A Film a Week - Slackers / Nulpen

 previously published on Cineuropa

While the original German title (Nulpen, meaning “idiots”) might be too harsh on the film’s protagonists, the international English one seems quite appropriate. It is summertime, school is out, and teenagers Ramona (a newcomer Bella Lochmann) and Nicola (slightly more experienced Pola Geiger) have nothing better to do than mischief hoping to provoke reaction from their environment. Their acting on impulses has a bit of destructive aura to it, and after one such incident, they take Ramona’s younger brother Noah (the adorable Rio Kirchner) in tow in order to, at least half-heartedly, try to repair the damage they caused. That sets them on a string of adventures where people, animals and objects get misplaced, lost and found.

Yes, they are proper slackers: or are they just two lost girls compared to whom the little Noah seems more mature in reasoning. Their devil-may-care attitude verging on arrogance is a facade that theoretically protects them from the world. But the two friends come from very different environments, which causes cracks in their seemingly firm friendship. Can it stand the test of time, not just the future that could steer them in different directions, but also the present? Maybe just for a day marked with climate protests, strange encounters and not always the wisest decisions?

Gajewski tries to capture the vibe of the real-life city, away from the landmarks and internationally recognised “cool” places. There is a bit of looseness of Richard Linklater’s Slacker in the DNA of Slackers, and there is a lot of a ballsy attitude in which the filmmaker, not unlike her characters, tries to mask certain insecurities. There are moments of gentleness as well, even as they serve as a brief recess from the characters’ attempts to get out of the trouble they usually brought upon themselves. The two young lead actresses embrace their characters and interact with each other and with the outer world with some palpable chemistry.

There are missteps, too. The hand-held camerawork by Hannes Schultze sometimes gets close to chaotic shakiness for no good reason, while the infusion of music of different genres draws Slackers close to the category of hipster cinema. Although the editor Rafaéllo Lupperger does his best to tighten things up, and largely succeeds, Slackers seems like an oversized short film or a string of those.

Let us make no mistake, it is a student film and it shows. But Slackers also demonstrates Gajewski’s bravery to make mistakes while searching for her voice.

Undine

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Nepisano pravilo kaže da bi nemačke filmove na Berlinalu trebalo izbegavati u širokom luku, baš kao i italijanske na Mostri. Izuzetak su možda tek najveći od najvećih režisera, oni poput Paola Sorentina ili Kristijana Pecolda. Jer, ako oni žele premijeru tu i tu, onda će je tu i tu i dobiti. Pecoldov film se ne propušta u Berlinu, i zbog Pecolda i zbog Berlina, a i zbog Berlinala.

"Undine" je dokaz da je Pecoldova tranzitna faza završena. Tranzitna ne samo radi prethodnog filma "Transit" (2018), već i zato što je posle drame "Phoenix" (2014) ostao bez dva noseća stuba karijere: scenariste Haruna Farokija koji je preminuo i "kućne glumice" i muze Nine Hos koja je odlučila da radi sa drugim autorima.

Pecold je pisanjem „Transita“ pokušao da emulira Farokija i uopšte "berlinsku školu", sa solidnim uspehom, te da umesto jednog glumca ili glumice u centar postavi par nesrećnih ljubavnika i film izgradi na njihovoj hemiji. Te uloge dodeljene su mladim i nadolazećim glumcima, Pauli Ber (dobitnica nagrade za najbolju glumicu na efstivalu) i Francu Rogovskom i oni su pokazali savršenu sposobnost za tako nešto.

Naslov "Undine" je mitološkog porekla i odnosi se na vodene nimfe iz grčke mitologije. Ovde je to ujedno i ime glavne junakinje koju igra Ber. Ona radi kao kustoskinja u muzeju koji turistima predstavlja eksponate - makete Berlina i govori o arhitektonskoj istoriji grada i njegovim građevinama.

U momentu kada je upoznajemo, glavna junakinja proživljava jedan od lošijih dana: zbog nove ljubavi ostavlja je dečko Johanes (Jakob Matšenc). Undine mu preti smrću, ali čini se da sve zaboravlja jer i u njen život ulazi nova simpatija, ronilac Kristof (Rogovski).

On je jedan od retkih čija je perspektiva Berlina uglavnom podvodna i odnosi se na mostove preko reke Špre. Iako su na prvi pogled Kristof i Undine sasvim različiti, njihova veza deluje strastveno, ali i stabilno, po onoj krilatici da se suprotnosti privlače, makar do prve svađe, odnosno ozbiljnijeg nesporazuma.

Kristof je ljut na Undine koja ga je slagala da nije pogledala Johanesa pored kojeg je slučajno prošla. Ubrzo doživljava nesreću zbog koje završava u komi, a ona za to vreme nestaje bez traga. Iako posle buđenja pronalazi novu ljubav u koleginici Moniki (Marjam Zare), Kristofa nešto ponovo vuče prema Undine i njihovom zajedničkom mestu na dnu jezera.

Ako posmatramo "Undine" kao ljubavni film, onda nije teško primetiti nedostatak zrelosti i Pecoldovih standardnih originalnih opservacija. Simbolika je providna i kao takva će biti privlačnija mladim romantičnim dušicama bez dovoljno životnog iskustva, a mitološka komponenta kojom se objašnjava navodno mistični sled događaja je prilično pravolinijska i vikipedijski pojednostavljena.

Ubedljiva gluma i enigmatično napisani likovi, naročito glavne junakinje, ipak ne uspevaju da sakriju da je Pecoldova filozofija prilično banalna, a da mu patologija koja se javlja u ljubavnoj vezi ipak nije tako jaka strana kao Farokiju. Pa ipak, zadovoljstvo je gledati Paulu Ber i Franca Rogovskog ponovo u vezi, ali i same za sebe, iako i ovde, kao i u prethodnom Pecoldovom filmu, ona kao žena drži sve konce u rukama i jasnije funkcioniše kao objekat čežnje i opsesije.

„Undine“ je ipak punokrvni film o ljubavi, i to ne nužno muškarca i žene. Dok su glavni likovi zauzeti ljubovanjem, Pecold uspeva da sroči, napiše, adresira i pošalje ljubavno pismo nikome drugome, nego Gradu. Berlinu, i to kroz Undinine prezentacije grupama turista.

Još nešto što se Pecoldu i filmu "Undine" mora priznati jeste tehnička ispoliranost. Fotografija nije samo atraktivna, nego je impresivna, bilo da je reč o panoramama grada, podvodnim kadrovima, arhitekturi ili ljudima u ljubavnom zanosu. Pecold ima osećaja za spektakl i vatromet emocija, a ovde pokazuje i spremnost da nas ponekad iznenadi i humorom, kao kada se pop hit "Staying Alive" koristi kao zadani ritam za masiranje srca i oživljavanje.

"Undine" se tako penje do nivoa solidnog filma, što je možda ispod onoga što od Pecolda očekujemo, ali ga svejedno ne bi trebalo otpisivati.

Suspiria

kritika objavljena na XXZ

2018

režija: Luca Guadagnino

scenario: David Kajganich

uloge: Dakota Johnson, Tilda Swinton, Chloë Grace Moretz, Mia Goth, Malgosia Bela, Angela Winkler, Alek Wek, Ingrid Caven, Sylvie Testud, Renée Soutendijk, Jessica Harper

Luca Guadagnino, jedan of filmskih autora na koje se računa u globalnim kinematografskim okvirima, insistirao je na pojmu “cover”, a ne “remake” za svoju verziju Suspirije. Oba pojma označavaju manje ili više isto, samo dolaze iz različitih grana umetnosti, pa konotacije mogu biti drugačije. “Cover” asocira na muziku u kojoj se od klasike nadalje ustalila praksa izvođenja istih kompozicija od strane različitih izvođača. “Remake” u tom smislu ima negativne konotacije jer se film ne smatra interpretativnom umetnošću, iako ponekad itekako ima smisla ponuditi novo čitanje poznatog materijala.

Osnova priče nove Suspirije ista je kao i kod stare, legendarne Argentove: američka plesačica dolazi u prestižnu plesnu školu u Nemačkoj i otkriva da je ta škola paravan za veštičiji klan. Međutim, kod Argenta priča ni u kojem slučaju nije krucijelna, niti je presudni razlog kultnog statusa originalnog filma, već je to njen tok logikom snova i košmara, elaborirane “set piece” scene ubistava, dizajn scene u jarkim bojama, rapidna montaža, nesvakidašnje pozicioniranje kamere, “giallo” stil glume, pomalo “off” sinhronizacija i, konačno, manična muzička podloga koju potpisuje prog-rock sastav Goblin. Suspiria je, dakle, bila i ostala neskriveni i neiskvareni “pulp” i upravo je to čini kultom, ma kakva se tumačenja tu mogla izvući.

 

Guadagnino kao da u planu ima druge stvari, pa radnju filma seli iz Freiburga u Berlin, ubacuje veštačku strukturnu podelu na šest činova i epilog, političke momente Hladnog rata i RAF-ovih terorističkih napada i još jedan celi pod-zaplet, što trajanje filma produžava sa originalnih 90 i kusur minuta na preko 150. Upadljivo je takođe čega u novoj Suspiriji nema, a to su jarke boje (Guadagninov film je sav u štihu jesen-zima, kiša-sneg, smeđe-sivo-bež i isprano), nema sinhronizacije jer svi govore na svojim jezicima koristeći engleski, francuski ili nemački kao zajednički, maniju u “soundtracku” je zamenila melanholija, ubistva i košmari su retki, pa pitanje nije toliko “šta” koliko “kada” će se nešto dogoditi, a primetno je i odsustvo “pulpa”, do samog finala, to jest.

Naša junakinja ima blago promenjeno ime i zove se Susie Bannion (Johnson). U novoj verziji je dobila i pozadinsku priču, tako da znamo da dolazi iz menonitske komune u ruralnoj Americi i da je kod kuće ostavila umiruću majku (Bela). Film, međutim, počinje sa drugom curom, Patriciom (Moretz) koja panično beži iz plesne škole Markos i odlazi kod svog psihijatra kojem nekoherentno izlaže nešto o vešticama i terorističkim aktivnostima RAF-a. Psihijatar Dr Klemperer (Tilda Swinton u jednoj od tri uloge, potpisana pseudonimom i skrivena pod elaboriranom maskom starog muškarca) njeno svedočanstvo otpisuje kao deluzije, odnosno laži ispod kojih se krije nekakva već istina.

Njen nestanak se u školi tumači tako da se ona pridružila RAF-u i nju treba zameniti u sledećoj predstavi Volk koja se na simboličkoj ravni bavi nemačkom nacističkom prošlošću i u njenu ulogu ulazi Susie, kao što nasleđuje i njenu sobu u školskom internatu koju deli sa Sarom (Goth). U školi se, međutim, odvija nekakva klanovska borba među zaposlenima, a dva klana su oličena u trenutno odsutnoj gospođi Markos i trenutnoj glavnoj instruktorki Blanc (opet Tilda Swinton, sada u ženskoj ulozi koja kombinaciju topline i striktnosti). U centru svega će se naći Susie, delimično silom prilika, a delimično svojom voljom, što vodi do kulminacije, dok sa druge strane pratimo razvoj događaja oko Klemperera, njegovu pozadinsku priču s obe strane zida i traumu iz prošlosti u kojoj se u ključnom trenutku pojavljuje u cameo ulozi zvezda stare Suspirije, Jessica Harper.

Nova Suspiria, dakle, sa starom deli taman toliko stvari da se može nazvati istim imenom, ali reč je o sasvim drugom filmu u sasvim drugom ključu, zapravo bez prevelike misterije u centru i sa prenaglašenim, ali ne uvek funkcionalnim političkim kontekstom. Guadagnino insistira na hladnoratovskoj estetici smeštajući školu odmah do Berlinskog Zida, čak i prateći lik koji granicu opetovano prelazi, a da za to ne postoji neko naročito opravdanje. Isto važi i za kontekst RAF-a koji ima smisla dok se pojavljuje u pozadini i na televiziji, ali treba imati na umu da je RAF bio aktivniji u gradovima koji su bili industrijski i finansijski centri u Zapadnoj Nemačkoj, a ne toliko u Berlinu. Utisak je, dakle, da je Guadagnino dosta toga podredio svojoj viziji hladnoratovske podeljene Nemačke i da je to učinio malo na silu i bez preke potrebe, naročito u smislu razvoja priče, pa je tako opteretio film.

Iz toga proizilaze i estetski izbori kojima se originalna Suspiria u teoriji “popravlja”, a zapravo negira oduzimanjem pulp momenta. Guadagninova verzija izgleda kao onovremena nemačka egzistencijalna drama na tragu Fassbindera ili Schlöndorfa, što bi bilo sasvim legitimno da nije toliko nekompatibilno sa samom pričom. Isto vredi i za muzičku podlogu koju potpisuje Thom Yorke koja deluje namerno umrtvljeno, osim u “set piece” koreografiranim scenama plesa kada se menja muzička tema u pravcu hipnotičkog minimalizma. Zapravo, scene plesa su mesto gde će Guadagnino pokazati svoju režijsku veštinu, a posebno je u smislu horora intrigantna ona paralelna montaža između plesne probe i plesačice koja nema kontrolu nad svojim telom.

Jača strana filma je svakako i glumačka postava sačinjena od mladih interesantnih glumica kao što su to Dakota Johnson koja sve uspešnije kanalizira mladalački seksipil svoje majke Melanie Griffith i koju je lako otpisati zbog uloge u 50 Shades trilogiji, iako pod pravim vođstvom nije loša glumica, što je Guadagnino već iskoristio u svom filmu A Bigger Splash, te Chloë Grace Moretz večito na rubu hollywoodske slave i Mia Goth specijalizirana za čudne i zahtevne epizode. Postava je pojačana i starijim, sada pomalo skrajnutim, ali kultnim glumicama kao što su Jessica Harper (naklon originalu), nekadašnja Verhoevenova zvezda Renée Soutendijk, te nemačke glumice Angela Winkler i Ingrid Caven u ulogama profesorki u kojima možemo videti i Sylvie Testud i sudansku manekenku Alek Wek čija je pojava impresivna na tragu Grace Jones.

Tilda Swinton je klasa za sebe, a igranje trostruke uloge, od kojih je samo jedna njoj prirodna nije samo demonstracija njenog glumačkog umeća ili otkačenosti, što njene, što Guadagninove (u A Bigger Splash je, recimo, imala ulogu trenutno neme rok-zvezde), nego i aktivistička izjava u smislu fluidnosti rodnog identiteta. Naravno da se ispod površine staračke maske vidi, a i čuje, da to Tilda Swinton igra starca, dok ju je u još grotesknijoj i našminkanijoj pojavi Helene Markos još teže naći. Iz tog eksperimenta, kao i iz činjenice da nema profiliranijeg muškog lika, može se izvući poruka o suvišnosti i beznačajnosti muškaraca u današnjem ili ondašnjem svetu (koji su oni stvorili ratovima i političkim podelama), što novoj Suspiriji daje jednu feminističku notu.

Tu, međutim, dolazimo do problema i kvalifikacije mizoginog koji Argentov film imao zbog fetišizacije nasilja nad ženama. Argentova sadistička crta je prisutna i može se smatrati iskrenom, a ne fingiranom, međutim to u njegovim filmovima itekako ima smisla i obrađeno je tako da on žene kroz odgovor nasiljem na nasilje zapravo osnažuje. Nema ničeg lošeg u ukazivanju na neke ne baš laskave prakse iz prošlosti, ali čini se da Guadagnino ovde ne cilja samo na jednu, već kompletni film, remek-delo i kultni klasik prepravlja i “popravlja” oslobađajući ga od pulpa XX veka, a da ga pritom ne shvata. Pulp, šok, senzorna bombastičnost i košmarnost nisu samo sastavni delovi Suspirije, već njena suština. Po tome gledano, Guadagninov film ni u kojem slučaju nije Suspiria, a pitanje je koliko bi bio dobar i sam za sebe.

Victory Day / Den’ Pobedy

kritika objavljena na portalu Dokumentarni.net

Scenarist, redatelj i producent: Sergej Loznica
Direktori fotografije: Sergej Loznica, Diego Garcia i Jesse Mazuch
Montaža: Danielius Kokanauskis
Dizajn zvuka: Vladimir Golovnitski
Zemlje podrijetla: Njemačka / Litva
Godina proizvodnje: 2018.
Trajanje: 94 minute

Ma koliko varirao u temama, tehnikalijama i autorskim pristupima te poduzimao ekskurzije u igrani film, od ukrajinskog dokumentariste Sergeja Loznice možemo sa sigurnošću očekivati jedno: studiju ponašanja ljudi, najčešće mnoštva, u određenom prostoru i kontekstu. Loznica je hroničar, etnograf i istoričar, dakle posmatrač više nego pripovedač. To važi za skoro sve njegove filmove u dugoj i plodnoj karijeri, od ranih kratkometražnih radova, preko found footage perioda karijere kojeg su obeležili “Blokada” / “Blockade” (2005) i “Revija” / “Revue” / “Predstavljanje” (2008), pa sve do recentnih naslova “Majdan” / “Maidan” (2014), “Događaj” / “The Event” / “Sobytie” (2015) i “Austerlitz” (2016), kojem bi “Dan pobjede” / “Victory Day” / “Den’ Pobedy” (2018), jučer prikazan na 16. Human Rights Film Festivalu, po nekim aspektima trebao predstavljati idealan parnjak na dvostrukoj projekciji. Valja napomenuti da je samo u 2018. godini Loznica izbacio tri naslova, dva dokumentarna i jedan igrani; mada kod njega i igrani filmovi deluju dokumentarno u izrazu, što zbog opsesije za snimanjem gomile, što zbog navade da upotrebljava duge, statične kadrove. Postoji stoga bojazan kako je autor upao u hiperprodukciju, no sudeći po prvom filmu iz 2018. godine, “Danu pobjede”, premijerno prikazanom u sklopu Foruma na Berlinaleu, površnosti i brljotine, ako ih ima, ostavljene su za igrani “Donbass” / “Donbas” (2018) (premijera u Cannesu) ili “The Trial” (2018) (premijera u Veneciji).

Kao što je “Maidan” posmatrao ukrajinsku demokratsku revoluciju na naslovnom kijevskom trgu, “Događaj” bio doprinos kulturi sećanja na moskovski puč 1991. godine, a “Austerlitz” ispitivao savremeni fenomen turističkih ruta tragedije po mestima stradanja poput koncentracionih logora, “Dan pobede” se bavi fenomenom proslave 9. maja, Dana pobede nad fašizmom, i to na jednom od potpisnih mesta, oko sovetskog memorijala u (istočno)berlinskom parku Treptower, gde je film i snimljen na licu mesta prilikom prošlogodišnje proslave. Samo mesto posebno je interesantno u kontekstu rusko-nemačkih i rusko-evropskih odnosa u rasponu od Drugog svetskog rata, preko Hladnog rata do današnjih dana. Valja imati u vidu da se Nemci, a pre svega Berlinci, nisu odrekli antifašizma i da se proslava inače instalirana od strane sovjetske okupacione vlasti neometano odvija i nakon završetka Hladnog rata.
Film se bavi raznorodnom skupinom ljudi koji tu pobedu slave, pretvarajući celu proslavu navodno punu pijeteta prema žrtvi koju su oslobodioci podneli, u zabavu vašarskog tipa, farsu, pa čak i ideološku negaciju vrednosti antifašizma. S jedne strane, imamo čisto folklorne aspekte proslave, poput mladića u preširoko skrojenim uniformama koji uvežbavaju crvenoarmijski strojevi korak, amaterske zborove sastavljene od bakica koje pevaju onovremene borbene pesme i romanse (koje imamo prilike čuti i kao muzičku podlogu iz offa), kulturno-umetnička društva, prodavce suvenira i potomke poginulih. S druge strane, tu je i raznorodna – u klasnom i ideološkom smislu – ruska i generalno ex-sovetska dijaspora kojoj je to prilika za okupljanje i druženje. Na trećoj strani, tu su i ideološki čisti mladi lokalci koji istinski proslavljaju pobedu nad fašizmom. Na četvrtoj, nostalgičari koji se sa setom sećaju tekovina socijalističkog DDR-a. Na petoj, familije s decom koje uživaju u prazničnoj atmosferi. Paradoksalno, svoje mesto naći će tu i oni kojima je antifašizam neka vrsta kolajne kojom se ponose, a svojim delovanjem zapravo od fašizma ne odstupaju previše, poput podružnica moto-bande Noćni Vukovi iz različitih istočnoevropskih zemalja, te raznih paramilitarnih skupina kojima je jedna od retkih zajedničkih stvari podrška politici Vladimira Putina. I sve te grupe nekako egzistiraju zajedno, vođene strukturiranim protokolom, dok na rubovima skupa povremeno izbijaju sukobi, na sreću samo verbalnog karaktera.

Dok se poveznice s “Austerlitzom” nameću po tematskoj bliskosti, iako uz posve različit ton, Loznica različitosti naglašava potpuno drugačijim formatom slike i paletom boja. Nešto uža (16:9) i crno-bela fotografija “Austerlitza” odgovarala je mestu stradanja, ali ovde za promenu imamo widescreen (2.39:1) i puni kolor koji su u tonu s proslavom pobede, ma šta kome ona predstavljala. Loznica sebi namenjuje ulogu posmatrača i ostaje potpuno nevidljiv u snimljenom materijalu, dok su jedine primetne intervencije upotreba muzike i struktura punog kruga u vidu prve i poslednje scene prikaza samog spomenika. Možda se ideja fokusa prema jednoj proslavi sa svim njenim formama i protokolima čini banalnom, ali snimajući ljude koji u njoj učestvuju i koji ju čine, Loznica uspeva sprovesti “Dan pobjede” kao ultimativnu studiju jednog fenomena i raskoraka između svečarskog narativa i banalne realnosti, u osetljivom političkom trenutku kada je sve teže uočiti suštinske razlike između deklarativnog antifašizma i neofašističkih praksi.


 

Atomic Blonde

kritika originalno objavljena na Monitoru

2017.

režija: David Leitch

scenario: Kurt Johnstad (prema stripu The Coldest City Anthonyja Johnsona i Sama Harta)

uloge: Charlize Theron, James McAvoy, Eddie Marsan, John Goodman, Toby Jones, James Faulkner, Roland Moller, Sofia Boutella, Bill Skarsgard, Johannes Hakur Johannesson

Bombastično najavljivana još od proleća plakatima i napaljivim “trailerom” u Cinestaru, Atomska plavuša je podgrejavala očekivanja da bi na kraju ostavila pomalo gorak ukus u ustima. Dobro, da se ne foliramo, nije reč o lošem ili dosadnom filmu u kojem se ne može uživati na neki trashy pop-corn način, ima tu svega i svačega, od izuzetno zvučne glumačke postave, preko zanimljivog konteksta priče (kraj Hladnog rata u Berlinu), malo seksa i politike, puno nasilja, akcije i tučnjave. Bude tu i stila, ali na moju veliku žalost – nauštrb supstance.

Charlize Theron igra Lorraine Broughton, agenticu MI6, platinastu plavušu koja svoje neprijatelje, policiju, istočnonemačke i ruske špijune slaže na gomilu golim rukama, hladnim i vatrenim oružjem pritom pazeći da ne pokvari svoje savršene crno-bele odevne kombinacije sa obaveznim parom štikli, kupa se u ledu i pije “stoly on rocks”. Upoznajemo je dok je saslušava njen nadređeni (Jones) u prisustvu agenta CIA-e (Goodman), dok veliki šef C (Faulkner) promatra iza stakla. Tema saslušanja je misija u Berlinu koja je pošla po zlu i to će biti okvir za priču koja se uglavnom odvija u “flashbacku”. Dakle, neko je zeznuo stvar, ali pitanje je ko, šta, kako i zašto.

Cilj misije bio je dokopati se spiska svih aktivnih agenata u podeljenom gradu sa najviše špijuna po glavi stanovnika. Popis je, naravno, “macguffin” koji služi samo da pokrene priču i dovede našu heroinu u opasnost, ali i u kontakt sa lokalnim agentom Davidom Percievalom (McAvoy) koji ima vrlo fluidan osećaj lojalnosti i od toga zarađuje, francuskom agenticom-početnicom Delphine Lasalle (Boutella) koja će poslužiti kao “love interest”, tipom nadimka Durbin (Marsan) kojeg treba spasiti jer je zapamtio celu listu. A glavna tačka interesa na toj listi je izuzetno opasni dvostruki agent čiji identitet ona navodno otkriva.

Red koreografirane tučnjave, red muzike iz 80-ih (u remix varijanti ili ne), dosta nekakvog retro-chic stila (makar u pokušaju), poneka jurnjava zapadnoevropskim ili ruskim automobilima po ulicama Budimpešte koja najčešće glumi Berlin (uz ponešto vešto umontiranih pravih lokacija) i višestruki obrati na kraju koji dosta popravljaju situaciju i eto nama celog filma. Gledljivog, čak umereno zabavnog, premda ispraznog i u osnovi pogrešnog. Pa da vidimo šta sve tu ne štima...

Prvo, likovi. Naslovna plavuša, ma kako je dobro igrala Charlize Theron, ostaje ograničena tipom “kickass” ženske bez prošlosti i budućnosti čija se humana, ranjiva strana stidljivo pomalja u jednoj replici na saslušanju pred sam kraj filma i u trapavo izvedenom ljubavnom pod-zapletu sa naivnom Francuskinjom čije su jedine funkcije da bude od početka do kraja naivna i da našoj junakinji preda informaciju koju mi znamo skoro pa od samog početka filma. Uz to, čim vidimo McAvoya kako igra Davida Percievala, jasno nam je kakav je to lik: sebičan, ljigav i lud. McAvoy je majstor da odigra takve likove, ali to što uvek igra baš takve je “spoiler” sam po sebi. Dodajmo na to neiskorištene potencijale skoro svih ostalih glumaca, počevši od Johna Goodmana, i eto filma koji bi mogao biti mnogo bolji da se neko oko toga stvarno potrudio.

Druga stvar je stil, odnosno njegova inflacija, i to, kakve li ironije, inflacija potpuno pogrešnog stila. Ovaj miks retro-chic-futurizma i čega god bi idealno izgledao u nekakvoj stripovskoj priči van prostora i vremena a la John Wick, što je i prethodni film Davida Leitcha, inače kaskadera i ko-ordinatora vratolomija po struci. U filmu (baziranom na stripu, ali svejedno) u kojem postoje tačne odrednice vremena i mesta, takve egzibicije su malo opasne po život. Treba paziti na detalje, ne samo na to da se u trećem planu na milisekundu ne pojavi laptop u kadru (te su skalamerije u ona doba bile izuzetno retke i skupe) ili na barem deceniju mlađe štikle glavne junakinje koje dobijaju svoj krupni kadar, nego i na razlike između Istoka i Zapada, njihovog osećaja za modu i stil, u to doba najvidljivije upravo na primeru Berlina. Nije dovoljno staviti Trabante i Lade na ulice Istočnog Berlina (na stranu što izgledaju kao muzejski primerci, a ne korištena vozila). Treba takođe voditi računa kako su se jedni i drugi nosili u ona doba, šta su slušali od muzike, na koji način su se i protiv čega bunile mlade generacije na obe strane zida i kako je ta pobuna izgledala. U Leitchevoj interpretaciji, to sve deluje skoro isto.

Treće, doslednost. Ne menja se tako bogat stil pred kraj filma da bi finalna masovna tuča / jurnjava u kojoj naša junakinja mlati komunističke bitange bila urađena potpuno drugačije. Dakle, umesto pažljivih koreografija, na tom mestu dobijamo infuziju “dark & gritty” sadržaja, sa sve obaveznom “greengrassovskom” drmusavom kamerom, valjda da bi nas Leitch podsetio kako su to bila zajebana vremena ili da bi se naklonio Bourne filmovima, svejedno. Ta dva pristupa nemaju šta tražiti u istom filmu, naročito ovako bez opravdanja.

Na kraju krajeva, imamo problema i sa pričom. Jasno, ona je samo konstrukcija da našu junakinju prebaci od opasnosi A do opasnosti B ne bi li ona morala da ih rešava svojim ubojitim veštinama. Međutim, Kurt Johnstad, poznat po radu na dva 300 filma, čak ni ne zapetljava tako da nije moguće otpetljati, nego čini upravo suprotno: pušta da scenario suviše dugo “jaše” na višestruko konstatiranim i ničim dalje razrađenim pretpostavkama. Dakle, jasno nam je ko je tu ko i šta je tu šta, bez potrebe za ponavljanjem, pa je gotovo debilno očekivati da se iznenadimo kada se stvari odviju tako kako se odviju. Obrati na kraju su zbog toga efektniji i, rekoh, donekle vade stvar, ali sve se to moglo rešiti daleko diskretnije.

Možda će se moje zamerke učiniti preoštrima, naročito za jedan lagan film na plemenitoj misiji očuvanja klasične špijunske šprance u doba kada je takve poslove tehnologija preuzela od živih ljudi. Ali taj argument naprosto ne stoji. Jer ne samo da se Bond filmovi prilagođavaju vremenu iz generacije u generaciju (kako, to je već druga tema za diskusiju), već smo u poslednje vreme imali i dva superiornija moderno stilizirana, a opet retro-špijunska filma. Kingsman će uskoro dobiti nastavak, a isto se nadam i za The Man from U.N.C.L.E. Za Atomic Blonde nisam siguran želim li nastavak ili nastavke.

Fluid0

2017.

scenario i režija: Shu Lea Cheang

uloge: ensemble cast

Shu Lea Cheang nije nepoznato ime u svetu multimedijalne umetnosti. Njen pristup je interdisciplinaran, njen medij je film i video, a njene teme su identitetske – etnički stereotipi, rodnost i polnost, odnos moći i zloupotreba iste na različitim nivoima. Može se reći da je lagano šokirala svet filma kada je njen SF-pornić koji vuče inspiraciju od Blade Runnera pod imenom I.K.U. (2000) uvršten u program Sundancea. To je bila tema debate jedno vreme, je li uopšte pornografiji mesto na filmskom festivalu, a Shu Lea Cheang je na svoj sledeći film čekala 17 godina.

Fluid0 je snimljen bez potpore bilo koje zvanične institucije, gerilski, sa entuzijastičnim i neplaćenim glumcima uglavnom pokupljenim sa berlinske queer i alt-porn scene, dok je veći deo budžeta potrošen na “green screen”. Rezultat je, u najmanju ruku, vrlo čudno filmsko iskustvo namenjeno specifičnoj publici koja se može naći na marginama žanrovskih i queer festivala.

Autorica ističe da je inspiracija potekla od I.K.U. i da je razvoj projekta započela još onda. U pitanju je opet SF-pornografska priča čija je premisa da je u svetu budućnosti AIDS istrebljen, ali da se usled mutiranog virusa pojavila nemoralna “nulta generacija” koja ne samo da se ne želi sparivati u zajednice dvoje ljudi i prokreirati, nego i fluidi njenih jedinki sadrže halucinogene tvari od kojih se u laboratorijama sintetizira droga novog doba. S tim u vezi, proglašen je novi rat protiv droge, a na njih su poslati androidski super-agenti. Priča se dalje grana na nekoliko strana, a pripadnici “nulte generacije” postaju žrtvama seksualne industrije, vladinih represalija i pohlepnih dilera...

Ma koliko Shu Lea Chang vešto baratala parolama i vizualnim izražajnim sredstvima na tragu i nivou performansa, Fluid0 pada kao narativni film. Autorica je zainteresiranija za eksplicitnost, propagandu seksualne raznolikosti i nabijanje poente (kakve već) prostim ponavljanjem scena i kadrova. Čini se da priča u početku ide na sto strana, odnosno ne ide nikuda. Stvari se popravljaju negde od sredine, autorica kao da uspeva da pohvata konce priče i pusti je u pogon. Ali, budimo iskreni, u ovakvim filmovima priča je samo kostur, ovde čak prilično blesav i neozbiljan, na koji se kači gomila nestandardnog seksa, telesnih fluida i začudnosti koja je sama sebi cilj.

Opet, ima to neku svoju draž i skoro grešnu privlačnost, makar negde na marginama. Recimo u lošoj glumi koja izgleda kao namerni trash. U nabijajućoj elktronskoj muzici. U savršeno sterilnim ili preterano prljavim scenama. U lošim grafikama.

Na koncu, ako ništa drugo, Fluid0 može poslužiti kao primer šta se sve filmom smatra i čemu sve veliki festivali poput Berlinala poklanjaju pažnju. Ne govorimo tu u kategorijama dobrog i lošeg, pravo je pitanje je li uopšte. Za pred-film, kratki animirani Venus – The Little Lesbian Fairy se po formatu makar znalo šta je.

Tiger Girl

2017.

režija: Jakob Lass

scenario: Jakob Lass, Eva-Maria Reimer, Ines Schiller, Nicholas Woche

uloge: Ella Rumpf, Maria-Victoria Dragus, Enno Trebs, Franz Rogowski

“Zašto želiš biti policajka? Jesi li možda s Istoka?”, upitaće slobodoumni berlinski zgubidani naivnu curu koja je upravo okinula prijemni ispit u pandurskoj školi, pa se zaposlila u zaštitarskoj firmi. Ta dva povezana pitanja su i inače najviša tačka humora i samosvesti nemačkog omladinskog filma Tiger Girl koji verovatno želi biti snažna feministička izjava, ali se gubi u meandrima i krugovima i moralnim dilemama koje retko kad dovode do poente.

Šteta, jer film ima onu maničnu tinejdžersku energiju kakva nam često nedostaje u filmovima u kombinaciji sa zanimljvim uglom gledanja, postavkom tela, moći i fizičke snage u prvi plan. Koliko često imamo prilike videti devojke koje se suprotstavljaju jačem polu na ulici, a ne kod kuće? Koliko često u tom kontekstu njihova pravedna borba postaje izvitoperena kada počnu nastupati sa pozicije moći? Još kada je sve začinjeno humorom, snimljeno atraktivno, propraćeno glasnim soundtrackom i manično montirano tako da drži pažnju čak i kad odlazi stramputicom u lagano popovanje ili kada zapravo ne ide nikuda.

Barem su naše dve junakinje zanimljiv prizor. Maggie (Dragus), kasnije nazvana Vanilla nalazi se na onoj životnoj prekretnici, a nije sigurna kuda dalje. Naivno misleći da će kao policajka moći biti društvu od koristi, a ljudima na usluzi, nalazi se u nebranom grožđu posle neuspeha, pa ide linijom manjeg otpora i zapošljava se kao čuvar u tržnom centru. Mekana kakva već je, ona ne uspeva se na poslu i van njega postavi kao autoritet, pa često biva saterana u kut, bilo od strane frajera koji ne misle ništa loše, ali im je nastup napadan, bilo od strane onih koji zapravo imaju zadnje namere.

Srećom pa joj u pomoć dolazi samouverena Tiger (Rumpf) koja uživa u makljaži s nasilnicima, za šta će joj se Vanilla odužiti, pa njih dve započinju jedno divno prijateljstvo. Ali koliko god Tiger bila opasna na ulici, kod kuće je vrlo podložna dečku i njegovim cimerima, što je u kombinaciji sa životnim uslovima (na rubu beskućništva) gura prema kriminalu. Vanilla je prati, prvo nevoljko, onda sa sve većim žarom, ne samo iz zahvalnosti, nego i zbog želje za avanturom.

Ta silna energija, nažalost, ne konvergira u nešto smisleno. To donekle ima veze sa produkcijskom kućom, odnosno pokretom koji stoji iza filma, FOGMA. Oni imaju svoj manifest u kojem pozivaju na borbu protiv lažnog profesionalizma i umesto toga ističu improvizaciju i kolektivnu kreaciju. Štos je u tome da Tiger Girl odstupa od manifesta utoliko što ima relativno čvrstu narativnu strukturu na koju se kači improvizacija. Međutim, reditelj Lass, nenaviknut na takav sistem ne uspeva da do kraja prenese poentu i čini se kao da nas više zabavlja.

Istini za volju, ima i sa čim i sa kim. Ella Rumpf (Chrieg, Raw) se već pokazala kao efikasna opasna cura, a rumunsko-nemačka glumica Maria-Victoria Dragus (The White Ribbon, Graduation) se s pravom smatra jednom od nadolazećih zvezda evropskog filma. Uz zapažene epizode mladih i perspektivnih nemačkih glumaca, Tiger Girl nije dosadan film. Ali da ne uspeva realizirati svoj potencijal - ne uspeva.

Victoria

kritika  originalno objavljena na FAK-u

2015.

režija: Sebastian Schipper

scenario: Sebastian Schipper, Olivia Neergaard-Holm, Eike Frederik Schultz

uloge: Laia Costa, Frederick Lau, Franz Rogowski, Burak Yigit, Max Mauff

Victoria je film koji je premijeru imao na prošlogodišnjem Berlinalu, gde je postao hit među određenom kritikom i publikom i pobrao tri nagrade (dve lokalnijeg karaktera i Srebrnog Medveda za kameru). Uspešna festivalski ciklus je zaključen sa relativno širokom distribucijom, dosta nemačkih nacionalnih nagrada i nekoliko nominacija za nagrade EFA (Evropske Filmske Akademije). Međutim, Victoria nije samo “festival darling”, nego i punokrvni filmski eksperiment o kojem će se još dugo pričati.

 Naime, Victoria je film koji se odvija u stvarnom vremenu, jedne noći na zoru u Berlinu i koji je snimljen u jednom kadru, ali zaista. Nema laži, nema prevare, to što vidimo, to je i snimljeno, iz nekoliko puta, bez skrivenih rezova u zgodnim trenucima kao Hitchcockov Rope ili još uvek aktuelni “oscarovac” Birdman. Opet, nije nezamislivo i nemoguće snimiti film u jednom kadru kada je u pitanju nešto kao Russian Ark, dokumentarac koji elegantno simulira šetnju po muzeju, ali na taj način snimiti akcioni film – to je već poduhvat. Možda je sam sebi svrha, ali svejedno...

Victoria zbog toga zaslužuje priznanje kao izuzetno napet film koji prolazi kroz nekoliko žanrova, glatko teče i naslućuje neprijatnost u bliskoj budućnosti, te kao film koji sjajno koristi svoje unapred izabreane lokacije, gradske ulice, te Berlin sa svojim klubovima, ulicama, dragstorima, stambenim zgradama i njihovim krovovima postaje jedan od filmskih heroja. Pohvalu zaslužuje i direktor fotografije Sturla Brandth Grovlen koji pokazuje sjajnu kondiciju i koncentraciju za kadar u trajanju od bezmalo 140 minuta. Ne treba zaboraviti ni glumce čiji se rad uglavnom svodio na improvizaciju dijaloga, dok je scenario zadavao samo liniju kretanja po lokacijama i redosled ključnih postupaka.

 Osnovna priča se svodi na “devojku koja se sama vraća kući noću”, ali ona nema nikakve specijalne moći, a nije čak ni na domaćem terenu. Ona je Victoria, cura iz Madrida koja u Berlinu živi tek par meseci, radi u kafiću i ne zna nemački. Igra je apsolutno sjajno Laia Costa koju kamera voli i koja je u stanju da stane i ostane u centru pažnje. E, sad, njoj se na izlasku iz kluba uvaljuju četvorica momaka sumnjivog izgleda i ponašanja (u najmanju ruku su pijane barabe) i po svaku cenu žele da zableje sa njom. Iako je umorna i za nekoliko sati joj počinje smena, ona pristaje. Oni bleje na ulici i na krovu zgrade, puše travu i piju ukradeno piće, a između nje i jednog od njih, Sonnea (Lau), polako se krčka romansa nalik na Linklaterove Before filmove.

Tako bi to i bilo, naročito posle izuzetno emotivne scene u kafiću gde Victoria radi, da drugi od mladića, bivši robijaš Boxer (Rogowski) nema druge planove. On iz svojih zatvorskih dana duguje uslugu ili novčani ekvivalent jednom pravom gangsteru i te noći mora da plati. Zadatak je pljačka banke, trojica naoružanih plus šofer, a jedan od momaka se napio do beskorisnosti, pa je Victoria pozvana da ga “zameni”. Ona to prihvata, ali kako to obično biva kad amateri pljačkaju banku, cela akcija se izvrće naopako, možda samo zbog jednog detalja, a možda zbog činjenice da to nije posao za krimose sitnog zuba...

 Ono što se potencira kao najjača strana filma, snimanje u jednom kadru i njime uslovljen veoma okvirni scenario, ispostavlja se i kao najveće ograničenje. Boxer jedini ima fiksnu motivaciju, Sonne i Victoria međusobno uslovljenu, ostali ne baš. Suviše je tu neverovatnih stvari spakovanih u neverovatan splet okolnosti. Da li bi Victoria, za koju kasnije dobijamo potvrdu da ni u kom slučaju nije uličarka, nego fina cura kojoj je izmakla karijera pijanistkinje, našla išta privlačno u grupi baraba? Da li bi uopšte zablejala s njima? Da li bi bleju prekinula kada bi stvar postala ozbiljna? Da li ozbiljan gangster, kada već u pljačku šalje bilmeza koga zna iz zatvora, s njim šalje i njegove ortake, još veće bilmeze koji sigurno nemaju iskustva sa pljačkom banke? Da li bi prihvatio izmenu plana i potpuno nepoznatu curu, pritom strankinju, na mestu šofera? Da li bi iko pri zdravoj pameti, a da nije i sam kriminalac, pomislio da je pljačka banke baš dobro zezanje? Da li bi cura osetila takvu odgovornost prema klipanima sa kojima je popila jedno pivo i popušila jedan džoint da sa njima krene u takvu akciju? Čak je i vremenski okvir od nešto preko dva sata za toliku količinu pizdarija nerealan, čak i u gradu koji nikad ne spava, kao što je to Berlin.

Istini za volju, napetost dosta popravlja utisak, kao i tretman pojedinih detalja. Izbor muzike i njen tretman je sjajno sugestivan. Komunikacija među mladim glumcima je neusiljena i opuštena, a mehanizam nepoznavanja jezika se pokazao kao efikasan da momci Victoriju drže u mraku kad razgovaraju na ionako zeznutom berlinskom slengu. Solidno je izveden i spoj žanrova i filmskih motiva, ima tu i humora i ljubavne priče (ma kako neverovatne), i akcije i asocijacija na Linklaterove “travelogue” filmove.

Laia Costa je otkrovenje ovog filma, njena izvedba je besprekorna, od prve scene pomamnog plesa u klubu, preko neprijatnosti i opuštene bleje, do otvaranja u ponajboljoj sceni filma u kafiću i dalje preko nesigurnosti i straha do potpunog preuzimanja kontrole nad događajima. Ona je uz apsolutno fenomenalni rad kamere glavni razlog da se pogleda ovaj film.

 No, i pored svoje originalnosti, Victoria se čini kao filmski eksperiment koji je samom sebi cilj i koji će u budućnosti biti zanimljiv samo kao komad trivije, kao jedan od prvih, pionirskih, svakako ne i najboljih pokušaja. Schipper i ekipa su dokazali da su neke stvari moguće, ali me svejedno nisu ubedili da ih je trebalo raditi. Raskadriran i sa čvršćim scenarijem, Victoria bi bio potpuno drugačiji film, kraći, koncentriraniji, sređeniji i verovatno u konačnici i bolji, ali ne bi privukao ovoliko pažnje kao što je to učinio sa jednim prostim i u digitalno doba sasvim izvedivim trikom.

The Man from U.N.C.L.E.

kritika originalno objavljena na:  monitor.hr

2015

režija: Guy Ritchie

scenario: Guy Ritchie, Lionel Wigram, Jeff Kleeman, David Campbell Wilson (prema istoimenoj TV seriji)

uloge: Henry Cavill, Armie Hammer, Alicia Vikander, Elizabeth Debicki, Luca Calvani, Sylvester Groth, Jared Harris, Hugh Grant, Christian Berkel, Misha Kuznetsov

Zanimljive stvari su se dešavale u britanskoj kinematografiji sredinom i krajem 90-ih godina, posebno kada govorimo o napetim, crnohumornim gangsterskim filmovima. Guy Ritchie je tu verovatno prvo ime koje će nam pasti na pamet. Njegova karijera je nekako koincidirala sa pojavom Quentina Tarantina sa druge strane Atlantica, a njegovi visoko-stilizovani gangsterski filmovi, posebno Lock, Stock and Two Smoking Barrels i Snatch, svakako su dobili zasluženu pažnju. Ritchijeva karijera je onda odlutala, utopila se u “celebrity” šarenilo, reditelj je oženio pop-zvezdu Madonnu i sa njom snimio onu abominaciju od filma (neću se zamarati navođenjem naslova), pa se donekle uspešno vratio sa Revolverom i Rockenrollom. Filmski gledano, ne znam šta su mu bila potrebna ona dva Sherlocka, filmovi pucaju od lošeg, izanđalog CGI-a i vrište “mi smo ovdje samo zbog para”, ali dobro.

Bilo kako bilo, pažljivo pripreman i uporno reklamiran The Man from U.N.C.L.E. je tu. U pitanju je remake stare televizijske serije iz 60-ih o tajnoj jedinici sastavljenoj od ruskih i američkih agenata koji se ispod “železne zavese” bore protiv belosvetskog šljama. Više od toga, to je čista akcijska zabava, pažljivo i sa osećajem stilizovana i nabijena humorom koji funkcioniše dobro, a nije namenjen samo sočnom “traileru”. Ako publika shvati foru, a za očekivati je da hoće, možda dobijemo i jednu sasvim zanimljivu franšizu.

Akcija počinje, gde druge, nego u podeljenom Berlinu ranih 60-ih. Bivši vojni obaveštajac, kasnije kradljivac umetnina, a sada agent CIA-e sa vrlo malom slobodom delovanja, Napoleon Solo (Cavill) dobija zadatak da iz Istočnog Berlina izvuče neobičnu auto-mehaničarku Gaby, kćerku nestalog naučnika koji se za vreme rata bavio raketnom tehnologijom. Iako ga pretpostavljeni uverava da će to biti laka misija, tamo ih dočekuje veoma snažni i veoma odlučni KGB-ov agent Illya Kuryakin (Hammer) i počinje jurnjava i igra živaca, jedna od mnogih u ovom iznimno napetom filmu.

Slaba je uteha Napoleonu i Gaby što će se izvući, pošto će ih već sutradan poslati na novu misiju. Cilj im je da osujete plan preživelih nemačkih nacista i italijanskih fašista glede nuklearne dominacije, a to će izvesti tako što će se infiltrirati u italijansku transportnu mega-kompaniju za koju radi Gabin stric Rudy (Groth). Naravno, oni na misiji neće biti sami, pridružiće im se i Kuryakin i to kao njen verenik, kremaljski arhitekta. Naravno, dvojica muškaraca će se konstantno nadgornjavati i podjebavati, a i njihova saradnja je privremenog karaktera, jer i jedna i druga hladnoratovska strana žele nacističku dokumentaciju samo za sebe jer im to može doneti pobedu u ratu. Ali stvari nisu tako jednostavne...

Napoleon nije naročito veran idealima “kompanije” za koju radi i uglavnom gleda svoj interes. Illya je možda uvereni komunista, ali ima psihičke probleme i ne može da se izbori sa očevom reputacijom izdajnika. Ni Gaby nije neka statična i nedužna ženska, nego žena sa planom. Njihovi primarni protivnici su trenutni vlasnici kompanije, playboy Alexander (Calvani) i visoka, hladna i ubojita “femme fatale” Victoria (Debicki).

Ono što sledi se najbolje može opisati kao špijunska akcija na tragu prvih, klasičnih Bond filmova. Nije to puko podražavanje niti je propratni humor (a ima ga onoliko) samo nevesela prvoloptaška parodija. The Man from U.N.C.L.E. je pre svega eksplozija stila. Od mračnog i kišnog Berlina, do mondenih italijanskih lokacija i okruženja retro “jet seta”. Na svaki detalj se pazilo, arhitekturu, automobile, frizure, odeću i to nije samo sebi cilj. Scena u kojoj se dva alfa-mužjaka, uglađeni amrički lopov i ruska sirova vojničina raspravljaju o slaganju modnih detalja je samo takva poslastica za ljubitelje filma.

Opet, čini se da je Ritchie sa tim preterao, slučajno ili namerno, pa sve to izgleda više kao da je netom pokupljeno iz nekakvog onovremenog modnog kataloga ili “lifestyle” magazina nego kao nešto što je bilo svakodnevno vidljivo i dostupno u ona vremena. Čak u jednoj potpisnoj sceni dok Illya na čamcu pokušava da pobegne od radnika obezbeđenja, Napoleon se slučajno sakrije u kamionu i tamo nađe radnikovu “užinu”: bocu Chiantija i sendvič kojem je mesto u kulinarskom magazinu. To je, uostalom, minoran problem, ako je problem uopšte, kao što nije problem ni potpuno ridikulozna i nerealna premisa, niti činjenica da se ona prva jurnjava mogla prostom logikom izbeći. Ritchie je majstor stila i voli da nas zatrpa takvim detaljima, a mi se, ako smo pametni, nećemo buniti.

Problematična je možda samo jedna sekvenca pri kraju, ona poslednja jurnjava i borba i to upravo iz stilskih razloga. Ritchie tu napušta smirenu, retro “bondovsku” estetiku i počinje da se oslanja na “shaky-cam”, a borba deluje haotično i prljavo. Možda ni to nije slučajan izbor, možda je to referenca na Greengrassove Bourne filmove, ali svakako odudara od onoga što smo do tada imali. Takođe, prema kraju je, kao Tarantino u Jackie Brown, sklon vrtenju filma unazad i nepotrebno detaljnom objašnjavanju onoga što smo upravo videli. Pa ni montaže dokumentarnih snimaka koje služe da bi nam, kao, dočarale vreme radnje, ma koliko same za sebe atraktivne bile, ne pogađaju uvek metu. Posebno je nepotrebna, čak i pomalo uvredljiva, ona o sado-mazohizmu sa stricem Rudijem i koncentracionim logorima.

Srećom pa imamo glumce zbog ni kraj filma ne pada onoliko koliko se to iz mog opisa čini i koji nam drže pažnju. Tu pre svega valja pohvaliti Hugha Granta koji ima malu, ali zato izuzetno koloritnu ulogu koja mu za sva vremena može skinuti stigmu romantičnih komedija koju je tako dugo nosio. Elizabeth Debicki je pomalo uštogljena, ali sasvim pristojna kao ubojita ženska, a ta uštogljenost je ponajviše od samog lika. Alicia Vikander je svakako zvezda u usponu, ali ovde je ograničena svojim likom pa ne može biti koloritna i briljirati kao u Ex Machina. Zato sa dvojicom glavnih frajera ima izuzetnu glumačku hemiju, kao što i oni imaju međusobnu. Oni su relativno mladi glumci koji se tek probijaju i imaju prve značajne filmske uloge, Cavillu je ovo druga nakon Man of Steel, a Hammeru prva glavna uloga u nekom prominentnijem filmu. Ponosob su solidni, iako su im uloge “nacrtane” u scenariju, a tek zajedno blistaju kao tandem. Ako ni zbog čega drugog, onda zbog njih dvojice, Alicie Vikander i Hugha Granta, voleo bih da The Man from U.N.C.L.E. dobije makar jedan nastavak.

Opet, sa nastavcima, posebno po hladnoratovskim predlošcima, se nikad ne zna. James Bond ima tu tendenciju da se svako toliko ponovo rađa i prilagođava novom vremenu. Bourne mi, osim originalnog dvodelnog TV filma, nikad nije toliko seo zbog toga što se uvek uzimao ozbiljnije nego što bi to bilo uputno. Mission Impossible se nekako održava kao serijal, ali sa originalnim predloškom nikad nije imao previše veze. The Saint i britanski The Avengers su uprskali već sa prvim filmom. Videćemo kako će biti sa The Man from U.N.C.L.E. Sa ovim filmom sam i više nego zadovoljan: dobro izgleda, duhovit je, napet i apsolutno zabavan.

German Angst

kritika originalno objavljena na fak.hr

2015.

režija: Jörg Buttgereit, Michal Kosakowski, Andreas Marschall

scenario: Jörg Buttgereit, Goran Mimica, Andreas Marschall

uloge: Lola Gave, Matthan Harris, Kristina Kostiv, Andreas Pape, Denis Lyons, Milton Welsh, Annika Strauss, Désirée Giorgetti

U okvirima nemačkog, a verovatno i evropskog horora, German Angst je verovatno događaj godine. Ovaj omnibus trojice manje ili više renomiranih nemačkih (i ne samo nemačkih) autora kroz tri različite priče (stilski i drugačije) kojima je mesto u nekakvim antologijama ipak održava tematsku bliskost između segmenata i vernost naslovu. German Angst nam kroz horor stilizaciju nudi sliku onoga što pritiska savremeno nemačko društvo i uzrokuje pomenuti angst.

Prva je priča Final Girl Jörga Buttgereita (Nekronomikon) i najviše igra na “art” kartu. Radnja je ograničena na stan i skoro cela je izražena kroz naraciju naslovne junakinje (Gave). Isprva fokusirana na zamorce u kavezu, snimljena kroz duge i ekstremne, zrnaste “close-up” kadrove koji se smenjuju isprva deluje sasvim nevino. Naravno, ako oduzmemo naslov koji je klasičan “slasher trope” i označava poslednju devojku iz ekipe koja će se osvetiti zlikovcu koji je pobio ostale. Stvari postaju malo jasnije kad vidimo šta, odnosno koga ona drži u sobi. Pustite mašti na volju, pripremite svoj psihoanalitički aparat i uživajte, ako možete.

Drugi segment reditelja Michala Kosakowskog (dokumentarac Zero Killed) se zove Make a Wish i počinje sa zaljubljenim parom gluvonemih stranaca koji odlaze na osamu u napuštenu fabriku. Tamo će ih iznenaditi skoro pa internacionalna banda neo-nacista, a talisman o kojem postoji pozadinska priča urađena kao bajkoviti, komični i krvavi flashback u fotografiji koja imitira super 8 ugođaj i koji momak daje curi će okrenuti tok stvari na pomalo nepredvidljiv način. Dok je prvoj priči to samo nagovešteno, ovde greh iz prošlosti svakako donosi osvetu.

Treća i poslednja priča Alraune (prevodi se kao “košmarni šapat”) je urađena u “giallo” stilu koji očito privlači autora Andreasa Marschalla (Masks), kombinujući noir, fantazijske i horor elemente. Fotograf Eden (Welsh) svojoj curi (Giorgetti) govori o svojim iskustvima nakon njihovog privremenog prekida koji ga vode u misteriozni klub gde se konzumira halucinogena droga i upražnjava divlji seks sa čudnim posledicama i moguće sektaškim konotacijama. Efektno snimljen sa kadrovima koji se brzo smenjuju i sa bogatom shemom boja, ovaj segment je najugodniji i pogodan je i za gledaoce koji nisu navikli na grafičko nasilje u horor-filmovima.

Sve tri priče su smeštene u Berlin i poneki detalji iz jedne se lako mogu ponoviti u drugoj priči. Sva tri filma snimljena su uglavnom sa istom ekipom i stilski uticaji autora se prepliću i preklapaju. Zajedno se German Angst sjajno sklapa u jednu celinu, jednu sliku i jednu temu obrađenu iz tri ugla. Psihoanalitički pristup i sugestija na traumu u porodici odlazi putem osvete u prvoj priči. U drugoj je, na momente trashy, a na momente didaktički izložen greh iz prošlosti čiji se trag vuče u sadašnjosti, a vući će se i u budućnosti. Iako Kosakowski pomalo nezgrapno govori kroz svoje likove, u spoju trasha i ekstremnog nasilja i ovaj segment postaje uspešan. Treća priča se ne bavi pred-istorijom, makar ne direktno. Njenu pred-istoriju smo možda mogli da vidimo u dokumentarcu B-Movie: Lust & Sound in West Berlin, a njena sadašnja tema je Berlin kao moderni evropski Sin City, grad greha, seksualnih želja i uvrnutih zadovoljstava.

Sva tri filma se bave angstom, bilo kao kroz želju za privatnom osvetom, bilo kroz prošlost koje nismo bili deo, a koja nas svejedno obeležava, bilo kroz seksualnu ovisnost neke vrste ili makar želju. Angst je kompleksan i zajeban sentiment, zato je valjda i termin ostao neprevodiv. Nije samo tinejdžerska boljka, ume nas stići i dohvatiti kad mu se najmanje nadamo. Podižući ga na nacionalnu razinu, autori su snimili horor koji valja pogledati i koji ima mnogo više vrednosti od pukog šoka i provokacije. O German Angstu će se još pričati, a na sreću dolazi i u naše krajeve, na Grossmannov festival u Ljutomeru.

B-Movie: Lust & Sound in West Berlin 1979-1989.

2015.

režija: Jörg A. Hoppe, Heiko Lange, Klaus Maeck

scenario: Jörg A. Hoppe, Heiko Lange, Klaus Maeck, Mark Reeder

narator: Mark Reeder

Mark Reeder je svakako ličnost sa koloritnom i zanimljivom biografijom. Ovaj muzičar i muzički producent je svojim delom bio most između dve veoma značajne tačke u pop-kulturi 80-ih, između Manchestera i Zapadnog Berlina. Upravo će on biti naš narator, uostalom njegova je i ideja, a njegov pogled je svakako zanimljiv i značajan.

Manchesterska muzička scena je tako ili ovako već ovekovečena u dokumentarcima i igranim filmovima, a veoma raznorodna berlinska je i dalje enigma za savremenog gledaoca i slušaoca. Ispod priče o muzici krije se dosta toga, na nivou kulture (filmovi, instalacije), životnog stila, pa i politike. Ipak je dekada u pitanju spadala u ona poslovična zanimljiva vremena, čuveni Zid je još uvek stajao uspravno, Hladni rat je možda već bio rešena stvar, ali ishod još uvek nije bio poznat ljudima na terenu: civilima, vojskama, policijama...

Štos je u tome što je Zapadni Berlin u to doba bio ona fokalna tačka na kojoj se prelama istorija sa svojim velikim pitanjima. Ovaj zidom opasani grad je bio ostrvce slobode u neveselom i represivnom Istočnom Bloku, i to u njegovoj verovatno najmanje veseloj i najviše represivnoj članici. Pred-istorija kojom se film ne bavi svodi se na to da je iz grada pobegao svako ko je mogao i potražio bolji život u sigurnijoj i zapadnijoj Nemačkoj, a Zapadni Berlin je ostao manje ili više starcima, političarima, špijunima... Zakonom ponude i potražnje i, nazovimo to tako, proaktivnom politikom što lokalnih, što državnih vlasti, već 60-ih je ovaj grad postao svojevrsna meka za mlade, avanturistične ljude, nekakav eksperiment skoro pa apsolutne slobode. Novinar Miloš Vasić se često priseća svojih berlinskih dana u svojim tekstovima: sloboda je bila plaćana rizikom – ako bi počeo Treći svetski rat, Zapadni Berlin bi prvi bio sravnjen sa zemljom.

U Reederova doba stvari su dobile zanimljiv obrat, opcija Trećeg svetskog rata je nekako isključena, Rusima i satelitima nije išlo tako dobro na ekonomskom planu. Što je automatski ojačalo određene konzervativne struje i u Zapadnom Berlinu je polako uvođen red. Naravno, oaza slodobe je već nepovratno privukla mnogo ljudi različitih pozadina i uverenja, anarhista, skvotera, a među njima je bilo i umetnika. Film počinje sa periodom punka, prolazi kroz gothic i industrial, da bi završio sa jednom potpuno drugačijom “love parade” pričom kao muzikom novog, post-političkog doba. Sve vreme nas Reeder navigira kroz priču i daje nam preko potrebne pozadinske informacije, muzičke i ne-muzičke, dok pratimo karijere skupina poput Die toten Hosen ili Einstürzende Neubauten, a u priči ćemo usput naleteti i na Nicka Cavea, između The Birthday Party i The Bad Seeds faze.

Ono što je zanimljivo je kako je film izveden. Ovo nije setno-nostalgični “eh, kako je bilo kad smo bili mladi” dokumentarac sa “talking heads” sagovornicima koji se zajedno sa autorom prisećaju događaja i osećaja jednog davno prošlog vremena. B-Movie je iskren, informativan i interesantan materijal ispričan neposredno i iz prve ruke. Film je sastavljen uglavnom od starih snimaka, nekih arhivskih, a nekih vidljivo privatnih, iskrenih i nenameštenih. Takav će biti zanimljiv što savremenicima događanja, što nama nešto mlađima koje cela ta zapadnoberlinska priča zanima. Ipak je u pitanju jedan fenomen koji je trajao neko vreme, koji se sad “brandira” i prodaje, ali koji je isto tako nepovratno izgubljen. Preporuka svim radoznalim ljudima.

Passion

2012.

scenario i režija: Brian De Palma (prema filmu Crime d'amour Alaina Corneaua)

uloge: Rachel McAdams, Noomi Rapace, Karoline Herfurth, Paul Anderson

De Palma se vratio! Deset godina posle Femme Fatale, do sada poslednjeg filma u kome se može prepoznati De Palmin pečat, opet imamo velikog reditelja koji se vraća svojim korenima: trileru izazvanom nakaradnim međuljudskim odnosima. De Palma je (bio) među vodećim svetskim rediteljima, autor sa jakim i prepoznatljivim autorskim potpisom. Naravno, neretko je odstupao od „svoje“ tipične formule, radeći eksperimente sa drugim žanrovima. Neki su bili uspešni (Scarface, Carlito's Way), neki su ispali promašaji (klinički hladni noir Black Dhalia ili ratni film Redacted, da ne pominjemo Mission To Mars, gde je čak bio otpušten).

I pored impresivne karijere, čini se da Hollywood nema više vere u De Palmu, pa je on potražio sreću na drugom mestu: sklopivši za evropske standarde prilično skupu nemačko-francusku koprodukciju (oko 30 miliona dolara) i odlučio se za re-make francuskog korporativnog trilera o ženskom rivalstvu Crime d'amour, sa malim, ali ključnim intervencijama koje će originalnu priču uklopiti u klasičnog De Palmu. Činjenica je da De Palma više ne donosi zaradu, a to je, čini se, jedino bitno hollywoodskim glavešinama. Činjenica je i da gledaoci više ne cene staromodnu filmsku zabavu kao nekad, i Passion tu pada guzicom na zemlju: budžet nije isplatio, i sa sigurnošću se može smatrati da ga neće.

Passion je film koji je snimio filmofil i koji je namenjen filmofilima. Da Palmu optužuju da mu najbolje ide recikliranje Hitchcocka, i tu ima neke istine: najbolji De Palmini filmovi se čitaju u hitchcockovskom ključu. To, naravno, nije tako jednostavno, De Palma je pre toga reciklirao Goddarda, da bi 80-ih pokušao da se oslobodi hitchcockovštine, ne libeći se da u svojim žanrovskim trilerima u sub-tekstu uvali neke radikalne (često feminističke) izjave. Passion je zato zanimljiv i zavodljiv miks originalnog filma, klasičnog De Palme, Hitchcocka i Lyncha, koji se bavi temama korporativnog pritiska kroz trilerske konvencije začinjene sa voajerizmom i „nightmare logic“ sekvencama. U rukama bilo koga drugog, ovo bi bio krupan zalogaj koji bi se raspao pri racionalnoj analizi, ali De Palma ima magnetizam da od toga napravi kompaktan i korektan film.

Priča je od početka do kraja blesava: Christina (McAdams) juri unapređenje na poslu i u tome ne preza ni od čega, čak ni da ukrade marketinšku ideju od Isabelle (Rapace). U klupku intriga i podmetačina, njih dve će se nadgornjavati, a u priči su i njihov zajednički ljubavnik Dirk (Anderson) i Isabellina sekretarica Dani (Herfurth). Bez potrebe da naglašavam očito, spletke će kulminirati ubistvom, a odatle će film teći na dva koloseka: jednom trilerskom i drugom koji funkcioniše kao posveta Mullholland Drivu sa svojom košmarnom logikom.

Kad smo kod glume, Rachel McAdams je glumica veoma ograničenih mogućnosti, ali nije loš izbor za Christinu, čiji je lik relativno plitak. Noomi Rapace je „typecast“ za ženu dovoljno fragilnu, ali opet dovoljno odlučnu da preduzme drastične mere, ali Isabelle nije Lisbeth Salander iz švedske Millenium trilogije, nije anarhična već sistematična, a njeno ludilo je uzrokovano borbom za opstanak u korporativnom svetu. Karoline Herfurth je odlična kao ambiciozna i suluda lezbejka-saradnica, spremna da veoma skupo naplati svoju uslugu. Paul Anderson je pomalo iritantan kao Dirk, i čini se da mu je uloga dva-tri broja veća, a njegova izvedba se svodi u velikoj meri na patetično kreveljenje i nema nikakvu dubinu potrebnu za tipski lik „ljigavca u problemu“.

Vizuelno i auditivno, film je veoma dojmljiv, realnost i košmari su prepoznatljivi po logici stvari i priče, međutim vizuelno su veoma bliski, oslanjajući se na neobične uglove kamere. Muzika asocira na De Palmu s kraja 70-ih i početka 80-ih, koristeći sablasne triler klišeje. Scenografija je minimalistička, bilo da se radi o korporativnim prostorijama ili japijevskim stanovima u kojima se radnja odvija. Film se dešava u Berlinu, ali mogao bi u bilo kojem evropskom centru, bezličnost i zamenjivost su jedna od osnovnih poenti filma.

Ima tu malo auto-refernci, krvavi obračun ženskih likova u filmu će nas podsetiti na Carrie i tamošnje slamanje žene pod pritiskom. Pred kraj filma imamo i referencu na Sisters. Opet, imamo i jedno genijalno De Palmino rešenje, možda buduću revoluciju u marketingu (u kojem se čini da je sve izmišljeno), smartphone kameru zataknutu u zadnji džep farmerki. Neprocenjivo.

Možda nije na nivou De Palminih klasika, ali Passion ima feministički podtekst. Jedna od intervencija u odnosu na original je smanjivanje razlike u godinama između Isabelle i Christine (potonju je u originalu igrala Kristin Scott Thomas), njihov odnos je više konkurentski nego mentorski. Iako to zvuči kao lakši put, prava namena toga je da u nekoliko scena pokaže njihove zajedničke šefove kako ih tretiraju kao zamenjive delove mašinerije, arbitrarno deleći unapređenje čas jednoj, čas drugoj. Korporativna sredina je još uvek arena, posebno za žene, pa nije teško zamisliti koje će gadosti suparnice priređivati jedna drugoj.

Ako očekujete jeftino uzbuđenje, jeftinu zabavu, brojne obrate i neprestanu akciju, Passion nije film za vas. Ovo je film koji se gleda sa koncentracijom i uživanjem u svakom kadru, gde nijedan detalj nije suvišan. Opet, ovo nije originalno delo, (to je fckin re-make, ok?) ali je potpuno originalno složeno u veoma artikulisanu kritiku nekoliko fenomena. Passion je poslastica za ljubitelje i poznavaoce filma. De Palma ima strasti kao na početku karijere.