The Baltimorons

kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Svi mi koji smo odrastali uz policijske slučajeve i egzistencijalne krize detektiva Pembltona, Bejlisa, Manča, Luisa, Kelermana i ostalih obavezno ćemo se raznežiti kada vidimo makar i jedan kadar Baltimora. Čak i kada se ne rešavaju ubistva kao u seriji Homicide: Life on the Street ili se ne nadmudruje s dilerima heroina kao u The Wire, osećamo da nadimak „Grad šarma“ nije Baltimoru nadenut bezveze.

Iako je leto, a mi smo na festivalu u Karlovim Varima, reditelj Džej Duplas i glumac-komičar Majkl Strasner nas vode na ulice Baltimora jedne badnje večeri. The Baltimorons, doduše, nema svetsku (to je obavio u Teksasu na SXSW festivalu uz trijumf), pa ni evropsku premijeru (to je obavio nekoliko dana ranije u Minhenu). Ali u filmu, naslovu uprkos, nema ničeg moronskog. Naprotiv, ima topline, iskrenosti i puno ljubavi za likove.

Sve počinje propalim pokušajem samoubistva. Debeljuškasti Klif (Strasner) pokušava da se obesi, ali kaiš kojim to čini puca. Šest meseci kasnije, on se „skinuo“ s alkohola, ali i sa komedije, budući da su te dve „scene“ u njegovom životu povezane i umalo su ga koštale istog. Sa svojom verenicom Britni (Olivija Lukardi), on odlazi na ručak kod njenih roditelja, ali na pragu njihove kuće doživljava komičnu nesreću kada se udari i razbije zub. Ma koliko neko bežao od komedije, ona će ga stići!

Kako uspeva da pronađe samo jednu zubarku koja može da ga primi na praznik, odlazi u ordinaciju kod Didi (Liz Larsen), ali mu za vreme zahvata praćenog „moronskim“ zgodama i nezgodama izazvanim njegovim strahovima od igala pauk odnese auto. Prevoza nema, taksisti su nabili cene, pa Didi, iako u startu defanzivna prema njemu (kao i prema svima ostalima), nudi da ga ona poveze do parkinga da pokupi auto.

Očekivano, ni to ne polazi po planu, ali ipak nekako uspevaju da „oposle“ stvar, pa on insistira da joj se oduži večerom u svom kraju. Avantura ih vodi dalje do kuće njenog bivšeg muža koji ju je ostavio zbog mlađe žene, na improv-komedijaški susret i na plovidbu morem u potrazi za svežim rakovima. Tokom tih avantura između njih se razvija romansa. Dok se Britni brine za Klifa i pokušava da ga zaštiti i kontroliše, on dobija važne životne lekcije o sigurnosti i samopoštovanju, a Didi uči kako da se (ponovo) opusti i čak pomalo i improvizuje u svom radoholičarskom životu.

Kao što smo nedavno utvrdili, prvo pravilo improvizacije glasi „da, i“, što znači da se na svaki izazov odgovara pozitivno i radi se dalje od toga. I sa Didinim uobičajenim tipom odgovora, „ne, ali“, može da se radi, premda onda izazov postaje još veći. The Baltimorons je pravi primer „da, i“ filma u kojem zapravo ne možemo da pretpostavimo kuda će nas radnja i likovi odvesti, pa smo zbog toga spremni da se zavalimo i uživamo u vožnji starim belim „kadilakom“ ili nešto novijim crnim „mercedesom“ koliko god da ona traje.

Nekoliko je razloga za to, a prvi od njih je apsolutna iskrenost. Naime, komičar Majkl Strasner je, barem on tako kaže, zaista pokušao samoubistvo nakon propalog „stend-ap“ nastupa, na osnovu čega je i izgradio lik Klifa sposobnog da pogleda duboko u sebe, ali i otkrije neke stvari o komediji koje zapravo nisu smešne.

Drugi razlog je iskreni ljudski interes, čak i ljubav za likove. To demonstriraju i reditelj Duplas i Strasner koji su zajedno napisali scenario, a to se dalje prenosi i na ostale glumce, pre svega na glumicu Liz Larsen, do sada uglavnom aktivnu u pozorištu i na televiziji, dok je na filmu igrala manje uloge, koja takođe svojoj Didi prilazi s ljubavlju i poštovanjem. Rezultat svega je erupcija hemije između nje i Strasnera.

Treći i možda najvažniji razlog je životna jednostavnost ideje: likovi samo idu, voze se i pričaju, a avanture im same nadolaze. Ali kada ih kreatori vole i znaju šta bi s njima (autorsko poreklo Džeja Duplasa u okvirima „mamblkor“ pokreta svakako pomaže), onda se ide dalje u dubinu nego u svim pretencioznim, nabeđeno-filozofskim pokušajima maskiranja banalnosti. The Baltimorons reže do kosti, nasmejava do suza i hvata suštinu ljudskosti.

Masterminds

kritika originalno objavljena  na Monitoru

2016.

režija: Jared Hess

scenario: Chris Bowman, Hubbel Palmer, Emily Spivey

uloge: Zach Galifianakis, Kristen Wiig, Owen Wilson, Jason Sudeikis, Kate McKinnon, Leslie Jones, Mary Elizabeth Ellis

Zločin je za glupake. Ne postoji savršen zločin, postoji samo nesavršena istraga. Uglavnom je to tako. Šta se, međutim, dešava kada je zločin toliko pravolinijski, prost i glup da prosto zbunjuje istragu, a istražitelje baca u nevericu da li bi nekome toliko drskom i glupom uspelo izvesti tako nešto? Onda dobijamo glupave genijalce, nesvesne svoje genijalnosti.

 U medijima nazvana “seljačka pljačka” prema mestu života, socijalnom statusu i životnom stilu svojih izvođača, pljačka sefa u firmi Loomis-Fargo koja se bavi prevozom gotovine, izvedena je oktobra meseca 1997. godine i “ulov” je iznosio impozantnih 17 miliona dolara. Modus operandi je bio jednostavan: jedan čuvar sa dužim stažom je na nagovor svoje bivše koleginice i njenih poznanika u kombi utrpao sadržinu sefa i izvezao se pred kamerama koje su ga snimale. Ispostavilo se da mu je namenjena uloga pijuna, poslat je u Meksiko sa manjim delom svote, dok se prašina ne slegne, dok su ostali iz bande otpočeli luksuzni život. Istraga je relativno brzo i lako povezala tačkice, počinioci su uhapšeni, osuđeni i kažnjeni, premda se dva miliona još uvek vode kao izgubljeni. Neki zaista imaju sreće kad već nemaju pameti.

Krimi-komedija ne manjka ni u Hollywoodu, a ni u nezavisnoj produkciji, ali stvarni događaji i njihovi autori nekako zahtevaju da ova bude genijalno glupa. Ni to nije nešto neizvedivo, braća Coen su baš sa jednom takvom proslavili (Raising Arizona), a nekako osećam da bi Wes Anderson imao šta dodati na temu. Ni Jared Hess, autor bizarnih, skoro pa genijalno glupavih filmova Napoleon Dynamite i Nacho Libre, ne bi bio loš izbor, a kad dodamo i ekipu komičara različitih senzibiliteta, a zvučnih imena, imamo razloga za optimizam da će Masterminds biti jedno zabavno filmsko iskustvo. Zabrinjava jedino činjenica da je film više od godinu dana skupljao prašinu na polici, ali razlog tome je bankrot studija.

Pa opet, na papiru stvari izgledaju bolje nego u praksi. Prvo, film se izvornih događaja tek nominalno drži, menjajući detalje tako da sve izgleda još gluplje, čak preterano. Drugo, prazan hod u priči je itekako prisutan, pa je vreme popunjeno loše osmišljenim gegovima, padanjem, prdenjem i bizarnostima koje retko kad gađaju i još ređe pogađaju metu. Treće, nema skoro nikakve strukture dalje od proste hronologije, pa se čini da su scenaristi uglavnom lupali gluposti i smišljali štoseve, pa sve ostavili reditelju da se s tim snađe, što je ovaj brže-bolje svalio na glumce.

 U konačnici, Masterminds je više funkcionalan kao serija skečeva ili specijal za komičarsku emisiju Saturday Night Live. Ta poveznica nije nimalo slučajna: glumci su većinom nastupali u toj emisiji / seriji sastavljenoj od skečeva i improvizacija kojima se daje komentar na aktuelna dešavanja, scenaristkinja Emily Spivey je za nju pisala materijal, a i jedan od producenata filma Lorne Michaels je ujedno i producent serije. Zapravo, ne bi bilo loše pogledati je li spomenuta pljačka već bila na tapetu u Saturday Night Live i kako je to tamo izvedeno.

Opet, bilo bi nepravedno reći da je Masterminds loš ili pogrešan film, uprkos brojnim poštapalicama, lagano samoljubivom tonu i standardnim štosevima kojima se popunjavaju praznine. Kristen Wiig je, što se komedije tiče, čisto zlato i njena versatilnost i sposobnost da uskoči u lik je ovde u punom zamahu. Kao zavodljiva flertuša sklona pogrešnim odlukama, ali sa zlatnim srcem, ona je ovde sjajna. Jasonu Sudeikisu, glumcu koji obično igra na kartu šarma ovde je poverena uloga psihopate i on se s njom snalazi sasvim solidno. Owen Wilson kao ljigavac koji precenjuje svoje mogućnosti nije neka novina, ali ga on igra sigurno i sa dovoljno mere. U svojim epizodama briljiraju Leslie Jones kao muškobanjasta agentica FBI-ja i Mary Elizabeth Ellis kao žena glavnog organizatora pljačke koja podleže svojim snobovskim porivima da se razmeće sa novcem i igra se visokog društva što na kraju ispada groteskno.

Međutim, dvoje likova su izuzetno problematični. Onaj koji igra Kate McKinnon je čist višak u priči, a pritom glumicu stavlja pred nemogući zadatak da istovremeno odigra hladnokrvnost, prostodušnost, priprosto seljaštvo i bes van kontrole, od scene do scene, bez ikakvog razvojnog luka. Problematičan je i protagonista / narator, odnosno čuvar koji je zapravo izveo pljačku, a kojeg igra Zach Galifianakis. Sa jedne strane, tu je problem u pisanju, pa je lik nekonzistentan, od smušenosti do odlučnosti, uz jedno jedino dramaturško objašnjenje da je zbog pljačke i namigivanja od strane svoje koleginice konačno dobio krila i volju da se izbori za sebe. Drugi problem je to što je Zach Galifianakis u suštini vrlo dobar kao podrška, i to u raznim filmovima, od gluposti tipa Hangover do vrlo ozbiljnih filmova kao što je to Birdman, ali u suštini nema kapaciteta za glavnu ulogu. On ovde isprobava svaki trik, od namerno idiotskog izgleda, preko mimike, verbalnih lapsusa do gegova i “slapsticka”, ali njegov lik ostaje karikaturalan toliko da ne zaslužuje ni sažaljenje, da ne govorimo o nekakvoj simpatiji.

 Ali i pored propusta, kupovine vremena i tek delimično uspešnog “castinga”, Masterminds zaslužuje da mu date šansu. Film je lagan, neobavezan, gledljiv i pratljiv, sa dovoljno dobrih glumaca, na momente čak i iskreno smešan. Tu ne govorim samo o transferu neprijatnosti sa kojim se računalo, niti na kalkulacije sa našim klasizmom (film je vrlo nemilosrdan prema siromašnim, neobrazovanim kriminalcima), već i na ekscese istinske duhovitosti. Genijalno glupav baš i nije, uvredljivo glup takođe nije. Možda je “osvežavajuće glupav” termin koji tražim.

Victoria

kritika  originalno objavljena na FAK-u

2015.

režija: Sebastian Schipper

scenario: Sebastian Schipper, Olivia Neergaard-Holm, Eike Frederik Schultz

uloge: Laia Costa, Frederick Lau, Franz Rogowski, Burak Yigit, Max Mauff

Victoria je film koji je premijeru imao na prošlogodišnjem Berlinalu, gde je postao hit među određenom kritikom i publikom i pobrao tri nagrade (dve lokalnijeg karaktera i Srebrnog Medveda za kameru). Uspešna festivalski ciklus je zaključen sa relativno širokom distribucijom, dosta nemačkih nacionalnih nagrada i nekoliko nominacija za nagrade EFA (Evropske Filmske Akademije). Međutim, Victoria nije samo “festival darling”, nego i punokrvni filmski eksperiment o kojem će se još dugo pričati.

 Naime, Victoria je film koji se odvija u stvarnom vremenu, jedne noći na zoru u Berlinu i koji je snimljen u jednom kadru, ali zaista. Nema laži, nema prevare, to što vidimo, to je i snimljeno, iz nekoliko puta, bez skrivenih rezova u zgodnim trenucima kao Hitchcockov Rope ili još uvek aktuelni “oscarovac” Birdman. Opet, nije nezamislivo i nemoguće snimiti film u jednom kadru kada je u pitanju nešto kao Russian Ark, dokumentarac koji elegantno simulira šetnju po muzeju, ali na taj način snimiti akcioni film – to je već poduhvat. Možda je sam sebi svrha, ali svejedno...

Victoria zbog toga zaslužuje priznanje kao izuzetno napet film koji prolazi kroz nekoliko žanrova, glatko teče i naslućuje neprijatnost u bliskoj budućnosti, te kao film koji sjajno koristi svoje unapred izabreane lokacije, gradske ulice, te Berlin sa svojim klubovima, ulicama, dragstorima, stambenim zgradama i njihovim krovovima postaje jedan od filmskih heroja. Pohvalu zaslužuje i direktor fotografije Sturla Brandth Grovlen koji pokazuje sjajnu kondiciju i koncentraciju za kadar u trajanju od bezmalo 140 minuta. Ne treba zaboraviti ni glumce čiji se rad uglavnom svodio na improvizaciju dijaloga, dok je scenario zadavao samo liniju kretanja po lokacijama i redosled ključnih postupaka.

 Osnovna priča se svodi na “devojku koja se sama vraća kući noću”, ali ona nema nikakve specijalne moći, a nije čak ni na domaćem terenu. Ona je Victoria, cura iz Madrida koja u Berlinu živi tek par meseci, radi u kafiću i ne zna nemački. Igra je apsolutno sjajno Laia Costa koju kamera voli i koja je u stanju da stane i ostane u centru pažnje. E, sad, njoj se na izlasku iz kluba uvaljuju četvorica momaka sumnjivog izgleda i ponašanja (u najmanju ruku su pijane barabe) i po svaku cenu žele da zableje sa njom. Iako je umorna i za nekoliko sati joj počinje smena, ona pristaje. Oni bleje na ulici i na krovu zgrade, puše travu i piju ukradeno piće, a između nje i jednog od njih, Sonnea (Lau), polako se krčka romansa nalik na Linklaterove Before filmove.

Tako bi to i bilo, naročito posle izuzetno emotivne scene u kafiću gde Victoria radi, da drugi od mladića, bivši robijaš Boxer (Rogowski) nema druge planove. On iz svojih zatvorskih dana duguje uslugu ili novčani ekvivalent jednom pravom gangsteru i te noći mora da plati. Zadatak je pljačka banke, trojica naoružanih plus šofer, a jedan od momaka se napio do beskorisnosti, pa je Victoria pozvana da ga “zameni”. Ona to prihvata, ali kako to obično biva kad amateri pljačkaju banku, cela akcija se izvrće naopako, možda samo zbog jednog detalja, a možda zbog činjenice da to nije posao za krimose sitnog zuba...

 Ono što se potencira kao najjača strana filma, snimanje u jednom kadru i njime uslovljen veoma okvirni scenario, ispostavlja se i kao najveće ograničenje. Boxer jedini ima fiksnu motivaciju, Sonne i Victoria međusobno uslovljenu, ostali ne baš. Suviše je tu neverovatnih stvari spakovanih u neverovatan splet okolnosti. Da li bi Victoria, za koju kasnije dobijamo potvrdu da ni u kom slučaju nije uličarka, nego fina cura kojoj je izmakla karijera pijanistkinje, našla išta privlačno u grupi baraba? Da li bi uopšte zablejala s njima? Da li bi bleju prekinula kada bi stvar postala ozbiljna? Da li ozbiljan gangster, kada već u pljačku šalje bilmeza koga zna iz zatvora, s njim šalje i njegove ortake, još veće bilmeze koji sigurno nemaju iskustva sa pljačkom banke? Da li bi prihvatio izmenu plana i potpuno nepoznatu curu, pritom strankinju, na mestu šofera? Da li bi iko pri zdravoj pameti, a da nije i sam kriminalac, pomislio da je pljačka banke baš dobro zezanje? Da li bi cura osetila takvu odgovornost prema klipanima sa kojima je popila jedno pivo i popušila jedan džoint da sa njima krene u takvu akciju? Čak je i vremenski okvir od nešto preko dva sata za toliku količinu pizdarija nerealan, čak i u gradu koji nikad ne spava, kao što je to Berlin.

Istini za volju, napetost dosta popravlja utisak, kao i tretman pojedinih detalja. Izbor muzike i njen tretman je sjajno sugestivan. Komunikacija među mladim glumcima je neusiljena i opuštena, a mehanizam nepoznavanja jezika se pokazao kao efikasan da momci Victoriju drže u mraku kad razgovaraju na ionako zeznutom berlinskom slengu. Solidno je izveden i spoj žanrova i filmskih motiva, ima tu i humora i ljubavne priče (ma kako neverovatne), i akcije i asocijacija na Linklaterove “travelogue” filmove.

Laia Costa je otkrovenje ovog filma, njena izvedba je besprekorna, od prve scene pomamnog plesa u klubu, preko neprijatnosti i opuštene bleje, do otvaranja u ponajboljoj sceni filma u kafiću i dalje preko nesigurnosti i straha do potpunog preuzimanja kontrole nad događajima. Ona je uz apsolutno fenomenalni rad kamere glavni razlog da se pogleda ovaj film.

 No, i pored svoje originalnosti, Victoria se čini kao filmski eksperiment koji je samom sebi cilj i koji će u budućnosti biti zanimljiv samo kao komad trivije, kao jedan od prvih, pionirskih, svakako ne i najboljih pokušaja. Schipper i ekipa su dokazali da su neke stvari moguće, ali me svejedno nisu ubedili da ih je trebalo raditi. Raskadriran i sa čvršćim scenarijem, Victoria bi bio potpuno drugačiji film, kraći, koncentriraniji, sređeniji i verovatno u konačnici i bolji, ali ne bi privukao ovoliko pažnje kao što je to učinio sa jednim prostim i u digitalno doba sasvim izvedivim trikom.

In Fear

tekst preuzet sa www.fak.hr

2013

scenario i režija: Jeremy Lovering

uloge: Alice Englert, Iain De Caestecker, Allen Leech

E, ovo nije baš lako naći u modernoj kinematografiji, ekonomičan film u svakom smislu, od broja likova i lokacija do skoro nepostojećih specijalnih efekata, koji deluje minimalistički “stylish”, a ne siromašno, i koji pored stila nudi i nemalu količinu supstance, koji je hrabar da se poigra sa žanrovskim konvencijama horora i trilera i predloži nešto novo. In Fear je jedan od zanimljivijih filmova u poslednje vreme, projekat kome je bila posvećena dužna pažnja i koji je realizovan sa potrebnom hrabrošću.

U pitanju je film čijih se tri četvrtine radnje dešava u jednom jedinom autu koji nije često u pokretu. Njegovi likovi su sveži mladi par, Tom (De Caestecker) i Lucy (Englert), na samom početku veze. Tom je očito poprilična papčina od čoveka, ali je dovoljno slatkorečiv da ubedi Lucy da ide sa njim na festival. Da stvar bude veselija, mali ljigavac sprema ljigavo iznenađenje, bukirao je osamljeni hotel u nekoj irskoj zapizdini ne bi li oni pre festivala imali jedno veče za sebe gde bi Tom mogao da... Dalje znate i sami.

Na putu su napravili pauzu u jednom pabu, i dok je Lucy otišla do toaleta, desio se incident koji će možda, a možda i ne, imati reperkusije u ostatku filma. Ono što zasigurno znamo je to da je atmosfera čudna. Još čudnije je to što ih vodič dovede samo do zaključanog ulaza na imanje, ali ne i do hotela. A kada se još izgube po lavirintu šumskih cestica i shvate da se neko zezao, pa ispremeštao znakove tako da se samo vrte u krug, shvataju da su u ozbiljnim problemima. Pojma nemaju gde su, ne mogu da se okrenu i vrate nazad, benzina nemaju neograničeno. Razloga za strah je dovoljno i ovako, ali ono pravo tek sledi. Tu i tamo vide maskiranog čoveka, na njih se umalo sruši drvo, na putu će povremeno naletati na svoje razasute stvari...

Poseban štih tome da je da su oni na početku veze, ne poznaju se dobro i nemaju izgrađeno poverenje jedno u drugo. Dodatno, Tom je ljigavac i konfliktni tip i možda vuče repove za sobom, a Lucy je sklona panici i vrlo teško se drži sabrano. Svako zaustavljanje, svačiji izlazak iz auta stvara atmosferu neposredne opasnosti.

Negde na pola filma njih dvoje će naleteti na Maxa (Leech), momka okrvavljene glave koji tvrdi da živi u blizini i poznaje put, te da ga proganjaju isti ljudi koji proganjaju njih dvoje. Problem sa njim je što nije baš najsvesniji šta se oko njega dešava i ne govori potpuno koherentno. Mogućnosti su dve, ili zaista govori istinu, ili ih masno laže...

Posebno zanimljiva činjenica je da vi, cenjeni čitaoci, sada znate više nego što su to znali glumci pre nego što su počeli da snimaju određene scene. Snimajući scene po hronološkom redu (što nije čest ni naročito ekonomičan postupak, ali je ovde to moguće zbog relativno malog broja lokacija) i dajući glumcima samo okvirne naputke i separate od teksta, efektivno ih držeći u neizvesnosti, reditelj Jeremy Lovering izvodi jedan hrabar i rizičan eksperiment. Ako glumci ne znaju tekst unapred, mnogo su prirodniji, i njihova gluma se više svodi na reakciju. Sa druge strane, ako ne znaju tekst, ne znaju čega se njihovi likovi plaše, pa su prinuđeni da odigraju strah “opšteg tipa”, što nije uvek zgodno i dovoljno.

Osim na glumce, film se dosta oslanja na zvuk, fotografiju i montažu. Fotografija u filmovima koji su skučeni na uzak prostor ume da bude dosadna, ali ovde to nije slučaj. Direktor fotografije David Katznelson sjajno koristi prostor, ne pribegava besmislenom “shaky-camu” i blentavim subjektivnim kadrovima, tako da gledalac nema osećaj gubitka orijentacije, barem ne više nego likovi u filmu. Montaža je posebno važna u domenu horora i trilera, posebno onih u kojima treba postići i “jump scare”, pored atmosfere i ovde je na vrhunskom nivou. Tonska shema je efektna, ali se na momente čini preterano sugestivnom i nedovoljno suptilnom. Svaki trzaj je najavljen pojačanjem dinamike u muzici.

Reditelj Lovering je veteran televizije, što je čest slučaj u Britaniji, ali se televizijski pedigre na ovom filmu ne vidi. Možda je to bio jedan od razloga da iza njega stane kompanija Big Talk, neka vrsta britanskog indie giganta koja od profita sa televizije finansira inovativne filmove poput ovog ili, recimo Sightseers. Premijerno prikazan na Sundance festivalu prošle godine, ovaj film je privukao solidne distributere za veća tržišta, a Loveringu napravio reputaciju autora na kojeg se treba računati. Slično kao i reditelj, i glumci su poznatiji sa televizije, Iain De Caestecker iz serije Agents of S.H.I.E.L.D, a Allen Leech iz Downtown Abbey. Jedino je Alice Englert većinu karijere ostvarila na filmu, u priči o odrastanju Ginger & Rosa, te u “young adult” filmu Beautiful Creatures.

Sad, budimo iskreni, nije ovo film bez mane. Za početak, likovi su pomalo tipski i generički, a i kako ide prema raspletu, film sve više pada u koherentnosti, a sam rasplet nema ni izbliza moćan “payoff” koji najavljuje, nego se svodi na jedan prilično neuverljiv šok i prilično generičko objašnjenje. Na svu sreću, to ne kvari dojam preterano, In Fear će ostati zanimljiva psihološka studija straha, zanimljivo žanrovsko ostvarenje, ali i ostvarenje na polju filmske tehnike, pošto uspeva da napravi mnogo sa malo sredstava.