Mayday

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Osamdesete kao dekada odjekuju karijerom autorskog tandema Džon Frensis Dejli – Džonatan Goldstin. Njihov prvenac Vacation (2015) bio je nastavak, rimejk i „ribut“ kultne komedije iz 80-ih, National Lampoons Vacation (1983). U filmu Game Night (2018) iskombinovali su duh After Hours (1985) s tipom drugarskog humora iz komedija 80-ih. Konačno, Dungeons & Dragons: Honor Among Thieves (2023) je filmska verzija društvene igre koja je 80-ih bila na vrhuncu popularnosti, a duh filma zadržao je duh načina na koji je igra igrana tokom navedene decenije.

Bilo je, dakle, pitanje vremena kada će neki svoj film zapravo postaviti u 80-te i to smo dobili s akciono-drugarskom Mayday koji nam se upravo ukazao na „strimingu“. Globalna filmska kritika je počela da se utrkuje s kojim će sve kultnim naslovima iz te dekade da ga uporedi, od Red Heat, preko Black Rain do Top Secret. Nije, uostalom, da Dejli i Goldstin za to nisu sami dali štofa obilatim referiranjem na Top Gun i špijunske i političke trilere onog doba. Međutim, u našoj regiji imali smo naslov čija se radnja mogla skoro doslovce prepisati i preraditi za potrebe ovog filma.

U pitanju je pomalo zaboravljeni Pad u raj Miloša Radovića iz 2004. godine. U njemu zagriženi rodoljub Ljubiša (Lazar Ristovski) uspeva da obori američki avion tokom NATO-bombardovanja 1999. godine i da zarobi njegovog pilota (Sajmon Lindon). Peripetija, međutim, nastaje kada se Ljubišina sestra Dušica (Branka Katić) u pilota zaljubi, pa se i Ljubiša prema njemu smekša, pa od tamničara postane pomagač u bekstvu.

Kod Dejlija i Goldstina je, međutim, preskočen rom-kom deo zapleta tako što je, u ovom slučaju, kćerka jednog od dvojice protagonista (Marija Bakalova) iz evidentnih razloga nezainteresovana za drugog protagonistu. Zbog toga njihova saradnja od početka počiva na drugim osnovama. Na koncu, ovo je više akcioni film, a manje komedija karaktera, a i zanatske kompetencije Dejlija i Goldstina se razlikuju od Radovićevih. Pa opet, poenta filma da lično prijateljstvo znači više od državnih politika, ma koliko se one međusobno objektivno razlikovale, ostala je očuvana.

Nakon što je uspeo da izvede manevar kojim je pomogao drugu iz eskadrona da se prizemlji na nosač aviona, mornarički pilot Troj Keli (Rajan Rejnolds) dobija tajni zadatak da u tandemu s još jednim pilotom špijunskim avionom preleti preko teritorije u dubini SSSR-a i uslika šta treba. Avion biva presretnut i oboren, Trojev kolega gine, a on uspeva da se na vreme katapultira negde duboko u ruskoj provinciji.

Čini se kao sreća u nesreći da ga je spasio Nikolaj Justinov zvani Nik (Kenet Brana), bivši agent KGB-a za ispitivanje i sadašnji pustinjak koji je entuzijasta za američku kulturu, od filmova (Top Gun), preko muzike (Brus Springstin) do politike (demokratija i ljudska prava). Pitanje koliko Troj može da veruje bivšem špijunu, naročito kada u potragu za njim krene nadobudni KGB-ovac Volkov (Marčin Doročinski), ali izgleda da nema izbora jer Nik jedini hoće, može i zna kako da mu pomogne.

Za svoje usluge, pak, želi azil u Americi za sebe i svoju kćerku, ali pitanje je koliko u datoj geopolitičkoj situaciji (godina je 1987, Hladni rat se bliži kraju, Gorbačov pokušava da reformiše Sovjetski Savez iznutra i pregovara s Reganom) Amerika sme da prizna da šalje svoje špijune u Sovjetski Savez i koliko sme da prihvati prebege sovjetskih špijuna... Čini se da nespretno uparen dvojac nema izbora nego da sarađuje, a Troj i Nik će putem naučiti dosta jedan o drugom, o zemljama sa suprotne strane konflikta, ali i o svojim zemljama i njihovim politikama.

S pozitivne strane, detalji perioda su solidno pogođeni, ruski likovi međusobno razgovaraju na ruskom jeziku (a ne na lošem engleskom s preglumljenim akcentom), a fotografija Berija Petersona i montaža Džejmi Gros i Džona Lija su dovoljno glatke i dinamične da se čini da je film stalno u pokretu i da nema praznog hoda. To je priličan uspeh za „striming“-film koji se po pravilu gleda usput, ali sve troje su stalni saradnici dvojca, i deluje da svi znaju šta treba činiti.

S negativne, pak, imamo standardne boljke striminga kao koncepta, odnosno potrebu da se „crta“ ono što bi trebalo da se podrazumeva svakom fokusiranom gledaocu s predznanjem bilo iz istorije, bilo iz filmova, kao i potrebu da se na mahove gledalačka pažnja privlači veštačkim putem. Tu dolazimo do problema Rajana Rejnoldsa i njegove glume kao takve: izgleda da je on toliko ušao u određeni tip likova u rasponu od iritantnih akcionih komičara do Dedpula da mu je sada već teško, ako ne i nemoguće, da iz toga izađe. Možda nije samo do glumca, već i do filmskih autora i studija koji više ne znaju kako da ga drugačije upotrebe, a Dejli i Goldstin pritom i propuštaju priliku da bolje razviju epizodne likove i razigraju glumce koji ih igraju.

Srećom, stvar vadi Kenet Brana, zaista školovan, multi-talentovan i slojevit glumac koji pritom zna da razmišlja i kao autor. U rukama nekog drugog, bradati Nik bi ispao kao karikatura – hibrid između drvoseče i Raspućina ili, pak, kao generički akcioni čiča iz B-filmova. Međutim, Brana uspeva da mu udahne nešto ličnosti i duše, pa se zbog toga i isplati pogledati Mayday.

In the Grey

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Gaj Riči i dalje održava tempo od prosečno jednog filma godišnje koji je sam sebi zadao još i pre pandemije. Kvalitet filmova koji izlaze je, kao što to obično biva, neujednačen, ali se svejedno filmovi u tom novijem opusu, baš kao i oni u starijem, mogu podeliti u dva grupe. U jednu spadaju oni koje Riči radi za nekog drugog, po zadatku, ili kolokvijalno rečeno „tezge“, a u drugu oni koje radi s uživanjem, za sebe. Kod tih drugih su možda prisutne i određene „zadnje namere“ u vidu samoreklamerstva i preporučivanja za buduće projekte.

Što se tezgi tiče, one su u poslednje vreme uglavnom solidne, jer kakvi god produkcijski uslovi bili, Riči je ipak reditelj s određenim autorskim potpisom koji je teško sakriti. U taj koš svakako spadaju Wrath of Man (2021), The Covenant (2023) i, posebno, The Fountain of Youth (2025) snimljen za AppleTV+. U pogledu Ričijevih „autorskijih“ filmova, pak, vidi se da bi Riči više od svega voleo da dobije kreativnu kontrolu nad nekom franšizom, recimo o Džejmsu Bondu ili Mission: Impossible u koju bi ubacio svoj potpis agilne montaže, lagane parodije mačizma i logorejičnog nadmudrivanja iz njegovih „klasičnih“ filmova. Tu opciju gura još od The Men from U.N.C.L.E. (2015) koji nekim čudom nije dobio nastavak, pa je s Operation Fortune: Ruse de Guerre (2023) kreirao varijaciju na temu modernih špijunskih akcionih trilera, a s The Ministry of Ungentlemanly Warfare (2024) predložio „Bond prikvel“ spojen s „tarantinovskim“ revizionizmom na tragu Inglorious Basterds.

Pred pandemiju, Riči se nakratko vratio svojim korenima i autorskom svetu engleskih brbljivih gangstera s The Gentlemen (2019), i tu je uspeo da uspostavi franšizu makar u formi serije. I to možda najjasnije govori o tome šta publika i filmska industrija od Ričija zapravo žele, ma koliko se on preporučivao za nešto drugo. Zbog toga ga distributeri možda po kazni smeštaju u neatraktivne termine i puštaju u bioskope ili na striming s malo do nimalo pratećeg marketinga.

To je svakako slučaj i s novim Ričijevim filmom In the Grey nad kojim je imao potpunu autorsku kontrolu i kao scenarista i kao reditelj. Doduše, deo problema možda izvire i iz toga da je kompanija u usponu Black Bear ovaj film preuzela od kompanije u padu Lionsgate, pa je šparala resurse u nadi da je ime Gaja Ričija dovoljno marketinški jako.

Opet, dakle, imamo ljude posebnog kova koji obavljaju posebne zadatke u, kako sam naslov kaže, sivoj zoni između legalnosti i kriminala. Razlika od Ričijevih prethodnih „špijunaca“ je u tome što ovde nemamo nikakve državne ili političke organizacije, već se sve odvija u svetu biznisa. Druga razlika je, pak, u tome da celu operaciju vodi žena koju njoj podređeni muškarci zovu „mama“ iako je ona od njih mlađa barem desetak godina.

Ona je advokatica-fikserka Rejčel Vajld (Ričijeva veteranka Eiza Gonzales) i angažovana je od strane magnatske familije Goldstin preko njihove bankarke Bobi (Rozamund Pajk) da od „kontroverznog biznismena“ Manija Salazara (Karlos Bardem, Havijerov stariji brat) naplati dug od milijardu dolara. Kako prvi razgovor sa Salazarovim advokatom Vilijamom Horovicom (Fišer Stivens u „koenovski“-parodičnoj imitaciji Džina Hekmana) ne urodi plodom, ona sa svojom ekipom specijalista i plaćenika kreće u seriju akcija sabotaža, sudskih udara, hakerskih napada i špijunskih trikova kako bi ojačala svoju pregovaračku poziciju.

Ekipu predvode Sid (Henri Kevil, veteran Ričijevih „špijunaca“) i Bronko (Džejk Džilenhol) koji su joj beskrajno odani jer ih je jednom spasila iz zarobljeništva. Oni su toliko međusobno bliski i uigrani da deluju skoro kao (aseksualni) bračni par, na temu čega se često zezaju međusobno i pred drugima. S njima su još i koloritni saradnici Bejker (Kodžo Ata), Guči (Džejson Vong), Dan (Emet Dž. Skenlan) i Moreno (Kristijan Očoa Laverina), dok kompjutersku podršku pruža Glover (Majkl Vu). Sa Salazarom, njegovim bankarom Volfgangom Kloseom (Mohamed Al Turki), Horovicom i drugim pomagačima ekipa se preganja po američkim sudovima, Kanarskim Ostrvima i delom u Džedi.

Zaplet je previše gust i natopljen detaljima da bi imalo smisla trošiti previše reči na to, ali se mehanika po kojoj se on kreće često svodi na planiranje, uvežbavanje različitih akcija, njihovu egzekuciju, te prilagođavanje kada nešto ne pođe po planu. Tako imamo puno izviđanja, jurnjave različitim vozilima, bežanje preko klanca pomoću „zip lajna“, infiltracije i pucnjave, a sve je, kako to obično biva, začinjeno za Ričija tipičnim hiper-verbalnim humorom.

Scenario je, dakle, jedna od jačih strana filma, i vidi se da ga je Riči pisao sam za sebe. Likovi su možda tipski – svi do jednog vrlo efikasni u svom poslu i spremni da to pokažu, ali bez velike pompe, baš kao i situacije u koje upadaju, ali to osigurava apsolutnu pratljivost i angažman gledaoca od kojeg se ne traži previše truda i napora. Riči tu pokazuje i sklonost ka „popravljanju“ određenih B-filmskih klišea iz akcionih filmova 80-ih i 90-ih godina, pa u njegovoj „obradi“ oni uz malo „tehniciranja“ deluju dosta finije.

Takav scenario prati i efikasna Ričijeva režija koja je razmetljiva taman onoliko koliko to treba da bude. Od atraktivnih lokacija snimljenih kamerom njegovog stalnog saradnika Eda Vajlda, Riči tvori koherentnu „unutrašnju topografiju“ filma, dok montaža veterana Martina Volša i njegovog „šegrta“ Džima Vidona celu akciju drži u kompaktnom formatu od 100-ak minuta i u stalnom pokretu bez nenamernih viškova. Oni „namerni“ su, pak, deo Ričijevog stila i to mu teško možemo uzeti za zlo.

Riči odličan posao radi i sa glumcima, što je i logično kada se uzme u obzir da je s onim nosećima sarađivao na svojim recentnim projektima. Eiza Gonzales je uverljiva i kao poslovna žena, i kao pregovaračica, donekle i kao zavodljiva manipulatorka, ali i kao ranjiva potencijalna žrtva koju treba spasavati. Henri Kevil i Džejk Džilenhol su impresivni i sami za sebe kao iskusni operativci koji su svašta videli, ali i u tandemu, kako na bojnom polju, tako i u socijalnim situacijama. Karlos Bardem i Fišer Stivens su pomalo karikaturalni, ali sasvim funkcionalni kao negativci, dok Rozamund Pajk sjajno koristi svoju auru lukavosti. Nisu, dakle, samo likovi koncipirani kao efikasni, već su glumci efikasni u glumljenju istih.

Kao takav bi se, na kraju krajeva, mogao opisati i ceo film kojim Riči još jednom demonstrira koliko je vešt režiser i koliko je predan zabavljanju publike. Ono što nedostaje u In the Grey je možda malo više ekscesa zbog čega film možda bio malo manje efikasan, ali bi doneo više uživanja na tragu „grešnog zadovoljstva“ gledaocima u bioskopu. Doduše, Riči nas je počastio i s jednim „ničim izazvanim“ receptom za koktel, ali mogao je sebi da priušti još i malo više bezobrazluka te vrste, kao u svojim najboljim danima.

Black Bag

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Teško da ima svestranijeg reditelja nego što je to Stiven Soderberg čiji celokupni pozamašni opus možemo prošarati ekstremnim dihotomijama. Angažovani ili zabavni Soderberg? Komercijalni ili eksperimentalni? Retro ili inovativni? Studijski ili indi? Tajna se verovatno skriva u autorovoj hiperaktivnosti (ni u najavljenoj penziji početkom 2010-ih nije dugo sedeo), „hands-on“ pristupu (svoje filmove često sam snima i montira), ekonomičnosti i utisku da se na njegovim snimanjima svi odlično zabavljaju.

Njegov najnoviji film Black Bag koji nam je upravo došao u bioskope po kriterijumima iz prošlog pasusa možemo definisati kao zabavni, komercijalni, retro i studijski Soderbergov film. Žanrovski, radi se o špijunskom trileru s mehanikom drame i diskretnim elementima komedije. Kao film u kojem „kul ljudi rade kul stvari“, on može biti lako otpisan kao trivijalan, ali makar zvezdana glumačka postava predvođena izuzetno rapoloženim Majklom Fazbenderom i Kejt Blančet, kao i trajanje od tek nešto preko 90 minuta, garantuju kvalitetnu zabavu. Na našu sreću, dobićemo i više od toga.

Prvo, reč-dve o naslovnom pojmu „crne torbe“. Za razliku od uopštenog tumačenja po kojem je to termin za tajnu i ilegalnu operaciju prikupljanja podataka, ovde imamo metaforu. Crna torba se ovde koristi kao termin da je određeni deo života operativca pod obavezom tajnosti, pa ga ne sme otkriti ni svom partneru, pa čak ni kolegama koji nemaju „klirens“ za taj podatak. „Crnu torbu“ je takođe moguće iskoristiti kao alibi i za aktivnosti koje nemaju veze s poslom, kao što su to, recimo, bračne prevare.

Tu dolazimo do specifičnosti Soderbergovog filma u odnosu na druge uratke sličnog žanra. Umesto tipičnih šablona po kojem su špijuni ili serijski zavodnici poput Džejmsa Bonda ili depresivni, moralno načeti usamljenici kao u romanima Džona Le Karea, ovde imamo situaciju s parovima među kolegama. Koliko je pametno ljubovati na takvom radnom mestu? Možda i ne baš ako se posao vrti oko tajni. Ali opet, ko će bolje razumeti nečiju potrebu da nešto drži u tajnosti od partnera i kolege koji takođe mora čuvati svoje tajne?

Soderberg preskače ekspoziciju i odmah počinje sa zapletom. Visokopozicioniranom agentu Džordžu Vudhausu (Fazbender) njegov prijatelj i nadređeni Mičam (Gustaf Skarsgord) daje informaciju da je u službi možda izdajnik koji nešto petlja s tajnim programom Severus što može imati posledice po globalnu bezbednost. Među osumnjičenima je i Džordžova supruga Ketrin Sent Žan (Blančet), te još četvoro kolega iz službe, a on ima nedelju dana vremena da ispita situaciju.

To ga dovodi u moralnu dilemu kome treba biti veran: supruzi koju voli više od bilo koga ili, pak, službi i zemlji kojoj služi. Metodični Džordž za koga kasnije saznajemo da nije imao problema da prokaže ni vlastitog oca, međutim, ima plan: sve osumnjičene će okupiti na večeri sa „zabavom i igrama“ kod sebe i Ketrin u kući. Ako sve ispadne idealno, otkriće krivca, pa će morati da počisti nered za sobom. Ako ne, makar će zamešati situaciju toliko da će ona početi da se raščišćava.

Osim Ketrin, osumnjičeni su njihov lucprdasti kolega Fredi (Tom Burk), njegova ljubomorna partnerka, analitičarka Klarisa (Marisa Abela), mladi i ambiciozni kolega Džejms (Rege-Žan Pejdž) i njegova devojka Zoi (Naomi Haris) koja radi kao psiholog na proceni zaposlenih. Ketrin dobija upozorenje da ne jede masalu koja je namenjena kolegama „pod merama“, dok će Džordž na njoj u toku naredne nedelje u tajnosti primeniti neke druge mere.

Špijunske trilere ugrubo možemo podeliti na tri grupe. S jedne strane, tu su akcione fantazije o junacima kao što su to Džejms Bond, Džejson Born, Itan Hant ili već neka varijacija na tu poznatu temu. S druge, imamo one dramski intonirane u kojima se misterije rešavaju poput ukrštenih reči (neka kao primer posluže filmovi s Majklom Kejnom u glavnoj ulozi). Takođe, imamo i one komične koji mogu varirati od direktnih parodija, preko pažljivo konstruisanih limunada za pokazivanje glumačkih raspona ili zvezdanih potencijala, pa do postmodernističkih prokazivanja apsurda kao kod braće Koen u Burn After Reading. Black Bag ima svoje „pipke“ u sve tri kategorije, ali možda ne baš na najočekivanijim mestima.

Dramski aspekt je tu najjasniji, budući da se relativno malo i u principu nespektakularno gine, akcioni spektakl se uglavnom vuče iz mogućnosi novih tehnologija za prismotru i intervenciju, a zapteljana misterija se raspliće dedukcijom. Komični momenti koji izviru iz atipične situacije „uparenih“ špijuna ovde su dovoljno podigrani da priča ne skrene u romantično-komični „skrubol“, dok akcija niskog intenziteta sprečava prelivanje prema „kaperu“. Što se tiče akcionih „špijunaca“, oni su tu prisutni samo u lagano humornim referencama: scenarista Dejvid Kep s kojim Soderberg u poslednje vreme intenzivno sarađuje bio je autor skripta za originalni filmski Mission Impossible, glumica Naomi Haris je igrala sekretaricu Manipeni u poslednja tri Bonda, dok bivši Bond iz 90-ih i ranih 2000-ih, Pierce Brosnan, ima ulogu direktora Artura Štiglica.

Svaka čast glumcima u epizodnim ulogama od Brosnana i Skarskorda koji zapravu imaju tek par trenutaka da zablistaju, preko Haris i Pejdža koji su pomalo čak i ograničeni jasnim, pomalo uštogljenim konceptima svojih likova, pa do Burka i Abele čiji su likovi dovoljno razbarušeni da mogu da podivljaju, a glumci makar da pokušaju da ukradu scenu. Svaka čast i Dejvidu Kepu na scenariju punom inteligentnih, duhovitih dijaloga kroz koje se likovi nadmudruju, skrivaju tajne i jedan drugog „uzimaju u rad“. Naravno, svaka čast i Soderbergu na tehničkim aspektima fotografije i montaže za koje opet koristi svoja dva alter-ega, Pitera Endrjuza i Meri En Bernard, jer tu sve teče glatko i upeglano, nenametljivo i potpuno u korist samog filma koji, iako je američke produkcije, odiše engleskim šarmom. Na kraju, pohvalu zaslužuje i „fri džez“ muzika Dejvida Holmsa koja pumpa napetost.

Međutim, najviše tereta nose dve glavne glumačke zvezde, Majkl Fazbender i Kejt Blančet, kojima ovde uspeva nešto gotovo nemoguće – da uštogljenost i formalnost prikažu kao nešto kul i seksi, i to kroz cerebralnost skoro robotskog nivoa, bez pokazivanja pravih emocija. Takav tip „kul“ hladnoće retko imamo priliku da vidimo u savremenoj kinematografiji, pogotovo ne u nekom pozitivnom kontekstu. Opet, jasno nam je da njihovi likovi nisu psihopate, a međusobna igra koju izvode njih dvoje glumaca je prava poslastica.

Kao reditelj, Stiven Soderberg se opet dokazuje kao dirigent savršeno skladnog orkestra koji izvodi neki klasičan, kompleksan, a opet izuzetno igriv komad u kojem ima mesta i za soliranje, ali i za timski rad. Tako smo dobili film kakav dugo nismo imali i kakvog smo se uželeli. Naravno, nije to film bez mane – ovako zabavan mogao bi da traje i malo duže, naročito u završnici, pa da naplata u našem zadovoljstvu bude i veća. Ali Black Bag svejedno ističe ranu kandidaturu za top-liste.

Vera

 kritika pročitana u emisiji Filmoskop na HR3

Vera nam donosi „istinitu“ priču o malo poznatoj povijesnoj ličnosti, Veri Pešić, koja je pred i za vrijeme Drugog svjetskog rata za tuđ i za svoj račun igrala višestruku špijunsku igru između Kraljevine Jugoslavije, Ujedinjenog Kraljevstva i njemačkog Reicha. Ono „istinita“ je s razlogom u navodnicima, jer Kovačić i njegove suscenaristice Kristina Đuković i Danka Milošević zapravo oko prave Vere, vjerojatno sasvim marginalne u povijesnom smislu, pokušavaju konstruirati mit o nekakvoj srbijanskoj Mata Hari. I, što je još etički upitnije od toga, napraviti reviziju povijesnog pamćenja kako bi slika prošlosti bolje odgovarala sadašnjim mitomanskim koncepcijama odomaćenim u srbijanskoj politici i u društvu. Kovačićev film zapravo „miri“ više nepomirljivih strana iz Drugog svjetskog rata, poput partizana, ravnogorskih četnika, nedićevaca, četnika Koste Pećanca, a u određenom opsegu čak i nacističkih okupatora, dok krivicu svaljuje na „vjerolomne“ Engleze, napose na njihovog vojnog atašea koji je pritom i gej, dodajući tako „dobru mjeru“ homofobije. Film u konačnici ide toliko daleko da od samog zločinca i kvislinga Pećanca pravi nekakav tragičan lik, možda čak otvarajući vrata za buduću rehabilitaciju dotičnog.

Vera Pešić kao ličnost i njena nevješta konverzija u filmski lik zapravo su izvorni problem filma. Nije dovoljno u scenariju natuknuti jeftinu referencu na Jamesa Bonda (u jednom trenutku ona se predstavlja kao „Pešić, Vera Pešić“) ili nakalemiti akcijsku završnicu da bi se od materijala za tabloide, ili možda neku kostimiranu televizijsku melodramu, mogao napraviti uvjerljiv špijunski film. Motivacija glavne junakinje je upadljivo plošno odrađena, kao i njena pozicija u špijunsko-političkim igrama, pa samim tim teško nam ju je „kupiti“ bilo kao heroinu, bilo kao ženu koja sama „pliva“ u muškom svijetu. Prostora za razvoj Vere kao filmskog lika je bilo, ali Kovačić nije bio dovoljno maštovit da scenarij nadogradi na bilo koji način osim inzistiranjem na krupnim kadrovima; u njima je teret igranja emocija ili sakrivanja istih pao na Jovanu Stojiljković i njen ipak limitirani opseg. Drugi likovi nisu bili te sreće i zapravo su u inflaciji slično minornih povijesnih ličnosti svedeni na manje ili više uspjele karikature po jedne crte ličnosti. To su na primjer hladnoća kod Verine njemačke veze, doktora Krausa, odnosno prepredenost, bahatost, divljaštvo kod drugih likova. Iznimku jedino predstavlja Nikola Kojo u ulozi poslanika Dinića, ali to je prije plod njegove uvježbane improvizacije nego dobro napisanog lika i redateljskog vođenja. U obranu Kovačića, valja reći da redatelj tu i tamo demonstrira vizualnu raskoš, bilo da se radi o vanjskim totalima ili scenama interijerskog glamura, ali Vera je suviše statičan, dijaloški film da bi tako nešto činilo veliku razliku. Kao selektor materijala u montaži, Kovačić polučuje samo polovičan uspjeh, odnosno to čini u prvoj polovici filma u kojoj uvodi bitnije likove, dok se u drugoj, obremenjena likovima, njihovim podzapletima i odnosima, Vera kao film doslovno raspada.

Cairo Conspiracy / Walad min al Janna

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Već na svojoj premijeri prošle godine u Kanu, tada još pod originalnim internacionalnim naslovom Boy from Heaven, novi film Tarika Saleha sada poznat kao Cairo Conspiracy krenuo je u lov na nagrade, osvojivši onu za najbolji scenario u glavnoj takmičarskoj konkurenciji najvećeg filmskog festivala. U međuvremenu je, kao švedski nacionalni predstavnik, imao intenzivnu i donekle uspešnu „oskarovsku kampanju“ u kojoj, doduše, nije dogurao do konačne liste nominovanih, ali je svejedno došao prilično daleko. Publika iz naše regije je imala priliku da ga vidi još letos na Motovunu, a sada i na „festivalu festivala“, beogradskom Festu.

U pitanju je politički triler s mehanikom špijunskog smešten u okruženje prestižne visoke islamske škole u Kairu u koju, čistog srca, dolazi Adam (palestinsko-izraelski glumac Tafik Barhom), siromašnog ribara sin s ambicijom da nakon studija postane imam u svom selu. Škola, naravno, nije onakva kakvom se čini, već je poligon za odmeravanje snaga između različitih verskih, političkih i šire društvenih frakcija u kojima njegov cimer i prvi prijatelj Zizo (Mehdi Dehbi) pliva kao riba u vodi, između ostalog i zato što radi kao doušnik vojne obaveštajne službe.

Zaplet, pak, počinje sa smrću glavnog imama koji funkcioniše kao dekan obrazovne ustanove. Treba organizovati izbore za novog, u čemu se javlja više frakcija, radikalnijih ili sekularnijih. Kako Zizo želi da se „povuče“ iz špijunskog zanata, Adam postaje njegova zamena i mora da sarađuje s pukovnikom Ibrahimom (danski glumac Fares Fares, poznat po ulogama u filmovima iz serijala o Q-odeljenju), te da se za njegov račun infiltrira u različite frakcije, a sve u svrhu nameštanja izbora. Vremena su, pritom, vrlo „zanimljiva“, nakon Arapskog proleća koje je detroniralo bivšeg predsednika Hosnija Mubaraka, a vojska se sprema da zada kontra-udarac islamistima.

Cairo Conspiracy je kompaktan, pametan i naročito pametno snimljen (sa turskim eksterijerima i švedskim enterijerima koji „glume“ Kairo) špijunsko-politički triler smešten u „egzotičnu“ sredinu u koju se obično ne smeštaju filmovi tog žanra i žanra uopšte. Tarik Saleh sjajno uparuje glumce, što direktno iz arapskog sveta, što one arapskog porekla stacionirane u Evropi, oni kreiraju unekoliko tipične, ali opet dovoljno životne odnose među likovima, zbog čega se priča uverljivo zapliće i raspliće.

Manji problem zbog kojeg Cairo Conspiracy nije odličan film, već samo dobar je, međutim, hipoteka s kojom dolazi. Ako su vam se ime Tarika Saleha i pristup mešanja zapadnjačkih žanrova s arapskim koloritom učinili poznatim, za to postoji odličan razlog koji se zove The Nile Hilton Incident u kojem je Saleh u suštini uradio isto što i ovde, ali u žanru neo-noara baziranog oko ubistva u naslovnom hotelu iza kojeg se otkriva šira koruptivna mreža u vrhovima egipatske vlasti netom pred izbijanje demonstracija na trgu Tahrir. U poređenju s prethodnikom, Cairo Conspiracy jednostavno više nije toliko nov i neviđen, već pre deluje kao film po dobrom receptu.

Stars at Noon

 kritika objavljena na XXZ

2022

Režija: Claire Denis

Scenario: Claire Denis, Léa Mysius, Andrew Litwack (prema romanu Denisa Johnsona)

Uloge: Margaret Qualley, Joe Alwyn, Benny Safdie, Danny Ramirez, Nick Romano, Stephan Proano, John C. Reilly

Kako god se svako od nas nosio s recentnom pandemijom, za veliku većinu nas se slobodno može reći da smo, na krajnje ličnom nivou, videli i bolje dane. Za misaoni eksperiment, podignimo uloge u ovoj tvrdnji i zamislimo jednu hipotetsku situaciju koja se nekima sigurno i dogodila. Zamislimo osobu koja je ostala zaglavljena u stranoj zemlji, sa poslovnim prilikama koje su iscrpljene ili nenaplative. Za dodatak, zamislimo da ta zemlja nije baš sigurna, a ni prijateljski raspoložena prema strancima koji su vlasnici pojedinih, u nekim drugim zemljama, vrlo prestižnih i rado viđenih pasoša. Radnja najnovijeg filma Claire Denis je smeštena u Nikaragvu u doba pandemije i ispripovedana je iz perspektive američke novinarke-honorarke koja je tamo zaglavila.

Imajmo tu u vidu još nekoliko stvari. Prvo je to da Nikaragva u narečenom filmu uopšte ne mora biti fizička Nikaragva sa svojom specifičnom (novijom) političkom istorijom već nekakva „Nikaragva“ kao prilično preteća ideja, sa sve vojskom i policijom na ulicama, sa oklopnim vozilima i isukanim dugim cevima. Uostalom, kompletan film čija se radnja odvija u Nikaragvi i Kostariki snimljen je u – Panami.

Drugo, scenario koji je Claire Denis napisala zajedno s Léom Mysius i Andrewom Litwickom nije striktno originalni, već je, doduše, prilično labava, adaptacija memoarskog romana Denisa Johnsona inspirisanog njegovim iskustvima kao novinara-honorarca u Nikaragvi i susednoj Kostariki za vreme turbulentnih i, čak, revolucionarnih 80-ih. Radnja je za potrebe filma prebačena u savremenije doba, delom iz produkcionih razloga (budžet nije dozvoljavao periodni film), a delom i da bi bolje odgovarao poetici Claire Denis. Što nas dovodi do trećeg faktora, tautološke tvrdnje da je ovo film upravo svoje autorice, što podrazumeva akcenat na atmosferi i veoma ličnom uglu, čak i kad se radi o vrlo opipljivim političkim temama. Uostalom, Claire Denis je kolonijalizam i neokolonoijalizam opetovano problematizovala, i to iz manje ili više ličnim iskustvom obojene perspektive kolonizatora u svojim ponajboljim filmovima.

Naša junakinja Trish Johnson (Margaret Qualley, slika i prilika mlade verzije svoje majke Andie MacDowell) je ostala „zaglavljena“ u Nikaragvi za vreme pandemije, sa oduzetim pasošem i velikom količinom domaće, prilično nekonvertibilne valute, ali i sa „bagažom“ jednog škakljivog političkog članka koji je napisala, zbog čega se obruč državnih struktura oko nje polako steže. U bezizlaznoj situaciji, ona ne preza ni od moljakanja, muljaža, sitnih krađa, pa i zavođenja i čak prostitucije, ponekad za novac, ponekad za neku opipljivu uslugu ili makar obećanje iste, Ona ima jednu želju: da kako zna i ume pobegne iz zemlje, zbog čega mora preduzeti određeni set koraka.

Čini se da joj je plavokosi Englez (Alwyn) koji se predstavlja kao konsultant u naftnom biznisu i koji stanuje u elitnom hotelu, a kojeg upoznaje slučajno, u baru hotela pretvorenog u karantin sa sve mrtvačnicom, najrealnija opcija za izlazak iz zemlje. Ispostavlja se, međutim, da je on verovatno u još i većim, a svakako urgentnijim problemima od nje, na meti kostarikanskog policajca (Ramirez) i konsultanta iz „rivalske firme“ (Safdie) koji se čak i ne trudi da maskira za koga zapravo radi, a radi za CIA-u. Ono na šta nijedno od njih dvoje u svojoj računici ne računa je to da će između njih buknuti prava strastvena romansa.

Žanrovski, Stars at Noon bi se mogao svrstati u erotske trilere uz špijunsku i političku pozadinu, odnosno amalgam žanrova popularnih 80-ih godina prošlog veka. U toj jednačini prevagu odnosi upravo ta erotska komponenta podignuta na par mesta do ekstrema (sa sve masturbacijom i menstrualnom krvlju), što i ne treba da čudi za film Claire Denis koja je jedno vreme bila i pripadnica pokreta Novog francuskog ekstremnog filma. Politička i špijunska komponenta, pametno, tu ostaju zamućene i zamagljene, kao, uostalom, svaka dobro iskonstruisana i uverljiva „zavera“, odnosno mozaička igra različitih interesa.

Još više od toga, Stars at Noon je film raspoloženja i atmosfere (prvih pola sata od skoro dva i po sata trajanja su, bazično, studija Trishine životne rutine u „neprijateljskoj“ sredini, bez realnog novca i uticaja). Najviše je, pak, film emocija, onih jakih i često negativnih, čežnje, žudnje i očaja, dakle emocija koje mute mogućnost rasuđivanja i pokreću rizične, nerezonske i jedina moguće postupke, pružajući tek povremeni predah u trenucima strasti.

Od svoje premijere u Cannesu (gde je film dobio Grand Prix), film deli kritiku. Manje skloni kritičari mu zameraju manirizme koje Denis ponavlja, od džezerski intoniranog „soundtracka“ koji potpisuju Tindersticks, pa do kompilatorskog pristupa glede motiva koje je autorica već bolje i elegantnije upotrebila u svojim ranijim radovima, dok oni skloniji hvale rad na atmosferi, portretiranju likova i njihovih odnosa. U svakom slučaju, reč je o koraku napred za autoricu koja se, čini se, u recentnoj fazi prilično zaglavila u pokušajima da stekne nove fanove nudeći „light“ varijantu svoje prepoznatljive poetike festivalskoj publici. Stars at Noon je film Claire Denis kakvu poznajemo i cenimo od ranije.

Operation Fortune: Ruse de guerre

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Iako je poznat pre svega po gangsterskim akcionim triler-komedijama u kojima su likovi hiper-verbalni i elokventni, izgleda da je Gaj Riči najviše na svetu želeo da snimi neku „fensi“ špijunsku akcijadu na tragu ne samo Bond-filmova, nego i njegovih manje ili više uspešnih klonova, bilo starih, bilo savremenih. I zapravo šteta je da za to nije dobio neku pravu priliku jer bi mu to vrlo dobro išlo, odnosno mu to vrlo dobro ide.

Ako filmski „ribut“ hladnoratovske špijunske serije The Man from U.N.C.L.E. (2015) možemo otpisati kao slučajni pogodak u nizu Ričijevih pogodaka i promašaja, onda svaka sumnja mora biti otklonjena sa Operation Fortune: Ruse de Guerre koji nam se nakon distribucijskih peripetija konačno ukazao u bioskopima u atipičnom i nimalo glamuroznom januarskom terminu često korišćenom za „bacanje smeća“. Ako je „Uncle“ koji, nekim čudom, nije rezultirao franšizom, bio varijacija na temu klasičnih Bondova, onda bi „Fortune“ mogao biti nešto između modernijih Bondova (koji bi u „kanon“ upali negde između Timotija Daltona i Pirsa Brosnana) i Mission: Impossible filmskog serijala koji s onim televizijskim ima vrlo malo veze.

U centru svega stoji „mekgefin“, neka opasna stvar zvana „drška“ koju je neko ukrao i pokušava da proda na crnom tržištu. Naravno da ćemo do kraja otkriti šta je tu u pitanju, ali i ovako je takva stvarčica dovoljno funkcionalna. Zbog tog potencijalno opasnog razvoja situacije, šef jedne od tajnih agencija Ujedinjenog Kraljevstva (Edi Marsan) angažuje svog proverenog oficira Nejtana (Keri Juls, vrlo dobar) da okupi tim koji će pošiljku presresti pre nego što ona izađe na tržište i padne u ruke nekome opasnom.

Za glavnog operativca Nejtan bira Orsona Forčuna (Džejson Stetem, malo sirovija i akcionija varijanta Bonda), „birokratsku noćnu moru“ zbog svojih navika kao što su dugački plaćeni odmori, putovanje isključivo privatnim avionom uz konzumaciju skupih arhivskih vina, ali i pored toga izuzetno sposobnog operativca na terenu. Kao potpora njemu, dolazi mladi regrut Džej Džej (Bagzi Maloun), kao i specijalistkinja za računarske komunikacije, navođenje na krivi trag i zavođenje, Sara Fidel (Obri Plaza, fantastična). Ono što se zna za „dršku“ je da će posrednik za nju biti Greg Simons (Hju Grant, kontra svog starog tipa romantične šeprtlje), trgovac oružjem.

Simons, pak, ima jednu slabu tačku: obožava društvo filmskih zvezda, a naročito njihovih „lepših polovina“, zbog čega naša ekipa mora da angažuje Denija Frančeska (Džoš Hartnet u varijaciji na temu Toma Kruza zbog jedne od nekoliko referenci u filmu – Deni, naime, svoje kaskaderske trikove izvodi sam) i da ga upari sa Sarom koja „glumi“ njegovu novu devojku Mihaelu kako bi mu se približili i sprečili transfer na vreme. Dok nas akcija vodi od Madrida, preko Los Anđelesa i Kana do Antalije, Deni igra ulogu svog života – samog sebe, naši junaci pokušavaju spasiti svet, a usput im se isprečuju ukrajinski gangsteri, libijski trgovci oružjem i nelojalna konkurencija bivših kolega koji su možda u državnom, a možda i u privatnom sektoru…

Operation Fortune je, dakle, komad lagane filmske i bioskopske zabave, dosta klasične i čak tipske, tek ponekad „začinjene“ karakterističnim Ričijevim štosevima. I baš zbog toga se vredi zapitati otkud tu peripetije u distribuciji (film je bio najavljen za proleće prošle godine, pa naprasno skinut s repertoara), izbor lošeg termina i strategije „probnih balona“ na slabijim tržištima pre nego što film dođe na ona jača, poput američkog i britanskog. Jedno od obrazloženja za tako nešto bi moglo biti izbijanje rata u Ukrajini, što onda film koji ima ukrajinske gangstere za negativce čini pomalo neukusnim. Ali opet, i ti gangsteri su prilično generički negativci, čak ni izbliza glavni, pa onda ni njihova nacionalnost za celu priču nije naročito bitna.

Sa svoje strane, Riči se opet koristi svojim štosevima poput hiper-verbarlnih i artikulisanih dijaloga koji služe za nadmudrivanje, uokvirivanja priče ili makar jednog njenog dela u razgovor i referenci na, za sebe i svoj rad, značanje filmove. Nađe se tu poneka otrovna strelica (Deni Frančesko kao Tom Kruz kao podsetnik kreatorima Mission Impossible franšize da su baš mogli da angažuju i Ričija), ali i poneko „ljubavno pismo“, bilo glumici (Obri Plaza, odnosno njene usne pred mikrofonom i njen zavodljivi glas u parafrazi scene iz filma The Warriors Voltera Hila), bilo filmu (prilikom jedne provale, na televiziji ide Butch Cassidy and the Sundance Kid Džordža Roja Hila zbog kojeg je Riči, navodno, razvio interes za filmsku režiju još kao dečak).

I glumački ansambl slaže od proverenog kadra kao što su Džejson Stetem (ovo je peta saradnja između reditelja i glumca koji su jedan drugom napravili karijeru u prva dva Ričijeva filma), Edi Marsan i Hju Grant kojeg, izgleda, jedino Riči ume da upotrebi na neortodoksan način, a da to ima smisla i da u tome glumac uživa, Džoš Hartnet, Bagzi Maloun i Piter Ferdinando koji se takođe pojavljuje u jednoj ulozi kasnije i glumaca s kojima nije pre sarađivao u ključnim ulogama, kao što su to Keri Juls i Obri Plaza. U tom odnosu snaga, najslabije prolazi upravo Džejson Stetem koji teško može da izađe iz gangstersko-vojničkog „sirovog“ tipa i skrene ka nečemu prefinjenijem. Sa druge strane, Obri Plaza zaista profitira od svoje uloge, pritom izvodeći svojevrsnu piruetu u tipu „Bond-devojke“, budući da nije samo aktivna pomagačica, nego i da ona, makar verbalno, inicira zavođenje i kontroliše situaciju sa svim muškim likovima.

Na kraju, Opeation Fortune će zapravo najviše zavisiti od publike i njene spremnosti da obrati pažnju na nešto tako „staromodno“ kao što je to prilično luksuzna, eskapistička špijunska akcijada. U tom smislu, Gaj Riči možda nije strašno inovativan i ne pokušava da napravi revoluciju u žanru koji mu nije matični, ali se u njemu, to je sada sigurno, sasvim dobro snalazi, zabavlja i održava stvari uverljivo iznad površine. Da li će to biti dovoljno da se neka franšiza osmeli i ponudi mu „tezgu“?

No Time to Die

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Ogromna simbolička težina ležala je na plećima poslednjeg filma o Džejmsu Bondu naslova ,,No Time to Die“. Iz više razloga, kako interno filmskih, tako i produkcijskih, ali i onih posve eksternih.

Na planu filmskog narativa, prethodni film ,,Spectre“ (2015) bi komotno mogao predstavljati kraj jedne epohe: stara M (Džudi Denč) je upokojena, novi M, Melori (Ralf Fajns) je zauzeo i konsolidovao se na poziciji, organizacija Spektra je obezglavljena jer je Ernst Stavro Blomfeld (Kristof Volc) završio u zatvoru... A Bond (Danijel Krejg) se u svom antiknom Aston Martinu odvezao u „zalazak sunca“ sa najnovijom dragom, doktorkom Medlin Svon (Lea Sejdu), što bi bio savršeni „hepiend“ jedne karijere.

U produkcijskom smislu, ,,Spectre“ je kompletirao duo Bond-filmova u režiji Sema Mendesa, započet sa filmom-blizancem ,,,Skyfall“ (2012), a i na Danijelu Krejgu su se pomalo već videli znaci starenja, možda i zasićenja ulogom Bonda. Po medijima, posebno britanskim, se ,,Spectre“ već uzimao kao kraj jedne epohe, a špekulisalo se ko će naslediti Krejga u ulozi Bonda i kako će novi serijal biti zasnovan. Krejg se ipak još jednom vratio iz „Bond-penzije“ za veliko finale serijala.

Treći splet razloga simboličke težine filma ,,No Time to Die“ ima veze sa našim svetom. Najavljen za proleće 2020, ,,No Time to Die“ je bio jedan od prvih naslova čiju je premijeru pandemija serijski odlagala dok je na kraju nije odložila prvo za jesen, a onda usled drugog talasa i na neodređeno. Posebno osetljivo u pandemijskoj situaciji bilo je i to da se u centru najnovijeg Bond-filma nalazi zavera sa biohemijskim oružjem koje može uništiti svet. Pa nekako i ne čudi toliko da su se produkcijske kuće Eon, Universal i MGM odlučile da pričekaju da se bura oko virusa koji hara svetom, a možda je pobegao iz kineske laboratorije, stiša u stvarnom svetu. U jesen 2021. očito više nije bilo vremena za čekanje, pa je uz jaku kampanju ,,No Time to Die“ konačno pristao na bioskopske repertoare širom sveta.

Pošto su nas distributeri zamolili da se suzdržimo od „spoilera“, radnju ćemo prepričati samo u kratkim crtama. ,,No Time to Di“e se otvara prologom koji dopunjuje biografiju dokrotke Svon. Naime, ona se u detinjstvu našla na putu osvetničkog pohoda maskiranog muškarca za koga ćemo posle otkriti da se zove Lucifer Safin (Rami Malek), a kojem je njen otac, Spektrin agent, pobio familiju. Nakon tog prologa, radnja se seli u navodnu idilu u kojoj Medlin i Bond uživaju u Italiji, dok njega još uvek peče savest zbog onoga što se dogodilo njegovoj prethodnoj bitnoj partnerki Vesper Lind, za čiju je smrt su-odgovoran i na koju je pritom posthumno svalio krivicu za neuspeh. U toku posete njenom grobu, Bond upada u Spektrinu zasedu, a agenti mu pritom prenose informaciju da ga je Medlin izdala jer je ona ipak „dete Spektre“. Ne znajući kome da veruje, nakon uspešno eksiviranih pokušaja atentata, Bond je šalje na voz uz obećanje da se njih dvoje više neće videti, a on odlazi u penziju.

Pet godina kasnije, Spektra napada tajnu laboratoriju u Londonu sa ciljem otimanja moćnog biološkog oružja, ali i naučnika koji ga je kreirao i koji sa njim može upravljati, Obručeva (Dejvid Denčik). On, međutim, prima instrukcije od nekog drugog ko zna za napad i savetuje mu da za sada sarađuje. Napad na laboratoriju diže uzbunu u Londonu, ali i drugde, pa čak i na ostrvu Bermuda gde se Bond sklonio da uživa u penziji i pecanju, a gde ga pronalazi njegov prijatelj Feliks Lajtner (Džefri Rajt) iz CIA-e. Pre nego što bude poslat na Kubu na misiju, gde će mu kao lokalna podrška biti dodeljena mlada i neiskusna, ali talentovana agentica Paloma (Ana de Armas), Bond će saznati da su njegovi bivši poslodavci već dodelili njegov broj mladoj i ambicioznoj agentici Nomi (Lašana Linč).

Kako se misija na Kubi, po oprobanom „bondovskom“ receptu okreće na skoro-pa-fijasko, sa sve izdajom i višestrukim identitetima, on mora pohvatati konce. Te konce, izgleda, drži niko drugi nego Blomfeld koji je naizgled poludeo u zatvoru, a komunicira jedino sa svojom psihoterapeutkinjom – doktorkom Svon. Kako će proći susret bivših ljubavnika? Kako će se Bond izboriti s rivalstvom u službi? Koje tajne još krije Medlin? Sve u svemu, sledi vratolomna jurnjava od severa Norveške, pa sve do sovjetskog hemijskog postrojenja na Dalekom Istoku...

Sa fizičkim aspektom uloge Bonda, Krejg se još uvek dobro nosi, a sa emocionalnim se još od svog prvenca u ulozi u filmu ,,Casino Royale“ (2005) nosio odlično, što je i ovde slučaj. Njegov Bond zaista ima težinu i nosi popriličan teret na plećima, a za detaljniju karakterizaciju služe i, za standarde eskapističke akcione avanture i fantazije, duže prisutni likovi i detaljnije razrađeni odnosi između Bonda i njih. U tom smislu su značajni M, Q, Manipeni, Blomfeld i Feliks, a posebno Medlin koja je u interpretaciji Lee Sejdu svakako nešto više od jednodimenzinalne Bond-devojke (ili prikrivene zlice, ili dame u nevolji), već je osoba sa emocionalnim prtljagom koji mora nositi dok beži od sveta u kakvom je rođena.

Stvari ne stoje tako dobro kada su u pitanju novi, jednokratni likovi: glavni negativac Safin je zaista „još jedan u nizu malih gnevnih ljudi“, a ime Lucifer koje nosi se pokazuje kao „ček bez pokrića“. Pritom ni Rami Malek nije baš najsrećniji izbor za ulogu, utapa se u svojim manirizmima iz ranijih filmova, a ruski akcenat mu je lažan preko svake mere. I Obručev se isto može svesti na karikaturu slabog zlikovca, dok je izvedba Lašane Linč unekoliko parafraza opasnih Bondovih crnkinja, od Trine Parks u filmu ,,Diamonds Are Forever“ (1971) do Grejs Džouns u filmu ,,A View to a Kill“ (1985). Pa ipak, lik sa najviše potencijala, pritom u interpretaciji interesantne mlade glumice, dakle lik Palome koju igra Ana de Armas, ne uspeva da se razvije dalje, što je šteta.

Režija Kerija Fukunage (serija ,,True Detective“, filmovi ,,Sin nombre“ (2009), Jane Eyre (2011), Beasts of No Nation (2015) i ,,It“ iz 2017. godine) je funkcionalna, premda se u akcionim scenama previše oslanja na „gringrasovski“ standard drmusave kamere iz filmskog serijala o Džejsonu Bornu.

Uostalom, Fukunaga ionako dosta bolje radi u okvirima drame, za šta ovde isto ima priliku u tišim segmentima filma, dok se u žanr-scenama može pokazati tek kao bolji ili lošiji zanatlija. Kada se tome doda „saundtrek“ Hansa Cimera koji se može opisati epitetima „megalomanski“, ali i „starog kova“, te trajanje filma od blizu tri sata, jasno nam je da je ,,No Time to Die“ jedan od najmasivnijih, ako ne i najmasivniji Bond-film ikada.

Odnosno, išlo se na efekat grandioznosti (u tom smislu je izbor Bili Ajliš za izvođačicu naslovne muzičke numere koju „peva“ kroz svoje karakteristično tiho jecanje jedna od ozbiljnijih grešaka u koracima), što je svakako mač sa dve oštrice. Kada se svode računi, ipak, možemo reći da je ovo finale sasvim dostojno trenutnog „Krejgovog“ Bond-ciklusa, ako ne i Bonda generalno, ali i da se postavlja pitanje šta i kako dalje, odnosno ima li smisla uopšte ići dalje.

Mada, ne bi bilo loše podsetiti se fakta da je Bond zapravo dosta više ideja nego jedan konkretan filmski lik, te da je Bond kao koncept preživeo i kraj Hladnog rata i terorističke napade 11. septembra, pa je za očekivati da ga ni pandemija neće dokusuriti. Svaki od Bondova u interpretacijama različitih glumaca imao je nešto svoje, nešto prilagođeno svom vremenu, kako u istorijskom i dnevno-političkom, tako i u filmsko-tehnološko-estetskom smislu. Pa tako za svakog od „različith“ Bondova možemo drugačije klasifikovati i pripisati im drugačiji kraj karijere. Opet, sve te nijanse su se uglavnom uklapale u generalnu auru Bond-filmova koja je sastavljena iz avanturističko-akcionog eskapizma na rubu (ponekad i preko ruba) fantazije i propagande o superiornosti zapadne civilizacije.

Tako Bonda kao plejboja s govornom manom u interpretaciji Šona Konerija možemo da zamislimo kako se penzionisao na nekom tropskom ostrvu, odakle su ga već dvaput zvali, jednom kao još uvek agilnog nakon propalog eksperimenta s Džordžom Lazenbijem (,,On Her Majesty’s Secret Service“, 1969), a jednom kao već ostarelog u filmu ,,Never Say Never Again“ (1983), čiji je ne-kanonski status u Bond-filmografiji plod pravničke i produkcijske zavrzlame. Onda bi Rodžer Mur, recimo, bio tip koji je došao iz Službe (gde je prethodno bio Svetac) i s duplom nulom i sedmicom se zadržao duže nego što je to trebalo. Ali ništa zato jer se Hladni rat privodio kraju, pa je količina eskapizma bila dovoljna da nam podvali činjenicu da nema veze što Bond ne može ni da pošteno potrči, a da se ne zadiše. Jednako tako, Bonda u interpretaciji Timotija Daltona možemo da zamislimo kako se nakon samo dva filma odmetnuo, postao suviše nasilan i našao posao u privatnom sektoru, a Bonda Pirsa Brosnana kako je poludeo, kad već kreatori sigurno jesu (setimo se samo onog nevidljivog automobila koji se vozi na daljinski), pa mu je prepisana rehabilitacija.

U tom smislu je Krejgov ciklus Bonda najrealističniji, u „dark & gritty“ maniru koji je zavladao u novom milenijumu, a Krejgov Bond nekako najljudskiji, najviše od krvi i mesa, najviše u dodiru s vlasitimim (hej, barem nekim) emocijama i najsvesniji sebe, sveta oko sebe, svog starenja i svoje eventualne krivice. Dosta toga tu je do Krejgove interpretacije, ali je dosta i do koncepcije.

Naime, poslednji Bond-ciklus je došao u doba serijalizacije sadržaja, pojedinačni filmovi su mnogo više povezani jedan s drugim, uz potrebu da se dramaturški objasne sve bitnije stvari iz Bondove ikonografije (od duple nule, pa do Walter PPK pištolja i kolekcije Aston Martina), kao i da se dodaju neke nove (to da je, kao svaki normalan čovek, imao roditelje, pred-istorija s Blomfeldom i slično). Neke stvari koje su ranije ostavljane kao deo misterije oko lika i dela najpopularnijeg tajnog agenta na svetu sada su jednoznačno objašnjene.

Ostaje, dakle, pitanje kako dalje i ima li smisla uopšte ići dalje. Verovatno da će doći do reseta kao autorski lenje, ali najjednostavnije opcije, pa jovo nanovo, od „origins story“ filma nadalje, po oprobanom receptu franšizne kinematografije.

Verovatno taj neki novi Bond neće više biti sredovečni beli muškarac (doduše teško ga je zamisliti kao ženu jer ime Džejms nema parnjak u ženskom rodu), ali to je sad manja stavka. Ko god da uskoči u smoking, cipele i Aston Martin Džejmsa Bonda, moraće da se izbori s nasleđem koji su ostavili i Šon Koneri i Rodžer Mur i Timoti Dalton i Pirs Brosnan i Danijel Krejg. A nije to ni tako malo – barem 60 godina istorije.

Wife of a Spy / Spy no tsuma

 kritika objavljena na XXZ

2020.

režija: Kiyosh Kurosawa

scenario: Kiyosh Kurosawa, Ryusuke Hamaguchi, Tadashi Nohara

uloge: Yu Aoi, Issey Takahashi, Masahiro Higashide, Ryota Bando, Yuri Tsumenatsu, Takashi Sasano, Hyuniri, Minosuke

Kiyoshi Kurosawa (nije u rodu s Akirom) je izuzetno plodan japanski reditelj koji je karijeru započeo kao čisti »žanrovac«, da bi je kasnije razvijao prema hibridnom art-žanrovskom pristupu i prema inteligentnim dramama namenjenim festivalima. Wife of a Spy se reklamira kao njegova prva kostimirana drama, što nije posle tačno (četiri godine ranije u Francuskoj je snimio kostimiranu horor-dramu Dagguerotype), ali mu je svakako donela formalno najveći uspeh u karijeri – Srebrnog Lava za režiju u Veneciji. Sa dobrim razlogom, reklo bi se, Wife of a Spy je klasično intoniran, lako dostupan, a opet inovativan i filigranski precizno režiran film.

Kobe, 1940. godine. Yusaku Fukuhara (Issey Takahashi) je uspešni poslovni čovek koji se bavi spoljnom trgovinom i propagira zapadnjački stil oblačenja i ponašanja. Oblači se po zapadnoj modi, pije viski i dom mu je uređen u zapadnjačkom stilu. Čak mu je i hobi – režiranje kratkih filmova u kojima njegova lepa supruga Satoko (Yu Aoi) glumi – zapadnjački i namenjen jednako tako zapadnjački nastrojenim prijateljima i kolegama. Vremena se, doduše, menjaju, vojska počinje da paradira ulicama, propagira tradicionalni japanski izgled i vrednosti.

Kada se Yusakuov britanski poslovni partner nađe iza rešetaka bez razloga osim svoje nacionalnosti, Yusaku biva upozoren od strane komandira vojne policije Taijija (Masahiro Higashide), inače školski drug njegove žene, da pripazi na svoje ponašanje jer dolazi pod sumnju režima. Poslovni put u okupiranu Mandžuriju i neprijatna istina koju saznaje tamo Yusakua i njegovog rođaka Fumia (Ryota Bando) gura preko ruba, u smeru disidentstva i aktivizma. Fokalna tačka filma je, međutim, Satoko koja s jedne strane sumnja u svog muža i njegove časne namere, posebno kada sazna da je on doveo jednu mladu ženu iz Mandžurije, sa druge je vaspitana da poštuje autoritete, pa ne želi da bude žena špijuna i izdajnika, a sa treće oseća dužnost da bude uz svog čoveka i želi da se aktivno uključi u njegove akcije.

Wife of a Spy deluje kao moderno snimljeni stari film, što je svakako svesna autorska odluka. Film je inače originalno sniman za televiziju i u 8K rezoluciji, dok se na festivalima prikazuje u 2K, ali ne izgleda ništa manje impresivno prelivajući se u impresivnoj fotografiji Tatsunosukea Sasakija kremastim i bež tonovima, dodatno ih oplemenjujući maslinasto zelenim vojničkim uniformama, crnim i belim odelima za gospodu i pastelnim haljinama za dame. U film su umetnuti i crno-beli nemi filmovi, što blještavo kontrastni igrani, što sivkasti lažno-dokumentarni, što vizuelnoj komponenti filma dodaje još prefinjeniju notu. Scenografija i kostimi su takođe među jačim stranama filma.

Vrlo dobra je i gluma, u sjajnom balansu između staromodnog zadržanog i savremenog realističkog pristupa. Vrhunac filma je, međutim, scenario koji Kurosawa potpisuje zajedno s nadolazećim filmskim autorom Ryusukeom Hamaguchijem (Asako I & II, Wheel of Fortune and Fantasy) i njegovim kolegom Tadeshijem Noharom (Happy Hour) koji nas fino navodi na tragove i zaključke za koje se posle savršeno tempiranih obrata može ispostaviti da su bili pogrešni. Izvrsno su razvijeni i likovi kod kojih se tezičnost poruke prepliće s dozom misterije. Kurosawa to sjajno režira, povremeno se oslanjajući na klasicistički »soundtrack« Ryosukea Nagaoke na klaviru i gudačima.

Wife of a Spy ne otkriva neku veliku i skrivenu istoriju, dobro su poznati i japanski zločini 30-ih i 40-ih godina prošlog veka, kao i pokajanje do kojeg je posle rata došlo. Poznat je i sukob između tradicije i moderniteta i različite etike koju oni podrazumevaju u tranzicionom društvo kakvo je bilo ondašnje japansko. Kurosawa akcenat stavlja negde drugde, na likove, na ljude, na odnose među njima. Rezultat je vrlo dobar film, do sada među najboljima u Festovom Gala programu.

The Courier

 kritika objavljena na XXZ

2020.

režija: Dominic Cooke

scenario: Tom O’Connor

uloge: Benedict Comberbatch, Merab Ninidze, Jessie Buckley, Angus Wright, Rachel Brosnahan

Svedočeći ovim zatvaranjima granica, panikama oko zaraze i propagandnim ratovima i birokratskim cinculiranjima oko vakcina, čovek ne može, a da se ne priseti Hladnog rata. On je bio »hladan« samo nekom pasivnom posmatraču, ali je mnogima u političkoj i špijunskoj zajednici on bio način života. Propaganda se gutala, pretilo se protivniku, uglavnom u svrhu prikupljanja poena na domaćem terenu, a strah od uništenja nuklearnim oružjem je bio sveprisutan i uveliko eksploatisan. Ono što se kod nas u Jugoslaviji zvalo »atomski zdesna« (ili »sleva«, svejedno), u Britaniji je bilo upozorenje od 4 minuta, smislenost i korisnost im je tu negde.

Hladni rat je unekoliko postao literarni, filmski i televizijski žanr za sebe. Deo žanra više usmeren na akciju (od Bonda nadalje) je napetu političku situaciju koristio kao kulisu za vratolomne avanture i raskošne efekte. Onaj »realističniji« pol istog pod-žanra je, pak, prvo pokušavao da dokuči pravila špijunske igre, da bi posle izmišljao svoja. Naravno, između dve krajnosti, eskapizma i naturalizma, smestilo se sijaset romana, filmova i televizijskih serija. The Courier Dominica Cookea koji upravo igra u hrvatskim bioskopima svakako više reži onom realističnijem polu, čak je snimljen po istinitim događajima, a odanost stvarnim likovima i događajima ilustrirana je obaveznim dokumentarnim snimcima na kraju.

The Courier je smešten u rane 60-te godine kada se Hladni rat mogao opako usijati. Kubanska kriza, propelirana Hruščovljevim nepredvidivim ponašanjem i Kennedyjevim čvrstim stavom, već je toliko puta korištena kao kontekst i u kinematografijama Istoka i Zapada, ali i kod nas, doduše u drugom svetlu (Tri karte za Holivud Božidara Nikolića). Pitanje je da li bi ta igra »jaraca na brvnu« bila okončana tako bezbolno da nije bilo napora nekolicine »dobrih ljudi« koje prati ovaj film.

Prvog od junaka, pukovnika Olega Penkovskog (Ninidze) upoznajemo još u prologu kada u očajničkom pokušaju pokušava da pošalje depešu Amerikancima pomoću dvojice mladića, slučajnih prolaznika u Moskvi (da, i toga je bilo, ljudi su putovali s jedne na drugu stranu »Gvozdene Zavese«). Ta će depeša o sovjetskim nuklearnim planovima i Predsednikovoj želji za »oštrenjem rogova« potaknuti niz događaja i planova sa druge, britanske i američke strane. Amerikanci se, naime, plaše da se eksponiraju otkad im je najviše rangirani agent u Moskvi, major Popov, bio uhvaćen i pogubljen, pa za pomoć mole Britance čija je špijunska mreža u SSSR-u razgranatija i diskretnija.

Tu na scenu stupa drugi naš junak, biznismen Greville Wynne (Cumberbatch), amater bez špijunskog treninga, ali sa savršenim alibijem kao gramzivi poslovnjak koji je već radio u Istočnoj Evropi, pa zato može da uspostavi kontakt sa Penkovskim kojem je inače u opisu radnog mesta na Institutu za naučna istraživanja industrijska špijunaža zapadne tehnologije. Wynneov špijunski posao je zapravo kurirski i to tako da nikad ne zna šta zapravo nosi, a celu akciju nadgledaju Dickie Franks (Angus Wright) iz MI6 i Emily Donovan (Rachel Brosnahan) iz CIA-e. Dvojica muškaraca vrlo brzo postaju prijatelji, ali je pitanje vremena kada će KGB početi da sumnja šta se događa, pa će lojalnost biti testirana. Takođe, i u Grevilleovom privatnom životu se lojalnost postavlja kao pitanje, a postavlja ga njegova supruga Sheila (Jessie Buckley, jedna od glumica koje su najviše »iskočile« u poslednjih nekoliko godina) koja primećuje promenu kod muža, a on ne sme da joj kaže o čemu se tu radi.

The Courier se u velikoj meri oslanja na standardne klišee Hladnog rata koje poznajemo iz knjiga i filmova, od preteće atmosfere i sveobuhvatne paranoje, preko podvučenih ideoloških razlika, pa do cinizma špijunskih službi. I poštovanje i prijateljstvo između muškaraca na suprotstavljenim stranama je takođe svojevrsni kliše. Međutim, scenarista Tom O’Connor (The Hitman’s Bodyguard) i reditelj Dominic Cooke (On Chesil Beach) kroz tu zadatu strukturu znaju da provuku i neke iskrenije i visprenije opservacije vezane za onovremeni način života (Sheila, primera radi, nikada neće direktno konfrontirati Grevillea u smislu šta se s njim događa, već će patiti u sebi i prazniti se pasivnom agresijom), pa čak i da ubace humorne meta-momente (recimo kada Greville pita svoje »handlere« ispaljuje li njegova igla za kravatu otrovne strelice). Ugođajnosti dodatno doprinose vrlo dobra fotografija Seana Bobbitta i muzika Abela Korzeniowskog.

Dakle, do negde 70% svog trajanja, The Courier je pošten, čak i vrlo dobar »špijunac« starog kova u kakvima su 80-ih znali igrati Michael Caine i Gene Hackman, ali ga onda istinita priča na kojoj je nastao preuzima kada i Greville i Penkovsky završe u ruskom zatvoru u čemu se scenarista i reditelj opet moraju osloniti na set klišea, ovog puta iz filmova o političkim zatvorenicima. Problem je što smo baš u dlaku to već previše puta videli po drugim filmovima, a nabijanje poente i sentimentalnosti ne pomaže naročito. Jasno, ovakvo rešenje je iznuđeno samom izvornom pričom, ali i dalje stoji da nije naročito elegantno izvedeno.

Vezivno tkivo koje spečava film da se raspadne su glumci, a pre svega Benedict Cumberbatch u glavnoj ulozi. Njegov zadatak nije nimalo lak jer je u pitanju transformacija od žovijalnog biznismena koji voli popiti, preko odanog prijatelja i pravog patriote zabrinutog za sudbinu sveta, pa do slomljenog robijaša. Za poslednju stavku je morao ići i na dijetu, što je poprilično »hollywoodski« poduhvat za glumca koji inače glumi na drugačiji, britanski način, dakle ulazeći u ulogu onoliko koliko mu prija, poigravajući se sa njom i tumačeći je na svoj način. Merab Ninidze savršeno kanalizira grč situacije u koju se upetljao i neku neodređeno neprijatnu energiju nalik na uloge koje tipski igra John Cusack, dok Jessie Buckley ima nezahvalan zadatak da unese emociju u relativno tipski lik žene-supruge-patnice.

Zaključno, The Courier možda suviše »pada« pri kraju za svoje dobro i taj pad ga možda sprečava da bude vrlo dobar film (odličan, realno, nije ni mogao da bude jer se suviše oslanja na konvencije), ali je svejedno sasvim solidan, što je u ovako neurednoj bioskopskoj ponudi popriličan uspeh.

Ava

 kritika objavljena na XXZ

2020.

režija: Tate Taylor

scenario: Matthew Newton

uloge: Jessica Chastain, John Malkovich, Geena Davis, Colin Farrell, Common, Jess Weixler, Joan Chen, Diana Silvers, Ioan Gruffudd

Očajnjička vremena zahtevaju očajničke mere, kako od produkcijskih kuća i distributera, tako i od gledalaca. Primera radi, Ava, taj najnoviji, u najboljem slučaju generički, a u najgorem potpuno promašeni klon Nikite koji samo služi svojoj glavnoj zvezdi i producentkinji Jessici Chastain da otvori novu karijernu mogućnost kao akciona heroina, umesto da izleti direktno na VOD platforme, pušten je u bioskope ove sušne jeseni. Jessica Chastain je tu najmanji problem, ona svakako može privući gledaoce, naročito uz impresivnu listu glumaca u ostalim ulogama. Problem je to što je bioskopski repertoar toliko siromašan da se gledanje Ave učini još kao dobra ideja.

Naša Nikita, ovaj, Ava je vrhunska atentatorka koja radi za tajnu organizaciju koja se malo vodi biznisom, a malo etikom. Sve što nam treba o njoj saznajemo u montažnoj sekvenci koju imamo za špicu: bila je dobra u školi i u sportu, onda se propila i prodrogirala, skrivila je saobraćajku, dospela vojske, učestvovala u tajnim akcijama i završila tamo gde je završila. U uvodnoj sceni je, međutim, vidimo na delu zavođenja i upucavanja ljigavca iz MMF-a (Gruffudd), a saznajemo da u svom modusu posla ima običaj da svoje buduće žrtve pita šta su kome skrivile da neko želi njihovu smrt.

To ne seda naročito dobro njenom mentoru Dukeu (Malkovich) koji smatra da ubistva moraju biti bezlična, a još više se boji njenog povratka starim navikama depresije, alkohola i drogiranja. Kada rutinska misija u Saudijskoj Arabiji ode k vragu, saznajemo da Avine eskapade smetaju i nekom drugom, Dukeovom prethodnom štićeniku, a sada velikom šefu Simonu (Farrell) koji bi radije Avu »trajno penzionisao« nego se izlagao riziku od njenog ponašanja. Već tu na »naplatu« dolazi i trag ostavljen u uvodu, to da je Avu na misijama pratila ženska na motociklu, te da je ta ženska Simonova kći (Silvers). Za očekivati je borbu za moć u organizaciji koja deluje kao hibrid preuzet delom iz Nikite, a delom iz serije Burn Notice, ali i Avinu grčevitu borbu za život kada se nađe na listi za odstrel.

Ali, to nije jedini front na kome se Ava mora boriti. Frka je, naravno, i kod kuće. Njena majka Bobbi (Davis) je bolesna i ogrešila se o nju u prošlosti, dok Ava ima neraščišćenih računa i sa svojom sestrom Judy (Weixler), te sa svojim bivšim, a sestrinim sadašnjim dečkom Michaelom (Common). Njena, a i njegova prestupnička prošlost će ih dovesti u sukob i sa gangsterkom Toni (Chen), vlasnicom ilegalne kockarnice i noćnog kluba u koji se ulazi kroz bušni mobilni WC.

Ako se Tate Taylor, inače bivši glumac, još nekako i snalazi u okviru ozbiljne (The Help) ili biografske drame (Get On Up), sa žanrom mu baš i ne ide, iako se uporno u takvu kinematografiju gura. Film The Girl on the Train bio je bleda kopija Fincherovih trilera, a horor Ma je prekasno »kliknuo« u žanrovske šine, pritom upadajući u etičke dubioze. Osim par trikova i referenci (prva perika koju Jessica Chastain nosi kao Ava slična je jednoj od perika koju je Geena Davis nosila kao Charlie u kultnom akcionom trileru The Long Kiss Goodnight iz 1996. godine), Taylorova režija je genenerički u stilu kada dođe do akcionih sekvenci. Pucnjave još i nekako izgledaju elegantno, ali tučnjave u modusu kratkih rezova i drmusave kamere koju je Paul Greengrass uspostavio kao standard sa svojim Bourne filmovima, a koji je sada prilično prevaziđen, skoro su negledljive. Muzička podloga između klasike i elektronike nije impozantna, ali služi svrsi, kao i panoramski kadrovi atraktivnih lokacija.

Podbačaj se oseća i na svakom planu scenarija Matthewa Newtona, još jednog nekadašnjeg glumca koji je rešio da se posveti pisanju i režiji. Ovo mu je prvi put da radi sa žanrom i još da neko drugi režira njegove ideje. Očito da se nije mogao odbraniti od poriva reciklaže i kompilatorskog pristupa, a i tih nekoliko vanstandardnih ideja i kombinacija ostaju prilično banalne. U suštini, imamo red generičke akcije, red generičke melodrame uz povremeno popovanje o štetnosti droge, alkohola i kocke.

Žrtvom uglavnom padaju glumci zbog suštinski nerazrađenih likova svedenih na po par osobina za svakog. Geena Davis se malo čak i zabavlja kao »baba-diva«, Jess Weixler pokušava kanalizirati neuroze Jennifer Lawrence u filmovima Davida O. Russella, bezuspešno, Colin Farrell nosi frizuru i brkove a la poručnik JNA s kraja 80-ih, a Johna Malkovicha je premalo da bi svojim neupitnim integritetom značajno doprineo kvalitetu filma. Sve je podređeno glavnoj zvezdi i ona to unekoliko koristi, u suštini uspeva rekreirati dovoljno unutrašnjeg crnila da bi bila dobra kao ubojita atentatorka sa svojim problemima. Uostalom, Jessica Chastain je pokazala da može biti opasna, i to na različite načine, i u dosta boljim filmovima kao što Zero Dark Thirty, Crimson Peak i, naročito, u filmovima kao što su Miss Sloane i Molly’s Game. Ona je efektna i efikasna i kao akciona heroina, samo joj za to treba ipak bolji film, pa možda čak i pravi »reboot« Nikite.

Tenet

Kritika je originalno pročitana u emisiji Filmoskop u okviru teksta koji je ujedno i osvrt na dosadašnju karijeru Christophera Nolana. Verzija teksta na blogu je drugačija.

Sudbina kino-svijeta našla se na plećima Christophera Nolana ove jeseni. U nekim drugim, normalnijim godinama, najnoviji filmski uradak scenarista i redatelja poznatog po tome da "pakira" visoko-intelektualne koncepte u formu filmskog spektakla, bio bi "samo" najiščekivaniji film godine. Ovako su ulozi podignuti do razine "biti ili ne biti", ne samo za Nolana, njegov film Tenet i produkcijsku kuću Warner Brothers, već i za kino kao koncept. Razlog tome je, naravno, pandemija koronavirusa i lančana reakcija zatvaranja kompletnog gospodarstva i kulturno-zabavnih aktivnosti. "Muke po Tenetu" su počele sa odlaganjem premijere, originalno zakazane za udarni termin sredinom ljeta, za po dva tjedna dok se nije došlo do sadašnjeg kasno-ljetnog, faktički rano-jesenskog termina. U trenutku pisanja ovog teksta, dva tjedna nakon premijere, Tenet još nije isplatio svoj proračun od 200 milijuna dolara, ali tu u vidu treba imati i izvjesne olakotne okolnosti. Jedna od njih je to da pandemija još uvijek nije gotova, što implicira i pravila ponašanja o obaveznom razmaku koja smanjuju kapacitete kino-dvorana, ali i faktor straha kod publike. Druga je da je na financijski najznačajnijim kino-tržištima Amerike i Kine premijera kasnila tjedan dana za europskom. No, ako netko može spasiti spektakularnu kino-zabavu, onda je to Nolan, a ako nešto može spasiti sudbinu kino-svijeta, onda je to filmski spektakl o spasenju svijeta. Borba sa vremenom još uvijek traje, kritika je uglavnom rekla svoje (uglavnom "miješane" recenzije sa nagnućem ka pozitivnima), publika je na potezu, a konačni rezultat neizvjestan.

 

Nisu samo okolnosti stavile Nolana i njegov najnoviji film u centar zbivanja, dobar dio iščekivanja ima ishodište u reputaciji koju britanski filmaš ima. Velike nagrade su mu do sada izmicale, ali vrijedi spomenuti da je pet puta nominiran za nagrade Oscar i BAFTA (u funkciji producenta, scenarista i redatelja), te četiri puta za Zlatni globus. Važnije od toga je, pak, da Nolan važi za hit-autora, reformatora žanrova i nekoga tko diktira trendove u filmskom stvaralaštvu. Može se čak reći da je upravo on autor koji ima tapiju na koncept inteligentnog i intelektualnog spektakla u suvremenoj kinematografiji. Također, Nolan je i baštinik tradicionalnih filmskih tehnologija kao što su analogno snimanje na filmsku vrpcu (i to njenu najluksuzniju, 70-milimetarsku, varijantu) i praktični, modelarski specijalni efektni namjesto digitalne animacije.

  ***

Sve navedene karakteristike koje je Nolan demonstrirao u svojoj dosadašnjoj karijeri ogledaju se i u njegovom najnovijem filmu. Tenet je snimljen analogno, zasnovan na praktičnim efektima, njegovu znanstveno-fantastičnu "fiziku" određuju legitimne teorije (ovog puta dovoljno pojednostavljene), film je atraktivan "na oko", u režijskom smislu izuzetno "uposlen", kao da Nolan želi hektičnim tempom i epskim razmasima pokriti "rupe" u dramaturgiji. Također, likovi su uglavnom lutke na koncu sa prostim funkcijama, što samo po sebi ne bi bilo problematično kada bi se Nolan zadovoljio time da napravi "samo" napeti špijunski triler sa nezanemarljivom znanstveno-fantastičnom potkom i sa određenim franšiznim potencijalom, ali Nolan zapravo ima ambicije da "ponovo izmisli kotač", odnosno kinematografiju. U tome pravi i neke do sada neviđene kreativne i tehničke greške, poput promašaja u glumačkoj podjeli i katastrofalno nerazgovjetnog miksa zvuka u kojem glazba i efekti po pravilu prekrivaju dijalog koji je autoru, pak, osnovno pripovjedačko sredstvo.

Ali pođimo od početka, odnosno od naslova: "tenet" je engleska riječ latinskog porijekla koja označava čvrsti stav, uvjerenje, mišljenje ili stajalište na kojem se gradi daljnji sustav vjerovanja i stavova. Nolan, međutim, tu riječ u filmu koristi u jednom sasvim drugom značenju koje se može prije shvatiti kao "pravilo". U filmu je "Tenet" i naziv tajne organizacije za borbu protiv zemaljskog ološa i terorista, ali i lozinka (izgovorena u rečenici i u paketu sa točno određenom gestikulacijom) koja njenim članovima služi kao znak raspoznavanja. Mnogo značajnije je to što je dotična riječ palindrom, pa je Nolan koristi kao svojevrsnu najavu o čemu se u filmu zapravo radi, odnosno o kretanju kroz vrijeme unazad. Čak je i struktura filma unekoliko palindromska, u prvoj polovici se protagonist (nazvan Protagonist i u interpretaciji Johna Davida Washingtona) i njegovi pomoćnici kroz zaplet probijaju "unaprijed", da bi se od polovice filma oni "invertirali" i vraćali se kroz vrijeme prema početku, uglavnom održavajući kontinuitet prostora, odnosno rute. U tom smislu, dakle, imamo povratak na Memento, doduše u epskijem, akcijskom pakiranju. Nisu filmski palindromi neka naročita novina, primjera radi posljednji film iz serijala o Pobiješnjelom Maxu, Cesta Bijesa, palindromski je tretirao prostor okretanjem smjera kretanja akcije za 180 stupnjeva u ključnom trenutku pred kraj filma, ali to bi bio manji problem kada bi Nolan bio scenaristički konzekventniji i radnju zapravo do kraja vratio na početak...

U prvoj polovici filma je zaplet još i moguće pratiti iako s vremena na vrijeme preskače logiku, makar u nadi da će se kasnije te rupe zapuniti. Protagonista upoznajemo u akciji, prvoj od nekoliko impresivnih "set piece" scena pucnjave i jurnjave, u kijevskoj Operi koju napadaju nepoznati zlikovci kako bi se domogli kofera sa nečim. Prije nego li je zarobljen od strane negativaca, naš je junak uspio sakriti kofer. U sceni ispitivanja i mučenja on bi se prije ubio cijanidom nego odao tajnu, ali se sve to ispostavlja samo kao njegov test posle kojeg je primljen u organizaciju, opremljen sa lozinkom ("koja će otvoriti neka prava i neka kriva vrata", kaže njegov novi nadređeni), upućen prvo na trening, pa na misiju ispitivanja pozadine događanja u Operi. Uz pomoć kolegice-znanstvenice Barbare (Clemence Poesy) otkriva da je u akciji upotrebljavana invertirana municija koja putuje unatrag kroz vrijeme, te da je to moguće: primjerice da bi se podigao invertirani pištolj treba samo zamisliti njegovo spuštanje. Možda nam tu Nolan nudi najsigurniji "izlaz" iz filma, da mu se treba samo prepustiti uživanju u spektaklu i zamišljati da je takvo što moguće, bez potrage za logikom i objašnjenjem. Zaplet nas dalje vodi do napada na Satorovog bescarinskog skladišta na aerodromu u Oslu koji biva prekinut od strane dvojice maskiranih uljeza (saznati ćemo kako i zašto kasnije), upoznavanja protagonista i antagonista na jahti potonjeg na talijanskoj obali i do obračuna i jurnjave po ulicama Tallinna, gdje se radnja i protok vremena (okretanjem entropije, kaže se, ali što to točno podrazumijeva i kako se to odražava na bića i objekte nije do kraja razloženo) i otkrića da se tu radi o sukobu između sadašnjosti i budućnosti, kreacije i destrukcije i dobrih i loših momaka koji se kroz vrijeme kreću unaprijed ili unazad. Potonje zapravo može funkcionirati i kao malo uvijenija ekološka metafora koju je Nolan već koristio kao okidač radnje u Interstellaru. Usput saznajemo i Satorovu motivaciju za uništenje svijeta koja, tipično "nolanovski", krajnje melodramatična. Slijede otkrića o prirodi i sadržaju kovčega s početka i konačni obračun na ruševinama sovjetskog tajnog grada.

Čak će i najstrpljiviji gledaoci najkasnije do polovice filma izgubiti orijentaciju, dok će se prema kraju filma osjećaj narativne konfuzije samo pojačavati kako Nolan sve oštrije izvrće zaplet i to maskira sve bučnijom akcijom. Redatelj je pokušao spojiti nespojivo, "pulp" pristup akcionog špijunskog filma sa visoko intelektualiziranim znanstveno-fantastičnim konceptima koji teško mogu egzistirati u istom filmu. Opis da je Tenet zapravo film o Jamesu Bondu u Nolanovoj režiji stoji, ali jednako tako ima smisla to što Nolanu do sada nije bilo ponuđena režija Bond filmova. Problemi sa filmom se samo gomilaju, od miksa zvuka, preko predominantne, a generičke glazbene podloge Ludwiga Göransona koji je na mjestu kompozitora zamijenio ranijeg Nolanovog suradnika Hansa Zimmera, pa do rapidne montaže koja, isitini za volju, čini da film djeluje kraće od dva i pol sata, ali gledaoca na kraju iscrpljuje. Tenet se, pak, iskupljuje akcijom od koje zastaje dah, Nolanovom dinamičnom režijom i impresivnom fotografijom koju potpisuje njegov standardni direktor fotografije Hoyte Van Hoytema. Glumački, pak, Tenet nije na nekom visokom nivou, uglavnom iz razloga nedovoljne razvijenosti i motiviranosti likova. Istini za volju, John David Washington, sin glumca Denzela Washingtona, do sada najpoznatiji u ulozi u filmu Spikea Leeja Crni član Klana, ima očevu prezentnost na ekranu i kinetičnost u akciji, a raskošna kostimografija Jeffreya Kurlanda pomaže i njemu i Robertu Pattinsonu da u svakom kadru izgledaju elegantno. Pattinsonovo prisustvo na film djeluje blagotvorno, ali imao je on i boljih recentnih uloga u glumački zahtjevnijim filmovima. Aaron Taylor-Johnson malo podiže atmosferu kada se u ulozi vojnika pojavi kasnije u filmu, dok Elizabeth Debicki uglavnom statira u ulozi koja je zamišljena kao emocionalno težište filma. Najveći promašaj u glumačkoj postavi je Kenneth Branagh kao negativac. Glumac i redatelj koji se proslavio ekranizacijama Shakespeareovih drama prije nego se dohvatio ultra-komercijalne kinematografije sa promjenljivim uspjehom, svakako u sebi nosi dovoljnu količinu teatralnosti da iznese lik filmskog negativca, samo što njemu prirođena teatralnost ovdje nije kompatibilna sa teatralnošću ruskog oligarha kakvog bi, primjerice, bolje odigrao Rade Šerbedžija. U konačnici, Tenet ostavlje toliko miješanih dojmova koji se međusobno potiru i čine ga krajnje prolaznom senzacijom. Mjereno aršinima Nolanove dosadašnji radova, možemo ga smjestiti pri dnu, ako ne i na samom dnu autorove karijere.

 

Comrade Drakulich / Drakulics eltvárs

kritika objavljena na XXZ

2019.

scenario i režija: Márk Bodszár

uloge: Lili Walters, Ervin Nagy, Zsolt Nagy, Szabolcs Thuróczy, István Znamenák, Nelli Schücs, Alexandra Borbély, Mónika Balsai, Roland Rába

Ma koliko desne struje apriorno štetile kulturi koju po pravilu uništavaju uskraćivanjem sredstava i imperativom preživljavanja na tržištu, odnosno komercijalizacije, mađarska kinematografija može poslužiti kao izuzetak od pravila. Razlog za to je njihova nacionalna kinematografska institucija koja funkcioniše nezavisno od državne politike, a u kojoj jedan čovek, njen upravnik, ima apsolutnu vlast. Andrew G. Vajna je nekadašnji hollywoodski producent i svakako ime od prevelikog značaja da bi bio ičiji politički poslušnik. Dok prigovori da najveću nacionalnu kinematografsku instituciju vodi kao svoju prćiju delimično stoje, rezultati govore u prilog tome da se nacionalna kinematografija kreće u dobrom pravcu: Son of Saul (2015) Lászla Nemesa je 2016. godine kao prvi mađarski film okrunjen Oscarom za najbolji strani film, uz još nekoliko značajnih nagrada (žirija u Cannesu, Zlatnog globusa i drugih), dok je On Body and Soul (2017) Ildikó Enyedi pokupio Zlatnog medveda u Berlinu.

Stvari stoje još bolje ako se pogleda žanrovski spektar kinematografije, odakle Vajna vodi svoje profesionalno poreklo. Iako vrlo glasan kritičar kako političke, tako i stručno-kinematografske strukture, Györgyi Pálfi ni u kojem slučaju nije zabranjen autor, a uz pomoć nacionalnog finansiranja je uspeo da realizuje svoju ambicioznu SF dramu His Master’s Voice (2018), Károly Ujj Meszáros je nakon uspeha sa fantazijskim filmom Liza the Fox Fairy (2015) uspeo realizovati produkcijski zahtevni politički akcioni triler X. (2018). Kills on Wheels (2016) Attile Tilla predstavlja kategoriju za sebe svojim stripovskim dizajnom, vrtoglavom akcijom i crnim humorom.

Jedno od bitnijih imena mađarske žanrovske filmske produkcije je i Márk Bodszár čiji je film Heavenly Shift (2013) jako dobro rezonirao sa publikom iz našeg regiona koja imala prilike da ga vidi. Reč je o crnohumornoj drami smeštenoj u noćni milje Budimpešte u kojem kao zaposlenik hitne pomoći pokušava da preživi Sarajlija Milan. Hevaenly Shift je naredne 2014. godine pobedio na Grossmannu, festivalu fantastičnog filma i vina u Ljutomeru, u Sloveniji, koji predstavlja zlatni standard u regiji kada je reč o žanrovskim i fantastičnim filmskim festivalima. Bodszár sada ima novi film, Comrade Drakulich koji je nakon bioskopske distribucije kod kuće prošle jeseni imao tu nesreću da mu festivalska turneja “padne” u pandemijsko/post-pandemijsko vreme. Film je ipak uspeo da se domogne online izdanja NIFFF-a u švajcarskom gradu Neuchatelu, ali i fizičke, proređene, ali svejedno rasprodate projekcije na Grossmannu.

Comrade Drakulich ambiciozna je i nesvakidašnje uspela politička satira sa elementima farse, špijunskog trilera i fantastične vampirske ljubavne priče smeštena u ne tako davnu komunističku prošlost Mađarske. Dok je naslov klasična aluzija i na vampirizam (postoje indicije da su glasine o rumunskom grofu kao o vampiru i masovnom ubici potekle baš iz Mađarske gde je dotični proveo poslednje godine svog zemaljskog života) i na komunizam, elegancija sa kojom Bodszár spaja navedene elemente je nešto u čemu se može uživati.

Nakon godina provedenih u inostranstvu, pre svega na Kubi i u Americi, drug Fábián (Zsolt Nagy) se makar na kratko vraća u svoju domovinu koju je zadužio hrabrom borbom rame uz rame sa Jánosom Kádrom i ostalim mađarskim partizanima kako bi organizovao prikupljanje krvi za decu i ranjenike u sestrinskoj komunističkoj vijetnamskoj naciji koju još uvek pustoši rat sa mrskim imperijalističkim američkim neprijateljem. Ono što je posebno zanimljivo u Fábiánovom slučaju je da on ne stari, kreće se samo noću i zapravo živi krajnje neskromno, reklo bi se zapadnjački razmetljivo i dekadentno.

Delikatan zadatak praćenja njega pri prikupljanju krvi i diskretnog otkrivanja njegove tajne večnog života dobija mlada agentica Mária Magyar (Walters). Ona, pak, ima partnera u službi i u privatnom životu, Lacija Kuna (Ervin Nagy) koji bi se najbolje mogao opisati sintagmom “jak i glup”, a čiji je jedini kvalitet za službu slepa vernost proklamovanim komunističkim idealima. Dok zadatak dovodi na scenu ljubavni trougao (jer, hej, moderni vampiri osim što piju krv pružaju i fantastičan seks i bude želju za avanturom) o kojem se sprdaju i nadležni u službi i komšije, oni na vrhu znaju šta je u igri: večni život koji bi osigurao i večnost komunizma.

Radeći sa nevelikim budžetom od oko 2 miliona eura, Bodszár prilično verno uspeva da rekreira detalje neveselog perioda ranih 70-ih u Mađarskoj. Istini za volju, “trabanti” za sirotinju, “volge” za zaslužne drugove i ostale “lade” i “moskviči” možda deluju suviše muzejski nekorišćeni, ali valjda su takva generalna pravila igre za portretiranje socijalističkog “glmaura”. Kada je reč o uređenjima enterijera, Bodszár i ekipa mu odlaze korak dalje u smislu realističnosti i pogađaju suštinu i pojedinosti hladnoratovskog perioda na manje veseloj, a kasnije i poraženoj strani “gvozdene zavese”.

Spominjanje 1956. godine, neuspele revolucije, nacionalne traume i opšteg mesta antikomunističke retorike u današnjoj Mađarskoj u ovakvom filmu možda može delovati kao malo nesuptilan i otvoreno kalkulantski čin usmeren na skupljanje simpatija na desnom spektru, ali to naprosto ne stoji, iz više razloga. Prvo, sam Fábián je čvrsto pozicioniran kao oportunista, ali i dosledni partizan i komunista, tako da njegova pozicija o 1956-oj koju na nekoliko mesta ponavlja nikako ne ide u prilog nacionalističkoj mitomaniji. Drugo, sam taj događaj, ponovljen po sličnom scenariju sa još krvavijim posledicama 1968. u Čehoslovačkoj, svakako predstavlja mrlju, ako ne i preferirani “modus operandi” pro-sovjetskog istočnog bloka u kojem staljinizam sve do kolapsa ranih 90-ih nikada nije bio pošteno prokazan.

Konačno, cela fantazija ovog izvrsno odigranog, vešto uslikanog i režiranog filma je i više nego uverljiva, gledano konvencionalnim aršinima. Sve i kada bi vampiri postojali, sistemi usmereni ka monolitnosti i večnosti bi imali manji problem sa moralnom deprivacijom konzumacije tuđe krvi u smislu vlastitog preživljavanja, dok bi svakako već bio kako se u to elitno društvo krvopija uvući i kako na poziciji krvopije ostati večito. Ovako iz lagodne pozicije gledalaca možemo samo da se zavalimo i da uživamo, zahvalni na tome da su vampiri stvar fikcije i da su u stvarnom svetu zatrovanom komunističkim totalitarizmom bili tek strašila za malu decu iz nekih bapskih priča i starih legendi na rubu zaborava.