dok Stoik vodi flotilu prema zmajskom gnezdu, Hikap, Astrid i drugi mladići i devojke iz sela moraju da prođu ratničku obuku kod Gobera. U tome, poznanstvo s Tutlesom jako pomaže Hikapu da zmajeve „reši“ ne kao borac, već kao neka vrsta dresera. Ali šta će biti kada drugi otkriju njegovu tajnu i kako će otac, ali i Astrid reagovati na to?

U suštini, imamo „šav na šav“ tip rimejka, ali u drugom ključu, što sa sobom nosi svoje prednosti i nedostatke. Što se dizajna zmajeva tiče, a to je verovatno bio i najvredniji doprinos originala filmskoj baštini, on ovde ostaje na visokom nivou. Veran je originalu stilski, ali je odrađen detaljistički i u pokretu koliko je to moguće „realistično“, negde na tragu serije Game of Thrones. S druge strane, vidi se da su u pitanju CGI intervencije, a ne modelarske koje bi verovatno još bolje odgovarale „fotorealističnoj“ viziji.

Taj „fotorealizam“, međutim, ima i svoje zamke, a ovde se to najbolje vidi upravo na planu fotografije. Dok je original koristio „konsultantske“ usluge Rodžera Dikinsa kako da ne pretera s pokretima i rotacijama po svim osama kako bi crtani film delovao kao snimljen, a ostao fluidan u pokretu, ovde direktor fotografije Bil Poup ima i teži posao. Pošto radi sa živim glumcima, doduše uglavnom ispred „zelenog ekrana“, on ipak nema te mogućnosti fluidnosti kretanja slike.

Na glumačkom planu, opet, nije sigurno koliko ko tu profitira. Možda Džerard Batler kao najveće ime u postavi, ali i kao neko ko ima „prste“ i u originalu, pa samo treba da doda stas na glas. Njemu te muževne i zapovedničke uloge ionako dobro stoje, ali ovde zapravo ne možemo da vidimo ništa novo na tom planu. Solidno se drži još i Nik Frost s likom čija se ljudska tragedija koristi pomalo kao „slepstik“, ali on je zapravo prekaljeni komičar, pa tako nešto možemo i da očekujemo. Kod ostalih se vidi da igraju likove iz crtaća, ali i da još nemaju iskustva kako im pristupiti i kako to ograničenje okrenuti u svoju korist.

Konačno, ponovimo po ko zna koji put u poslednje vreme argumente protiv „fotorealizma“ u filmskoj animaciji. Za početak, sam termin je paradoks, jer kako realistično animirati ono što ne postoji ili ne može da se dogodi, pa bili to lavovi koji otvaraju usta da razgovaraju ili zmajevi različitih vrsta kao takvi. Tako ovaj pristup na silu ubija maštu misleći da time podilazi publici.

Drugo, to što fotorealizam ima smisla u igricama, ne znači da ima i u filmu, jer je razlika u medijima ogromna. Igrice su po definiciji interaktivne, igrač mora provesti svog lika kroz priču setom poteza i komandi, pa mu „realističan“ izgled i kretanje čak i potpuno fantazijskih elemenata može pomoći da se uživi u materiju. Film se, pak, gleda pasivno, autorska vizija, ako je ima, već je „zapisana“ i zaključena, gledaocima se to može svideti ili ne. I tu „fotorealizam“ u domenu fantastičnih svetova koji moraju biti dorađeni animacijom postaje i ostaje samo stega koja ubija i ono malo mašte. Ovaj novi How to Train Your Dragon je očit primer toga.

Mission: Impossible - The Final Reckoning

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Počnimo od kraja. Mission: Impossible serijal se, izgleda, upravo završio nakon skoro trideset godina akcije, i to s istim glumcem i istim likom u glavnoj ulozi, što ga čini svojevrsnim fenomenom. Kažemo „izgleda“ jer je u Holivudu retko kad nešto definitivno, a „šuškavom zovu“ milionske zarade je teško odoleti.

Kada je priča počinjala te sada već davne 1996. godine, sa labavom adaptacijom serije iz 60-ih, Mission: Impossible se činio kao savremenija alternativa poprilično anahronom serijalu o Džejmsu Bondu koji je godinu dana ranije imao „restart“ s Pirsom Brosnanom u ulozi britanskog tajnog agenta. Za razliku od Golden Eye (1995), Mission: Impossible (Brajan de Palma) je bolje shvatao svet i njegov momentum u tom trenutku, pa je umesto „podgrevanja“ hladnoratovske priče ponudio visokotehnološku akciju našeg junaka protiv oportunih negativaca, uz poseban bonus toga da je Tom Kruz ipak svoje vratolomije obavljao sam, bez dublera. Koncept juranjave po svetu i „akcijanja“ po najneverovatnijim mestima je, pak, bio preuzet od „Bondova“ i izvedeno jednako dobro, premda za nijansu hladnije i efikasnije, bez humornih distrakcija.

Jedan od štoseva tih ranijih „Nemogućih misija“ bio je i taj što je zapravo lik Itana Hanta u Kruzovoj interpretaciji, uz prepoznatljivu muzičku temu, bio jedina konstanta, dok su se reditelji i njihovi koncepti akcije smenjivali. U slučaju „dvojke“ (2000), rediteljsku palicu je preuzeo Džon Vu, a scenario je, priča se, bio građen oko akcionih „set pis“ scena koje je Vu prethodno razradio. To se videlo i u krajnjem rezultatu da su od celog filma upamćena ostala dva spota: sastava Limp Bizkit za pesmu Take a Look Around (s inkorporiranom muzičkom temom franšize) i grupe Metallica za stvar I Disappear.

„Trojku“ (2006) je preuzeo Dž.Dž. Abrams, tada producent i scenarista kojem je ovo bila prva filmska režija. Koncept da hladni profesionalac Itan Hant dobije lični život i verenicu, kao i stalnu ekipu osim Lutera (Ving Reimz) je film odvelo u pravcu serijalizacije i franšiziranja, što je nastavljeno i u četvrtom delu s podnaslovom Ghost Protocol (2011) u režiji Breda Berda, inače sklonijem animaciji nego igranom filmu. Od petog, inače prilično osvežavajuće ozbiljnog dela, Rogue Nation (2015), nadalje, na Mission: Impossible i nije bilo moguće gledati na bilo koji drugi način, nego kao na franšizu. Taj i naredna tri nastavka potpisao je Kristofer Mekkvori koji je s Kruzom već bio uspostavio još jednu akcionu franšizu – Jack Reacher.

Već se u „šestici“ podnaslova Fallout (2018) video zamor na dva mesta, što u zapletu koji je postajao sve neverovatniji, što na licu Toma Kruza, tada na pragu šezdesete godine života, koji je i dalje sam izvodio svoje akrobacije. „Sedmica“ i „Osmica“ najavljene su već iduće godine, istovremeno. Da stvar bude čudnija, obe bez scenarija i sa ogromnim budžetima, što je priličan presedan u modernom Holivudu opsednutom kontrolom, ali izgleda da Kruz uživa neviđeni kredit. Greška s Dead Reckoning: Part One je, pored „naduvanog“ trajanja od preko 160 minuta, stajala i u poslednjem delu naslova. Deo publike je najavu „prvog dela“ iz naslova shvatio kao poruku da može pričekati i na drugi, pa pogledati oba jedan za drugim.

To bi tek bila greška, budući da The Final Reckoning traje celih 170 minuta, zbog čega bi cela akcija gledanja oba dogurala do blizu šest sati gledanja. Pritom, za tako nečim nema potrebe jer poslednji nastavak preko sat vremena na svom početku troši ne samo na rekapitulaciju Dead Reckoning čiju priču o lovu na Entitet, veštačku inteligenciju koja preti da uništi svet, nego i na povezivanje s ostalim nastavcima u franšizi, pa i sa originalom. The Final Reckoning, dakle, potpada pod trend „legacy“ nastavaka koji trenutno dominira Holivudom i njegovim franšizama.

Borba protiv Entiteta se, dakle, nastavlja. Na kraju prošlog dela pronađen je i sastavljen „krstoliki“ ključ koji otvara bravu na potopljenoj ruskoj podmornici Sevastopolj. U međuvremenu, Entitet je ovladao šiframa nuklearnih programa „manjih“ sila poput Izraela, Severne Koreje, Indije, Pakistana i Francuske, a za tri dana će ovladati i onima koje pripadaju Velikoj Britaniji, Kini, Rusiji i Americi, pa će pokrenuti nuklearni rat. Situacija za ljudsku vrstu je porazna kako god okrenemo: ili će ih Entitet uništiti, ili će velesile same uništiti Zemlju tako što će pokrenuti preventivne i osvetničke udare.

Jedini spas je, dakle, Itan Hant i njegova ekipa koja mora da pronađe i zarobi Entitetov izvorni kod. Za to im treba modul sa Sevastopolja zvani Potkova, a koji je zapravo Zečija Šapa iz trećeg dela, te „molver“ program koji je Luter razvio, a koji je negativac iz prošlog filma, Gabrijel (Esai Morales), uspeo da uzme od njega pre nego što ga je poslao u junačku smrt. Gabrijel, bivši „sluga“ Entiteta, takođe ima svoj ugao, ali on je različit od onog koji imaju Itan i kolege iz IMF-a. On, naime, misli da može ovladati Entitetom, dok sudbina celog sveta zavisi od toga da ga IMF nekako namami u klopku i zaustavi.

Dok ekipa, dakle, Grejs (Hejli Otvel iz prošlog filma), Bendži (Sajmon Peg, redovni pomagač u prethodnih nekoliko filmova), Pariz (Pom Klementief) i Degas (Greg Tarzan Dejvis), mora da pronađe lokaciju Sevastopolja, za šta ih put vodi preko Ostrva Svetog Matveja između Rusije i Aljaske, Hant mora na tajnoj misiji koju mu je odobrila predsednica Erika Sloun (Anđela Baset, šefica CIA-e iz nastavka Fallout) nekako dospeti do podmornice i izvući modul. Sve dalje vodi do konačnog obračuna na farmi servera u bunkeru u Južnoj Africi.

Priča je sama po sebi nebulozna i daleko preko ruba „treša“, toliko da možemo pre da je očekujemo u nekakvoj parodiji na temu špijunskih akcionih filmova nego zaista u nekom ozbiljnom akcionom „špijuncu“. Ono što tek dodaje „so na ranu“ su nebuloze i u pojedinostima tih pojedinačnih koraka da prisebnom čoveku dođe da se zapita ko je to pisao (odgovor je Kristofer Mekkvori i Erik Jendresen, kao i u slučaju Dead Reckoning) i za koga. Odgovor na to drugo pitanje bi verovatno glasio: „za debile“, a evo i zašto. Scenaristi upadaju u zamku da svoje nebuloze objašnjavaju u nedogled i time još pumpaju vreme trajanja dok su bistriji već na nekom od prethodnih nastavaka shvatili da tu nema puno smisla i da ga ne treba tražiti, pod uslovom da je akcija dobro osmišljena i izvedena. Opet, uz toliko objašnjavanje gluposti, na tu akciju treba pričekati.

Istini za volju, i konkurentska Bond-franšiza je znala da pati od nebuloza, ali ih je makar iznosila s jednom dozom auto-ironije. Ovde umesto toga imamo nabijanje patetike i Hantovog/Kruzovog „mesijanskog kompleksa“ kako on jedini može spasiti svet, odnosno film kao umetnost od napada zloćudne veštačke inteligencije. Poenta patetisanja je na jednom mestu još dodatno pojačana humorom u pokušaju, kada Hant jednom izdajniku poruči da „suviše visi na internetu“. Ta doza patetike i težine šteti i onome po čemu je serijal bio najprepoznatljiviji – muzici, prepoznatljiva tema jedva da se čuje, a umesto nje imamo epski pretencioznu orkestraciju, sa sve „tuševima“ na udaraljkama i fanfarama.

Zapravo, osim povezivanja franšize, u čemu ima nekoliko lepih posveta, posebno prvom (i najboljem) delu – epizodu će dobiti Rolf Sakson kao Vilijam Donlou, konstruktor ONOG sefa u koji je Hant upao, a Brigs (Šej Vigem) će dobiti poveznicu s Felpsom, izdajnikom iz prvogdela – čini se da su jedino čemu se posvetila dužna pažnja dve kaskaderske sekvence. Jedna uključuje ronjenje po Sevastopolju koji se pritom, valjda pod Kruzovom težinom, prevrće kao da nije grdosija od podmornice, već potopljeni čamac. Druga, pak, uključuje obračun između Itana i Gabrijela na avionima-dvokrilcima, gde Kruz mora dvaput da se popne na avion u letu, od čega jednom da pređe s jednog na drugi. Obe sekvence su fizički impresivne, naročito druga, ali dok se Tom Kruz igra likova iz filmova Džejmsa Kamerona ili poput Dragoljuba Aleksića praktikuje „nevinost bez zaštite“, za neke druge, jednostavnije scene kao da traži „poštedu“. Tako, na primer, finale jedne od ranijih tuča Hanta protiv dvojice Gabrijelovih „gorila“ gledamo kao Grejsinu reakciju.

Jasno, kao i prethodna dva nastavka, i The Final Reckoning nije ništa drugo nego glumačko-kaskaderski ego-trip. Na njega Tom Kruz kao jedna od poslednjih filmskih zvezda starog kova ima pravo. Ali jesmo li mi dužni da taj ego-trip trpimo? Moramo li uz njega da trpimo scenarističke nebuloze, patetisanje i budalaštine? I, na kraju, moramo li to sve da trpimo u formatu od skoro tri sata?