Bad Genius

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Čini se da nešto nedostaje u rediteljskom debiju scenariste i producenta Dž.S. Lija, Bad Genius, i to na samom početku filma. U ovakvom tipu filma očekujemo tekstualnu karticu koja nam objašnjava da je film baziran na stvarnim događajima. Jer ko bi se pri čistoj svesti i zdravoj pameti vraćao na temu prepisivanja na testovima u školi.

Dobro, možda je tu i do nečega kulturološke prirode. U našim krajevima se odomaćilo viđenje po kojem su testovi i ispiti stvar formalne prirode na kojima niko zapravo ne proverava stvarno znanje učenika ili studenata, pa varanje na njima, od „puškica“ do „bubica“, nije ništa strašno i presudno, već je stvar snalaženja. Znaju to i roditelji i profesori, ali se čini da ih nije preterano briga. Negde drugde, pak, školovanje je zaista još uvek glavni instrument socijalne mobilnosti, pa se varanje te vrste oštrije sankcioniše i na njega se više pazi. Ili se na to gleda kao na pitanje časti i signal karaktera: prepisivanje na testu je signal da će neko u budućnosti još više muljati, varati, lagati, krasti, pretiti, ucenjivati ili šta god kako bi napredovao ili održao svoju poziciju o životu.

Nazad na temu, Bad Genius nije baziran na istinitoj priči, ali je u pitanju rimejk istoimenog tajlandskog filma. Ova kanadska verzija u kojoj Vankuver „igra“ Sijetl, gde je radnja smeštena, je na svojoj čudnoj distribucijskoj putanji stigla i u bioskope u našim krajevima, iako ovakve filmove zapravo očekujemo na kanalima kablovske televizije.

Naša junakinja i naratorka je Lin (Kalina Liang), kći samohranog oca (Benedikt Vong) vlasnika malog biznisa, briljantna matematičarka, talentovana pijanistkinja i sposobna atletičarka koja je dobila priliku da poslednje dve godine srednje škole pohađa elitnu ustanovu Ekston kao stipendistkinja, što će joj pomoći da kasnije upiše neki prestižni fakultet. Otac insistira na matematici i MIT-ju, ali Lin bi radije išla na studije klavira na Džulijardu u čast svoje pokojne majke.

Nju sam put do škole košta i vremenski i finansijski, zato će prihvatiti ponudu svoje prve bogate prijateljice Grejs (Tejlor Hikson) i njenog dečka Peta (Semjuel Braun) da njima i njihovom društvu dojavljuje odgovore na testovima sistemom šifri koje profesori baš i ne mogu da „provale“. Kad ih jednom otkriju, delom i zbog „dojave“ drugog briljantnog učenika, afričkog emigranta Benka (Džabari Benks), Grejs ostaje bez školske stipendije i šansi za onu fakultetsku.

Kako nije spremna da odustane od svojih snova, ona pristaje na ponudu ekipe da izvedu „prevaru svih prevara“ sa nacionalno standardizovanim završnim testovima ključnim za upise na fakultet. Njena cena je vrtoglava, ali joj je i klijentela bogata. Taj postupak je ekvivalent onog „poslednjeg velikog posla“ u „kaper“-filmovima, a za to joj je potrebna i pomoć Benka koji inače nije sklon varanju, ali je sticajem okolnosti završio u očajnoj situaciji...

Bad Genius je, dakle, neka varijanta „kapera“ sa tinejdžerima, ali ne nužno za tinejdžersku publiku. Reditelj Li i njegov ko-scenarista Džulijus Ona pokušavaju da na primeru škole kao „društva u malom“ progovore ponešto o klasnoj podeli u kojoj oni bogatiji eksploatišu one siromašnije bacajući im tek mrvice sa svog stola. Iako to nije ni novo ni neviđeno u američkom filmu (tamošnje srednje škole su prototip mesta u kojem se formalna hijerarhija sreće s neformalnom), ta „žaoka“ je i ponajbolji aspekt filma.

Problem je što Li i Ona imaju potrebu da nam po nekoliko puta ponavljaju i objašnjavaju stvari koje smo shvatili već iz prve, najdalje iz druge repeticije. Te stvari, pak, nisu presudne za radnju, već su vezane za pozadine likova (recimo da je Linina majka umrla) čime autori pokušavaju da prikriju tek ovlašnu karakterizaciju likova. To u problem, pak, stavlja glumce, pa Benedikt Vong oca igra kao karikaturu smušenog i poniznog vrednog imigranta, Hikson i Braun prenaglašavaju blaziranost, a Benks flertuje s autizmom neke vrste. Srećom, Kalina Liang je spsobna da iznese svoj lik kao jedini s više dimenzija, a samim time i ceo film koji u svom relativno kompaktnom formatu dobacuje do korektnog, skoro solidnog, iako ni počemu posebnog.

The Holdovers

 kritika objavljena na XXZ

2023.

režija: Alexander Payne

scenario: David Hemingson

uloge: Paul Giamatti, Dominic Sessa, Da‘Vine Joy Randolph, Carrie Preston, Naheen Garcia, Andrew Garman, Brady Hepner, Michael Provost, Ian Dolley, Jim Kaplan

Kreće Advent (srpski: „Veseli decembar“), a sa njim i „prigodni“ filmovi u kojima se širi praznična radost i sreća. Ako vam ti „Hallmark Channel“ naivni porodični filmovi idu na živce, mogli ste jedino da se protiv njih borite ironijom, bilo malo blažom (serijal Home Alone), bilo nešto žešćom (prvi i originalni Die Hard), ili, pak, da sve zajedno ignorišete. A ako biste u ovoj (ili svakoj narednoj sezoni) ipak hteli da pogledate neki „božićni“ film, a da vas ne pojede transfer blama, imamo dobru vest. Ona se zove The Holdovers.

Svaki Božić ima svog „Grincha“, a u slučaju najnovijeg filma Alexandra Paynea (Sideways, About Schmidt, Nebraska) to je gospodin Paul Hunham (Giamatti). On je profesor istorije starog veka u elitnoj školi internatskog tipa za bogatašku decu negde u Novoj Engleskoj. Godina je 1970, izokola dopiru zvuci hippie-muzike, isparenja marihuane, neke nove ideje o društvenim ulogama i sumorne vesti iz rata u Vijetnamu, ali čini se da je za profesora vreme stalo, baš kao i za školu. On po svom običaju vređa nezainteresovane učenike, što sebi u bradu, što naglas u učionici, a kod njega nemaju protekciju ni oni koji dolaze iz bogatih sponzorskih familija. Naročito ne oni, i to ga stavlja u problem s direktorom škole koji ga zbog poslednjeg ispada kažnjava time da bude „dežurni nastavnik“ tokom zimskog odmora za vreme kojeg velika većina učenika odlazi kućama na praznike ili na luksuzno zimovanje.

Te godine, četvorica naslovnih „ostalih“ su dvojica mlađih momčića kojima su roditelji daleko, sportista koji tera kontru svom ocu tako što pušta kosu i jedan zlobni sociopata. Njima se u poslednji trenutak pridružuje i „novi dečko“ Angus Tully (Sessa) kome je majka u poslednji trenutak otkazala aranžman na Karibima kako bi tamo otišla na medeni mesec sa svojim novim mužem. Angus ima nekakve akademske ambicije i svakako oštar intelekt koji najčešće koristi u prepirci, ali takođe reputaciju nediscipline, zbog čega mu nad glavom visi premeštaj u vojnu školu.

Kada se, sticajem okolnosti, četvorica momaka počaste izletom na skijanje, u školskom prostoru merama štednje ograničenom na par prostorija ostaju samo Paul i Angus, zajedno s glavnom kuvaricom Mary Lamb (Randolph) koja još nije ožalila sina koji je poginuo u Vijetnamu, pa ne želi među ljude na praznike. Dok ona koliko-toliko „prizemljuje“ situaciju, između dvojice svojim pozicijama frustriranih muškaraca počinju seanse nadmudrivanja i „razmene usluga“ u kojima se otkrivaju tajne i formiraju prijateljske veze, tako da na kraju obojica postaju bolji ljudi.

Jedna od kritika koje američkom nezavisnom autoru upućuju manje dobronamerni kritičari je da je anahroni manirista koji uporno snima „novohollywoodske“ dramedije zamaskirane od farse, preko apsurda do fingiranja toplih ljudskih priča. To je tehnički tačno, ali to samo po sebi ne mora biti loše, naročito ako smo skloni „novohollywoodski“ period smatrati najplodnijim u američkoj filmskoj istoriji i jednako tako notiramo da Payne nije tek impotentni plagijator Boba Rafelsona ili Hala Ashbyja, nego da zaista oseća i kanališe duh njihovih filmova. Čini se da je sa The Holdovers konačno rešio da se obračuna sa svojim kritičarima tako što će 2023. godine snimiti film smešten u rane 70-te i što će ga snimiti baš u tom stilu. Uspelo mu je: film je klasičan, sastavljen od prepoznatljivih motiva, a opet sasvim svež i originalan.

Payne je tu minuciozno insistirao na detaljima i zapravo ih sve pogodio. To ćemo primetiti još od uvodne špice i posebno dizajniranog logotipa kuće Focus Features koja nije postojala ono doba, ali je logo dizajniran da liči na onovremeni proizvod. Jednaka pažnja je posvećena i fotografiji koju potpisuje Eigil Bryld. Ona je originalno sasvim digitalna, ali su u post-produkciji dodati efekti granulacije i zaprljanosti kako bi se što vernije emulirao stil 70-ih, u čemu dosta pomažu i specifične boje ondašnjeg osvetljenja. Za pohvalu je i montaža Kevina Tenta puna blagih pretapanja između scena, kao i izbor muzike iz baladičnijeg i akustičnijeg registra ondašnjeg roka. Sve to Payne drži pod kontrolom, pa je film zanatski savršen, odnosno onakav kakav ga je reditelj zamislio.

Vrlo dobri su i glumci. Paul Giamatti koji je s rediteljem sarađivao na filmu Sideways prosto uživa u ulozi nadrndanog profesora koji ne voli nikog i kojeg niko ne voli, verovatno s dobrim razlogom. (Doduše, školska sekretarica koju igra Carrie Preston s njim malo flertuje i čak mu poklanja tanjir božićnih kolača, ali to je zapravo više signal prijateljstva, poštovanja i toga da su njih dvoje zapravo na istoj strani poštenja u okolnostima političkih i finansijskih pritisaka.) Debitant Dominic Sessa kao Angus je takođe uglavnom vrlo dobar, dokle god ne pokušava da „nadglumi“ Giamattija u teatralnom ključu, gde profesionalac ima više iskustva. Slično vredi i za Da‘Vine Joy Randolph koja „ispada“ u najzahtevnijoj sceni filma, ali oboje imaju sreću da ih iskusni glumac zapravo razigrava i pušta im dovoljno prostora.

Druga česta kritičarska zamerka na pristup koji Alexander Payne ima bila bi ta da on na svoje likove gleda sa visine, odnosno da je jasno svestan mana kojih oni nisu. U slučaju The Holdovers se to čak može proširiti na tvrdnju da su likovi zapravo vrlo tipski. Prva linija rediteljeve odbrane bila bi ta da ovde on nije imao završnu „ruku“ scenarija, što mu je inače običaj, već je isti u potpunosti napisao David Hemingson, do sada prisutan jedino na sceni TV-serija, i to ne na najvišem nivou iste. Druga linija odbrane bila bi ta da obojica, i Hemingson i Payne, tu zapravo imaju dosta human pristup. Dvojica centralnih likova zaista počinju kao uobičajeni tipovi džangrizavog profesora, to jest neostvarenog sredovečnog intelektualca koji se iskaljuje na onima koji su formacijski ispod njega, i razmaženog malog bogataša, ali kroz film se otkrivaju dublji slojevi njihove ličnosti. Zaključak tog „ljušćenja“ je dvojak: niti su oni tako loši kako se to na prvi pogled čini, pritom iza tih njihovih nedostataka stoje traumatična iskustva, a takođe nisu oni loši koliko su loši oni koji im zapravo kroje kapu i od čije volje oni zavise.

Na kraju, The Holdovers je možda predvidljiv film u kojem se može pronaći eho drugih, i to ne samo „tiših“ klasika iz perioda Novog Hollywooda, već i Scent of a Woman (1992) za ulogu u kojem je Al Pacino dobio svoju jedinu nagradu Akademije. Ali u toj predvidljivosti koju će verovatno osetiti samo gledaoci s većom „kilometražom“ koja sa sobom nosi i malo cinizma, ipak ima i neke ugodnosti i čak topline. Zbog toga možemo reći da imamo film kojeg valja uvrstiti na listu lektire u prazničnom periodu.

Monster / Kaibutsu

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Posle ne baš najuspešnijeg pokušaja internacionalnog proboja sa filmovima „The Truth“ (2019) i „Broker“ (2022), japanski autor Hirokazu Kore-eda vratio se u domovinu za „Monster“. Nakon što je otvorio takmičarsku konkurenciju u Kanu, njegov film zaigrao je i u revijalnom programu „Horizons“ festivala u Karlovim Varima.

Naslov „Monster“ može da navede na krivi trag i utisak da je ovde reč o ekskurziji autora poznatog po ozbiljnim dramama o (spoljnim uticajem poremećenim) odnosima unutar bioloških ili improvizovanih porodičnih zajednica u žanrovski, fantastični ili horor-film. No, Kore-eda taj korak nije napravio. To, pak, ne znači da nije uneo određene inovacije i u tematiku, i u autorski postupak.

U vezi sa „Monster“, možda je i najbanalnija činjenica da autor sada ne radi po svom, nego po tuđem scenariju. Potpisuje ga Judži Sakamoto koji se kalio uglavnom na televiziji, ali ima i nekoliko filmova. No, taj korak je Kore-edi očito bio potreban nakon slabe (mini) serije filmova.

„The Truth“ nikako nije bio dobar film, a „Broker“ nije bio nužno loš, koliko je delovao kao ne naročito spretan pokušaj reciklaže dobitne formule iz Kore-edinog internacionalno najpriznatijeg filma „Shoplifters“ (2018). Druge oči drugačije vide; druga ruka drugačije piše.

Direktna posledica toga je da ovog puta imamo filmski triptih, odnosno priču ispričanu iz tri različite perspektive, nalik na Kurosavin „Rashomon“ (1950). To u sećanje priziva i takozvanu „hiperlink“ kinematografiju popularnu na prelazu milenijuma, a naročito taj deo opusa Atoma Egojana koji možda nije direktni uzor ni Kore-edi, ni scenaristi Sakamotu, ali čiji posredni uticaj nije moguće zanemariti. Konačno, ni porodica nije centralno mesto događanja, iako opet imamo rasturene familije kao „domaći teren“ likova koji se, pak, susreću u – školi.

Prvi čin donosi priču iz perspektive Saori (Sakura Ando), udovice i samohrane majke školarca Minata (Soja Kurokava) koji se u poslednje vreme ponaša čudno, a ona to počinje da primećuje. Kada dečak prizna da je u školi imao neprijatni i nasilni susret s učiteljem Horijem (Eita Nagajama), majka kreće u akciju da ga zaštiti. Učitelj i škola predstavljena direktorkom (Juko Tanaka) pokušavaju da izvrdaju situaciju i izvuku se prvo sa generičkim izvinjenjem, a onda i sa prebacivanjem krivice na samog Minata koji, navodno, maltretira druga iz razreda Jorija (Hinata Hiragi), pri čemu je učitelj intervenisao kako bi ih razdvojio.

Drugi čin priču priča iz vizure učitelja koji pokušava da bude dobar pedagog i dobar čovek, ali mu zapravo školski sistem, u strahu od budućih inspekcija, ne dozvoljava da ispriča šta se desilo, odnosno šta je stvarno video. Konačno, u trećem i najdužem činu situaciju sagledavamo iz Minatove vizure, i nju ponajpre možemo okarakterisati kao istinu, ne samo subjektivnu (jer saznajemo šta to njega muči i tišti, a što ne može da prizna ni majci, ni školi, ni svetu), nego i objektivnu (o prirodi odnosa njih dvojice, pa i o prirodi Jorijevog navodnog poremećaja koji njegov pijani otac pokušava da izleči kako jedino zna – kažnjavanjem).

Naći će se u filmu mesta i za još poneku misteriju sa strane koja neće nužno dobiti konkluzivni odgovor. Takođe, biće prostora i za prikazivanje obrazaca ponašanja kako odraslih, tako i dece, od toga kako kreću glasine i koliko smo spremni da u njih poverujemo, pa do siledžijstva, vršnjačkog nasilja, isključivanja i „uzimanja na zub“ onih slabijih, nesnađenih i mučenih nekom svojom mukom. A na kraju ćemo saznati i ko je tu zapravo monstrum, ili šta monstrum zapravo označava.

U ovakvo organizovanoj strukturi, u kojoj treći čin traje bezmalo koliko prva dva, možemo postaviti pitanje koliko su baš prvi i drugi neophodni, osim za začin, kozmetiku i oneobičenje. Sve to se moglo izvesti i samo sa laganim proširenjem tog trećeg čina i njegovog „pakovanja“ u samostalan, malo duži film. Jer, budimo iskreni, „Monster“ se pomalo i vuče u sporom tempu, a ni ritam mu nije baš najkonstantniji u prvoj polovini.

Srećom, to su sve nedostaci sa kojima se i te kako može živeti, naročito ako im suprotstavimo prednosti filma. Na prvom mestu su emocije, skrivene, ispoljene ili maskirane, a Kore-eda je dokazani majstor portretiranja upravo toga. Ovde je na tom polju siguran i uspešan kao što je uvek bio kada je radio sa pravim materijalom i idejom.

Druga stavka su glumci, kako mladi i neiskusni, tako i stariji, provereni. Svi dubinski ulaze u likove, a većina zapravo ima trostruki zadatak, odnosno igra trostruku ulogu, a suštine i pojave razlikuju se u zavisnosti od tačke gledišta. U svemu tome, trebalo je pronaći balans, a ansambl je u tome i uspio, uz Kore-edino precizno vođenje.

Na kraju, tu je i muzika koju potpisuje jedan mnogo poznatiji Sakamoto, pokojni kompozitor Rjuiči kojem je film na kraju i posvećen. Njegova nežna klavirska dela upotpunjuju utisak da se radi o takvom, nežnom i tananom filmu. Iako „Monster“ nije savršenstvo, niti čak spada u red Kore-edinih najboljih uradaka, ipak nam može biti drago da se jedan veliki autor ponovo vraća na svoje.

Playground / Un monde

 kritika objavljena na XXZ

2021.

scenario i režija: Laura Wendel

uloge: Maya Vanderbeque, Günter Duret, Karim Lekleu, Laura Verlinden, Simon Caudry, Lena Girard Voss

Škole, igrališta, a naročito školska igrališta su svetovi za sebe koji funkcionišu po svojim pisanim i nepisanim pravilima. Stoga je igra rečima koju tvore originalni naslov Un monde i njegov prevod na engleski Playground vrlo uspela, čak i nužna za shvatanje prvenca Laure Wendel. Film je premijeru imao prošle godine u Cannesu, i to u programu Un certain regard, gde je osvojio i svoju prvu festivalsku nagradu – međunarodnog kritičkog žirija FIPRESCI. U međuvremenu je skupio još preko dvadeset odličja i osigurao status belgijskog kandidata za nagradu Oscar za međunarodni film. Poslednja u nizu nagrada je nagrada publike na festivalu Crossing Europe u Linzu.

Već samim otvaranjem filma, belgijska autorica nas stavlja „in medias res”. Kapija je školskog dvorišta, maloj Nori (Vanderbeque) se baš ne mili da ide u školu, pa se zato drži za skut svome ocu (Lekeu) kojeg, pak, dežurna nastavnica opominje da mora da pusti decu da uđu u školu, što on i čini. Razlog Norinog izbegavanja škole neće biti razjašnjen na prvom času kod učiteljice (Verlinden) koja za nju pokazuje simpatije, ali će svakako postati jasniji na odmoru. Njen stariji brat Abel (Duret) je, naime, žrtva zlostavljanja nešto starijih dečaka, a situacija se pogoršava kada ona pokuša da interveniše.

Rekosmo, školska igrališta imaju svoja pravila, a svaki znak slabosti ili, daleko bilo, cinkarenja, rezultira samo još jačim i ustrajnijim mučenjem onog koga je banda uzela na pik. Pretpostavka o dečijoj nevinosti se pokazuje kao iluzija, na svetlo dana izbija njena totalna suprotnost – surovost u upotrebi vulgarne fizičke moći. Čak i kada se nadležni (nastavnici, administrativno osoblje) pokušaju uključiti, nema garancija da će to uroditi plodom: deca itekako znaju da se prave blesava, a potencijalnih problema i ekscesa koji uključuju različite forme i stepene nasilja je previše da bi „čuvari” tog „ekosistema” mogli da reaguju na svaki.

Nora ipak bira da se umeša i da uključi prvo nastavno osoblje, a onda i svog oca, što će i njoj i Abelu doneti same probleme, pa čak i potkopati bratsko-sestrinsku vezu i zajedništvo između njih. Jer od fizičkog nasilja još više boli sramota priznavanja istog, pa se kao rešenje po pravilu nameće da žrtva nađe svoju žrtvu. Usput, deca imaju svoju sliku sveta, pa će vratolomnom logikom objašnjavati napredne koncepte poput rasizma i korištenja socijalne pomoći o kojima slušaju u spoljnom svetu, a bukvalno svaki detalj po kojima dete odstupa od idealne slike koju propagiraju vršnjaci može poslužiti kao osnov za diskriminaciju i postavljanje istog u ulogu žrtve.

Istini za volju, nijedan od koncepata koje Laura Wendel dodiruje, otvara i raščlanjuje u svom prvencu nije posebno nov, kao što nisu novi ni pojedinačni elementi njenog autorskog postupka. Primera radi, autorica nikad ne napušta prostorije škole i dvorišta, podatke iz spoljnog sveta o tome kako se i zašto ko drži, ko je i zašto „čudan”, čiji tata ne ide na posao i tome slično, dobijamo na kašičicu iz dijaloga koji deca između sebe vode.

Laura Wendel studira taj svet s jednom savršeno pogođenom formalnom rigoroznošću: kamera Frédérica Noirhommea sve vreme levitira oko Nore, uglavnom u visini njenih očiju (i kvaka na škloskim vratima), odrasli u kadar ulaze samo kada je to neophodno, a dužna pažnja je posvećena i prostoru van kadra kroz dizajn zvuka koji implicira dramaturgiju, dok mikronski precizna montaža Nicolasa Rumpa trajanje filma skraćuje na tek 72 minuta, čineći od njega izuzetno koncentrovano iskustvo. Tome u prilog ide i izuzetan „casting” koji sačinjavaju izuzetno prirodna i sjajno vođena deca, te profesionalni glumci koji su do sada uglavnom igrali samo epizodne uloge diljem frankofone kinematografije. Playground je zaista zaokružen i surov svet, a gledanje filma izazvaće snažnu reakciju od strane gledalaca.

Run Hide Fight

 kritika objavljena na XXZ

2020.

scenario i režija: Kyle Rankin

uloge: Isabel May, Thomas Jane, Radha Mitchell, Treat Williams, Olly Sholotan, Eli Brown, Cyrus Arnold, Britton Sear, Catherine Davis

Iskreno, nije naročita novost da se u filmovima na školsko nasilje odgovaralo nasiljem. Čak i pre Columbine masakra imali smo The Substitute filmove u kojima se profesor na zameni, bivši marinac, bori protiv narko-dilera koji terorišu celu školu. Columbine je postao ona tačka u kojoj najgore fantazije postaju realnost, a školske i ine pucnjave po javnim mestima od endemskih pojava postaju svojevrsna epidemija. Na tu temu je, primera radi, veliki američki »indie« reditelj Gus Van Sant snimio Elephant koji je opasno polarizovao kritiku i javnost.

Što će reći, mozak operacije iza filma Run Hide Fight, bivši glumac i »trash« scenarista i reditelj, kao i producenti ranije odgovorni za nasilne, ali smislene i visokostilizovane filmove S. Craiga Zahlera (Bone Tomahawk, Brawl in the Cell Block 99, Dragged Across Concrete), u ovom slučaju nisu smislili ništa originalno. Sve se zapravo može svesti na popis odakle se šta derivira: okruženje iz Elephanta, mehanika zapleta i razrešenja iz Die Hard, sa »twistom« u stilu The Hunger Games, utoliko što operaciju spasavanja škole od napada terorista ne izvodi odrasli muškarac, nego tinejdžerka.

Dotičnu tinejdžerku Zoe (May) upoznajemo u sceni ranog jutarnjeg lova, zajedno sa ocem, ratnim veteranom Toddom (Jane). Zoe uspeva da ustreli jelena, ali ne i da ga ubije prvim metkom, otac pokuša da joj održi predavanje o važnosti humanog »dovršavanja« životinje, ali ona nije u stanju da ga posluša do kraja, već nesrećnom jelenu razbije glavu kamenčugom. Zoe očito ima nekih problema u glavi koji prevazilaze tipične tinejdžerske »bubice«, a mi ćemo uskoro otkriti šta je posredi. Njena majka Jennifer (Mitchell) je umrla (marama oko glave »sugeriše« i od čega), a njoj se javlja u »daydreaming« momentima, uvek sa šoljom kafe u ruci, i deli joj važne mudrosti života. Toliko o Zoeinoj spremi i motivaciji za ono što će uslediti.

Jednog jutra Zoe odlazi u školu, obučena u očevu »vijetnamku«. Njen drugar Lewis (Sholotan) je vozi. U školi je »praznična« atmosfera, dan je za maturantske psine, što znači da je zbornica napunjena balonima od poda do plafona (biće iskorišteno kasnije za obračun), da učenici upadaju na časove sa pozivima za maturantski ples i slične gluposti. To takođe znači da će, jednom kad »teroristi« upadnu kombijem u kantinu, prethodno postavivši eksploziv oko škole i podmetnuvši par požara po gradu kao diverziju, većina na to isprva gledati kao na šalu. Istu sudbinu će doživeti i Zoeina upozorenja drugovima i profesorima.

A napadači su tek posebna priča. Predvodi ih megalomanski sociopata Tristan (Brown) koji maše nožem i melje li melje o pogubnom uticaju društvenih mreža, a pritom izgleda kao da je morao mnogo puta ponoviti razred da bi još uvek bio đak. Njegovi pobočnici su zlostavljani čudni debeljko Kip (Arnold) koji čuje glasove u glavi i paranoidni siledžija Chris (Sear). Ekipa je upotpunjena Chrisovom sestrom i Tristanovom curom Annom (Davis) koja je, naravno, »alternativka« obučena u crno i našminkana sa puno krejona kako bi slika o opasnom tinejdžerskom nihilizmu bila potpuna.

Tristan očito pokušava da napravi predstavu od celog tog napada na školu, zato angažuje Lewisa, kao urednika školskih novina i momka sa najvećom bazom pratilaca da snima njegove propovedi i akcije koje se svode na maltretiranje drugih. Da bismo bili sigurni koja je to dijabola od čoveka, on će naterati profesorku španskog da se skine pred kamerom. Neformalni mediji kasnije na scenu dovode i zvanične (makar lokalne), kao i policiju predvođenu lokalnim šerifom (Treat Williams, inače zvezda video-nastavaka The Substitute, premda sumnjam da je Rankin imao tu referencu u mislima). Uprkos, dakle, prisustvu policije, a kasnije i svog oca, navodno snajperiste, a u svakom slučaju pucača, Zoe mora da obavi sve sama.

Rankinu inače od ruke najbolje idu komedije, klasične ili romantične, začinjene »trash« žanrovskim elementima poput invazije vanzemaljaca skakavaca ili zombi-apokalipsom. Ovo mu je prvi put da se kao autor dohvata ozbiljnijih tema, navodno na ozbiljan i klasično-žanrovski način i to se vidi. Scenario je bušan na sve strane, a režija u najboljem slučaju pešačka. Na tehničkom planu, kamera relativno elegantno prati akciju, »soundtrack« nabija tenziju, a montaža je za takav tip filma očekivano rapidna, hektična i za cilj ima dezorijentaciju gledalaca.

Gluma varira od »mesečarske«, koju praktikuju stariji glumci kojima je cilj verovatno da naplate honorar, do manje ili više teatralne. Isabel May se još i najbolje drži jer joj je uloga uglavnom akciona, dok je Eli Brown kao glavni negativac nedefinisanih pobuda prinuđen na teško šmiranje. Osnovna krivica glumaca leži u tome da su uopšte prihvatili takve loše napisane uloge sa kojima se zapravo ne može ništa pametno napraviti.

Najgore od svega, autorska motivacija nije uopšte jasna. U svojim intervjuima, Rankin je govorio kako želi sa neutralne tačke gledišta ponovo pokrenuti raspravu o prisustvu oružja u Americi, otuđenosti koju oseća američka omladina i nasilju u školama, ali to jednostavno ne zvuči pošteno. U krajnjoj liniji, Run Hide Fight čak i ne deluje kao nekakav manifest individualne akcije ili kao reklama za udruženje vlasnika oružja (NRA) koliko kao derivativni, loše razrađeni i nedokuvani filmčić za praznoglavu i etički upitnu razbibrigu. Kao takav je nekim čudom završio u Veneciji (doduše izvan zvanične konkurencije), iako mu je prirodna sredina opskurna video-distribucija.

Bad Education

kritika objavljena na XXZ

2019.

režija: Cory Finley

scenario: Mike Markowsky (prema novinskom članku Roberta Kolkera)

uloge: Hugh Jackman, Allison Janney, Ray Romano, Geraldine Viswanathan, Rafael Casal, Alex Wolff

Kao i u prethodnom tekstu na istom mestu, opet imamo stvarni događaj, odnosno zločin, doduše drugačije intoniran, Roberta Kolkera kao autora izvornog materijala (što je slučajnost, i njega je posrećilo da proda prava za ekranizacije u slično vreme) i transfer sa festivalske (film Lost Girls je premijeru imao na Sundance Festivalu, Bad Education u Torontu) na kućnu platformu (Lost Girls na Netflix, Bad Education na HBO), a čak ni vremena i mesta radnje ta dva filma nisu toliko udaljena - u pitanju je Long Island sredinom, odnosno krajem prve dekade XXI veka. Život i gledalačka logika pišu čudne romane, a dodajmo i to da Bad Education, kao i Lost Girls sadrži po jedno glumačko ostvarenje u glavnoj ulozi koje može redefinisati glumačku karijeru.

Razlike su ipak prisutne: dok je Lost Girls vrlo seriozan film na vrlo serioznu i tragičnu temu (još uvek otvoren slučaj serijskog ubice iz viših slojeva koji je ubijao nezaštićene prostitutke), zločin u središtu Bad Education je ponajpre bizaran i neverovatan: reč je o proneveri finansijskih sredstava koju je počinila uprava lokalnog školskog sistema. Otkud to, upitaćete se, sredstava u prosveti koja uopšte mogu biti proneverena kada se prosveta u principu uvek i svugde nalazi nisko na listi prioriteta. Međutim, u ekonomiji sa visokim stepenom monetizacije svega, kao što je to slučaj sa američkom, stvari funkcionišu drugačije: dobre škole (koje polaznicima podižu šanse za upis na dobre fakultete i kasnije otvaraju put ka dobrim poslovima, u teoriji) privlače određenu demografiju ljudi koji se u distrikt na glasu po dobrim školama doseljavaju i tu troše makar deo svoje zarade, što opet podiže vrednost nekretnina, a samim tim i kreditni rejting, ako ne i ličnu imovinu njihovih vlasnika. Čini se kao perpetuum mobile i neko vreme to zaista tako funkcioniše: školski sistem dobija finansijske injekcije od lokalnih vlasti na osnovu predloženih projekata, a revizorske inspekcije su retke i ne baš detaljne dokle god škole ispunjavaju svoj zadatak i drže se visoko na rang-listama, pa se otvara prostor za muljanje, recimo megalomanske građevinske projekte od kojih se bar deo sredstava "zamrači", dok, recimo, krovovi prokišnjavaju. I taj sistem radi dok "zamračena" sredstva ne isplivaju na površinu...

Mozak operacije, Frank Tassone (Jackman) zapravo nije bio nikakav kriminalni "mastermind", već više slučajni lopov kome su sve veći i veći bezobrazluci prolazili, od "peglanja" službene kartice za doručak, preko kicoškog odevanja i egzotičnih "poslovnih" putovanja na račun "škole", pa do skupocenih automobila i plastičnih operacija kojima je hranio svoju taštinu. To mu je prolazilo dugo zato što je, paradoksa li, pored toga što je iza sebe imao rezultate, bio i izuzetno simpatičan i blagoglagoljiv, ali i duboko posvećen svom poslu do te mere da je poznavao sve svoje učenike, njihove roditelje, hobije, pozicije, društvene angažmane...

Priča je, međutim, "pukla" na njegovoj zamenici, Pam Gluckin (Janney) čiji je šarm bio od drugačije sorte. Ova žena otrovnog jezika je bila lojalna samo svom šefu, a njen način komunikacije je bio direktan, do granica neprijatne, čak uvredljive "iskrenosti". Problem je, međutim, što ona svoje apetite prema materijalnom dobitku i probitku nije ni pokušavala da sakrije. Službenom karticom je kupovala poklone svojim rođacima, svom glupavom sinu je nameštala poslove i svoj razmetljivi životni stil je teško mogla potkrepiti prosvetnom platom. Naizgled lako kontrolabilno "bušenje" ambiciozne školske novinarke Rachel (Viswanathan) za potrebe kratkog članka u školskom listu pokrenuće lavinu događaja i na videlo izbaciti ekstremnu muljažu.

Priča, ma koliko bizarna bila, posve je autentična, a scenarista Mike Markowsky je tome svedočio iz prve ruke kao u to doba učenik viših razreda osnovne škole. Zbog toga u scenariju kreira autentične, uverljive likove i "hrani" ih mesnatim i duhovitim dijalozima, pritom izbegavajući klišee bilo krimi-trilera o finansijskoj prevari, bilo doku-drame, bilo neozbiljne komedije koja poene ubira na karikaturalnosti. U tome za partnera ima reditelja Coryja Finleya koji dolazi iz sveta teatra, pa zna da radi sa dijalogom kao sa osnovnim izražajnim sredstvom, a kao filmski reditelj je već pokazao u svom prvencu Thoroughbreds da ima dobre ideje i da se ne libi da ih upotrebi čak i kad bi konačni rezultat više ličio na stilsku vežbu nego na film za publiku. Ovde uspeva da bude komunikativniji nego u svom prvencu, ali da svejedno ne bude banalan igrajući na lake poene.

Tajna uspeha filma Bad Education je vrhunski "casting", ne samo zvučna glumačka postava, nego i izuzetna podela. Geraldine Viswanathan se može pokazati kao veliko otkriće, Alex Wolff se već ispraksovao na antipatičnim srednjoškolskim ulogama (ovde igra urednika školskih novina i tešku kukavicu), a Rafael Casal ima ulogu u pod-zapletu koji nema smisla otkrivati. Ray Romano nastavlja sa nizom manje ili više komičnih filmskih epizoda (nakon karijere koju je napravio u televizijskim "sitcomima"), a zbunjenost njegovog lika, predsednika nadzornog odbora koji povlači sve pogrešne poteze, pravi je mali dragulj. Allison Janney je navikla na uloge žena koje su sklone vređanju sagovornika, u različitim klasnim i statusnim kontekstima, ali ovde je zaista izuzetna u tome kako kanališe histeriju, ali ne onu izmišljenu i izmaštanu, nego histeriju osobe kojoj se cela brižno građena fasada koja joj je smisao života ruši odjednom.

Heroj filma je ipak Hugh Jackman. Versatilni glumac iz Australije proslavio se uglavnom nasilnim i herojskim ulogama, naročito kao Wolverine u Marvelovim franšiznim filmovima. Međutim, on je kroz celu svoju karijeru zapravo bio dosta bolji komičar, i to ne samo zato što ne okleva da se propisno izblamira i izglupira (videti pod: Chappie). Miks između simpatičnosti i ljigavosti, taštine i ljudske drame koji pronalazi za svoj lik sve vreme ostaje u neposrednoj blizini komičnog registra i zaista je nešto unikatno i taj komično-ozbiljni balans od Bad Education stvara film koji će možda diktirati standarde u budućnosti.

Suspiria

kritika objavljena na XXZ

2018

režija: Luca Guadagnino

scenario: David Kajganich

uloge: Dakota Johnson, Tilda Swinton, Chloë Grace Moretz, Mia Goth, Malgosia Bela, Angela Winkler, Alek Wek, Ingrid Caven, Sylvie Testud, Renée Soutendijk, Jessica Harper

Luca Guadagnino, jedan of filmskih autora na koje se računa u globalnim kinematografskim okvirima, insistirao je na pojmu “cover”, a ne “remake” za svoju verziju Suspirije. Oba pojma označavaju manje ili više isto, samo dolaze iz različitih grana umetnosti, pa konotacije mogu biti drugačije. “Cover” asocira na muziku u kojoj se od klasike nadalje ustalila praksa izvođenja istih kompozicija od strane različitih izvođača. “Remake” u tom smislu ima negativne konotacije jer se film ne smatra interpretativnom umetnošću, iako ponekad itekako ima smisla ponuditi novo čitanje poznatog materijala.

Osnova priče nove Suspirije ista je kao i kod stare, legendarne Argentove: američka plesačica dolazi u prestižnu plesnu školu u Nemačkoj i otkriva da je ta škola paravan za veštičiji klan. Međutim, kod Argenta priča ni u kojem slučaju nije krucijelna, niti je presudni razlog kultnog statusa originalnog filma, već je to njen tok logikom snova i košmara, elaborirane “set piece” scene ubistava, dizajn scene u jarkim bojama, rapidna montaža, nesvakidašnje pozicioniranje kamere, “giallo” stil glume, pomalo “off” sinhronizacija i, konačno, manična muzička podloga koju potpisuje prog-rock sastav Goblin. Suspiria je, dakle, bila i ostala neskriveni i neiskvareni “pulp” i upravo je to čini kultom, ma kakva se tumačenja tu mogla izvući.

 

Guadagnino kao da u planu ima druge stvari, pa radnju filma seli iz Freiburga u Berlin, ubacuje veštačku strukturnu podelu na šest činova i epilog, političke momente Hladnog rata i RAF-ovih terorističkih napada i još jedan celi pod-zaplet, što trajanje filma produžava sa originalnih 90 i kusur minuta na preko 150. Upadljivo je takođe čega u novoj Suspiriji nema, a to su jarke boje (Guadagninov film je sav u štihu jesen-zima, kiša-sneg, smeđe-sivo-bež i isprano), nema sinhronizacije jer svi govore na svojim jezicima koristeći engleski, francuski ili nemački kao zajednički, maniju u “soundtracku” je zamenila melanholija, ubistva i košmari su retki, pa pitanje nije toliko “šta” koliko “kada” će se nešto dogoditi, a primetno je i odsustvo “pulpa”, do samog finala, to jest.

Naša junakinja ima blago promenjeno ime i zove se Susie Bannion (Johnson). U novoj verziji je dobila i pozadinsku priču, tako da znamo da dolazi iz menonitske komune u ruralnoj Americi i da je kod kuće ostavila umiruću majku (Bela). Film, međutim, počinje sa drugom curom, Patriciom (Moretz) koja panično beži iz plesne škole Markos i odlazi kod svog psihijatra kojem nekoherentno izlaže nešto o vešticama i terorističkim aktivnostima RAF-a. Psihijatar Dr Klemperer (Tilda Swinton u jednoj od tri uloge, potpisana pseudonimom i skrivena pod elaboriranom maskom starog muškarca) njeno svedočanstvo otpisuje kao deluzije, odnosno laži ispod kojih se krije nekakva već istina.

Njen nestanak se u školi tumači tako da se ona pridružila RAF-u i nju treba zameniti u sledećoj predstavi Volk koja se na simboličkoj ravni bavi nemačkom nacističkom prošlošću i u njenu ulogu ulazi Susie, kao što nasleđuje i njenu sobu u školskom internatu koju deli sa Sarom (Goth). U školi se, međutim, odvija nekakva klanovska borba među zaposlenima, a dva klana su oličena u trenutno odsutnoj gospođi Markos i trenutnoj glavnoj instruktorki Blanc (opet Tilda Swinton, sada u ženskoj ulozi koja kombinaciju topline i striktnosti). U centru svega će se naći Susie, delimično silom prilika, a delimično svojom voljom, što vodi do kulminacije, dok sa druge strane pratimo razvoj događaja oko Klemperera, njegovu pozadinsku priču s obe strane zida i traumu iz prošlosti u kojoj se u ključnom trenutku pojavljuje u cameo ulozi zvezda stare Suspirije, Jessica Harper.

Nova Suspiria, dakle, sa starom deli taman toliko stvari da se može nazvati istim imenom, ali reč je o sasvim drugom filmu u sasvim drugom ključu, zapravo bez prevelike misterije u centru i sa prenaglašenim, ali ne uvek funkcionalnim političkim kontekstom. Guadagnino insistira na hladnoratovskoj estetici smeštajući školu odmah do Berlinskog Zida, čak i prateći lik koji granicu opetovano prelazi, a da za to ne postoji neko naročito opravdanje. Isto važi i za kontekst RAF-a koji ima smisla dok se pojavljuje u pozadini i na televiziji, ali treba imati na umu da je RAF bio aktivniji u gradovima koji su bili industrijski i finansijski centri u Zapadnoj Nemačkoj, a ne toliko u Berlinu. Utisak je, dakle, da je Guadagnino dosta toga podredio svojoj viziji hladnoratovske podeljene Nemačke i da je to učinio malo na silu i bez preke potrebe, naročito u smislu razvoja priče, pa je tako opteretio film.

Iz toga proizilaze i estetski izbori kojima se originalna Suspiria u teoriji “popravlja”, a zapravo negira oduzimanjem pulp momenta. Guadagninova verzija izgleda kao onovremena nemačka egzistencijalna drama na tragu Fassbindera ili Schlöndorfa, što bi bilo sasvim legitimno da nije toliko nekompatibilno sa samom pričom. Isto vredi i za muzičku podlogu koju potpisuje Thom Yorke koja deluje namerno umrtvljeno, osim u “set piece” koreografiranim scenama plesa kada se menja muzička tema u pravcu hipnotičkog minimalizma. Zapravo, scene plesa su mesto gde će Guadagnino pokazati svoju režijsku veštinu, a posebno je u smislu horora intrigantna ona paralelna montaža između plesne probe i plesačice koja nema kontrolu nad svojim telom.

Jača strana filma je svakako i glumačka postava sačinjena od mladih interesantnih glumica kao što su to Dakota Johnson koja sve uspešnije kanalizira mladalački seksipil svoje majke Melanie Griffith i koju je lako otpisati zbog uloge u 50 Shades trilogiji, iako pod pravim vođstvom nije loša glumica, što je Guadagnino već iskoristio u svom filmu A Bigger Splash, te Chloë Grace Moretz večito na rubu hollywoodske slave i Mia Goth specijalizirana za čudne i zahtevne epizode. Postava je pojačana i starijim, sada pomalo skrajnutim, ali kultnim glumicama kao što su Jessica Harper (naklon originalu), nekadašnja Verhoevenova zvezda Renée Soutendijk, te nemačke glumice Angela Winkler i Ingrid Caven u ulogama profesorki u kojima možemo videti i Sylvie Testud i sudansku manekenku Alek Wek čija je pojava impresivna na tragu Grace Jones.

Tilda Swinton je klasa za sebe, a igranje trostruke uloge, od kojih je samo jedna njoj prirodna nije samo demonstracija njenog glumačkog umeća ili otkačenosti, što njene, što Guadagninove (u A Bigger Splash je, recimo, imala ulogu trenutno neme rok-zvezde), nego i aktivistička izjava u smislu fluidnosti rodnog identiteta. Naravno da se ispod površine staračke maske vidi, a i čuje, da to Tilda Swinton igra starca, dok ju je u još grotesknijoj i našminkanijoj pojavi Helene Markos još teže naći. Iz tog eksperimenta, kao i iz činjenice da nema profiliranijeg muškog lika, može se izvući poruka o suvišnosti i beznačajnosti muškaraca u današnjem ili ondašnjem svetu (koji su oni stvorili ratovima i političkim podelama), što novoj Suspiriji daje jednu feminističku notu.

Tu, međutim, dolazimo do problema i kvalifikacije mizoginog koji Argentov film imao zbog fetišizacije nasilja nad ženama. Argentova sadistička crta je prisutna i može se smatrati iskrenom, a ne fingiranom, međutim to u njegovim filmovima itekako ima smisla i obrađeno je tako da on žene kroz odgovor nasiljem na nasilje zapravo osnažuje. Nema ničeg lošeg u ukazivanju na neke ne baš laskave prakse iz prošlosti, ali čini se da Guadagnino ovde ne cilja samo na jednu, već kompletni film, remek-delo i kultni klasik prepravlja i “popravlja” oslobađajući ga od pulpa XX veka, a da ga pritom ne shvata. Pulp, šok, senzorna bombastičnost i košmarnost nisu samo sastavni delovi Suspirije, već njena suština. Po tome gledano, Guadagninov film ni u kojem slučaju nije Suspiria, a pitanje je koliko bi bio dobar i sam za sebe.

Anna and the Apocalypse

kritika originalno objavljena na DOP-u

Zom-com, odnosno parodija na filmove sa zombijima je u poslednje vreme sve češća pojava do te mere da polako gubi šarm koji je imala kao sasvim nova pojava. Zasićenje čini svoje, a ni bazičnost dveju koncepata i ograničena kombinatorika u njihovom spajanju svakako ne pomaže. Uostalom, ne može svaki film biti Shaun of the Dead ili, ako okrenemo na romantiku, Warm Bodies, kod većine generalni uspeh zavisi od proporcije dobrih i loših štoseva, količine ponavljanja, brzine izlizivanja nekog štosa. Šta bi se, međutim, dogodilo kada bismo u miks ubacili i mjuzikl. I to srednjoškolski, pa još božićni. A da fora bude veća, neka bude i škotski, onako zbog akcenta.

Rezultat je Anna and the Apocalypse, film o kojem dosta toga govori njegov naslov. U skladu sa savremenim trendovima, ima mladu, pametnu, simpatičnu, pomalo svojeglavu protagonistkinju koja pripada “geek” sub-kulturi odakle dolazi i ciljana publika filma. Drugi deo priče, apokalipsa, odnosno invazija živih mrtvaca, pojavljuje se dovoljno rano i bez suvišnih objašnjenja o uzroku pojave i njenom uticaju na sumrak civilizacije. Sad, termin “srednjoškolski mjuzikl” ubacuje i svoj set pravila, recimo pevanje i plesanje često iz vedra neba i glavnog negativca koji nije zombi, već je živ čovek, samo zao, i njegova “svetovna” titula je direktor škole.

Naslovnu junakinju (Ella Hunt) upoznajemo na vožnji do škole u trenutku kad svom ocu (Mark Benton) objašnjava da bi nakon mature godinu dana provela putujući da bi malo bolje upoznala pravi svet pre nego što ode na studije. Otac se sa tom idejom ne slaže, a ubrzo ćemo shvatiti i zašto: on je domar u školi koju Anna pohađa i želi ugodniji život za svoju kćer. Kliše?

Čim se radnja preseli u školu nakratko se upoznajemo i sa ostatkom likova u priči. Annin najbolji drugar John (Malcom Cumming) je, naravno, nespretan, po pravilu obučen kao kreten (džemper sa motivom božićne jelke na kojoj svetle lampice) i pomalo zaljubljen u nju. Njena najbolja prijateljica Lisa (Marli Siu) i njen dečko Chris (Christopher Leveaux) su članovi dramske grupe i postavljaju božićni mjuzikl. Annin bivši dečko Nick (Ben Wiggins) je karikatura onog popularnog, nakurčenog dripca kakve često gledamo u teen filmovima. Tu je negde i Steph (Sarah Swire), dežurna lezbejka i voditeljka novinarske sekcije. Školom tiranski vlada direktor znakovitog prezimena Savage (Paul Kaye) koji je opsednut uvođenjem i sprovođenjem pravila. Kliše?

Već kod druge muzičke numere, dakle sledećeg jutra kada Anna ponovo ide u školu, ovog puta sama, zombi-apokalipsa, najavljena u jednom kratkom kadru ranije, počinje u skoro punoj meri. Tako put od kuglane u koju su se Anna, John, Steph i Chris sakrili sledeći uputstva, čekajući vojnu evakuaciju i usput se zezajući na temu svega toga, do škole kao zbornog mesta gde čekaju Annin otac, direktor, Lisa i još neki, postaje put iskušenja pun opasnosti. U školi se. naravno, odvija borba moći između zlobnog, vlašću opijenog direktora i poštenog, humanog domara. Sve to je začinjeno sa povremenim muzičko-plesnim tačkama, fino napisanim, odlično uvežbanim, vizuelno atraktivnim i često smešnim.

Film sa tako brojnim, osnovnim i jedva razrađenim žanrovskim konceptima mora biti kliše i mora biti uglavnom predvidljiv. Uostalom, likovi su stereotipne skice, simpatične doduše, ali svejedno, sve je to po pravilima. Prava vrednost i važnost filma je da u tome uspeva, da se ne raspada i da niti trenutka nije dosadan, ma kako scenario i prosede radili protiv njega. Lagana ironija je konstantno prisutna, doduše usmerena samo na filmske žanrove, i to dosta pomaže glede gledljivosti, naročito onima koji ne otkidaju na mjuzikle i teen filmove, ali će zato uvek pogledati nekakvu zombi-apokalipsu.

Samu činjenicu da je ovako nešto uopšte isfurano do kraja, a nije odbačeno još u idejnoj fazi, američki su kritičari proglasili genijalnošću još negde oko svetske premijere u Austinu. Ne bih išao tako daleko sa oduševljenjem. U pitanju je korektan, bleskast, smešan i zabavan film, urađen znalački, doteran i ispoliran, ali jako omeđen žanrovima kojima se bavi malo kroz sprdnju, malo sa vrhunskim poštovanjem. Dobra zabava je uglavnom dovoljna, ali nemojmo pričati o nekom remek-delu.

Miss Stevens

2016.

režija: Julia Hart

scenario: Julia Hart, Jordan Horovitz

uloge: Lily Rabe, Timothée Chalamet, Lili Reinhart, Anthony Quintal, Rob Huebel

Počnimo sa indie-klišeom u temelju filma. Naslovna junakinja (Rabe) je relativno mlada profanka engleskog u srednjoj školi i za vikend vodi trio učenika na takmičenje iz drame koje će im možda doneti neke nagrade, a školi sredstva da ojača svoj umetnički aktiv. Klinci su zakopčana štreberka Margot (Reinhart) koja nema talenta za glumu, ali ima za organizaciju aktivnosti, otvoreno gay mladić Sam (Quintal) koji je malo teatralan, ali ne previše i Billy (Chalamet), problematični momak sa nedefinisanim poremećajem u ponašanju zbog kojeg mora uzimati lekove i gomilom talenta, ali i sa ne baš zdravom fiksacijom na svoju profesorku. Kako to obično biva u indie filmovima, svi će se oni usput otvoriti i naučiti nešto o sebi, drugima i životu kao takvom.

Kao i Billy, tako je i gospođica Stevens, pravog imena Rachel, nestabilna i nesavršena osoba i među njima će se pojaviti varnice. Tu, međutim, Miss Stevens odstupa od ofucanog klišea o skandaloznoj, zabranjenoj ljubavi između profesorke i učenika. (Uvek ta usamljena profesorka predaje maternji jezik, valjda da bi autori podvukli poentu o snazi reči kojom se iskazuju najprefinjenija osećanja u književnosti i teatru i nedostatnost istih u stvarnom svetu.)

Rachel će se čak upustiti u ne baš moralnu vezu (zapravo instant-sparivanje) sa oženjenim kolegom (Huebel), a iskrice prema Billyju su od druge, prijateljsko-platonske sorte. To ne znači da se takav odnos svejedno smatra primerenim i da su intimna poveravanja profesorke prema učeniku dozvoljena, ali ono što ih spaja je snažno osećanje retko korišteno u filmovima: tuga. Dok kod Billyja ne znamo za razlog za tugu, kod Rachel je jasan: ona žali za svojom nedavno preminulom majkom sa kojom ju je spajao i teatar.

Nošen sjajnom glumačkom izvedbom Lily Rabe koja se hvata anksioze i balansiranja između profesionalne i ljudske distance s jedne strane i otvorenosti i ranjivosti s druge, Miss Stevens je prilično zanimljiva studija karaktera. Njoj se prilično dobro priključuje mlada nada američkog indie glumišta Timothée Chalamet, iako njegov Billy ostaje nedorečen pre nego enigmatičan. Ostatak likova nije čak ni toliko razvijen da bi odstupio od dvodimenzionalnosti, iako i Lili Reinhart i Anthony Quintal imaju po jednu scenu da pokažu svoj glumački potencijal.

Ono što se, međutim, može primetiti je da je autorici Juliji Hart koja iza sebe ima već jedan intrigantan scenario za komorni, ratni ženski western The Keeping Room stalo do likova i da se ne boji da to pokaže. Oni će upadati u gorko-slatke, ponekad čak i neugodne situacije, ali se u njima neće ponašati kao uvredljivi stereotipi. Scenario koji potpisuje zajedno sa proslavljenim producentom Jordanom Horovitzom tako nešto ne dopušta. Isti tandem ima film u najavi za sledeću godinu i taj bi uradak mogao biti zanimljiva nadogradnja poetike i psihologije koja je započeta sa Miss Stevens, ali kojoj treba još kilometraže da se razvije.

Middle School: The Worst Years of My Life

2016.

režija: Steve Carr

scenario: Chris Bowman, Kara Holden, Hubbel Palmer (prema romanu Jamesa Pattersona i Chrisa Tebbettsa)

uloge: Griffin Gluck, Lauren Graham, Alexa Nisenson, Thomas Barbusca, Andy Daly, Adam Pally, Isabella Moner, Efren Ramirez, Retta, Rob Riggle

Ono što Amerikanci zovu “middle school”, a što bi kod nas bili viši razredi osnovne škole, često su zaista najgore godine u odrastanju neke individue. Sa jedne strane, tu je sistem koji je rigidniji nego u nižim razredima i klinci su na akademskom nivou prepušteniji sami sebi i svojim sposobnostima. Sa druge, počinje da se formira pritisak grupe i uniformnost izgleda, ponašanja i stavova postaje vrlo važan faktor. Sa treće, imamo pubertet i psiho-fizičke promene nad kojima imamo vrlo malo ili nimalo kontrole.

Međutim, Middle School: The Worst Years of My Life, film štancera gluposti Stevea Carra po motivima “young adult” romana iz serijala koji zajednički potpisuju autor krimića James Patterson i Chris Tebbetts, ne bavi se skoro ničim od navedenih problema. Zapravo, šteta je da takvu šansu propušta imajući u vidu vrlo specifične godine protagoniste i u suštini retko prikazano “prirodno” okruženje škole u kojoj on provodi dobar deo dana. Čak je i u naslovu prevara: niti vidimo da je baš taj period života posebno loš, niti lošost dolazi kao posledica godina, već sasvim drugih stvari, niti su u pitanju baš godine, već period od možda dva meseca.

Film prati dečaka Rafea (Gluck) koji je nadaren za crtanje i posvećen svojim stripovima toliko da ne spava noću, ali je takođe i sklon ekscesima i u večitom problemu sa autoritetima u novoj školi. Tamo železnom rukom vlada direktor Dwight (Daly) koji se u svakom trenutku poziva na set pravila iz knjige koju učenici moraju znati napamet. Kada mu direktor oduzme i uništi svesku sa skicama, Rafe priprema osvetu tako što će prekršiti svako pravilo iz knjige. U tome mu direktno pomaže jedini drugar Leo (Barbusca), a indirektno prva simpatija (Moner) i jedini nastavnik koji nije opsednut pravilima i standardizovanim testovima (Pally).

Stanje nije ništa veselije ni kod kuće. Familija još uvek žali za gubitkom srednjeg brata. Sestra (Nisenson) je u redu (koliko mlađa sestra može biti), ali njen interes gravitira oko psa. Prezaposlena majka (Graham) ima dovoljno ljubavi, nežnosti i razumevanja za Rafea, ali pored toga što nema uvek vremena, ima i novog dečka kojeg deca zovu Medved (Riggle), a koji je samoljubiv, glasan, nepristojan, u njenom prisustvu ljigav, a u odsustvu otvoreno neprijateljski nastrojen prema klincima. Dakle, u svakom slučaju sranja ne manjka.

Ako obuzdamo nevericu glede tehnikalija i uopšte izvedivosti tih akcija, moramo priznati da su spačke kreativne i zabavne. Teško je poverovati da bi jedan ili dvoje klinaca za noć oblepili celu školu šarenim papirićima, ili namestili da zvono prdi, ili sagradili akvarijum oko vitrine za trofeje, ili šta god već, ali zamišljati tako nešto je svakako zabavno. Pritom je protivnik atraktivan, Andy Daly ga igra sa žarom, a zamenicu mu igra komičarka Retta. Takođe, Efren Ramirez (Pedro iz Napoleo Dynamite) je neprocenjiv kao domar.

U kućnim scenama Medved uglavnom podiže dinamiku, ali to čini udarajući po jednim te istim štosevima. Nasuprot njemu, majka je dosta potrošena kao lik, sestra do odsudnog trenutka prilično statična i ograničena klišeima, a ni pas nije zabavan kao što bi se očekivalo od filmskog ljubimca. Scena uništavanja automobila se može čitati kao zgodna posveta klasiku Ferris Bueller’s Day Off na koji Middle School... u teoriji liči.

Na kraju, ostaju stripovi, odnosno animacije koje se pojavljuju uvek u pravo vreme kao nešto što ćemo pamtiti kod ovog filma. One su savršeno zabavne i, ma kako štos bio isfuran, razmrdavaju film baš kada je to najpotrebnije. Inače opterećen klišeima, od obaveznog siledžije, pa do obrata na kraju, te često karikaturalnim likovima, Middle School... je plitak i predvidljiv film, premda pitak i pratljiv. Ali dobro odglumljen i školski režiran, ne samo da je verovatno najbolje Carrovo ostvarenje, nego je i prilično pristojna zabava.

Bacalaureat / Graduation

2016.
scenario i režija: Cristian Mungiu
uloge: Adrian Titieni, Maria-Victoria Dragus, Rares Andrici, Lia Bugnar, Malina Manovici, Vlad Ivanov

Korupcija je česta tema u filmovima i stav koji oni zauzimaju o toj pojavi je unison, moralno ispravan, ali zapravo površan. Složićemo se da je korupcija kako na individualnom, tako i na opasnijem, sistemskom nivou pogrešna i da je njeno perpetuiranje problem za sebe, uglavnom nerešiv. Ali ne treba zaboraviti činjenicu da korupcija nije samo akcija koja potiče od pojedinca ili imaginarnog sistema u cilju sticanja koristi, nego i reakcija često usmerena na bazično preživljavanje. Razmislite o tome sledeći put kada neki lekar prihvati novčani dodatak za uslugu mimo procedure i kada ga pacijent ponudi: na taj način obojica preživljavaju.
Malo je filmova koji korupciju tretiraju kao nužno zlo, nešto čega se svi deklarativno gnušamo, ali smo prinuđeni postupati na taj način. Bacalaureat Cristiana Mungiua, jednog od najzvučnijih imena rumunskog novog vala, o korupciji govori otvoreno i sa razumevanjem za ljude koji su u tu mrežu uključeni. I to mu je jedan od presudnih kvaliteta.

Naš protagonista je sredovečni doktor Romeo (Titieni) koji važi za poštenog i uglednog, skromnog i rezigniranog. Upravo prolazi kroz težak period, razilazi se sa ženom (Bugnar) i pokušava da započne život s ljubavnicom (Manovici), ali ostaje u svom stanu, na kauču u dnevnoj sobi do daljnjeg. Razlog tome je kćerka (Dragus), odlična učenica pred maturom i sa stipendijom za studije u Engleskoj (što najavljuje neki bolji život) u džepu, samo ako položi maturu sa zadovoljavajućim ocenama.
Međutim, dan pred početak ispita ona biva napadnuta nedaleko od škole, završava sa rukom u gipsu i traumom usled pokušaja silovanja. To joj, naravno, smanjuje šanse da ispit uradi kako treba i šanse za bolji život (iako ona toga nije baš svesna, što zbog mladalačkog optimizma, što zbog trenutne zaljubljenosti u dečka koji ima motor). Ali otac ima plan da preko svog nekadašnjeg školskog druga, sada višeg inspektora u policiji (Ivanov) izvrši pritisak na matursku komisiju i direktora škole. Međutim, shema uključuje i kontroverznog zamenika gradonačelnika, nekadašnjeg direktora carine (Andrici) i naš doktor će se naći u ozbiljnim problemima. Dodajmo na to još i pritisak razvoda, ženine i kćerkine nerealistično visoke moralne standarde, ljubavnicu kojoj takođe svojim vezama mora pomoći i bolesnu majku, pa nam je jasno da je Romeo pod velikim, skoro neizdrživim pritiskom.
Razumemo ga, razumemo njegovu frustraciju. Jedan nekoliko puta ponovljeni pozadinski podatak, onaj da se Romeo 90-ih vratio iz inostranstva, tu postaje indikativan. On je razočaran u svoje nekadašnje ideale i jasno mu je da u “svojoj zemlji” on sam (ili sa mnoštvom sebi sličnih, stručnih i poštenih) neće popraviti ništa dok se drugi pridržavaju starih obrazaca. On je svoju energiju potrošio, pa sada želi da kćerka ne ponovi njegovu grešku, da ode i da stvori sebi pristojan život negde drugde. I to mu je apsolutni prioritet.

Na toj osnovnoj liniji priče, oko kćeri, mature i očevog nastojanja da sve prođe u najboljem redu, što ga uvodi u mrežu korupcije, Bacalaureat je izuzetno snažan film i tu svoju snagu crpi upravo iz jednostavnosti rumunskog stila. Tu zapravo ima dosta materijala za triler i socijalno-političku dramu, ali u Mungiuovoj interpretaciji kroz potpisne kadar-sekvence i snimanje kamerom iz ruke nedaleko od likova, triler i drama ostaju unutar glavnog lika, dok se njegova fasada staloženog i smirenog čoveka koji sve drži pod kontrolom gotovo neprimetno kruni. Tu Mungiu izuzetno snažno poentira na tome da nije svaka korupcija ista, premda se jednako vrednuje u očima sistema, da je neko prinuđen na to radi egzistencije, a neko drugi to čini iz obesti i pohlepe. Romeove postupke razumemo i verovatno bismo na njegovom mestu učinili isto.
Međutim, problem sa filmom je njegova pretrpanost i frontovi koje u pod-zapletima otvara. Nije problem u razvodu i ljubavnici, niti toliko u jedva povezanoj bolesnoj majci, svi ti pod-zapleti služe da pozicioniraju Romeov život u datom trenutku. Međutim, šta kad svi ti pod-zapleti dobiju svoje pod-zaplete, makar u obliku tragova koji se filmu spomenu jednom i nikad više, dok mi očekujemo nekakav razvoj. Razumem logiku iza toga, Mungiu pokušava da verno oponaša dramaturgiju života u kojem veoma nepravilno iskaču novi problemi, izazovi i stresovi, ali s tim “život kakav je zapravo” pristupom, on zapravo opterećuje film.
I tu leži suština mog problema sa Mungiuom generalno. Taj “život kakav je zapravo” je patent i zapravo osnova rumunskog novog vala koji drma već više od deset godina, a Mungiu ga se fanatično drži. Posle deset i više godina, za očekivati je nekakve inovacije ili makar “začine” i njih ćemo dobiti od drugih autora, poput recimo izuzetno crnohumornog Judea ili Giurgiua koji je rumunsku temu korupcije obradio kao doku-dramu američkog tipa, a snimio na rumunski, veristički način. Mungiu, autor sa najzvučnijim nagradama od svih rumunskih novovalaca (za ovaj film je dobio nagradu za režiju u Cannesu), nije spreman na inovacije, on se drži oprobane formule.
On je “vanilla”, prosto i jednostavno. Što ne znači da njegovi filmovi nisu dobri, daleko od toga. Samo su, kako bih rekao, isti. Ono što anticipiramo, to ćemo i dobiti. Ispravite me ako grešim, ali to je formula po definiciji.

Anasatsu kyoshitsu / Assassination Classroom

2015.

režija: Eiichiro Hasumi

scenario: Tatsuya Kanazawa (prema mangi Yuseija Matsuija)

uloge: Ryosuke Yamada, Kippei Shina, Jiyoung Kang, Masaki Suda, Seishiro Kato, Kanna Hashimoto, Masanobu Takashima

Kada sam ja, jednom davno, išao u školu, i to osnovnu, idoli moje generacije, makar njenog muškog dela, nisu bili naučnici i umetnici. Možda u nekom slučaju sportisti, ali u principu kriminalci. Mogao si ne znati za nekog tamo Napoleona ili Van Gogha, ali se za kojekakve giške, arkane, knelete i kristijanegoluboviće moralo znati. Takvo je vreme bilo, naši roditelji nisu imali za struju i benzin, a ti magarci su bili puni para, okruženi dobrim ribama i šta god. Na maloj, školskoj pozornici bilo je svega i svačega, tuča, nasilja, skidanja patika, jajarskog reketiranja, čak su kružile neproverene glasine o noževima, pištoljima, pa čak i bombama koje bi neki majmum u nekoj školi doneo i pokazivao. Grozno vreme, ali do srednje škole smo već uglavnom skapirali da put kriminala ne vodi nikuda, ako ne iz drugih razloga, onda barem zbog očekivanog životnog veka. Kažu mi, mada ne proveravam, da se “zlatne 90-te” ponovo vraćaju u modu u beogradskim školskim klupama. Jezivo.

Mada, ako ćemo iskreno, pitam se koliko je u tom boljem svetu stvarno bolje situacija kada u školu, bioskopsku dvoranu ili na fakultet uđu ludaci ili teroristi sa vatrenim oružjem i pucaju po ljudima. Nije to ničija ekskluziva, Amerika se najviše spominje, ali takvi incidenti su se dešavali i po Nemačkoj, Francuskoj, Skandinaviji, Rusiji. Slušao sam one rasprave o zabrani naoružavanja ili još većem (i čak obaveznom) naoružavanju u Americi i sve mi se više čini kao loš reality program. Što ne znači da na datu temu nije dozvoljeno zezanje...

Zamislite novoformiran razred preseljen u napuštene barake i sačinjen od otpadnika i čudaka kojima je jedina šansa da nauče zanat ubijanja. Ispit se polaže tako što, po principu Pinkija i Švabe, zvekneš učitelja koji te je od svoje volje naučio kako da rokaš. E, sad, taj učitelj se svesno i dobrovoljno javio za žrtvu, voljan je da te otpadnike nečemu nauči i malo ih uceni i prodrma. E, da, on je zapravo tri metra visoki vanzemaljac sa pipcima, brz kao munja, u stanju da se transformira u šta god, a ulozi u igri su veliki pošto je on već razvalio više od pola Meseca i sprema se da uništi zemlju.

Ako ste se pitali odakle ove bizarnosti dolaze, odgovor je jasan: iz Japana. Assassination Classroom je ekranizacija manga-stripa nakon animirane serije po istim motivima. Jasno, monstrumi, pipci, vanzemaljci, nindže, siledžije, ljudi-kompjuteri i sve ostalo. Ima tu i akcije i humora i fantastike i avanture, a najviše šarenila i zabave za ljubitelje tog đira. Naravno, uz elementarno pristojnu glumu, koherentnu režiju i prilično jeftine, stripovsko-crtićki neuverljive, ali ipak simpatične efekte.

Problem sa Assassination Classroom nije taj što film nije zabavan, naprotiv. Nije ni u poruci koja se može čitati i kao subverzivna prema rigidnom sistemu obrazovanja: da su ti klinci imali pristojne i posvećene učitelje kao što je to naš Džinovski Oktopod, oni nebi ni bili otpadnici. Problem je u samoj strukturi stripa u nastavcima koja se doslovno prenosi na film. Assassination Classroom je sačinjen od sve samih vinjetica koje su manje ili više zabavne, glavna priča je uvek tu negde, ali posle skoro dva sata filma to postaje malo zamorno za gledanje. Osim ako niste ludi za mangama, japanskom kulturom i bizarnostima. Onda ćete možda tražiti i nastavak.

Deathgasm

2015.

scenario i režija: Jason Lei Howden

uloge: Milo Cawthorne, James Blake, Kimberly Crossmann, Sam Berkley, Daniel Cresswell, Delaney Tabron, Nick Hoskins-Smith

Horor filmovi i metal muzika su najprirodniji mogući spoj. Ako volite, verovatno ćete makar poštovati ili imati tolerancije za drugo. Još nisam upoznao metalca koji ne podnosi horor, kao ni prekaljenog horordžiju kome je metal nešto strano. Ikonografija je slična, obe stvari se obraćaju istoj publici na sličan način i računaju na fanovski odnos. Iako je “fandom” često stvar površnosti, kako materijala, tako i fana, ne znači da nema fanova koji bi u problematiku ulazili dublje i, što da ne, zezali se s njom i parodirali je.

Deathgasm je upravo to: horor-komedija o metalcima koji su svirajući prizvali demona koji ljude pretvara u krvožedne zombije, a na njima je da sačuvaju žive glave i, ako je moguće, ceo svet. Naravno, očekujte krvoproliće i kreativno ubijanje. Ako vas to podseća na rane, kultne radove Petera Jacksona, za to postoji dobar razlog: film dolazi sa Novog Zelanda, a autor Jason Lei Howden, kome je ovo dugometražni prvenac, kalio se kao majstor za vizuelne efekte upravo kod Jacksona. A i uopšte, iz tog dela sveta nam dolaze vrlo uspešne i duhovite horor-komedije: Housebound i What We Do in the Shadows su novozelandski filmovi, a slično manični 100 Bloody Acres je iz susedne Australije.

Očekivano za ovakav tip filma, radnja je smeštena u učmali provincijski gradić i centrirana oko lokalne srednje škole. Naš junak Brodie (Cawthorne) je novi klinac u gradu, neprilagođeni metalac poslat da živi sa rođacima, ekstremnim hrišćanima. Kako živi pod istim krovom sa svojim najvećim neprijateljem Davidom (Hoskins-Smith), ni u školi mu neće biti ništa bolje. Jedino društvo koje uspeva naći su dva geeka (Berkley, Cresswell) koji igraju Role Play i služe siledžijama kao bokserske vreće. So na ranu je Medina (Crossmann), lepa i prijatna cura koja se zabavlja sa Davidom.

Čini se da je Brodieva egzistencija zapečaćena sve dok se ne pojavi Zakk (Blake), još jedan ekstremni metalac u gradiću. Iako se ne može nazvati baš prijatnim društvom, makar je nekakvo društvo i njih dvojica će se povezati po metalskoj liniji. Sa još dvojicom geekova će osnovati naslovnu grupu (doduše, pišu velikim slovima, jer su mala za pičke), odsvirati partituru koju su našli i prizvati demona. Počinje sranje, klanje i borba za opstanak...

Deathgasm je film koji poznaje i poštuje svoje potencijalne fanove. Nema tu kompromisa sa mainstreamom i rejtinzima, krv šiklja na sve strane u veoma komičnom maniru, odsecaju se glave i udovi, a pomahnitale ubilačke hrišćane se mlati seksualnim pomagalima. Oštriće se sekire, zabrujaće motorne pile i vrtni trimeri (od početka su zgodno na rubu svakog kadra u garaži) i sve će biti propraćeno glasnom muzikom. Čista zabava za nas koji to volimo.

Kod ovakvih filmova volim to što su jasni od početka, znamo čemu služe i nemaju pretenzija da budu nešto što ne mogu. Deathgasm svoje likove i radnju tretira poletno, morbidno veselo i žanrovski razigrano. U pojedinim detaljima se oseća karikaturalnost i simpatična površnost i šlamperaj. Metalci, geekovi, siledžije i ostali su samo stereotipni predstavnici svojih sub-kultura, tako su napisani i odigrani, bez ikakve subverzije i bez ikakve potrebe da budu nešto više od toga. Autor nema potrebu da nas edukuje ili da bude subverzivan. Ali ako tražimo zabavu, na pravom smo mestu.